Ako bude onako kako je Aleksandar Vučić obećao, večeras ćeš, poštovani čitaoče, imati šta da čuješ na radiju i vidiš na televiziji. Gospodin Zamenik Predsednika, naime, namerio je da poseti susednu, prijateljsku i vama naklonjenu Republiku Hrvatsku i da obiđe Severnu Dalmaciju i Liku. U Borovo Selo, Vukovar, Glinu, Petrinju, Pakrac i naročito Vrginmost nije rekao da će svraćati, mada bi trebalo. O „srpskom Dubrovniku“ i „srpskom Zadru“ i da ne govorimo. Obećao je da „neće držati političke skupove“, mada će svuda ponavljati da je akcija „Oluja“ bila „najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata“.
Ne bih se usudio da predviđam kako će se to putovanje odvijati. Aca Mali Vučić, doduše, kaže da se on i naprednjaci nadaju uključenju u evropsku narodnjačku koaliciju, gde – kao što znamo – sede HDZ i DSS i da mu je Silvio Berluskoni obećao podršku. To bi se moglo shvatiti i kao uvijeno upozorenje Sanaderovoj vladi da vodi računa o odvijanju te Vučićeve vizite. Postoji, naime, osnovana zebnja da bi tom prilikom moglo da dođe do prekršaja javnog reda i mira, to jest da je ta bratska poseta posao prilično rizičan. Zebnja je razumljiva i očekivana s obzirom na trenutno prohladne odnose Srbije i Hrvatske; sve i da smo u najvećem prijateljstvu, hrvatske desničarske stranke, razne organizacije i gomila braniteljskih udruga napravile bi od ovoga nebeski cirkus.
Mi ne znamo da li je naš ministar inostranih dela, živahni Vuk Jeremić, osetio potrebu da Vučiću skrene pažnju na, kako bismo rekli, trenutnu, a i inače neoportunost ovakve avanture. Ako nije, trebalo je nešto da mu kaže ministar za dijasporu Srđan Srećković; ipak se ovo tiče njegovog resora. Ono preostalih Srba u Severnoj Dalmaciji i Lici, za koje sam Vučić kaže da teško žive („gore od Srba na Kosovu“, što je, uzgred, preterivanje) jedva će dočekati brata Glistu da im objašnjava ono što oni – nažalost! – znaju mnogo bolje od njega. Oni su za radikale i njihove istomišljenike doskora bili „izdajnici“ jer su se vratili u Hrvatsku, ili „Tuđmanovi Srbi“ jer su tamo ostali. Donedavno je za radikale jedini legitimni predstavnik Srba u Hrvatskoj bila ona avetinjska „Vlada RSK u progonstvu“ onog novosadskog grobara Buve.
E, sad: šta će brat Glista u Hrvatskoj? Da onoj sirotinji kaže „Braćo i sestre Srbi, praštajte što smo vas onomad cinično i svesno zaveli lažnim obećanjima i bestidnom propagandom, pa se završilo ovako. Izvinite, omaklo se“? To sigurno ne.
On je namerio tamo da ode ne bi li preko leđa tih nesrećnika izbio natražnjacima i njihovom grobaru Buvi još jedan politički argument iz ruku: da jedino oni brinu o srpskoj „nejači“. Vučić možda misli da su u Vrginmostu zaboravili ko je organizovao mučko ubistvo Dmitra Obradovića; šta je tamo radila Ljubica Šolaja, „predsednik“ SRS za taj deo Hrvatske i šta radi sada; šta je radio Rade Leskovac, predsednik SRS za Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem – i šta radi sada. Možda zato i neće u Vrginmost i Vukovar. Vučić se ponaša kao da je u 1990. godini, kao da Voje Šešelja nikada nije bilo: ide sada, posle 18 godina, da ljudima objasni zašto su on i Toma Nikolić pravi zaštitnici Srba, gde god bili (i Srbi i njih dvojica). Ličke babe i đedovi jesu stari, ali senilni nisu nimalo, znam ih mnogo bolje od bilo kog radikala, naprednog ili nazadnog. Mladi Ličani su ovde, daleko od roditelja i Like – upravo zaslugom radikala i njihovog poslodavca, onog ispod lipe, kako li se ono zvaše (stalno je išao pored Sente Milenkovića)?
Ova Vučićeva avantura obični je bezobrazluk, radikalski bestidan jevtini cinizam. Zna brat Glista vrlo dobro da će se taj njegov podli cirkus olupati o već prilično čvorugave glave Srba u Hrvatskoj. Zna, ali ne mari: neka njih tamo, ko ih jebe kad su ostali ili su se vraćali bez Šešelja, Buve i mene na tenkovima, pa do Karlobaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice. Izdao ih je njihov narod, pa sada neka vidi. Uzaman su pametni ljudi govorili da to nije ni pametno, ni zgodno, niti u dobar čas; zapeo Vučić da putuje. Videćemo već koliko ovih dana na šta će to izaći. Na dobro sigurno neće. Ako ga hrvatske vlasti lepo vrate sa Bajakova po diskrecionom pravu, neka se ne čudi. Bila bi to usluga srpskoj manjini u Hrvatskoj.
Drugi putnik kroz vreme, g. Zoran Lilić, verovatno pretenduje na to da ga oslovljavamo sa „gospodine Predsedniče“, ali ne upravnog odbora, nego Republike; kao da mu je ovo Amerika. Dobro: mogu socijalisti da postavljaju koga hoće gde im se u stranačkom feudalizmu može, nemam ja ništa protiv, takav je koalicioni dogovor; eto vas tamo, što kažu Mostarci. Neki ga pamte kao manekena i kasnije konduktera, što je za svaku pohvalu: zarađivao čovek za studije. Ja ga pamtim po istorijskoj izjavi datoj za Novu godinu 1995. nekom budimpeštanskom radiju: otprilike da je velika šteta što je Jugoslavija razbijena, jer da je to bila jedina država u kojoj su svi Srbi, Hrvati i ostali živeli zajedno. Do tog monumentalnog istorijskog otkrića, naime, došao je g. Lilić u svom svojstvu Predsednika Savezne Republike Jugoslavije.
Neka, dakle, Zorana Lilića kao predsednika upravnog odbora tog nekog od bivših Veljinih javnih preduzeća; sigurno će voditi više računa o javnom interesu nego njegov zlosretni prethodnik. Ali: zar nema SPS nekog drugog? Nekako je, kako da vam objasnim, neukusno… Tvrde da su jaka i reformisana stranka; gledaju da Nepomenika ne pominju, ako ikako može. Ne bi baš morali da nam uvaljuju Lilića, Balinovca, Bingulca, onog Miljkana Karličića i još neke koje nismo uspeli da zaboravimo iako smo se trudili; jednostavno ne ide. Ajde, Dačića i Mrkonjića smo nekako prihvatili, trude se ljudi. Ima valjda tamo još nekog pametnog, a da smo ga zaboravili, pa da dođe na takva neka mesta? Ne tražimo puno: samo razumevanje za naš zaborav.
Danas, 08.12.2008.
Peščanik.net, 09.12.2008.