Potpuno je zapanjujuće da niko od sve silesije posmatrača, komentatora i (b)analitičara srpske političke scene, nije uočio osnovni razlog divljanja za vreme radikalskog mitinga: dosadu. Neutešnu dosadu. Razornu dosadu. Očaj dosade. Da li je, molim vas, iko od vas, gospođe i gospodo ignoranti, slušao šta je sve nadolazilo sa te bine, u utorak 29. jula? Mislim, nije bilo potrebe da budemo tamo, u toj gomilici nesrećnih i uglavnom pijanih belih muškaraca, da bismo znali šta će se čuti sa radikalske bine: sve same gluposti i budalaštine, naravno, ali to je, ljudi moji, trajalo i trajalo i trajalo i trajalo i šta je drugo tim unesrećenim belim muškarcina okupljenim oko bine preostalo osim da, u potpunom očaju, lagano cirkaju i zaboravljaju i sebe i stvarnost i svoje nesrećne očeve i nesrećne majke i nesrećne devojke i žene i momke (ups, pardon, tamo nije bilo muškaraca koji imaju dečka) i nesrećne radikale, šta je, dakle, tim ljudima, u međuvremenu lišenih i ono malo svesti kojom, kao, vladaju dok su trezni, preostalo posle više od dva sata potpunog beznađa osim da junački i karakteristično radikalski nasrnu na opake izloge, zloćudne žardinjere, tiranske kante za smeće i neprijatno pokretne policajce koji, za razliku od izloga, žardinjera i kanti za smeće, umeju i da uzvrate?
Šta je, dakle, tim nesrećnim momcima ostalo do da, onako pobrljaveli od radikalske pameti i alkohola, načisto podivljaju? Radikalski govori bili su ubistveno dosadni, poslovično glupi i histerično lažljivi. Ovde ne bi smelo da nas zavara ovo malo ironije i bezobrazluka u prethodnim redovima. Potpisnik ovoga teksta potpuno je ozbiljan: da sam ostao samo malo duže od onog vremena koje sam inače proveo na trgu slušajući epski neinventivne radikalske žalopojke i pretnje, skinuo bih čarapu sa noge, navukao je na glavu i nasrnuo na prvu žardinjeru, na prvi izlog, ili već prvog policajca koga bih ugledao, moleći ih (tim redom: žardinjeru, izlog i policajca) da me, ako boga znaju, ubiju i oslobode košmara kroz koji prolazim (manje zbog čarape, a više zbog užasa koji ranjava uši i smisao). Dosada ume da unakazi čoveka.
E sad, šta sam, kog đavola, tražio na mitingu radikala? Ništa naročito. Kao (veoma) iskusan demonstrant – dakle od onog 9. marta do onog 5. oktobra propustio sam bio tek nekoliko okupljanja protiv Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja – sopstvenim očima hteo sam da se uverim da li će radikali da dobace do Narodnog pozorišta. Ne u smislu kulture, dabome, nego ljudstva. To je sasvim fini kriterijum za ocenu snage demonstracija: ako je prostor preko Vasine popunjen do Narodnog pozorišta, ako, dakle, dolazeći iz pravca Ulice Francuske ne možemo više da se približimo bini, nego užagrenih očiju i načuljenih ušiju, nesrećni što ne možemo da priđemo bliže, pratimo šta se događa na mainstageu baš sa mesta gde se Francuska uliva u Vasinu, to znači da se sakupilo dovoljno ljudi da bi se, sa tom masom, nešto dalo uraditi. No, radikali jedva da su dobacili do polovine Ulice Vasine, pa i to, s oproštenjem, retko. Sećam se sopstvenih očaja kada sam, u ono vreme, bez problema uspevao da se probijam do, recimo, sredine Trga republike: znao bih, tada, da možemo koliko god hoćemo da pričamo, da se deremo, da urlamo, da se hrabrimo, da čupamo ono malo kose sa glave, ništa od čitave te halabuke neće biti – malo nas je. Mi, doduše, nismo nešto preterano cirkali (dobro, kako ko), ne sećam se da smo fanatično nasrtali na izloge, ali danas je drugo vreme, ni izlozi nisu ono što su nekada bili.
Dakle, radikali su, dame i gospodo, načisto prsli. Oni više nisu u stanju ni prosečnu žurku da naprave, što bi značilo: kada sledeći put budu zakazali žurezu (ako je budu zakazali, to jest, a ne kao sada, iznenada, ne obaveštavajući Ivicu), nema preterane prepreke za Ivicinu policiju da, onako preventivno, skloni sa ulica tipove respektibilno širokih pleća i jednako respektibilno malih mozgova koji su, dobar deo tog utorka, krstarili gradom u automobilima urlajući i mašući crnim gusarskim zastavama sa mrtvačkim glavama, u majice umotanih lica, ili sa fantomkama na glavama (jel’ to može tako, to jest da se čovek šeta sa čarapom na glavi, kao da je upravo krenuo u pljačku?). Pa onda neka članovi Otadžbinske uprave koliko god hoće trućaju sa bine ili odakle već.
Da su radikali pukli svedoči i njihov poslovično pogan jezik, ali ovde je reč – voleo bih da se poštovani čitalac suzdrži od (pre)glasnog smeha – o nijansama. Da je besmislica osnovno stilsko obeležje radikalskog govora, poznato je oduvek, još od kako ih je Miloševićeva UDBA (CIA, BIA, KOS, FBI, NKVD, KGB, ko li već?) promovisala u političku stranku, ali kada radikalima krene zaista loše (ili zaista dobro: setimo se one nezaboravne vlade u kojoj su, rame uz rame, sedeli Ratko Marković, Vojislav Šešelj, Milovan Bojić i, da se ne zaboravi, Ivan Marković i jurili zaverenike koji su bili namerili da odrube Miloševiću glavu) njihov fekalni pristup stvarnosti postaje, da tako kažemo, ekstenzivan: laži i nebuloze počinju da prelivaju.
Naime, pored neinventivne besmislice (besmislica, da se razumemo, može biti i inventivna) o tiranskoj prirodi Borisa Tadića i jednako neinventivne pretnje smrću (što nije besmislica, imaju radikalu iskustva u tome), laži u radikalskoj retorici pršte na sve strane. Omiljena mi je ona o medijskoh blokadi. Da skratim: nema elektronskog medija koji kao prvu vest, u udarnim terminima, nije pustio izveštaj sa radikalskog mitinga. Što su se posle ljubitelji radikala malo raspojasali, pa sam miting gurnuli u drugi, treći plan, nije stvar medija, nego radikala. Kada je o blokadi reč, evo malog podsećanja kako su to, svojevremno, radili radikali, a ne ovi amateri oko Tadića: demonstracije čiji bi epicentar bio na mestu na kojem je stajala radikalska bina, ali koje bi okupile ljude s jedne strane do Francuske br. 7, s druge do Knez Mihajlove, s treće do „Tome“, s četvrte do Doma omladine, dakle takve demonstracije su u medijima pod kontrolom Miloševića i radikala, ako bi uopšte bile pomenute, dolazile u dvadeset i trećem minutu Dnevnika, na primer, uz konstataciju da se na Trgu, eto, sakupila šačica manijaka, narkomana i uopšte budala.
Ako u obzir uzmemo da u medijima i dalje, sasvim nesmetano, stoluje Koštiničina ekipa (b)analitičara i novinara (nekako se uvek zaboravlja da su svi, ali svi tabloidi, patriotskog, dakle pro-Koštuničinog pogleda na svet), govor o medijskoj blokadi presna je laž. To, naravno, ne znači da radikalima treba davati prostora – zašto bismo morali da slušamo fašistoidna naklapanja u ime nekakve, nakaradno shvaćene zastupljenosti u javnosti svih aktera političke scene – ali to je stvar novinara.
Najzad, valja se zadržati još na jednoj pikanteriji: intelektualni ešalon radikalsko-koštuničinskog svetonazora na sve strane govori o nekakvim opasnostima, pucanjima, napetostima i to sve onako medijski blokirani: kada otvaram rernu živ nisam neće li iz nje iskočiti neki tankoćutni patriota i objasniti mi kako građanski rat samo što nije otpočeo. Ko, bre, da ratuje? S kim? Čime?Ali možda upravo taj momenat više nego išta drugo ubedljivo svedoči da je sve u najboljem redu, odnosno radikali nemaju šta da ponude i, bez i malo sumnje u to, lagano kopne. Da se razumemo: nikada oni nisu nudili ništa drugo osim krvi, pljačke, užasa – sistemska stranka, šta ćeš, jedini problem je što se sistem promenio – ali to je prolazilo. Sada, očigledno, ne prolazi, i njihovoj intelektualnoj logistici ne preostaje drugo do da se utapa u nepodnošljivu dosadu (prirodno njihovo stanje), da proizvodi besmislice (kao i do sada) i da pronalazi izgovore za tešku i potpuno opravdanu depresiju koja je pogodila radikale.
(nastaviće se)
Peščanik.net, 04.08.2008.