Čim je Toma Nikolić izgovorio ono za šta sada preostali radikali tvrde da nije nikada izgovorio, bilo je jasno da se to neće dobro svršiti: po njega ili po Profesora Doktora iz Sheveningena. Oni iz LDP sada sebi laskaju da su oni pokrenuli lanac kobnih događaja i to je moguće, ali samo kao povod, okidač za eksplozivni naboj smešten malo dublje. Srpska radikalna stranka, naime, ima fabrički ugrađenu protivrečnost koja se uporno pojavljuje i ne dade se prikriti stranačkom stegom i monolitnom fasadom. Reč je o stalnoj napetosti između stvarnosti i ideologije u koju se ta stvarnost nikako ne uklapa. Fenomen nije nov: pucanje te napetosti već je upropastilo izvesne totalitarne ideologije; komunizam je najnoviji slučaj – ako ne računamo onaj zlosrećni DSS i njegovu kleronacionalističku mrakobjesnu ideologiju, ali oni su ionako bili prolazna pojava, sada eksponat u ropotarnici povijesti.
Dakle, čim je Nikolić Tomislav izjavio da će oni, srpski radikali, glasati za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji pošto je skupštinska većina pristala na njihov privesak-amandman da je “Kosovo Srbija”, svi su duboko udahnuli vazduh i zadržali ga. Počela je najveća drama u istoriji Srpske radikalne stranke. Ljubiša Petković, Petar Panić, Maja Gojković bili su samo sporedni incidenti, štaviše izuzeci koji potvrđuju pravilo da je Profesor Doktor uvek u pravu. Tomislav Nikolić je nešto drugo.
Uprkos upornom optimizmu izvesnih političkih škola mišljenja da se radikali polako, ama sigurno uljuđuju, ova epizoda – nažalost! – ukazuje da tome nije tako. Kad se politička javnost Srbije ponadala da su se radikali “preumili”, kako to lepo kaže Dule Mihajlović, pa se pojavila šansa da postanu jaka stranka normalne desnice, zagrmeo je grom iz Sheveningena i zgromio Nikolić Tomislava. Nekakav Centralni Otadžbinski Prezidijum Politbiroa sastao se smesta i još brže uskratio skoro svako poverenje gospodinu Zameniku Predsednika: Toma je ostao narodni poslanik (baš me zanima kada će ponovo uzeti reč!) i član stranke. Moji lauferi javljaju da se skrušeno povukao na selo da peče rakiju i da razmišlja o prolaznosti svake moći i slave – do izvesnog trenutka koji nije blizu. Čujem, takođe, da se Aleksandar Gensek Vučić još nije “iskreno izdiferencirao” i izjasnio, a da je Zoran Krasić u poslednjem trenutku odlučio da ode na odmor. Dragan Todorović bio je u jednom trenutku kolebljiv (što će mu Vojvoda zapamtiti, kao i Vučiću), a Prezidijum su preuzeli sheveninžani Mirčić, Radeta, Jovanovićeva, Delić itd. u svojstvu “kolektivnog rukovodstva”. Oni su smesta izjavili da Toma Nikolić nije rekao ono što je cela Srbija svojim ušima čula i svojim očima videla, što je jasan dokaz da Srpska radikalna stranka i dalje ima slepu mrlju veličine Srbije, Kosova, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Kod njih se stvarnost loše kotira; toliko loše da su u stanju da nas uveravaju da nismo čuli ono što smo čuli i da nismo videli ono što smo videli. Uostalom: ako Toma to što je rekao nije rekao, zašto je smenjen? To je slučaj poznat kao “zbogom pameti” ili, kolokvijalno, “bibili marela” sa prstom na slepoočnici. Ja ne znam čime to “Šešelja truju u Hagu”, ali mi se sve više čini da je reč o psihoaktivnim supstancama. Nauka tek treba da objasni telepatski fenomen izazivanja autizma na velikim udaljenostima.
Naime, ovakva sheveningenska politika je samoubilačka. Profesoru Doktoru je, izgleda, važnije da svoje hirove i ćeife sprovodi daljinskim upravljačem nego što mari za sudbinu stranke. Samoubistvom DSS radikali su dobili šansu da popune prazno mesto kakve-takve konzervativne desnice. Toma je pokušao da to izvede gestom dobre volje (SSP će biti izglasan i bez radikala, kao i gasni sporazum) i stranku polako usmeri ka politici zdravog razuma. Zgromljen je istog trenutka. Radikali su vraćeni u prethodno stanje autizma i potpunog odsustva svakog smisla za razumevanje stvarnosti. Oni treba da žive u bljesku čiste radosti koja zrači sa obala Severnog mora. Nisu, doduše, prvi; ali i to je stanje izlečivo, kao što vidimo iz svetlih primera Ivice i Mrke.
Ličnost Tome Nikolića tu ima svoje mesto. Nabusit kakav je već, siv u licu, bez ikakvog smisla za humor, svadljivi ters (što kažu u Bosni) i sklon da slaže, Toma barem ima brzu političku pamet i dobru logiku. Jednom davno, u portretu Voje Šešelja koji sam radio za “Vreme”, rubriku “Lik i delo”, na pitanje koga bi trebalo da se Šešelj plaši napisao sam: Tome Nikolića. Nije reč o “mojoj proročkoj duši” (Šekspir, “Hamlet”), već o kvalitetima koje sam pomenuo: Toma Nikolić je, naime, uračunljiv. Kod ovakvih srpskih radikala to je greh za ukor pred isključenje.
Ne delim ocene nekih političara i analitičara da je sudbina Tome Nikolića korak ka cepanju SRS; ne dele ga ni moji lauferi iznutra. Toma jeste sebe “gradio” (što kažu drugovi komunisti) u pravcu pragmatičnog političara koji bi da prihvati pravila igre i stranku približi vlasti posle uzastopnih neuspeha (u odnosu na obećanja, naravno). Ali, to Voja Šešelj očigledno neće; njemu je bolje da kao kamen visi o vratu stranke i da je drži u zamrznutom stanju do povratka iz Haga – kad – tad – nego da Tomu pusti da se ističe. Dotle će radikale voditi Predsednički kolegijum, “kolektivno rukovodstvo”, dakle oligarhija, rešenje uvek mnogo gore od jednog lidera. Po prirodi stvari, svako isticanje u okviru oligarhije kažnjivo je. Ističu se oni koji imaju čime, tako da kolektivna tela teže da se popunjavaju poslušnim mediokritetima punjenim strugotinom.
Nije to, uostalom, problem samo među radikalima..
Danas, 08.09.2008.
Peščanik.net, 08.09.2008.