Osuđujemo sve zločine i ponosni smo što smo ih počinili.
Viktor Ivančić1
Podsećanje
Posle hapšenja Radovana Karadžića, koje je obavljeno uz puno nepotrebnog opreza, ali po zakonu koji nesumnjivo postoji, u Srbiji, zemlji čuda, počeli su protesti protiv svakoga ko je na bilo koji način bio umešan u otkrivanje bezazlenog identiteta tobožnjeg dr Dragana Davida Dabića. Vrlonadležni ministar unutrašnjih poslova, koji je s Dabićem u komplikovanim odnosima još iz vremena kada je Dabić bio Karadžić jer potiče iz SPS, stranke čiji je šef svojevremeno prekinuo prijateljske odnose sa SDS-om, strankom bosanskih Srba koju je vodio Karadžić, odmah je objavio da njegovo vrlo nadležno ministarstvo nije imalo nikakve veze s tim lišenjem slobode i da su to učinile druge snage bezbednosti, čije bi delove u drugom kontekstu kritičari nazvali “podivljalim”.
Posle nekadašnjeg prekida saradnje sa SDS, koji je usledio zato što se Karadžić popišmanio povodom već potpisanog Vens – Ovenovog mirovnog plana i rugla kome su Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić i prijateljski grčki premijer Konstantin Micotakis (otac današnje grčke ministarke inostranih poslova Dore Bakojani) bili izvrgnuti na Palama (“druže Slobo, šalji novo pismo jer ti ovo razumeli nismo”), nacionalistički deo tadašnje srpske konstruktivne opozicije (u prvom redu DSS) sasvim se razočarao u Miloševića i približio Karadžiću, što su učinili i mnogi hronično zbunjeni vođi Srba u dijaspori. Ovaj plan je nekoliko godina kasnije vaskrsao kao dejtonski i u njemu je pisalo da je saradnja s Međunarodnom krivičnom tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) obavezna.
Karadžić je otada za mnoge u Srbiji i rasejanju postao oličenje borbe za opstankak srpstva i suprotstavljanja svim opasnostima koje mu prete, počev od Turaka, preko SAD, masona, Vatikana (i – da sam Koraks – dodao bih i Hogara Strašnog). Zato je u Srbiji reakcija na njegovo izručenje MKTJ bila jača no u samoj Republici Srpskoj, čiji je jedno vreme Karadžić bio predsednik i neprikosnoveni vođ. Pa ipak, ne tako žestoka kako se očekivalo i ne od nekadašnjih Karadžićevih saboraca, već od vrlo mladih ljudi koji ni iz druge ruke ne znaju šta se u Bosni i Hercegovini dešavalo od 1991. do 1995. godine i koji rado traže kavgu, na stadionu, pred ambasadom ili bilo gde drugde. Uzgred budi rečeno, u pomenuto doba, doba najvećih podviga i osvajanja predsednika Karadžića i njegovog vojskovođe Ratka Mladića, nije bilo ni prve ni druge ruke. S radija i televizije i iz glavnih listova u Srbiji roditelji današnjih protestanata nisu mogli da čuju ništa drugo do da su se Karadžićeve i Mladićeve snage samo branile od napada nadmoćnih nesrpskih vojski, da opsade Sarajeva nikada nije bilo (što i danas mnogi misle), a da su logori u Omarskoj i Keratermu bili izmišljotina, sve s fotografijama navodno snimljenim s pogrešne strane bodljikave žice.
Sticaj svih ovih okolnosti doveo je do stanja kolektivnog sećanja koje onemogućava da se u našoj javnosti razgovara o pravim stvarima. Najvažnija od njih je pitanje šta se u Bosni i Hercegovini prvih godina rata stvarno dešavalo i kakvog je udela u tome imao Radovan Karadžić. Umesto toga, teme su sasvim drugačije, što duhovnom zdravlju na ovim prostorima ne može mnogo dobra da donese.
Još podsećanja
Pre svega, period u toku 1992. godine ostaje potpuno nerasvetljen. To je vreme “osvajanja” Prijedora i drugih mesta, uspostavljanja srpskih kriznih štabova, osnivanja pomenutih logora i još mnogih drugih, pokušaja da se sa tih teritorija proteraju svi muslimani i Hrvati, donošenja tragikomičnih rasističkih propisa kojima se nesrbima zabranjuju kupanje u reci i šetnja korzom, sravnjivanja džamija sa zemljom, upotreba snajpera protiv pešaka u Sarajevu itd. Treba se setiti: izveštaji o takvim događajima, kojih naravno nije bilo u Miloševićevoj Srbiji, izgledali su toliko monstruozni da su i za mnoge van Srbije bili neverovatni i neočekivani s obzirom na sećanja iz Drugog svetskog rata i zaklinjanja da se takve stvari neće ponoviti, bar u Evropi. Trebalo je mnogo dokaza da se savesni novinari (a ne dežurni srbomrsci kojih će uvek biti) ubede da ovakvi ispadi nisu bizarna slučajnost nego deo svesne politike. To se desilo kada se ispostavilo da između načina na koji su se zaposedala i čistila razna mesta u BiH postoji sličnost koja nije slučajna i ne može se pripisati sadizmu raznih zapovednika i besu običnih boraca. Tako na scenu stupaju Karadžić i drugi članovi bosanskog srpskog rukovodstva, tim pre što u javnim nastupima ne kriju svoju nameru da zaposednu i očiste što više teritorije, osvete se za Kosovo, istrebe poturice itd.
Ne treba pominjati da u ratu za jugoslovensko nasleđe na svim stranama na površinu izbijaju frustrirane nacionalne i verske vođe, patološki tipovi i običan ološ. Ali, to su bili naši psihopati i naša fukara. Njima se nije moglo suditi pred našim sudovima. Kada se svet osvestio da je propuštena prilika da se sukob u Jugoslaviji spreči ili civilizuje preventivnim delovanjem, točak istorije se pomerio – i pre svih zgazio Srbe. Skoro pola decenije posle donošenja presude Nirnberškog suda protiv glavnih zločinaca nacističke Nemačke, posle mnogih uzaludnih pokušaja, obrazovan je 1993. prvi međunarodni krivični sud za suđenje optuženima za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine u vidu pomenutog MKTJ (koji kod nas uporno zovu Haškim tribunalom, iako to nije jedini sud u Hagu). Poslužio je kao uzor za sličan tribunal za Ruandu (gde je bruka UN bila još veća) i, konačno, za stalni Međunarodni krivični sud 1998. Posle početnog podsmevanja, MKTJ je proglašen za najopasniju i najneprijateljskiju instituciju u Srbiji i Hrvatskoj, za neku vrstu Moloha koji se hrani nedužnim Srbima i Hrvatima.2
Odnos prema Haškom sudu
Odbojni odnos prema MKTJ nije se u suštini promenio ni u Srbiji ni u Hrvatskoj, ali su spoljnopolitičke potrebe i želja novih generacija da se malo odmore od omatorelih prerušenih heroja doveli dotle da većina stanovnika iz pragmatičnih razloga smatra da sa MKTJ treba “sarađivati”. Ta “saradnja” ima pak posebno značenje: nije to želja da sudovi osude prave krivce, da se time osigura sprečavanje novih zločina, da se zadovolji pravda, da se istraži istina u interesu zajednice i društva, nego je reč o hranjenju Moloha, o dobrovoljnom podnošenju ljudskih žrtava da bi se odobrovoljilo mrzovoljno božanstvo zvano “Međunarodna zajednica” (opako kao i većina bogova).3 Kada se već mora, nije važno zbog čega optuženici idu u zatvor u Sheveningenu; najbolje je da se predaju sami, jer se tako žrtvuju bez i najmanjeg nagoveštaja priznanja krivice. Povrh svega, jedno vreme je srbijanska vlada tražila da saradnja bude “dvosmerna”, iako nikada nije rekla šta to znači.
Ovakav odnos prema MKTJ treba imati na umu bez obzira na mnoge slabosti i greške njegovog Tužilaštva i samih sudija.4 Iz njega izvire jedan paradoks, koji je uočljiv i u Karadžićevom slučaju: Haški tribunal je nepravedan, nezakonit, antisrpski, neobjektivan, podmićen, nesposoban, ali je ipak mesto na kome se nešto može dokazati i pokazati.
Predaja Šešelja
Bez obzira na dublje (parapolicijske) razloge za ovaj potez, u koje se potpisani ne može upuštati jer o njima malo zna, dr Vojislav Šešelj, profesor Beogradskog univerziteta, član Udruženja književnika Srbije, još uvek predsednik Srpske radikalne stranke i bivši potpredsednik vlade, dobrovoljno se predao Tribunalu krajem februara 2003. godine, pred ubistvo Zorana Đinđića. Predao se iako nije morao i iako mu nije pretilo hapšenje da bi, kako tvrdi, razbio ovu kvazisudsku tvorevinu i raskrinkao njen rad. U čijim očima? Pretpostavlja se, očima svetske poštene javnosti a ne samo svojih pristalica u zemlji, koji i onako o MKTJ misle sve najgore. Iako predugo sedi u istražnom zatvoru, dobio je brojne ustupke od suda i od veća koje mu sudi, a o trošku poreskih obveznika RTS skoro svake večeri prenosi njegovo suđenje. Nekome ko prvi put vidi njegovu odbranu izgleda da on – nema bolje reči –zajebavasudije misleći da to čini u najboljoj srpskoj tradiciji, kao na primer vojvoda Draško, Kanjoš Macedonović i David Štrbac. Koristi naivnost stranaca, njihovo nepoznavanje mentaliteta, neiskustvo u međunarodnim sudskim postupcima. Kakve koristi dr Šešelj i srpski narod imaju od toga što ovom potonjem „puše“ u Hagu? Sem, naravno, velikog ushićenja nekih srpskih radikala koji njegove izjave preslušavaju i stavljaju kao signale za mobilne telefone. Ali – i neće mi se verovati – on i njegov tim misle da sve to „pali“ i u pravnom smislu i da će mrski i pokvareni sud zato morati da ga oslobodi.
Slučaj Milošević
Slobodan Milošević nije u Hag otišao dobrovoljno ali je, s pravom i vrlo vešto, iskoristio slabosti Tribunala. Kao i Šešelj posle njega, uzeo je sam da se brani i sudnicu pretvorio u tribinu za obraćanje svim svojim pristalicama, u Srbiji i van nje, publici koja je jedina verno pratila prenose iz Haga. Prenosi su bili uvedeni i finansirani u naivnom uverenju da ljudi gledaju televiziju onako kako sudije prate postupak u sali za suđenje (sada mislim da su neki finansijeri imali i druge, lukavije namere). Kao i Tito mnogo pre njega, Milošević nije priznavao sud i nije očekivao da dobije presudu u svoju korist nego je hteo da se oglasi narodu (što je Tito mogao samo preko šapirografisanog “Proletera”). I – nije pogrešio: njegova popularnost, vrlo niska odmah posle 5. oktobra 2000, posle tri meseca suđenja i prenosa naglo je porasla u Srbiji. Naravno, Tužilaštvo mu je u tome obilato pomoglo vodeći postupak naopako, od Kosova unatrag i koristeći svedoke s brda i dola, od uplašenih “jo” i “po” albanskih seljaka, preko Bakalija pa do Ratomira Tanića. Surovom igrom sudbine umro je bez presude i uzgred – ako je to uopšte hteo – pokazao da je Sheveningen mesto gde se usmrćuju optuženi. Još se na zna koliko mu je uspelo da na taj način uđe kao heroj u srpsku istoriju.
A sada Karadžić
Ostali optuženi Srbi odnose se prema MKTJ kao običan čovek prema svakom sudu. Kao prema ustanovi “vladajuće klase”, hirovitoj, nepredvidljivoj, formalističkoj, osetljivoj na političke pritiske, ali pred kojom se, uz veštog advokata, može bolje ili gore proći. Oni ne smatraju da su veličine i ne uzdaju se u pokoljenja.
Sve do Karadžića. On je van serije i mnogi ga za takvog drže. Odista, i kao nadrilekar je veći od originala. U “ilegali” je viskom mahao nad glavom pojedincima, a do pre tuce godina je velikim bajalicama hipnotisao čitav jedan narod i mnoge državnike, generale i novinare, domaće i strane. Razumljivo je što sada sprema nastup po uzoru na Miloševićev i Šešeljev. Braniće se sam, a strategiju mu zamišlja tim u kome se nalaze i jedan bivši sudija, poznat po tome što je kazne odmeravao po broju dece optuženika, i advokat koji je za jednog svog branjenika, naravno stranca, tražio smrtnu kaznu, iako takve nije bilo u zakoniku.
Koncepcija odbrane se, pored toga što Karadžiću treba da obezbedi govornicu (a da se ne zna da li gledaoci mogu da izdrže i treći prenos iz Haga), svodi na to da se nikako ne raspravlja o tačnosti navoda optužnice, nego o sasvim drugim stvarima. Jedna od njih je način na koji su američki izaslanik Ričard Holbruk i drugi posrednici prilikom stvaranja Dejtonskog sporazuma od 1995. godine privoleli Karadžića da se odrekne predsedničkog položaja u RS i povuče iz javnog političkog života.
Pošto malo ko ima velikih iluzija o Holbruku (koji se divio Miloševiću više no Karadžiću), nije nemoguće da su on i drugi ubeđivali Karadžića da odstupi dajući mu razna obećanja, uključujući i to da nikad neće dopreti pred Haški tribunal. Svako, međutim, može da obeća samo ono što stvarno može da uradi: bolje reći, niko razuman ne veruje u obećanja koja potiču od čoveka koji nema moći da ih ispuni. Holbruk nije bio predsednik ni ministar vojske ili inostranih poslova SAD. Čak i da je bio, mogao je samo da se zarekne da se organi SAD neće angažovati u Karadžićevom hapšenju i predaji Tribunalu (što je izgleda i “ispoštovano”), ali nije mogao (ili nije uspeo) da ukine optužnicu protiv njega.
Ionako pretresno veće Tribunala, kao i svaki sud, postupa prema optužnici, pa sudije Karadžiću nisu mogle ništa staviti u izgled, sem da mu na samom pretresu gledaju kroz prste. Čemu onda služi rasprava pred Tribunalom o tome šta je Holbruk, ili bilo ko drugi, pre trinaest godina zajemčio Karadžiću? Mogu li sudije i tužilac sada reći “pata karte” i obustaviti suđenje?
Ne mogu, ali je efekat postignut, ne zahvaljujući Karadžiću, odboru za njegovu zaštitu ili advokatima, već zbog prevalentnog slepila javnosti u Srbiji, koja i dalje beži od neprijatnog suočavanja sa neprijatnom prošlošću. Kao što se ni pri jednom hapšenju ili dobrovoljnoj predaji nije saznalo za šta je zapravo dotični optužen i šta je nekada radio i pričao, tako se i o Karadžiću neće znati šta mu se stavlja na teret.
Malo ko, sem e-novina, hoće da objavi neka sećanja na to kako je početkom devedesetih izgledalo u Sarajevu, na Palama, u Prijedoru, Višegradu, Zvorniku, Trebinju. Da li je to deo istine kao istine, a ne deo sudskog procesa Karadžiću? Jedan naš intelektualac svojevremeno je rekao da neće da mu Haški tribunal piše istoriju. Niko nije za to da se istorija piše samo po sudskim presudama. O Trećem rajhu se saznalo još mnogo što-šta posle objavljivanja Nirnberške presude, koja se ne odnosi ni na Hitlera, ni na Gebelsa, ni na Himlera. Da je po Nirnbergu, oni su se ubili nevini.
Naša javnost ne bi zbog ljubavno-neprijateljskog odnosa prema Haškom tribunalu trebalo da dozvoli da novija istorija srpskog naroda i njegovih vođa ostane nenapisana. Pisaće je drugi, pa ćemo opet da se ljutimo. Ili će se možda pisati kasnije, kada se svaka kritika ili ružna reč upućeni Miloševiću i Karadžiću i njihovim izvršiocima jednom prestanu smatrati dokazom neprijateljstva prema celom srpskom narodu.Dotle ćemo se baviti strašnim Holbrukom, strašnim Hogarom i kurvom del Ponte i hteti da znamo što više o tome šta je dr Dabić radio i poučavao dok je imao lažnu bradu i brkove. Obrijani i podšišani Karadžić nas se više ne tiče – otišao je u istoriju.
Peščanik.net, 29.10.2008.
________________
- V. Ivančić, Animal Croatica. Ogledi o domoljublju, Fabrika knjiga, 2007, str. 76.
- Vidi npr. V. Dimitrijević, „Kako ubediti javnost“, Pravda u tranziciji, 1/2005, str. 26.
- „Međunarodna zajednica“ su očigledno sve države, osim Rusije, Srbije i Belorusije.
- Podrobno u V. Dimitrijević, „The ’Public Relations’ Problems of International Criminal Courts“, referat na skupu Achievements of the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia – The Hague Tribunal, Ljubljana, 23 – 24 septembar 2005.