Raport pod lipom

I tako rokće, smrdi, štampa novine,
on, “otac naš”, “patricij”, “stup domovine”!
“Naš barjak”, “uzor muž” i “idejno nam sidro”!
o strvino, o gade, o polipe, o hidro
tu pjesmu punu psovke, prezira i gada
pribijam ti ko nadgrobni natpis,
da prolaznika svakog zapeče ko lapis,
da govori nad ovim živim grobom kao zapis,
tog našeg stanja kad su sive hulje
bančile po knjizi našoj duge noći pijane
i kad je glupost bezglavih rečenica
puzala po nama kao stjenica!

(Miroslav Krleža: Nad otvorenim grobom, tužni zbore)

 
I tako je jedanaestog dana marta leta gospodnjeg 2008, nad zatvorenim grobom, tužni zbore, pod onom lipom požarevačkom, Ivica Dačić, Gazdin vredni đačić, govorio i govorio dok je neki vetrić pirkao s dunavske strane i razvejavao mu nestašne šiškice, zborio je svejednako potresen i zgromljen jednom smrću-dvogodišnjakinjom već, a kao da je juče bilo, smrću jednog takođe “oca našeg”, “patricija” i “stupa domovine”, kreatora i dirigenta njenih najsramnijih dana. I šta će nam to reći Dačić Ivica u svome poetskom nadahnuću? Mada, da se odmah razumemo, nije se Dačić nikakvim “nama” obraćao, no je podnosio raport svom Vrhovnom Komandantu, jedno takorekuć anualno izvješće o stanju stvari sa Ove Strane ništavila. Ali nema veze, to što mu je rekao, dobro mu je rekao, a vredelo bi da i mi to oslušnemo. Reći će, naime, Dačić kako je “u međuvremenu politika koju je (S. M.) vodio tokom devedesetih doživela ‘moralnu i političku satisfakciju'”, pa će to zorno potkrepiti ovako: “To se najbolje vidi u izjavama svih članova državnog rukovodstva koji kad govore o Kosovu i Metohiji govore na isti način kako smo mi vodili politiku u tom periodu” (Beta, po Danasu od 12. 3. 2008).

Dačić je Ivica, dakle, posve zadovoljan politikom aktuelnih srpskih vlasti, ili bar njenim “patriotskim” aspektom – a drugoga aspekta tu jedva i da ima – pa to svoje zadovoljstvo prenosi Vrhovnome, tamo negde dole, u blizinu užarenog središta Zemlje, spokojno primećujući kako je to zapravo ona ista politika, samo se sada malko drugačije zove. E sad, kada neko u Peščaniku ili tako negde izrekne nešto slično (mada sa mnogo manje zadovoljstva), kada, to jest, kaže da je najveći problem sa Ovim što nepodnošljivo mnogo liči na Ono (pa će mu i ishod biti negde isti, samo još gori), onda se svi nešto ljute, i najblaže što ćeš čuti o tome jeste da se radi o ogromnome preterivanju. Kada, međutim, Dačić Ivica autoritativno ustvrdi iliti dijagnostifikuje to isto – a on bar valjda zna o čemu govori: ta, bio je tamo, mesio je i on to krvavo testo, eno se uflekao do iznad lakata – onda to prođe nekako ugluho i bez ikakvih komentara, nit’ ko da odobri, nit’ ko da opovrgne, nego kao da je svima silno nešto neprijatno, pa bi hteli da se cela stvar nekako zaboravi, da se jastukom uguši, bez glasa, bez traga. Jer Dačić Ivica, hvališući se svome Vrhovniku, zapravo izgovara nedozvoljeni tekst, nedozvoljen baš zato što je tako blizu istine. Možeš lepo da zamisliš sve one de-es-esovske i ostale salonske protuhice kako se mršte, znoje, strižu ušima i kolutaju očima, ne znajući šta bi rekle: da se slože ne mogu, jer zaboga, “bili su i oni protiv Miloševića” (na svoj delikatan i diskretan način), a da se usprotive, pa to tek ne mogu, jer niti imaju sučim, niti bi im to bilo oportuno, jer oni najbolje znaju da je Ovo isto što i Ono, osim što je još luđe, samim tim što se ponavlja (“kao farsa”, jelte), i što se čini deset godina nakon svega, što je već jedna posebna forma mahnitosti, do koje se Dačić i njegov Vođa ipak nikada nisu bili dovinuli.

Nije da nam je Dačić rekao bilo šta što već nismo znali, ali lepo je što smo to čuli baš iz njegovih usta, jer iz njih mu to dođe nekako kao verifikacija, kao overa, izdata od eksperta, od insajdera, od Čoveka Koji Zna. Nešto kao kad obradiš neku Hendriksovu pesmu, pa ti duh Hendriksov, a kroz usta, recimo, njegovog basiste, očinski poruči: “Hej, mali Džo, lepo si ti to odsvirao! Isti ja iz mlađih dana!”…

Predizborna kampanja samo što se nije zahuktala, brzo će ove Dačićeve zen-misli prekriti ruzmarin, snjegovi, šaš i kakofonija besomučnog brbljanja, a to je šteta, povelika šteta, jer Dačić nam je – mada mu nije takva bila namera, ali ko mari – dao dragoceni naputak, ključ za odgonetanje jedne važne šifre. Poslušaj, dakle, šta se govori, pogledaj, dakle, šta se čini, pa svaku reč i svaki čin provuci kroz mentalnu dačić-mašinu, precizno odmeri bi li Ivica to odobrio ili ne, da li bi se time pohvalio onome tamo pod onom lipom, pa ćeš znati o čemu se radi. Onaj što mu je Dačić bio ađutant uzdigao se na “Kosovu i Metohiji”, i “Kosovo i Metohija” su ga sahranili, a umalo da i Srbiju sahrane s njim. Ovo što se sada rastelalilo i razgalamilo, sav taj radikalski i osobito “narodnjački” bašibozluk, od iste je bofl-tkanine skrpljeno, i istom se zaludicom povazdan bavi, jer im je to najbolji način da ne rade ništa suvislo i korisno, a da emituju utisak kod neukih kako su em strašno silni i važni, em strašno rodoljubni. Kako se da videti, Dačić Ivica ni ubuduće neće imati razloga da se žali na njih neupokojenom duhu Gazde, naprotiv, verovatno ih tek čekaju prave pohvale. Pravo je pitanje hoće li oni drugi, pre svega demokrate – oni su tu, kako god okreneš, uobičajeni sumnjivci – ustrajati u iluziji da se može štrpnuti ponešto od Ivice i društva a da to ostane neprimećeno, i da bude neškodljivo, u maloj dozi, kao rum u kolaču, ne da opije, nego da da šmek. E pa, neće moći. Ne gradi se “evropska Srbija” tako što se viče “ja sam za Evropu, majke mi”, nego tako što se sistematski demontira i razvozi na đubrište sav onaj krš koji je onaj požarevački neupokojenik posejao okolo. Zar baš ništa tu nema da se spase, da se sačuva? Ništa, ni mrva. Uostalom, ionako su Voja & Velja pokupili sve što je ostalo. I neka im ga, pošteno su ga zaradili, evo im to i Dačić priznaje.

Verovati da do podne možeš da budeš demokratski Milošević (to jest, zamajavati se svime čime se i on zamajavao, ali “na demokratski način”), a od podneva se ležerno presvući i postati Ulof Palme, Vili Brant ili tako neko, to ne znači voditi “umerenu i trezvenu politiku”, koja “izbegava sve ekstreme”, nego znači nemati nikakvu politiku. Konzistentna politika je skup određenih ideja i vrednosti, koje su dakako pluralističke, ali ne mogu potirati jedna drugu, jer onda nastaje galimatijas, raspad svake koncepcije, kolaps svake produktivne akcije.

U svakom slučaju, treba pomno pratiti Dačićeve godišnje izveštaje; tek ako dočekamo da Ivica D. dođe pod lipu tužan, snužden i ljut, raportiravši “patriciju” i “stupu domovine” da je ovde gore sve krenulo na zlo i naopako, onda ćemo znati da smo nešto uradili, i da za Srbiju ima nade. Sve ostalo je požarevačko tra-la-la, besomučno variranje sramote i propasti u hiljadu lekcija, sa ovom ili onom “sivom huljom” u svojstvu trenutnog administratora, čuvara paklenske vatre.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 13.03.2008.