Weltschmerz Is My Business
U proteklih trideset godina Raša Todosijević bio je jedan od glavnih protagonista beogradske grupe konceptualnih umetnika. Njegov rad je duboko političan, istražujući odnos između autoriteta i lične slobode, nacije i pojedinca. Njegova uloga kao umetnika je uloga neustrašivog društvenog kritičara i hrabrog političkog aktiviste. Todosijevićevi radovi deo su kolekcija i izlagani su u Tate Modern u Londonu, Moderna Museet u Štokholmu i Centru Žorž Pompidu u Parizu. Todosijević je predstavio svoj rad i u Berlinu, na Jesenjem salonu Maksim Gorki teatra. Novi intendantski tim želeo je da ovom izložbom ispita posledice stvaranja nacionalnih identiteta i goruća pitanja migracije i integracije migranata. Todosijević je izložio svoj Balkanski banket, instalaciju od 17 stolova prekrivenih crnim stolnjacima, aranžiranih u obliku svastike.
U Berlinu ste izložili rad Balkanski banket, gde koristite simbol svastike. Zašto?
S moje strane nije postojala unapred osmišljena provokacija. U pozdravnom govoru sam rekao da to nije politički rad, već da sam bio inspirisan Kurbeom i Dišanom. Simboli nemaju trajno značenje, već se ono vremenom menja. Ljudi sa zapada imaju tendenciju da takav rad uvek stavljaju u politički kontekst, kao moj komentar na događaje na Balkanu, rat i raspad Jugoslavije, ili moj odgovor na pojavu novog fašizma što nije istina. Taj rad ne referira da bude moja reakcija na bilo šta od navedenog.
Takvi simboli zabranjeni su u javnom prostoru u Nemačkoj, ne i u galerijama?
One spadaju u prostore koji su kao ambasade, eks-teritorije koje ne podležu zakonu i imaju slobode koje u javnom prostoru nisu dozvoljene. To posebno važi za muzeje. Umetnički prostor je zaštićen od svakodnevnice. On jeste javni prostor, ali nije ulica. On zadržava autonomiju da brani ekstremne stavove. Kontekstualizacija u muzeju je stara priča. Ako postavite rad u muzej on postaje umetnički rad, van muzeja je ništa.
U radovima često koristite nemački jezik. Zbog čega?
Davne 1976. god. austrijska galeristkinja Ursula Krinciger pozvala je mene i još neke umetnike da u Istri, u selu Brdo napravimo video rad koji je tada bio relativno nova stvar i dosta primitivan. Odlučio sam da snimim kako kao policajac ispitujem i derem se na jednu umetnicu “Was ist Kunst?” (“Šta je umetnost?” – prim.aut.). To je vrlo jednostavno, a sveprisutno pitanje. Zašto sam izabrao nemački? Pokušajte da se derete na francuskom, ili engleskom, ili italijanskom. To nema tu dramu policijskog ispitivanja.
Postoji jedna vojnička pruska šnala, koja se koristila u Nemačkoj i Austriji, na kojoj je pisalo “Gott mit uns” (“Bog s nama” – prim.aut.). Kod svakog naroda postoji unutrašnji naboj da u pojedinim trenucima svoje poteze legitimiše idejom da su oni odobreni od boga – kad kreneš u vojni pohod imaš tapiju od boga za taj čin. Tako i “Gott mit uns” ima to značenje. A kako je to bog s vama? Gde to piše, sem ovde gde ste vi to napisali? Je l’ vam poslao telegram? Kako to dokazujete? Vašim vlastitim tvrdnjama? Zbog svega onoga što se dešavalo na Balkanu oličenom u “Bog voli Srbe”, ili “Bog voli Hrvate”, došao sam do nemačkog “Gott liebt die Serben” (“Bog voli Srbe” – prim.aut.). Korišćenju velikih parola, masnih i krasnih reči koje su zapravo isprazne, ali izuzetno duboko mitske, skloni su svi narodi.
Bili ste deo veoma progresivnog pokreta Nova umetnička praksa sedamdesetih godina u Beogradu. Postoji li danas sličan umetnički bunt?
Situacija se ne može uporediti sa današnjom. To vreme je vreme dominancije isključivo slika, skulptura, grafika itd. Fotografija, trodimenzionalni predmeti, novi materijali, performans – ništa od svega toga nije postojalo. U tom malom, sabijenom prostoru Studentskog kulturnog centra okupljali smo se od 1969. do 1975. i počeli da pravimo nešto što smo i sami nazivali novom umetnošću. Koristili smo film, fotografiju, trošne materijale, upotrebljavali telo, objekte siromašne, ili konceptualne umetnosti. To je bio proboj, izlazak iz zatvorenog kruga umetničke prakse tog vremena. Bili smo mala grupa na margini svega. Mislili su da smo deca koja se zezaju, pa kad se izduvamo vratićemo se u normalu. U tih pet do šest godina našeg postojanja sabijeno je jako puno novuma. To je science fiction iz današnje perspektive.
Ritam nula u Edinburgu je bio deo vašeg grupnog performansa. Marinu Abramović je učinio poznatom, ali i ona i mnogi drugi su napustili zemlju, jer nisu dobili adekvatno priznanje za svoj rad u Srbiji. Da li se i vi osećate marginalizovano kao umetnik?
Mi smo bili izolovani materijalno, medijski i umetnički. U krugovima ljubitelja umetnosti nismo postojali, a ja ne postojim ni danas. Edinburški festival, iako mnogo manji nego danas, je još tada bio jako poznat i cenjen, ali niko nije hteo da nam pokrije troškove i plati put do tamo. Putovali smo o svom trošku, uostalom kao i ja danas. Ono što je konstanta, a važi i danas je otpor prema savremenoj umetnosti u Srbiji. Želja da se prikaže nešto savremeno uvek u pozadini ima neku političku iritaciju. Ona nije primarna, ali se javlja kao odjek.
U dobrim ste odnosima sa Marinom Abramović. Mnogi joj zameraju što je postala isuviše komercijalna, deo show business-a. Šta vi mislite o tome?
Postoji nekoliko razloga zbog kojih sam ja na Marininoj strani, oni možda jesu sentimentalni, ali nisu nužno iracionalni. Marina ima mnogo izuzetno kvalitetnih radova koje je radila sama, ili sa Ulajem. Na koncu, i njena izložba u MOMI je dosta težak i iscrpljujući rad, koji je privukao veliki broj ljudi i njenu reputaciju podigao na kvalitativno viši nivo. Naravno da postoje i radovi koji ne spadaju u prvu ligu, ali ne treba generalizovati – Holivud ili propast. Zaboraviti i poništiti sve što je ikada radila nije fer. Istina je da klizi malo ka entertejmentu, ali to je Marina i oduvek je bila takva. Svaki umetnik ima pojačano ja, a sklonost ka spektakularnosti izaziva animozitet, posebno kod drugih umetnika. Ja Marinu volim jer je jako dugo poznajem i cenim njen rad.
Breathe #03, December 2014.
Peščanik.net, 07.01.2015.