U trenutku kada se u Srbiji zahuktava priča o državnom budžetu za iduću godinu, koja je u javnosti unapred dobila ružičaste tonove zbog obećanih povišica plata, urednik Danasovog biznis dodatka je pre desetak dana diskretno iz svetskih medija preneo jednu malu “otrežnjavajuću pilulu” – da se i u Beču ovih dana razmatra gradski budžet za 2017. godinu i da se on projektuje na 13,3 milijardi evra.
Kvaka je u tome što cela Srbija posle ove, relativno uspešne finansijske godine, za 2017. planira budžet od 9-10 milijardi evra.
Mogli bismo navedenom bečkom otrežnjavajućem podatku dodati još hiljadu sličnih, poput, na primer, vesti da susedna Hrvatska, sa 40 odsto manje stanovnika od Srbije, projektuje “državni proračun” za iduću godinu na nivou od oko 16 milijardi evra. Već i samo ova dva ovde spomenuta podatka gorko nas podsećaju koliko je Srbija i dalje siromašna zemlja i da je i njen “novčanik”, i ovakav kakav je planiran za 2017. godinu, težak za našu nejaku privredu, te da su iluzorna raširena očekivanja da država može pomoći svima i svakome.
Među tim iluzijama najraširenija je ona – da bi Srbija oživela i mogla krenuti putem visokih stopa privrednog rasta samo kada bi se zatečena privreda “nalila” sa dovoljno jeftinih obrtnih sredstava, pošto je evidentno da je nelikvidnost i dalje jedna od njenih glavnih bolesti. Međutim, kako to i u poslednjem, novembarskom MAT-u upozoravaju Stamenković i Kovačević, Srbija je u proteklim decenijama “izgubila” dva ciklusa tehnološke obnove, pa se rentabilnost njene privrede ne može nadalje povećavati klasičnim finansijskim injekcijama, povećanim bankarskim ulaganjima i snižavanjem kamata. Tačnije rečeno, ovi istraživači kažu: “Pokazatelji likvidnosti, uprkos relativnoj stabilnosti, pokazuju da kratkoročna finansijska ravnoteža preduzeća, koja podrazumeva punu usklađenost između raspoloživih likvidnih sredstava i tekućih obaveza, još uvek nije dostignuta” i tome dodaju da “racio likvidnosti pokazuje negativne tendencije”.
Zbog tog raskoraka “između para i muzike”, uzgred budi rečeno, i privreda i građanstvo, uprkos ovogodišnjim dobrim makroekonomskim pokazateljima konjunkture i uspeha na planu konsolidacije javnih finansija, ne osećaju da je boljitak u Srbiji već počeo da se ostvaruje iako ih političari stalno u to uveravaju. Uprošćeno rečeno, Srbija mora da izgradi “novu privredu”, pa je otuda pitanje investicija u fiksne fondove glavno u pogledu “mape puta” za izlazak iz razdoblja niskih stopa rasta bruto domaćeg proizvoda – bar u narednoj deceniji.
U već citiranom prilogu MAT-u, Stamenković i Kovačević podsećaju da je iskustvo evropskih zemalja u tranziciji pokazalo da bi 25 odsto bilo minimalno učešće fiksnih investicija u BDP-u, koje bi omogućilo i zadovoljavajuću dinamiku BDP-a u dužem roku, to jest podizanje godišnjeg rasta na oko pet odsto u srednjem roku od tri do pet godina. Šta smo u tom pravcu postigli poslednjih godina? U 2015. godini učešće investicija u BDP-u Srbije realno je povećano i dostiglo je nivo od 17,7 odsto. Ove godine se procenjuje da bi ono moglo doseći nivo učešća u BDP-u od 18,4 odsto. Rastom investicija u naredne četiri godine po stopi od osam odsto (što je više nego u prethodne dve godine), uz rast BDP-a u prve dve naredne godine po 3,5 odsto i sledeće dve po četiri odsto, udeo investicija bi u 2020. godini dostigao tek 21,6 odsto. Da bi dostigle udeo od 25 odsto u BDP-u Srbije, prosečan godišnji rast investicija u te četiri godine morao bi da iznosi oko 12 odsto (a taj tempo rasta ulaganja bio bi gotovo dvostruko brži od postignutog u ovoj i prošloj godini).
Takav porast investicija domaća privreda, sa zatečenom strukturom i u datom privrednom ambijentu, ne može da iznese. Niti se to može obezbediti samo daljim snižavanjem negativnog trgovinskog deficita sa inostranstvom. Niti državni budžet može da obezbedi tolike podsticaje investitorima po postojećoj praksi, pa makar Vlada bila hiperaktivna u traganju za ulagačima. Takav porast može se obezbediti samo privlačenjem stranih direktnih investicija putem unutrašnjih reformi, realnom promenom spoljnopolitičke strategije, smirivanjem političkih strasti u regionu i uz povoljnije geopolitičke vetrove u svetu, a posebno u Evropi.
Novi magazin, 02.12.2016.
Peščanik.net, 02.12.2016.