Prva rečenica člana 109 , stava 7 Ustava Republike Srbije od 2006. glasi: “Narodna skupština koja je raspuštena vrši samo tekuće i neodložne poslove, određene zakonom”.
Ratifikovanje (“potvrđivanje”) međunarodnih ugovora nesumnjivo je u nadležnosti Narodne skupštine, kada ona normalno radi (čl. 99 st. 1, t. 4). Pitanje je, međutim, može li to činiti raspuštena skupština dok su u toku pripreme za izbor njenih novih članova. Prema pomenutom čl. 109, to je izuzetak, za koji treba da se steknu formalni i materijalni uslovi. Formalni uslov (legalitet) jeste postojanje zakona kojim se raspuštena Narodna skupština izričito ovlašćuje da nešto čini, npr. da ratifikuje sve potpisane međunarodne ugovore, ili samo neke od njih, ili samo s nekim stranim državama. Niko nije tvrdio da postoji takav zakon.
I kada bi se formalni uslov ispunio, tj. ako bi postojao zakon, to ne bi bilo dovoljno, jer bi trebalo ispuniti materijalne uslove (legitimitet), tj. utvrditi da je ratifikacija “tekuća” i “neodložna”. Nije dovoljno da zakon kaže da nešto može da se uradi nego i da propiše zašto i kada se to može. O ovome se već izjašnjavaju ministri i političke stranke, tvrdeći da bi Srbija mnogo izgubila ako ne bi hitno, pre izbora od 11. maja, ratifikovala ugovor s Rusijom koji obuhvata i prodaju većinskog udela u vlasništvu državnog preduzeća NIS. Pored svega ovoga, Ustav Srbije sadrži još jednu odredbu, po mom mišljenju lošu, ali svejedno na snazi: “Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom” (poslednja rečenica člana 16).
Znači, Narodna skupština bi pre glasanja o ratifikaciji ugovora s Rusijom morala da preduzme sledeće prethodne korake:
– da donese zakon kojim se omogućava vanredna ratifikacija od strane raspuštene skupštine,
– da prethodno utvrdi da je ratifikacija ugovora s Rusijom neodložna i da predstavlja tekući posao, i
– da konstatuje da je potpisani ugovor u skladu s Ustavom Republike Srbije.
Ako se ima u vidu podela vlasti, što znači da nijedna grana vlasti, pa ni zakonodavna, ne sme da radi šta hoće i da se mora miriti s kontrolom drugih vlasti, postavlja se pitanje može li sve to Narodna skupština da uradi sama, ili o tome mora da se izjasne sudska i upravna vlast. Što se tiče legaliteta, nesumnjivo je da Ustavni sud mora da utvrdi da li postoji odgovarajući zakon i, ako postoji, koja ovlašćenja u oblasti sklapanja međunarodnih ugovora daje raspuštenoj Skupštini. Ako se, pak, smatra da su pitanja o tome je li nešto “tekuće” i “neodložno” političke a ne pravne prirode, onda Skupština ne može da pristupi ratifikaciji bez pozitivnog mišljenja vlade o tom prethodnom pitanju. Međutim, sve i da se izvršna vlast izjasni da je pitanje hitno (a teško da iko može da tvrdi da je ratifikacija jednog ovako važnog ugovora nešto rutinsko, “tekuće”), nepostojanje zakonskog ovlašćenja se ne može nadoknaditi bez donošenja odgovarajućeg zakona, a veliko je pitanje zašto bi se – uz more nedonesenih zakona – zakon o izuzetnoj ratifikaciji izdvajao od drugih i bio povlašćen.
U pogledu uslova postavljenog članom 16, a to je saglasnost ugovora s Ustavom, kod nas nema odgovarajuće prakse, ali se može pretpostaviti da je reč o prethodnoj kontroli međunarodnog ugovora, koja postoji i u nekim drugim zemljama i vrši je ustavni sud ili telo nalik ustavnom sudu. Ni to Skupština ne može da obavi sama.
Predložena ratifikacija ugovora s Rusijom od strane raspuštene Skupštine i bez ispunjavanja postavljanih uslova predstavlja otuda opasan presedan, koji će pasti u oči čim se nešto slično pokuša uraditi u korist neke druge države, za koju neće postojati tako jake simpatije dela političke elite kakva su sada prema Ruskoj Federaciji. Pored toga, mogao bi se pokrenuti i postupak pred Ustavnim sudom zbog neustavnosti ratifikacije, čime bi se doveo u pitanje autoritet ovog međunarodnog instrumenta i ugrozio njime ugovoren posao.
Danas, 22.04.2008.
Peščanik.net, 24.04.2008.