Radio emisija 20.10.2006, govore: Mileta Prodanović, Vladimir Gligorov, Miroslav Jovanović i Ljubomir Živkov.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Kao što znate, ništa se strašno nije desilo, samo je osmina atomske bombe bačene na Hirošimu eksplodirala u blizini Paraćina. Pola Srbije se satima treslo i šta nam je na to rekao ovaj polusvet od ministara, predsednika vlade i generala? Prvo je nesrećni Jočić rekao da je za sve kriv drug Tito, tj. da je do ovoga došlo jer se skladište nalazilo blizu grada, a za to je kriva ranija koncepcija odbrane, koja je vojne objekte ove vrste gradila u blizini gradova. Onda je čuveni ministar za zaštitu čovekove okoline, kojeg su mnogi koji su kritični prema ovoj vladi navodili kao primer dobrog ministra i dobrog dečka, dakle, ministar Popović je odmah posle eksplozije rekao da nema nikakve opasnosti za ljude, a ni za čovekovu okolinu i poručio nam da se ugljenmonoksid, ugljendioksid i azotni oksidi oslobođeni ovom eksplozijom i onako stalno nalaze u vazduhu i da nisu opasni osim u velikim količinama – a bilo bi, naravno, glupo pomisliti da su sve ove tone eksplodirane protivavionske municije oslobodile veće količine ovih stvarčica. Neko je na sajtu već predložio da Paraćin i Ćuprija budu proglašene vazdušnom banjom i da ministar Popović preseče vrpcu, naravno pošto se prekrsti i pojede malo ‘leba i soli.
Ministar vojni Stanković je smireno kao i uvek rekao da će država ili vojska, svejedno, nadoknaditi štetu građanima. I to je sve što je rekao ne trepnuvši. Kakav to čovek može da ostane na svojoj funkciji, a da mu je toliko vojnika ubijeno u kasarnama, čija skladišta eksplodiraju, u Paraćinu i u Bariču, gde je bilo i mrtvih ljudi, čiji je general Mladić bivao sve nevidljiviji, koji lakonski pre neki dan kaže da je afera sa iznajmljivanjem izraelskog satelita čuvenog Dinkićevog ministra Davinića proglašena državnom tajnom i da više nije dozvoljeno pitanje ko će da odgovara za štetu od tridesetak miliona dolara.
Koštunica Vojislav, mašinovođa ovog pomahnitalog voza, poručio je Paraćincima da nema šta da brinu, poslaće im gazda Velju i sve će biti kao i pre. I Koštunica je optužio druga Tita i komunizam za eksploziju u Paraćinu. I neki vojni analitičari, vidim, okrivili su komunizam za tako nesmotrenu koncepciju odbrane. Zanimljivo je, međutim, da se niko nije setio da optuži Miloševića. Zar nije beše sa njim na čelu Srbija vodila i izgubila četiri rata? Zar nam nisu beše u bombardovanju kao kaznu za te ratove uništili skladišta i kasarne, pa je vojska koja se u rasulu povlačila iz Bosne, Hrvatske i sa Kosova na ledinama, jer kasarni i skladišta više nije bilo, čuvala svu tu municiju koju nismo stigli da upotrebimo? Zašto onda protivno logici Koštunica pominje Tita, a ne Miloševića? Čik pogodite zašto.
Na našem sajtu pročitala sam mnogo komentara ljudi iz Paraćina, Ćuprije i Jagodine. Neko je rekao da je municija eksplodirala, jer je Ratko bacio opušak. On je raznet u paramparčad i naša saradnja sa Hagom je time okončana. Na sajtu je i mnogo opisa te užasne eksplozije, ljudi se žale na predsednika opštine koji ništa nije smeo da im kaže dok mu vojska drugačije ne naredi. Žalili su se na takozvani javni servis koji satima ništa nije objavljivao o eksplozijama. Prve vesti čuli su na Palmi plus Dragana Markovića Palme. Upravo me je Palma podsetio na jedno pitanje koje očigledno niko nije, niti će postaviti – ako je nama u Jagodini i u Paraćinu bilo ovako strašno, ako smo u strašnom strahu živeli satima dok je napolju pucalo, kako li je bilo Sarajlijama hiljadu dana i hiljadu noći.
Da li će neko ko je glasao za radikale, socijaliste, ko je recimo u Jagodini glasao za Arkanovu Stranku srpskog jedinstva, ko redovno glasa za Palmu, shvatiti vezu između ove strašne nesreće i onog dana kada su svoj glas dali onima koji su satrli ovu zemlju, tako da sada svi hodamo u strahu od nekog novog nevidljivog udarca koji će svakako doći.
Koštunica je posle ove male nezgode u Paraćinu nastavio sa turnejom po Srbiji propagirajući svoj novi ustav. Sa gnušanjem se osvrnuo na najnovije fašističke ispade navijača Rada i čačanskog Borca, a na pitanje – zar ne bi bilo dobro da imamo ministarstvo za nacionalne manjine, rekao da je novi ustav najbolja garancija zaštite ljudskih prava. Taj čovek je pre neki dan govoreći pred dekanima Beogradskog univerziteta rekao apsolutnu neverovatnu stvar, da je novi ustav duplo duži od Miloševićevog, da je onaj stari imao 53.503 karaktera, tj. slovnih znakova, a da je njegov duži. Njegov ima 101.450 karaktera. Sva ta dodatna slova, rekao je Koštunica, su potrošena na dodatne garancije zaštite ljudskih prava. Sramota je da živiš u zemlji koja ima ovakvog premijera, a još je veća sramota živeti u zemlji čiji dekani fakulteta posle ovakvog trabunjanja nisu imali ništa da pitaju svog predsednika vlade.
Ovo je Peščanik, na početku emisije govori slikar i pisac Mileta Prodanović.
Mileta Prodanović: Neću izaći na referendum, ali iz prostog razloga što neću biti tu. E sad, verovatno ću sada izazvati široko neslaganje među slušaocima ove emisije: da sam u Beogradu ja bih najverovatnije izašao na taj referendum. Hajde da pobrojimo milion razloga zbog kojih ne treba izaći. Potpuno razumem i prihvatam sve te razloge. Neko može biti prosto degutiran i ne razmisliti mnogo o svemu tome. Druga stvar je ono što mi često pada na pamet, da je ovo nastavak lažnog predstavljanja. Mislim, zašto kažeš referendum kada misliš na izbore? Ali s druge strane, hajde da budemo iskreni i pošteni, zar nismo svi, uprkos obećanjima da će to biti danas, sutra, prekosutra, da je to urgentno, znali da će između donošenja ustava i izbora proteći minimum vremena. Znali smo da kada vlada oseti da više stvarno ne može da gura dalje, da će u tom trenutku da se pojavi ustav.
Drugo, setio sam se jednog divnog, starog vica iz vremena blaženog samoupravljanja, kada su u modi bili samodoprinosi. Znači, poreskim obveznicima koji inače plaćaju poreze i koji bi morali da dobiju taj vodovod, propagira se akcija – hajde da skupimo još para, dajte po domaćinstvu, ovo, ono. E sad, vic glasi otprilike ovako: gavran stoji na grani i drži komad sira u kljunu, dolazi lisica i pita ga – boga ti, gavrane, jesi li ti za ovaj samodoprinos. Gavran je gleda, ćuti, gleda onaj sir i na kraju kaže – pa dobro, isti đavo bi mi bio i da kažem ne. Tako da mislim da je ovo sa referendumom svakako uspela stvar. S druge strane, mi danas živimo po ustavu kojeg je pisao Ratko Marković. Sve nedorečenosti i manjkavosti novog ustava su poznate javnosti i ljudi kojima verujemo u načelu su nabrojali niz njegovih nedostataka. Da pođem od toga da ja ne mislim da je ćirilica jedino pismo mog naroda. Naprotiv, mislim da naš narod ima to blago i privilegiju da se služi sa dva alfabeta. Ja sam i u kulturi i u svemu ostalom uvek pristalica inkluzivne strategije, a ne ekskluzivne. Svi ti koji piše grafite – ne gazi ćirilicu, sigurno ih pišu zato što možda ne znaju da su na našim srednjevekovnim novčićima natpisi bili latinični. To se opet nadovezuje na onu čuvenu teoriju zlatnih kašika. O tome uglavnom govore ljudi koji ne znaju da je naša srednjevekovna država bila zasnovana na srebru, a ne na zlatu. Zlata je bilo jako malo i te zlatne kašike postoje samo u metaforama naših nacionalnih pesnika novijeg doba.
antireferendumski džingl: Dobri dani za dobro Srbije.
28. i 29. oktobra izađite na Sajam knjiga.
Mileta Prodanović: Dobro, bilo kako bilo, zašto bih ja izašao na referendum da sam tu. Prvo zbog činjenice što nas do trenutka kada budemo hipotetički postali jedna normalna zemlja čeka najmanje tri ili četiri ustava. I ako ništa drugo, ovaj ustav omogućava brži i fleksibilniji način njegove kasnije promene. U krajnjoj liniji, ako OEBS i sve te strukture koje vrše ovakav ili onakav monitoring onoga što se dešava ovde, ako oni nemaju ništa protiv, zašto bih ja imao. Bojim se da možemo doći u situaciju popa iz one poslovice, koji se naljutio na selo, pa naneo sebi štetu. Tako da, ako je to jedan mali korak koji će nas približiti Evropi, onda je odgovor – da. Ne suviše koncentrisano pratim i načine na koje nam preporučuju da treba da izađemo na taj referendum i bio bih mnogo zadovoljniji da je neko rekao nešto u duhu ovoga što sam ja rekao, znači – čujte, ovo nije savršeno, ali dajte da ga izglasamo. Ovako se bojim da će ljudi koji se dvoume biti degutirani tom kampanjom i prosto neće izaći. Mada dug je to period, dva dana i jedna noć, ima se tu vremena za razne stvari. A da li ćemo mi biti gavranovi u toj priči ili ne, negde je svejedno.
antireferendumski džingl:
Ko ne razume i ne voli Sajam knjiga,
ne voli i ne razume Srbiju.
Izađite na Sajam knjiga 28. i 29. oktobra.
Mileta Prodanović: A zašto kažeš referendum, a misliš na izbore – pa jeste, ono što vidimo je nukleus predizborne kampanje. Da li sam srećan što ćemo uskoro imati izbore – pa možda i jesam. Film koji smo gledali ovih godina nije baš bio moj film, ne verujem ni da će se posle tih izbora davati moj film, ali hajde da kažemo da će to možda biti korak bliže tome. Razumem nestrpljenje raznih ljudi i kada i sam pogledam taj period od devedesete do danas vidim koliko puta smo se ponadali da će stvar biti brzo rešena – o 5. oktobru ni reči ovoga puta, ali nekako, da smo sve to vreme imali ovu dinamiku koraka kornjače, možda bismo već i stigli do cilja. Opet, svi smo znali da će ova godina biti ovakva kakva je, u Crnoj Gori se desilo to što se desilo – njima čak nije bila potrebna ni ta noć. Dakle, jedan od tih nekoliko problema srećno je završen. Stvar sa Kosovom se negde zaokružuje i možda je bitno da ti izbori budu pre nego što se ta situacija zaokruži. Mediji bi mogli nekako to da amortizuju, kako je to često bivalo kod nas, ali ipak se bojim generalne frustracije u društvu, koja može dovesti do daljeg pogoršanja događaja.
Šta smo imali poslednjih meseci? Tužno je i loše je što je zamenjen glavni sudija u procesu za ubistvo premijera Zorana Đinđića, to su loši signali. Ova vlada, a naročito premijerova stranka, selektivno pokreću rešavanje raznih nedoumica. Ta njihova selektivnost dugoročno može biti vrlo opasna. Ja sam za to da se ovde konačno pojavi neko ko će razgrnuti sve te velove. Ne želim da od zaštićenih svedoka slušamo ono što smo svi već znali svih ovih godina. Ne želim ni da pomislimo da zaštićeni svedok zna još nešto, ali iz strateških razloga neće da nam to kaže sada. Tako, sve u svemu mislim da nas i sa ustavom i bez njega čeka jedan vrlo dug i bojim se mučan put, ali dobro – tu smo.
Među ljudima sa kojima se ja družim u velikom procentu preovlađuju oni koji neće izaći na referendum. Ima i onih koji sa nekom argumentacijom koja je slična mojoj smatraju – hajde da im popustimo još ovaj put. Ali žao mi je što neko nije izašao i rekao – izvinite, dragi građani, ovo je tako kako jeste i da nam objasni zašto je to dobro i zašto je to moralo biti ovako. Opet ponavljam, svi smo znali da će biti baš ovako, tu nema nikakvog iznenađenja. Da li se vodila javna rasprava, nije. Da li je to zato što je javna rasprava samoupravno-socijalistička kategorija, kako nam rekoše pre neki dan. Znači, ponovo smo dovedeni pred svršen čin i ponovo će zbog mira u kući i to proći.
Svetlana Lukić: Kažeš da niko nije izašao i objasnio nam o čemu se radi. Ali Koštunica to neprekidno čini. Bio je u Akademiji nauka, bio je kod dekana Beogradskog univerziteta i svuda objašnjavao da se sve to čini zbog Kosova. Nemam razloga da mu ne verujem na reč da je to pravi razlog.
Mileta Prodanović: Svesno ili podsvesno uvek se vraćam na Zorana Đinđića. Da je on sada živ, verujem da građanstvo ne bi bilo držano u obmani i laži. Eto, barem to, ništa više od toga. Stvari na Kosovu se ovako ili onako mogu završiti na nekoliko načina, za koje se ne zna koji je crnji i gori po nas. Juče sam čitao tekst Tima Džude, ilustrovan fotografijama iz Guče, gde se vidi orkestar iz Republike Srpske u majicama na kojima je lik čoveka koga nikako ne mogu da nađu, što dovoljno govori o svemu. I u tom tekstu se provlači ta neka mogućnost da se neke opštine na severu Kosova dodele ili na ovaj ili onaj način pripišu centralnoj Srbiji. Taj scenario bi ovde bio odmah proglašen pobedom, ali bojim se da bi on bio najtragičniji za širi balkanski prostor, jer ta vrsta podele Kosova bi nesumnjivo izazvala niz lančanih reakcija u regionu, a nama nije potreban rat u regionu. Ali dobro, to je jedna mogućnost. Naravno, uvek postoji mogućnost da, kao u Rambujeu, naši lepo ustanu i odu ne razmišljajući mnogo o tome koliko će to dalje da košta te ljude koji žive tamo.
Ne znam, možda je ovo odvajanje Crne Gore bilo otrežnjujuće. I Tim Džuda u svom tekstu primećuje da je vrlo retko u istoriji neka država dočekala svoju suverenost na tako mlak i neubedljiv način. Jeste činjenica da se u Srbiji malo ko radovao tome što smo konačno ostali sami, ali možda to opet ima veze sa preuzimanjem odgovornosti. Uvek je zgodno imati neki izgovor, ali sada smo sami i trebalo bi da preuzmemo neku odgovornost, ali je očigledno po nekoj inerciji još uvek ne preuzimamo.
Svetlana Lukić: Svakog dana čitaš vesti koje su prilično apsurdne, više ne znam o čemu govore, više ne znam šta one znače.
Mileta Prodanović: Ja sam dosta oguglao na vesti i kao neki refren, uvek kada govorim u ovoj emisiji, prizivam neku mogućnost da se čovek zaista počne baviti svojim poslom i da prestane da toliko razmišlja o javnim poslovima. Očekujem da država jednoga dana bude moj servis, da ti ljudi koji se bave javnim poslovima prestanu da po staroj, dobroj balkanskoj tradiciji veruju da su postali gospodari, nego da kao u anglosaksonskoj tradiciji postanu civil servants, što znači sluge građanstva. Kod nas svako ko dobije 100 grama vlasti odmah zajaši i tu nema boga, to je sad ili nikad, sad sam na vlasti i sad moram da rešim sve svoje probleme i probleme nastupajuće tri generacije u mojoj familiji. S druge strane, verujem mada nemam nikakve jake razloge, ali prosto mi se čini da će se situacija, hteli mi to ili ne, unormaliti. Verujem da je ovakav isti haos vladao u mnogim tranzicionim zemljama, negde manje, negde više, ali nekako se ipak oseća napredak.
Evo, slušao sam na B92 delove konferencije za štampu grupe Duran Duran, oni su tako dirljivo neobavešteni o svemu što se ovde događalo, ali su mi nekako skrenuli misli u pravcu kojim retko mislim, a to je da je razlika između nas i drugih zemalja koje su prošle kroz tranziciju u tome što smo mi stvarno imali jedan period blagostanja. Ono je bilo lažno, ali ipak blagostanje. Svi su oni imali neko svetlo na kraju tunela i ipak im je svakog dana bivalo sve bolje i bolje. Mi smo pali u neku jarugu i još uvek se nismo vratili tamo gde smo bili. I kada budu ti izbori, nešto ću zaokružiti, znam sigurno da neću apstinirati, ali kome će baš otići moj glas, nisam sasvim siguran. U stvari, teško je reći da je bilo ko u opoziciji. Mislim da je ministar za kapitalne investicije bio u pravu kada je rekao da su svi na vlasti ili da citiram i našeg bivšeg premijera – da je trenutno na vlasti višestranački dvor. Možda ipak treba dati glas nekome ko nije na tom dvoru.
Ako bih se opredelio za jednu fatalnu bolest srpskog naroda, rekao bih da je to rusofilija. Protiv svih racionalnih argumenata, ona uvek iznova nikne, ta slovenska duša šira od nebesa. Imali smo sreće da se ne graničimo sa njima, dovedite nekog Poljaka da vam malo priča o Rusima, pa ćete videti kako to izgleda. Ali i na daljinu je taj učinak bio dosta fatalan. Za vreme NATO intervencije, odnosno bombardovanja, po ko zna koji put čitao sam jednu kapitalnu knjigu, to su Memoari berberina kneza Miloša, čuvena knjiga Nićifora Ninkovića: Žiznija opisanije moje. I tu je jedna prekrasna scena bitke na Deligradu. To je vreme Prvog srpskog ustanka, kojem je on bio savremenik i pronicljivo oko koje posmatra i ljude i događaje sa strane. Znači, ustanici su postrojani, Turci nadiru, katastrofa je na vidiku i ustanicima se obraća ruski general. U prvoj rečenici svog obraćanja on se divi ustanicima i njihovoj hrabrosti, druga rečenica već počinje sa – ali. On kaže – ali u našoj kući je sada požar i naš car mora da gasi taj požar. Ergo, ne možemo vam pomoći.
Što kaže Miloš Crnjanski – naš brat, veliki beli medved. Naš brat medved i sada gleda pre svega svoje interese, tako da će i ovo oko Kosova biti gorko i razočaravajuće za one koji mnogo vole Ruse, ali što je najcrnje od svega, ne mislim da će ni to biti kraj našoj rusofiliji. U jednom razgovoru letos u Valjevu, jedna nepoznata žena mi je rekla – Rusi nikada nikoga u istoriji nisu okupirali. Dobro, sedeo sam na dosta stabilnoj stolici, nisam pao, ali mi je to potpuno fascinantno. Pa još su živi ljudi koji su doživeli ulazak oslobađajuće Crvene armije u Beograd, da ne govorim o iskustvima drugih naroda. Mmoj jedini odgovor toj ženi bio je vic iz moje osnovne škole o tome kako Francuz, Nemac i Rus razgovaraju o automobilima, pa sad kaže Francuz – mi imamo Spačeka za svaki dan, imamo Renoa za vikend, a u inostranstvo idemo Ajkulom, Citroenom. Nemac kaže – mi imamo Folksvagena za svaki dan, imamo BMW za vikend, a u inostranstvo idemo Mercedesom. A Rus kaže – pa da, mi imamo Moskviča za svaki dan, imamo Volgu za vikend. A ovi pitaju – a u inostranstvu? Pa, kaže, u inostranstvo idemo tenkovima.
Često se pitam da li smo zaista tokom svih ovih godina postali maloumni i da li je vlast koja nas tretira kao maloumne – u stvari u pravu. Hoće Mladić, neće Mladić, hoće da se preda, neće da se preda – stvarno treba biti totalno malouman, pa verovati da bi oni to uradili. Isto tako je činjenica da nas i međunarodna zajednica pomalo tretira kao maloumne. Ovo sa ovim vizama, to je neka šargarepa koja se upućuje tebi, meni, slušaocima Peščanika, ali u praksi to izgleda sasvim drugačije. Evo, razlog mog odsustva iz Beograda je jedna konferencija koja se zove Evropa bez granica. Zaista se spremam da odem tamo i da im kažem svašta. Kakva je to Evropa bez granica? Kada sam prvi put iz Austrije prešao u Italiju i video da je prema Udinama razmontiran granični prelaz, bio je to lep osećaj. Ali mi smo godinama živeli ne u jednom, nego u dvostrukom lancu raznih ograda, sankcija i svega ostalog, da bi se sve završilo time da u jednoj ambasadi, koja srećom nije evropska, jedno kulturno-umetničko društvo treba da ide u tu zemlju, pa im ovi iz konzulatu baš nisu poverovali, pa su im rekli – hajde, zaigrajte.
Ako tvrdite da ste folklorni igrači, dajte da vidimo. I onda se desetoro ljudi uhvatilo u kolo i zaigralo im. Razna su poniženja kroz koja smo prolazili i taj prag osetljivosti je spušten vrlo nisko. Imam utisak da i naša vlast polazi od toga da smo svi mi već pretvoreni u krpare i da nam ne treba mnogo objašnjavati i treba nas tretirati zaista kao maloumne.
Svetlana Lukić: Čula sam da bismo mi dobili neke vizne olakšice, ali da naša država ne ispunjava uslove. Za početak nije potpisala ugovor o readmisiji. Ali ja to moram da čujem od Lajčaka, a ne od predstavnika naših vlasti.
Mileta Prodanović: Više ne znam ko je ovlašćen da nam kaže bilo šta. Na agendi su bitni događaji, Kosovo, ustav, novi izbori i tako dalje, ali ja svejedno imam utisak da živim u nekom produženom vakuumu, da se u stvari ništa ne događa, da oni koji su zajašili i dalje udobno jašu. I niko tu ne strepi mnogo od toga šta će biti posle izbora. Možda je za to i kriva i alternativa, koja je zaista mogla da ponudi pismeniju platformu. Ovako će opet u predizbornoj kampanji biti izgovoreno – hajde, samo da ovi ne dođu na vlast. Meni je drhtala ruka kada sam zaokruživao ime Vojislava Koštunice 24. septembra 2000, ali me je ipak iznenadio, naročito u vreme pobune crvenih beretki, gde je odigrao ključnu ulogu. Bio je to pokušaj državnog udara i u nekoj solidnijoj državi bi to sve bilo pohapšeno odmah. A sada će nas ponovo nekako naterati da drhtećom rukom zaokružimo nešto iza čega ne stojimo baš sasvim. Ne znam, tužan sam što u ovoj radnji nema robe za mene.
Svetlana Lukić: Dvadeset nevladinih organizacija, među kojima su Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor, Komitet pravnika za ljudska prava, Nezavisno udruženje novinara Vojvodine, Inicijativa mladih i tako dalje, napisalo je otvoreno pismo šefu misije OEBS-a u Srbiji, njegovoj ekselenciji Hans Ola Urštadu. U pismu ga pitaju da im objasni koji su razlozi naveli njegovu ekselenciju da ovaj referendum okarakteriše kao demokratski. Da vas podsetim, OEBS je rekao da ne podržava bojkot referenduma zato što oni preferiraju učešće u demokratskom odlučivanju, a ne bojkot. Vladimir Gligorov iz bečkog Instituta za međunarodna ekonomska istraživanja smatra da je OEBS ovim poslao pogrešnu poruku, pogotovo ako se ima u vidu sadržaj i procedura donošenja novog ustava, a naročito vrsta referendumske kampanje koja se trenutno vodi. Slušate Vladimira Gligorova.
Vladimir Gligorov: Bez obzira na propagandu da je to ustav koji bi trebalo da spase Kosovo, to je u stvari ustav kojim se, paradoksalno, priznaje suverenost Kosova, jer se ono, osim u normativnom delu ustava, ni na koji način ne pominje. Jasno je da taj ustav ne bi mogao da se primeni i na Srbiju, čiji bi Kosovo bilo deo. Prema tome, čitava propaganda o Kosovu i Srbiji i ustavu kao instrumentu te politike potpuno je u neskladu sa sadržajem ustava.
U kampanji se govori i o socijalnoj pravdi, ali vi ne možete da nađete šta se pod tim podrazumeva u samom ustavu. Kaže se da svako ima pravo na rad, pa zarez, u skladu sa zakonom. Prvo, to nije pravo koje biste vi mogli, čak i kada bi država to htela, da ostvarite zakonskim putem, sem u nekom vrlo kolektivističkom društvenom uređenju. To pravo onda praktično ne postoji, ali zašto je ono tu zapisano. Pa eto, zato što neki od njih, da li su radikali, DSS ili socijalisti, misle da time mogu nešto da dobiju na izborima. Slično je sa svim socijalnim pravima. Kada se govori o penzijama, zdravstvu i tako dalje, vi ne vidite koje tačno obaveze država preuzima po tim osnovama. Vojislav Koštunica je u nekom intervjuu rekao da je skoro revolucionarno to što tamo piše da se zagarantovana prava manjina ne mogu smanjivati. Šta to znači – da se ne mogu smanjivati? Znači da sledeći ustav ne bi mogao da smanji obim tih zagarantovanih prava. Ali jedini način da se to postigne je da vi manjinama date veto na odlučivanje o tim pravima. Ovako srpska većina prostim preglasavanjem može da ukine bilo čija zagarantovana prava, što je u prošlosti i činila sa pravima Albanaca.
Na kraju imate i deo koji se odnosi na međunarodne odnose. Budući da je prihvaćena teorija po kojoj je međunarodno pravo na neki način na strani srpskih interesa, u ustavu se spoljna politika određuje kao zalaganje za primenu međunarodnog prava. To je kuriozitet sam po sebi, jer vi ne možete spoljnom politikom određivati međunarodno pravo. To praktično znači sledeće – da će se, kao što se i kaže, međunarodno pravo priznavati u onoj meri u kojoj je to u skladu sa tumačenjem međunarodnog prava koje će dati vlada u Beogradu. Vi znate da oni kažu da, ukoliko bi Savet bezbednosti doneo, kako se to kaže, nametnutu odluku o Kosovu, to bi značilo da bi takva odluka bila odbijena. Tada bi se reklo, kao što piše u ustavu, da po tumačenju Beograda to nije u skladu sa osnovnim načelima međunarodnoga prava. Tako da je to jedan razočaravajući dokument.
Što se tiče postupka donošenja ustava, objašnjenja su jako zanimljiva. Vojislav Koštunica je rekao u nekom intervjuu, a i njegovi savetnici to kažu, da je javna diskusija karakteristična za komunizam. Znate, to vrlo rđavo govori o demokratskim ubeđenjima tih ljudi, jer danas malo ko tvrdi da je demokratija moguća bez najšireg učešća javnosti u svim političkim odlukama. Demokratija nije samo glasanje, na koje su je bili sveli komunisti. Glasanje je bilo ritualan čin u kojem su svi masovno, sa pesmom izlazili na birališta. Nema demokratije ako ne postoji neprestana javna rasprava. To je jedna od evropskih vrednosti za koje se u ovom ustavu tvrdi da im je privržen. Kako stvari stoje, ovde nema mnogo smisla govoriti da treba verovati demokratski izabranim predstavnicima, jer ovde ti demokratski izabrani predstavnici ne delaju i ne misle u skladu sa demokratskim načelima.
Sasvim je legitimno da neko napiše predlog za promenu ustava, ali ovde vi imate autoritativan predlog ustava, koji sutra može biti podloga institucijama koje će biti obavezujuće za građane. Javna rasprava tu postaje neophodna i mnogo važnija nego javna rasprava o, na primer, predlogu monarhističkog ustava doktora Pavla Nikolića. To su dve potpuno različite stvari i ne mogu se zamenjivati jedna drugom. Tako da imamo manjkavu proceduru, kontroverzni sadržaj i obrazloženje da je sve to neophodno radi ostvarenja određenog političkog cilja. To je sve skupa veoma rđavo i mislim da toga mora biti svestan svako ko o tome malo razmisli. Siguran sam i da 90 odsto ljudi u toj skupštini to moraju znati, kao i svi oni koji su studirali ili predaju na Pravnom fakultetu i na drugim fakultetima društvenih nauka. Prosto bode oči, očigledno je da se dešava nešto politički veoma rizično.
Slušao sam Vladetu Jankovića koji kaže da bi, ako se to ne izglasa, mogli da nastanu kriza, neizvesnost ili haos. Koriste se razni ovakvi termini, koji su samo dodatni argument protiv ovakvog donošenja ustava. Ne znam kako ti ljudi misle da je to nekakav argument za njegovo donošenje. To je argument protiv, jer ako ste vi ovakvim tekstom i političkom konstelacijom doveli zemlju u situaciju da mora da odluči na samo jedan način, jer će inače nastati kriza, vi uskraćujete ravnopravnost položaja obema stranama i ukidate slobodno ispoljavanje volje na referendumu. Onda to govori i protiv tog ustava i protiv te procedure. Meni lično je neobjašnjivo zašto se čitava ta stvar tako prihvata i obrazlaže. To je samo po sebi izuzetno zabrinjavajuće, jer se javnost navodi da, kao u vreme Miloševića, proguta nešto zarad višeg cilja. A taj cilj se, ponavljam, uopšte ne obezbeđuje ovim ustavom. Stvari stoje upravo suprotno kada je reč o Kosovu.
To je jako rizično i sa stanovišta političke stabilnosti zemlje. Ovaj ustav je mogao biti deset puta bolji, čak i sa ovom koncepcijom, da se o njemu zaista raspravljalo, da o njemu nisu odlučivali samo Toma Nikolić, Milorad Vučelić i jedan ili dva ili pet savetnika predsednika vlade i republike. Mislim, to je suština javnosti, prvo da taj proizvod bude bolji, a drugo, i da ta javnost to prihvati kao svoje. U pitanju je proces legitimizacije čitave stvari. Pa onda na kraju i konačno, a to nije neophodno, ako baš hoćete imajte i referendum.
Demokratska stranka se zalagala, koliko ja znam, za ustavotvornu skupštinu. Zašto bi se neko zalagao za ustavotvornu skupštinu ako smatra da ovi izabrani predstavnici, bez ikakve dodatne javne rasprave mogu da donesu ustav. Demokratska stranka je, doduše, potpuno ispravno smatrala da oni koji budu izabrani da pišu ustav prethodno moraju reći šta će napisati u tom ustavu, pa da se javna rasprava vodi dok ga oni pišu. Tako je bilo sa ovim nesretnim ustavom Evropske unije, koji nije prošao jer ustavopisci nisu pogodili interes, pre svega glasača u Francuskoj. To je propalo, ali poštovan je postupak. Sve je bilo javno, trajalo je jako dugo i građani su na kraju rekli – ne. To je normalan postupak i svojevremeno sam imao utisak da Demokratska stranka to razume. E sad, odjednom vi iz te stranke čujete da je sve ovo sasvim u redu, da javna rasprava traje od pamtiveka i da se ništa bolje ne bi moglo ni napisati.
Onda čujem ljude koji kažu – dobro je to što će ustav moći lakše da se menja, pa ako ne bude valjao, menjaćemo ga. To je kao da izađete na ispit i kažete – nije važno ako padnem, ići ću na popravni. To nije ozbiljan pristup. Kada je reč o donošenju ustava, vi valjda želite da imate nešto što će trajati. Koliko se sećam, Voja Koštunica je nekada sasvim ispravno tvrdio da je potrebno doneti ustav koji će trajati dugo. Sada on kaže da je prednost ovog ustava to što može lako da se menja, pa ćemo ga doterivati. Mislim, sve vam to govori da je u pitanju jedna politička stvar koja se donosi iz političkih razloga. A koji su ti politički razlozi? Pa oni su očigledni. Ovo bi trebalo da bude način za izlazak na izbore, sa određenim šansama da koalicija Tadić – Koštunica ponovo podeli vlast, pri čemu tu očigledno imaju neke interese i socijalisti i radikali, jer će postati ustavotvorne stranke, koje time dobijaju puni legitimitet. To je suština cele priče. Ono što meni lično smeta je što su bez obzira na sve mogli napisati bolji tekst.
Ako se ovi pregovori nastave, mislim da će albanska strana reći – molim vas, ako je ovaj ustav ponuda Srbije za političku integraciju Kosova u Srbiju, to je onda za nas apsolutno neprihvatljivo. Znači, najveći argumenat protiv ikakve mogućnosti da Albanci na Kosovu prihvate da ostanu u istoj državi sa Srbijom je upravo ovaj ustav, jer im on ne garantuje apsolutno ništa od onoga što se u toj preambuli kaže, a to je da oni imaju pravo na suštinsku autonomiju. Toga u samom tekstu ustava nema. Ako bi došlo do nekog sporazuma između Kosova i Srbije, taj ustav bi u potpunosti morao da se promeni. U njemu ne bi moglo da piše da je to država srpskog naroda i svih drugih građana, jer baš na Kosovu to nikako ne važi. Prema tome, oni koji su to napisali su u stvari prihvatili državnu organizaciju Srbije u koju Kosovo, ovakvo kakvo jeste, ne može da se uklopi. To je u stvari posredno prihvatanje nezavisnosti Kosova i verovatno će radikali kasnije tvrditi da su oni ubacili Kosovo u preambulu, da bi se bar tu sačuvalo.
Kada je reč o Vojvodini sve partije su jednoglasne. Ni jedna od njih ne želi autonomiju Vojvodine, čak ni ova koja govori u ime autonomije, a to je Demokratska stranka. Ustav je napisan tako da saglasnost onih koji su za veću autonomiju Vojvodine nije predviđena. Taj interes je preglasan od strane većine i to je suština odnosa i prema manjinama, decentralizaciji i tako dalje, nezavisno od toga šta u tom ustavu piše. U krajnjoj instanci, to je jedan unitaristički ustav, koji odslikava preovlađujuće mišljenje svih tih stranaka.
U trenutku kada se reši status Kosova, sam ustav neće morati da se menja, jer on nije pravljen za Srbiju sa Kosovom. Ta preambula je takva da ne obavezuje ni na šta i onda će se reći – evo, imamo ustav, sačuvali smo Kosovo, sad idemo na izbore, demokratski blok pobeđuje, dobijamo obećanje od Evropske unije da će se ubrzati pregovori, ostao nam je samo mali problem sa Mladićem i još nekima drugima. Kako god na kraju bilo formulisano, rešenje statusa Kosova svakako neće biti povoljno po Srbiju, ali kada se to desi, ovde se više neće postavljati pitanje izlaska na izbore. Tako je zamišljena strategija premošćivanja tog problema. U tom kontekstu logično je očekivati izbore na svim nivoima, koji će potvrditi legitimitet ove manje-više iste garniture. Drugo je pitanje kako će oni podeliti plen. Čitava ideja je da svi zajedno idu dalje. Vi možete reći – to i nije baš neka strategija. Pa i nije, ali jeste način da se sačuva vlast.
Jedini ozbiljan problem sa nacionalnim investicionom planom je u tome što, ako bi se zaista sproveo, on bi na duži rok promenio odnos između javnog i privatnog sektora. U tom smislu nije važno da li će ovi koji su sada na vlasti ostati na vlasti. U političkom ili nekom društvenom smislu nije važno da li će ministar finansija biti Dinkić ili neko drugi. To nije od velikog značaja, ali jeste značajno to što se novac koji je stečen prodajom državne imovine, koji je prema tome novac poreskih obveznika, investira i krčmi na način na koji se to radi. Moguće je da jedna zemlja odluči da investira na takav način, ali onda mora da postoji jedan vrlo jasan, vidljiv i pošten sistem kako se do tih investicija dolazi i gde se one investiraju. Ovde to nedostaje, ovde toga nema i novcem poreskih obveznika raspolaže se putem diskrecionog prava i na taj način se konkuriše privatnom interesu i privatnom sektoru. To je po mom mišljenju zabrinjavajuća stvar, jer onda to postaje nešto čega će se latiti i sledeća vlada, pa sledeća i onda to može da ima dugoročniji efekat.
Sve se to ovde radi ad hoc, slično kao sa ustavom. Zbog trenutne političke dobiti, nekom padne na pamet ideja kako da trenutno poveća broj glasača G17 plus na 10 odsto. Time G17 plus postaje neminovni partner u koaliciji demokratskog bloka, a njihov lider sebi obezbeđuje položaj u novoj vladi. To je otprilike cela priča iza tog nacionalnog investicionog plana. I onda, kao i uvek u Srbiji, sledi bajka o tome kako je baš to uspelo u nekoj dalekoj zemlji o kojoj niko ništa ne zna, na primer u Irskoj. Island bi im možda bio još bolji primer.
Svetlana Lukić: Pročitala sam dva zanimljiva podatka, jedan je da su američki astronomi otkrili planetu iza sunčevog sistema, čija godina traje 10 dana. Blago ljudima koji tamo žive, začas se obrnu i eto, prođe godina. A drugi podatak je da Amerikanaca već ima 300 miliona, a mi smo stalno vrteli cifru 250. Ne važi više ni ona stara – nas i Rusa 300 miliona. Broj Rusa je jako opao, ali u čitavoj Srbiji još uvek živi duplo manje ljudi nego što ih ima u Moskvi. U poslednje vreme slušamo kako se naša diplomatija, odnosno politika uzda u Rusiju, kada je u pitanju budući status Kosova. Uzdamo se u međunarodno pravo, boga i Putina. Čućete sada profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, Miroslava Jovanovića, stručnjaka za Rusiju. Zanimljivo je čuti zašto bi Rusiji određena vrsta nezavisnosti Kosova veoma, veoma odgovarala.
Miroslav Jovanović: Ovde postoji očekivanje da će Rusija staviti veto pri donošenju odluke o rešenju konačnog statusa Kosova. Mislim da je tu posredi jedan mali nesporazum. Rusija je očito spremna da upotrebi svoje pravo veta u Ujedinjenim nacijama ili u Kontakt grupi ili gde se o takvim stvarima bude odlučivalo, ali to se pre svega odnosi na definisanje toga šta slučaj Kosova jeste. A problem Kosova se svodi na činjenicu da po prvi put od 1989 i 1991. i raspada velikih federacija, jedna teritorija koja je nižeg ranga od teritorije republike, znači, jedna pokrajina, sada treba da na američku inicijativu dobije državnu nezavisnost. Problem je što Kosovo nije usamljeno i samo na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza postoji nekoliko takvih slučajeva. Jedan je vezan za Moldaviju i otcepljenu pokrajinu ili oblast Pridnestrovlje. Drugi su uglavnom vezani za Gruziju, gde postoje dve odeljene oblasti, u kojima funkcioniše lokalna vlast koja je u sukobu sa centralnom vlašću, to su Aphazija i Južna Osetija. Aphazija se poziva na istorijsku činjenicu da nije bila u sastavu Gruzije do formiranja sovjetske Gruzije. Južna Osetija čini deo istorijske Osetije, koja je u Sovjetskom Savezu bila podeljena po vrhu jedne planine, tako da se Severna Osetija nalazi u današnjoj Rusiji, a Južna Osetija u današnjoj Gruziji. One prosto traže da se sjedine u nešto što se naziva istorijskom Osetijom. U Gruziji postoji i jedna mala oblast, Adžarija, koja traži autonomiju ili republiku u okviru Gruzije. I tu je problem Čečenije, koji sada više i nije problem, jer je dugogodišnji sukob sa secesionistima manje-više rešen.
Imamo još takvih primera u Bosni, tu su Republika Srpska i težnje hrvatskih kantona da se izdvoje iz hrvatsko-bošnjačke federacije, ako se to tako zove. Dakle, postoji čitav niz oblasti, regiona i lokalnih problema koji podsećaju na problem Kosova i sada je pitanje kako taj problem rešiti u okviru međunarodnih odnosa. Ukoliko bi Kosovo bilo jedinstven slučaj, na čemu insistiraju Amerikanci, onda svi ovi ostali regioni ne bi mogli da pretenduju na nezavisnost. Međutim, ukoliko bi Kosovo bilo presedan, na čemu insistira Rusija, onda bi sve te oblasti faktički vrlo brzo mogle posle referenduma ili na neki drugi način da pretenduju na vrlo visok stepen autonomije, uslovnu nezavisnost ili nezavisnost.
Drugi nivo problema je pitanje samog Kosova koje je vojnički osvojeno nakon bombardovanja 1999. I sve ostale teritorije koje sam naveo isto tako su vojnički osvojene i kontrolisane od strane lokalnog stanovništva oružjem i centralne vlasti ne mogu da ih povrate oružjem ili se ne usuđuju da izazivaju rat sa neizvesnim izgledima. U nekima od njih imate ruske mirotvorce, koji su tu ostali još od vremena sukoba početkom devedesetih: u Pridnestrovlju, Aphaziji i Južnoj Osetiji. Gruzijske centralne vlasti traže da se ti mirotvorci povuku, a lokalno stanovništvo i lokalne vlasti to ne dopuštaju. Ali ono što je evidentno je da Rusija insistira na tome da, ukoliko i kada Kosovo bude dobilo nekakvu vrstu nezavisnosti, to postane presedan po kome bi se kasnije rukovodile ove ostale države.
Tako da naše pozivanje na Rusiju može da bude u nekom smislu kontraproduktivno, jer treba imati u vidu da Rusija neće staviti svoj veto samo zato da bi Kosovo ostalo u Srbiji. Prilično pojednostavljeno, izgleda da Rusiji odgovara nezavisnost Kosova. Ona neće dozvoliti samo onu vrstu nezavisnosti koja njoj ne odgovara, a to je američki model jedinstvenog slučaja. Plašim se da naša politika nije do kraja raščistila sa ruskom diplomatijom i ruskom politikom pitanje šta Rusija očekuje od rešenja problema Kosova. Može se desiti da za par meseci budemo opet neprijatno iznenađeni, ne zato što će Rusija voditi politiku kakvu inače ne vodi, nego zato što mi od nje očekujemo nešto sasvim drugo. Za sada je evidentno je da se ona neće zamerati zapadu preko granica svojih interesa.
S druge strane, u delu naše političke elite postoji prilično potcenjivački odnos prema Rusiji. Tako možemo pročitati da naš političar u usponu izgovara formulaciju – Putinova kleptokratska džamahirija. Isto tako, u okviru zvanične politike imamo nekoliko veoma neprijatnih gafova, koje su napravili predsednik Tadić i premijer Koštunica tokom 2004. i 2005. Reč je o vrlo konkretnim stvarima. Prilikom svog boravka u Moskvi Boris Tadić je gostovao na jedinoj opozicionoj radio stanici u tom gradu, što je u protokolarnom smislu neprihvatljivo i što je, naravno, registrovano od strane ruske diplomatije. Isto tako, u poznu jesen 2005, organizovana je velika privredna izložba, Srbija u Rusiji. Gradonačelnik Moskve, Jurij Luškov, koji je veoma naklonjen Srbiji, dao je za tu priliku ekskluzivni izložbeni prostor u centru Moskve, na bukvalno 200 metara od Kremlja. Bilo je najavljeno da će izložbu sa srpske strane otvoriti premijer Koštunica. Međutim, Koštunica je odbio da se pojavi na otvaranju te privredne izložbe i prosto nije došao. I sada mi očekujemo pomoć od te iste Rusije.
Što se tiče percepcije Srbije u Rusiji, treba biti veoma oprezan. Naravno, postoji jedna vrsta simpatije prema nama u određenim intelektualnim i političkim krugovima, pa i kod stanovništva. Ali to ne znači da svih 120 miliona Rusa percipiraju Srbiju, jer dobar deo njih ni ne zna gde je Srbija. Stariji se sećaju Jugoslavije i prodavnice Beograd u Moskvi, gde je prodavana ekskluzivna jugoslovenska roba, što je bilo važno u vreme staljinizma. Postoji i nešto što bi se moglo nazvati pravoslavnom uzajamnošću kod dela stanovništva. Ali isto tako postoje vrlo uticajni političari, koji nemaju nikakav odnos prema Srbiji. Primera radi, mi smo se i u vreme Miloševića zaklinjali u podršku Rusije, a u vreme predsednika Borisa Jeljcina, njegovo najbliže okruženje na čelu sa njegovom ćerkom, nije imalo nikakav odnos prema Srbiji, ni pozitivan ni negativan, Srbija ih uopšte nije zanimala. Jegor Gajder, otac ruskih liberalnih reformi, ruski premijer s početka devedesetih završio je srednju školu u Beogradu, ali za vreme svog boravka na mestu premijera nije pokazivao nikakav emotivan odnos prema Srbiji.
U Rusiji su trenutno na vlasti tehnokrate, koji vrlo jasno procenjuju šta su ruski interesi. I tu još treba dodati jednu stvar. Srbija uvek percepira Rusiju kao da su Srbija i Balkan u centru pažnje ruske politike. Rusija u ovom trenutku ima mnogo važnijih spoljnopolitičkih tačaka i privredno-diplomatskih aktivnosti. Jedna od njih je izgradnja gasovoda koji će direktno transportovati gas od Rusije do Nemačke i dalje ka Evropi. Rusija danas ima problem sa mirnom penetracijom, što legalnom, što ilegalnom, Kineza na Dalekom Istoku, pre svega u Sibiru, gde niču kineski gradovi na granici. Rusija ima ogromne probleme sa Gruzijom, upravo to pitanje otcepljenih teritorija. Postoji takođe vrlo evidentno pitanje Ukrajine, koja je vrlo važna za Rusiju. Rusija se povukla sa Balkana, i ne samo sa Balkana, ona se povukla i sa drugih, za nju strateški možda važnijih nego Balkan, tačaka. Povukla se sa Kube, zatvorila je svoju podmorničku bazu u Vijetnamu. Ona se povlači sa isturenih tačaka svoje diplomatske aktivnosti. A Balkan je jedna od njih. Crnogorci su objavili rat Japanu kada je počeo rusko-japanski rat 1904. i tek kada su krenuli putem samostalnosti zaključili su mir sa Japanom. Ruski car Aleksandar III je rekao da je Nikola Petrović, crnogorski knjaz u to vreme, jedini verni saveznik Rusije na Balkanu. U Rusiji je prisutna jedna epska percepcija Crne Gore. To je još jedna činjenica koju Srbi treba da imaju u vidu, sada kada smo priterani uza zid da ponovo definišemo svoju samostalnost i svoju samobitnost, koje očito nismo hteli, bar ne ovaj državni vrh. Srbija se odrekla Moskve kada je delila ambasade sa Crnom Gorom u vreme postojanja državne zajednice. Crna Gora je tamo poslala gospodina Ročana, koji je veoma mnogo uradio za promociju samostalne i nezavisne Crne Gore u Rusiji u vreme dok je bio ambasador SCG. Organizovao je čitav niz kulturnih aktivnosti i u Crnoj Gori, koje su privlačile pažnju ruskog javnog mnjenja, poput postavljanja spomenika Vladimiru Visockom u Podgorici. Znači, to je jedna usmerena politika koja je dala svoje rezultate.
Beograd je pokazao nezainteresovanost u tom pogledu. Predstavnici ambasada republika bivše Jugoslavije, slovenačka, hrvatska, makedonska, posećuju direktora Instituta slavistike i nude saradnju, stipendije za ruske stipendiste, mogućnost zajedničkih projekata, koje bi njihove vlade finansirale. Slovenci su prvi to započeli, veoma su aktivni. U isto vreme, kada na neko predstavljanje knjige iz Srbije u Moskvi pozovete predstavnika naše ambasade, on ne dođe, tako da je to potpuni paradoks. Mi očekujemo da nas Rusi vole, ali moraćemo nešto i uraditi pritom. Ne možemo sve prepustiti ljubavi.
Da li Evropa od Atlantika do Pacifika ili Evropa od Atlantika do Urala ili Evropa kao sada do Rusije? Šta uraditi sa Rusijom, jer ukoliko bi Rusija postala deo Evropske unije, postavlja se pitanje rukovođenja Evropskom unijom. Onda ne možete očekivati da Estonija, Nemačka, Velika Britanija i Rusija imaju podjednako pravo glasa. Ako Rusija ne uđe u Evropsku uniju, onda imate ogromnu zemlju na svojim granicama koja je u fazi ubrzanog razvoja. Onda ona postaje vrlo neprijatan partner Evropskoj uniji. Zašto neprijatan? Zato što Evropska unija energetski zavisi od Rusije. Ako se ide na treći scenario, dalje razdrobljavanje Rusije, pokušaj da se Rusija cepa po republičkim granicama, onda imate haos na svojim granicama i kolone izbeglica, koji će preplaviti tržište i sniziti cenu rada. Slična su razmišljanja o Evropi i sa strane Rusije. Da li Rusija ulaskom u Evropu gubi svoju samobitnost, da li joj je bolje da izgrađuje svoju ekonomiju u saradnji sa Indijom i Kinom.
Naravno, mi smo tu negde na apsolutnoj margini, ali mi na toj margini živimo i moramo biti svesni šta nama ulazak ili neulazak u Evropsku uniju donosi. U Estoniji ili Letoniji, na primer, imate slučaj da masa mladog sveta odlazi za poslom, u Irsku, u Nemačku, na visoko ili niže plaćene poslove i te dve zemlje se polako prazne. To postaju zemlje staraca, koje više nemaju način da učestvuju u evropskoj ekonomiji. I one polako počinju da se pitaju – da li smo mi slepo crevo Evropske unije i NATO pakta. Znači, imamo tu i američki faktor, faktor NATO pakta, kolektivne bezbednosti, probleme terorizma, odnos prema islamskom svetu i tako dalje. U svemu tome mi bismo morali da nađemo svoje mesto. Ili ćemo biti američki eksponent u Evropi, što je takođe jedna od mogućih varijanti spoljnopolitičkog razmišljanja, ali to treba da nam bude plan B. Plan A treba da ostane Evropa, ali taj plan treba racionalizovati kroz pitanje kako da popravimo poziciju zemlje koja je evropski parija, što možemo da zahvalimo Miloševiću i radikalima.
Kako da prevaziđemo tako negativan položaj, da li će se on popraviti posle rešenja pitanja Mladića ili će uslediti sledeći zahtev – da uspostavimo dobre odnose sa nezavisnim Kosovom. Nesretni položaj sadašnjeg ministra spoljnih poslova, koji je prihvaćen i neprihvaćen, govori o tome da mi opet ne smatramo diplomatiju važnim oruđem u pozicioniranju srpske spoljne politike. Moramo biti svesni da je naša pozicija pozicija zemlje porazene u ratu. Drugi se prema nama tako odnose, bez obzira što smo posle 5. oktobra uspeli da privremeno skinemo sa sebe taj žig evropskog parije. Mi moramo prvo da sednemo da vidimo šta za nas to pitanje Kosova uopšte znači, šta Srbiji znači da li je Kosovo unutar Srbije ili ne. Čak i da Rusija pomogne da Kosovo ostane u Srbiji, Rusija ne može da reši naše unutrašnje probleme. Dakle, mi moramo prvo da se suočimo sa svojom pozicijom, sa svojim ličnim problemima, pa da onda tražimo nekog čiji se interesi manje ili više podudaraju sa našima, bile to SAD, bila to EU, bila to Rusija.
Kada je formirana Jugoslavija 1918, vi ste imali srpsku elitu koja je bila na mentalnom nivou Srbije. Ona je percipirala Srbiju, a onda je dobila Jugoslaviju. Ali je prednost te elite bila ta što je najveći broj njenih pripadnika bio školovan na zapadu. Imali su najviše svetsko obrazovanje toga doba i mogli su da mentalno savladaju taj novi prostor, ne uvek uspešno. Problem naših trenutnih političkih i intelektualnih elita je taj što su one formirane u velikoj Jugoslaviji i sve nose tragove ideja priosteklih iz kolektivnog mentaliteta velike zemlje: ideju o našem velikom značaju u svetskoj politici, pokret nesvrstanih, treća sila, treći put i tako dalje. A mi smo sada na jednom strašno malom državnom prostoru, koji pritom nije do kraja definisan i na kojem ima strašno mnogo problema. I sad se treba mentalno fokusirati na taj mali prostor, prihvatiti ga, shvatiti njegove probleme i rešavati ih na lokalnom nivou. I otuda su ovde veoma uspešni političari upravo oni koji vrlo dobro shvataju taj lokalni nivo, kakvi su Velimir Ilić ili Dragan Marković u Jagodini, ili u svoje vreme Raka Radović, Dobrivoje Budimirović.
Sada funkcioniše mentalni prostor te male zemlje. To je u svoje vreme Pašić krajem XIX veka odlično shvatao: i gde se nalazi i kakvo je stanovništvo, shvatao je tu lokalnu specifičnost i zato je davao rezultate. Deo naših političkih elita prosto ne prihvata taj lokalni nivo. Navešću veoma interesantan primer iz našeg najbližeg okruženja, to je primer bugarskog prestolonaslednika koji je postao premijer, koji je inače biznismen. On je došao na vlast kao premijer i svi su bili u potpunom šoku. Ali pre njega bugarska politička scena je bila strahovito pocepana i posvađana, a posle njegovog dolaska na vlast se nekako smirila. Ne kažem da je to rešenje našeg problema, ali nama je potreban neki preokret. Ova posvađanost, međusobna isključivost i potpuno odbacivanje je ponekad tolika da se čoveku čini da ti ljudi, ne da ne mogu da uđu u isti lift, pa da izađu celi iz njega posle dva sprata, nego da ne mogu ni sa različitih strana ulice da prođu, a da se ne posvađaju. Naravno, deo toga je politička retorika za javnost, ali deo te političke retorike realno stvara napetost u javnosti. I kako da se ta napetost smanji je ono što je u ovom trenutku Srbiji neophodno da bi se postigli dogovori oko nekih važnih strateških pitanja, i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici.
Preduslovi za to su da se neka nerešena pitanja iz prošlosti reše, da se neki sudski procesi povodom ubistava iz prošlosti reše, da se Srbija suoči sa onim što se događalo tokom devedesetih godina, sa politikom i političarima koji su takvu politiku vodili i da se prema tome opredeli. Kada je izašla prva uporedna biografija Hitlera i Staljina, koja je izjednačavala ta dva sistema, bio je to trijumf liberalizma u odnosu prema druga dva politička projekta, s kojima se liberalizam sukobljavao tokom XX veka. Ali je tu izgubljena važna granica, jer Staljin jeste bio tiranin, ali to nisu bili identični sistemi i u trenutku kada su izjednačeni, nacizam je delom bio amnestiran. To je imalo uticaj na kulturu mladih. Kod nas se pojavila grupa oko Nebojše Pajkića, nazivali su to kemp, čini mi se. Onda je to spušteno na nivo skinhedsa, koji su našli određene fudbalske klubove i onda je to eskaliralo u neprihvatanju drugog i čistom rasizmu, što se desilo u Čačku.
I nisam siguran da je naše ministarstvo unutrašnjih poslova, naše zakonodavstvo spremno da se suoči sa stakvim stvarima. Mi smo imali izgrede skinhedsa, jedan mali Rom je ubijen u Beogradu od strane skinhedsa, bilo je napada na izraelske državljane, spaljena je džamija u Beogradu, ali ovo što se desilo u Čačku je zaista šokantno. Šumadinci iz američkog građanskog rata koji su simpatizeri Juga, to je gotovo nadrealna scena. Obično su takvi napadi usmereni, sem u ekstremnim slučajevima navijača Lacija, prema tuđim igračima. Kod nas je to odmah profunkcionisalo na najnižem mogućem nivou. Mi naravno reagujemo drastično na pojavu rasizma, ali pritom se smatra normalnim zviždati himni tuđe zemlje, na primer Belgije i Jermenije. Posebno je bilo mučno zviždanje Jermenima, koji su izuzetno vezani za svoje nacionalne simbole zbog genocida koji su doživeli 1915. I Jermeni su izuzetno vezani za Srbiju, što se kod nas ne zna. Oni izuzetno dobro poznaju situaciju u Srbiji i mnogo su uradili na prodiranju istine o genocidu nad Srbima u toku Drugog svetskog rata. I uopšte su nam naklonjeniji nego njihove komšije Gruzini.
I čime su nas to Jermeni iznervirali, pa da mi zviždimo njihovoj himni. Pretpostavljam da ovo stanovništvo poznaje jednog ili dvojicu Jermena, Šarla Aznavura i Garija Kasparova, trećeg ne znamo. Zviždanje himni druge zemlje o kojoj ne znamo skoro ništa znači da mi ne prihvatamo druge po definiciji. To nije zviždanje himni konkretne zemlje. Ja mogu da razumem kada hrvatski navijači zvižde srpskoj himni i srpski navijači hrvatskoj. To su posledice onoga što se događalo poslednjih 10-20 godina ili zajedničke istorije, ali zašto zviždati himni neke zemlje sa kojom nemamo nikakve kontakte, nemamo nikakve probleme, nikad se nismo sukobljavali sa njima. To znači da mi ne prihvatamo drugog po definiciji, samo zato što je drugi.
Svetlana Lukić: Bio je ovo istoričar Miroslav Jovanović. Za kraj Peščanika slušate kolumnistu lista Vreme, Ljubomira Živkova.
Ljubomir Živkov: Na sve što oni kažu da jedan podanik mora da voli, ja imam prigovor savesti – neću to da volim. Ko ne voli referendum, ne voli Srbiju. Podrazumeva se da ja moram da volim iste stvari koje oni obožavaju, a ja lično osećam da ne moram da volim ni grb, ni zastavu, ni ove nove dresove, ni vladiku Nikolaja, ni možda Matiju, ni Hilandar. Ja sam kao građanin dužan da stanem na crveno, da platim pdv, da ne platim pretplatu javnom servisu, da platim benzin koji sam kupio, a nisam dužan da volim stvari koje oni obavezno vole i propisuju. Kada se povede razgovor o ustavu i neko kaže – ja neću da izađem na referendum, odmah mu neko kaže – a, ti ne voliš Kosovo. Prvo je veliko pitanje da li su taj referendum i Kosovo toliko povezani kao što nam vlast poručuje. Ja sumnjam da jesu. O ustavu mislim da je mnogo više namenjen inostranstvu nego nama koji kao treba pod njim da živimo. Čim sam počeo da ga čitam, odmah sam mogao da dođem u nekakav Peščanik da me je neko zvao i da kažem kako je ona prva rečenica – da će naš najviši pravni akt biti zasnovan na evropskim principima i vrednostima – jedna udvorička, odvratna rečenica, koja ne znači ništa.
Valjda ovi koji su smislili da to stave u prvi član ustava, valjda su mislili da će to neko da pročita u Brislu i da kaže – evo, ovi ljudi nas vole, oni hoće da dođu kod nas, pa što mi oklevamo, oni su ljudi evropski opredeljeni. A sve drugo što rade ovih šest godina, sve govori da su opredeljeni potpuno naopako i da uopšte nisu savremeno orijentisani. Onda sam bio zabezeknut kada su odredili dva dana i jednu noć za glasanje. A kada sam čuo koliko su se oni naoštrili da nas sve pozovu da izađemo i podržimo tu njihovu viziju, u meni se prvo probudio inat, pre nego što sam stigao i da razmislim racionalno, jer sam pomislio – ako ovi ljudi, koji su moji klasni neprijatelji, a tako ih doživljavam, kao prave klasne neprijatelje, dok je njima dobro, meni mora da bude loše. Znači, ako moji klasni neprijatelji kažu – hajde, svi dođite da pokažemo svetu da smo mi oko ovoga jedinstveni, moj prvi poriv je da ja ne odem. Ali onda mi to bude malo, pa bih da ne ode niko ko misli ili se oseća slično meni. Znači, ja bih voleo ne samo da taj referendum ne uspe, ja bih voleo da oni na njemu dožive fijasko. Ja bih voleo da nas koji smo njima nezadovoljni bude toliko da ih obrukamo, da se oni osramote.
antireferendumski džingl:
I ako vas grize savest u noći između 28. i 29. oktobra,
izađite na Sajam knjiga. Za dobro Srbije.
Ljubomir Živkov: Ponašaju se kao da su ne čelu nekakve sekte, pa jednog dana kažu – e, na taj i taj praznik doći ćete u tu i tu savanu, pa ćemo da popijemo svi iz jednog kazana tečnost od svete biljke i ići ćemo kod našeg vrhovnog božanstva svi kolektivno. A ja bih da niko od nas ne ode, ja čak zamišljam birališta i kamere javnog servisa koje čekaju ove viđenije ljude da dođu da glasaju i da se negde oko pola 12 pojavi Koštunica, pola sata kasnije Tadić i još par ljudi i da onda to stoji, ta uključena kamera kao ona što snima Velikog brata u 5 ujutru, gde čovek ima potpuno osećanje neke anestezirane smrti. Ja bih voleo da to tako izgleda, ali ako već mora da bude referendum i ako će da traje dva dana, što je suludo i gotovo bih rekao nepristojno, zašto se onda birališta uopšte zatvaraju? Zar ne bi bilo, kako oni to kažu, transparentnije kad bi to bilo stalno otvoreno, znači da niko ne ostane nasamo sa tim kutijama i tim vajnim glasovima, nego da ta fešta traje dva dana i jednu noć.
On sebe vidi kao predsednika svih Srba, dok je država Srbija samo njegov privremeni, pa ako hoćete, i prividni okvir. On smatra da je on vođa Srba u Čikagu, naročito u Republici Srpskoj, Lužičkih Srba, Srba na Kosovu, Srba bilo gde, a i nas koji smo ovde. On sebe vidi kao narodnog vođu, a ne kao šefa države. I u poslednje vreme mi se čini da nešto slično, samo blaže, primećujem i kod Tadića. Njih je strašno šarmirao Dodig, ja ne mogu da verujem kada čujem da naši političari kažu – evo, Dodig je predložio da Srbi iz Republike Srpske glasaju u Srbiji. Ja shodim s uma, ja ne mogu da razumem kako bi građani neke druge države mogli da glasaju ovde. Uvek mi pođe pena na usta, mada sam ja miran i flegmatičan uglavnom, kada čujem da neko sto puta ponovi narod, a ni jednom ne kaže građani i ni jednom ne kaže stanovništvo, što bi bio jedan termin onako više birokratski i sa manje žmaraca, koji tu uopšte nisu potrebni.
Ali čini mi se da ono što je za Koštunicu crkva, da je to za Tadića vojska. Čini mi se da ga vojska strašno uzbuđuje, još od kada je bio ministar odbrane i video kako mu dobro stoji ona kožna jakna. Kada je išao na one manevre, okružen generalima, videlo se da čovek blista. Kada on kaže – bezbednost, vidi se da mu je puna duša, da su mu puna i usta i srce. Onda mi se učini kao neki profesor predvojničke obuke koji đacima kaže – vidite, imate vi i druge predmete, pa ih i nabroji, pa imamo tolike oblasti i u našoj privredi, ali svega toga ne bi bilo kad ne bi bilo JNA da nad tim bdije i kada ne bi bilo opštenarodne odbrane i civilne zaštite. Meni tako izgledaju sve Tadićeve govorancije o bezbednosti, kao i ono da je naš vojnik najbolji u regionu, što je izjavio dok je još bio vruć od parade sa ona četiri opravljena Miga. Naš vojnik je najbolji u regionu i on će da pazi na bezbednost u čitavom regionu. Tadić sebe voli da vidi kao neku suprotnost Koštunici, koji jeste onako sav čovek kućevan i knjiški. Tadić ipak hoće da nas podseti na svoju vaterpolo karijeru i na svoju mladost i pubertet na Dorćolu, kada je mogao nekoga da obori i kada se čak i tukao. On je sportski tip.
Smešno je da pričamo o ustavu kao o nekakvoj svetinji kada gledamo na televiziji kako se zakon koji je nedvosmislen gazi u skupštini, i to ga gazi ne neki zajapureni i nepismeni poslanik, nego ga gazi predsednik parlamenta. Znači, ljudi podneli ostavke predsedniku vlade, na prvoj narednoj sednici vlade to je automatski tačka dnevnog reda i to se jednostavno konstatuje. Naravno da su ovi koji su dali te kobajagi ostavke rekli onome kome su ih podneli – ali ti nemoj da sazivaš skupštinu, da mi ostanemo tu s tobom, i mi smo tebi potrebni i ti si nama potreban. Taj njihov dil je prilično proziran i svima jasan, međutim, kad se dogodilo da se skupština sazove zbog nečeg drugog, ovi koji su podneli ostavke mogli su samo da kažu – uh, sad smo gotovi. I sad se pojavljuje čovek koji predsedava skupštinom i koji se smeje – te ostavke nisu dobre, ja njima komandujem ostav, oni to moraju da napišu da budu jednaki datumi. Nalazi nekakve potpuno apsurdne, smešne začkoljice i kaže da će otići u Mađarsku i da će, ako bog da, to im je svima uzrečica, da se vrati uoči utakmice sa Jermenijom.
Sad, ja gledam čoveka koji se smeje i ima užagren pogled kao da je, bože mi oprosti, na nečemu. Zakon je pogažen, niko se živi ne potresa. A posle toga ja kažem – ali, čekaj, mi smo baš na primeru predsednika skupštine, našeg Predraga Markovića, videli šta vlast može da uradi sa nekom ličnošću koja nema mehanizme da izađe na kraj se tim osećanjem vlasti. Možda on realno nema tako veliku moć, ali on se oseća važnim i njega je to promenilo, i to ga je promenilo na naše oči. To tako može da ide u nedogled ili dok se ne sazove neka druga skupština, kojom nadam se neće opet on predsedavati, jer je on jedan nesporazum.
Meni nije jasno kako on već treći put ide u Hilandar. Da li smatra da je potrebno da se ustav raščuje po Hilandaru ili da dobije tamo blagoslov, ne znam tačno kakva je sad to veza ustava i Hilandara. A sa njim idu njegovi verni pratioci i savetnici. Meni svi oni počinju da liče jedni na druge i deluju mi kao ljudi koji se ne samo slažu, nego se baš vole. I sad, oni se skupe i idu svi u posetu Hilandaru. Otišao je Vladeta Janković i otišao je Matija Bećković. I sad se ja pitam, kako to može šef države da vodi svog idola bilo gde o trošku poreskih obveznika.
Svetlana Lukić: On mu dođe kao kooptirani član vlade, Matija Bećković. A bio je skoro i neko od stranih predstavnika, da, Nikita Mihalkov.
Ljubomir Živkov: To je bila katastrofa. I Koštunica onda mirne duše kaže – sada ćemo za naš ustav imati argumente pravne, istorijske i umetničke. Kakvi su to umetnički argumenti, to izgleda kao neka šala. Miloševićevi ljudi nisu bili toliko arogantni prema nama, a Koštunica je vrlo brzo dospeo do stadijuma da se na nekog bezmalo izdere – je l’ vam jasno, to se ne pita na slavi, je l’ vam jasno. Kada su mu klicali da ga vole, za Miloševića je to bila neprilika, jer je on autističan i najradije bi od svega toga pobegao. On je sebe prisilio da kaže – volim i ja vas. To je bilo falš naravno i jako mnogo ga je koštalo, ali on je smatrao da treba ljudima da kaže da ih voli. Bio je umiljatiji nego ovi, koji su se u poslednje dve-tri godine postavili prema nama kao da su izabrani doživotno ili kao prema rulji koja je svoju ulogu odigrala u nekom oprašivanju nečega u prirodi i oni su sada iznikli. I sada te, što smo učili iz biologije, sporangije, spore, te drangulije, iznikli su i razvili se tamo gde su hteli i jedu za 50 dinara neke bifteke i svi su se popravili.
Kao što je Milošević vladao sam bivajući na raznim funkcijama, to se sada ponavlja sa Koštunicom. I kako se opet smanjio državni okvir, opet će cela stvar biti resetovana i ustavom i nazivom države i novim sazivom, novim izborima. Stalno se ispostavlja da još niko od njih nije istrošio ceo svoj mandat, nego da stlano svi imaju još dva mandata po 4 ili 5 godina, već u zavisnosti od toga o kojoj funkciji govorimo. Ja, koji se uoči svakih izbora posvađam sa nekim koji neće da ide da glasa, sada sam toliko bespomoćan da ja pomislim – e, sad ja neću izaći da glasam. Mene neće niko ni simbolično, mi metaforično, ni fizički, niti bilo kako da predstavlja u skupštini. Ja ću da budem nepredstavljen, neću da glasam. Ali opet mi to bude malo, pa bih kao i za referendum, ja bih da ne izađu ni drugi ljudi, pa da propadnu izbori, tako da se pokaže da se u ovom delu sveta događa nešto abnormalno. Jer, mi uvek ipak izađemo i glasamo za liste koje su partijske, a te partije će opet da pošalju u skupštinu ljude koje već poznajemo. Ja imam potrebu da se u skupštini pojave potpuno nova, da ne kažem, nevina stvorenja. Da se od ovih mi i medicinski i ljudski, na svaki način odmorimo.
Pod pretpostavkom da imam nekakav uticaj i harizmu, pa da ljudi krenu za mnom, ja ne znam tačno šta bih im predložio. Ispada da je ovo ukleto mesto za koje ne postoji nikakvo rešenje. Uopšte nije važan referendum, po mom mišljenju nije važan ni ustav, ali mislim da je jedinstvena prilika da se onima koji nas zovu na tu mobu, da svi saborno dođemo i, kao što je Radoš Ljušić rekao – stanemo pod neki stari hrast, pa da izaberemo vožda – ja bih voleo da se na tu mobu takoreći niko ne odazove i da onda oni napolju, koji je trebalo da budu impesionirani jedinstvom Srba, kažu – ej, tamo je ta moba potpuno propala.
Hteo bih još nešto da kažem o preterivanju. Sad ne mogu da se setim ko je tu titulu poneo, ali možda ćete mi vi pomoći ako znate, ali svakako to postoji kod nas i neko je tu titulu osvojio – najevropljanin godine. Kad sam to čuo, ja sam pomislio – mi smo potpuno poludeli, kakvo je sada to takmičenje u jevropejstvu i koji su uopšte kriterijumi da se tako nešto ustanovi i zašto je to potrebno. Kao i ono što sam rekao, zašto je potrebno da ustav bude zasnovan na evropskim vrednostima. Ja volim neke američke vrednosti, volim neke afričke vrednosti, azijske, australijske, verovatno i neku antarktičku vrednost. Koje su to evropske vrednosti? Najevropljanin godine, kakva titula, liči da bi Rasim, ako to nije bio baš Rasim Ljajić. On je pre toga već osvojio titulu čovek godine, ličnost godine. Moja je želja da izjave Rasima Ljajića sakupim i grupišem, znači da ih odvojim od svega drugog što ih okružuje kada se pojavljuju u medijima. Rasim je to praznoslovlje uspeo da dovede na jedan fantastičan nivo, on toga proizvodi koliko god novinari mogu da snime i da objave, i on je fenomen. Mislim da, kada bi se sakupile njegove izjave, da bi to bilo jedno pozorište apsurda kakvo još nismo videli. Znači, on je najevropljanin godine, dobro.
Apsolutno ne vidim nikakav napredak. Sada mi pada na pamet rečenica iz Tutora Bore Ćosića – ko ima srca da zaustavi progres. Mi smo ga zaustavili i pokazali smo da imamo za to herca. Da, još je Koštunica rekao da je ustav kompromis između svega što su htele stranke koje su ga pravile. Ne mogu da se setim njegovih reči, ali rekao je da da će narod na referendumu to da ispegla i nekako ujednači i oplemeni i da će to postati naknadni izraz narodne volje. Iznerviralo me je i samo referendumsko pitanje, jer smatram da je prepredeno i pokvareno postavljeno. Ono ne glasi – da li se slažete sa tekstom ustava, da li prihvatate Ustav, nego – da li potvrđujete. Tu ima nečeg laskavog, nečeg odvratnog što običnom čoveku treba da kaže – bez obzira što je to donela skupština, ako ti to ne potvrdiš, ako ti ne udariš pečat nema ništa od toga, ali ti udari, jer ćeš tako da sačuvaš Kosovo, nećeš valjda ti da budeš taj koji će ga izdati, toliko smo ga čuvali, pa pomalo i gubili, pa zar da ga sada ti prodaš zato što hoćeš u nedelju da pecaš ili da ideš na Sajam knjiga. To pitanje je prefrigrano, za mene providno, ali bojim se da će mnogi biti počastvovali što ih jedna tako ugledna ustanova pita da li oni, bože moj, potvrđuju nešto što je za pet minuta napravljeno i izneseno kao gotovo.
Po Miloševićevom ustavu Srbija je bila država svih njenih ravnopravnih građana. Znači, oni su raskinuli sa Miloševićevim ustavom i imitirali Tuđmanov ustav, gde je Hrvatska država hrvatskog naroda, a ovo je država srpskog naroda. To je koncept XIX veka, ne XXI, znači da je Milošević bio u tom pogledu napredniji od njih. Milošević je bio tolerantniji, Milošević je trpeo dva pisma, a sada smo uznapredovali da imamo samo jedno. Ali fantastično je kako se zbližavaju ti ljudi koji pripadaju u suštini istom staležu. Ja verujem da, na primer, Tadić, kada je jednom dospeo na taj vrh, odjednom je počeo da pokazuje nekakvo razumevanje, neku vrstu bratske solidarnosti sa Koštunicom. To on zove kohabitacija, ali tu postoji izvesno razumevanje. Ja ne znam da li je to Tadić tako rekao, ali tako ga ja zamišljam, da je on rekao – pa vidiš, nije to lako, nije lako tom Koštunici i sada kada sam došao ovde, vidim koliko čovek mora da pravi kompromisa, ako želi ovoj Srbiji dobro. Znači, nije on baš takav kakvim smo ga mi u našoj partiji videli.
Sada se odjednom među njima uspostavlja neki novi link, dok se njihove partije još uvek preko medija kobajagi ne trpe. Među njima se uspostavlja neka, što ja zovem staleška, profesionalna solidarnost. Isto to mogu da pratim i na primerima nekih rukovodilaca u medijima, da neko ko je vrlo buntovan, pa čak i radikalan, kada ispliva na nekakvo uredničko ili glavno uredničko mesto odjednom počinje da ima razumevanja i za krupni kapital i za crkvu i za istoriju i za tradiciju i za diplomatiju. Odjednom vidiš da je nekakvom osmozom on dospeo u jednu drugu sredinu i da je za nas, koji smo ostali gde smo oduvek i bili i gde ćemo biti, on izgubljen, otišao je u neki svemir ili je u nekakvom limbu, ali mi ne možemo više s njim da razgovaramo kao nekad. Uvek se javi ta vrsta solidarnosti, uzajamnog razumevanja, specijalnih i paralelnih odnosa.
Svetlana Lukić: Gledala sam Pink pre neko veče, što se retko događa, ali su pitali Velimira Ilića da li je tačno da će on biti kandidat te koalicije, koju za sada čine Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija, za mesto predsednika republike. U ovoj zemlji se, kada zamisliš nešto najgore i pomisliš da to ne može da se desi, budi siguran da će se to desiti. Ja sam mislila da je nemoguće da će on biti ministar sa takvim ovlašćenjima. I sad zamišljam, zaista, zašto da ne. Dobro mu ide, ne znam da li ste pratili njegov uspeh na lokalnim izborima. I Koštunica je rekao da odlično sarađuje sa Novom Srbijom i da u tom pravcu treba da gledamo kakve će biti izborne koalicije.
Ljubomir Živkov: Ljudi za njega kažu – znaš šta, on je bar iskren, jeste ponekad neotesan, ali on stvarno gradi puteve. I mene prosto dirne to uverenje našeg sveta da lično Velja Ilić gradi te puteve, kao da za to ne postoje neki fondovi i neke donacije. Ja dopuštam da taj Velja možda odlučuje da se asfaltira Svilajnac, a ne Zrenjanin, ali nisu to Veljine pare. Ljudi kod nas imaju potrebu da neku stvar vežu za pojedinca i ako Velju budu videli kao graditelja autostrada, mostova, nije isključeno da on bude bar kandidat. A ako i pobedi, onda nam tako i treba. Ljudi kažu – eto, mogao bi to sve da strpa sebi u džep, a on gradi puteve. To nas vraća na onu priču o Staljinu, koji je posetio neku školu i tamo se naravno svi sjatili oko njega i Staljin je zagrlio nekog od odlikaša. I neki od ovih partijskih funkcionera kaže – vidiš kako je dobar drug Staljin, on voli i miluje decu, a mogao bi, kada bi hteo, sve da ih poubija. Tako bi sada Velja mogao da gradi samo nešto sebi, a ovako je dobar, pa daje narodu puteve. Ali valjda neće Velja biti predsednik.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, hvala što ste nas slušali. Marko Perunović realizacija, Petar Savić montaža, vama se na pažnji zahvaljuju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, prijatno.
Emisija Peščanik, 20.10.2006.
Peščanik.net, 20.10.2006.