Ovih dana se u Beogradu za okruglim stolom razgovaralo o odgovornosti medija za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Krucijalni argument rasprave koju je organizovalo Tužilaštvo za ratne zločine Srbije bila je studija organizatora: Reči i nedela: pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991-1992.
Kako je objasnio Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, knjiga je deo pretkrivičnog postupka, jer je u julu 2009. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) podnelo krivičnu prijavu protiv „odgovornih osoba i novinara u RTV Beograd, RTV Novi Sad, dnevnim listovima Politika, Večernje novosti i drugima koji su kao državna medijska preduzeća sprovodili ratno-huškačku propagandu“.
***
Radoslav Brđanin osuđen je na 32 haške godine jer je nekoliko meseci podstrekavao na zločine protiv čovečnosti: „Djecu iz miješanih brakova baciti u Vrbas, a ona koja isplivaju biće srpska djeca“.
Vojislavu Šešelju se sudi u Hagu po istim paragrafima. Dragi gost beogradske Minimaksovizije je juna 1991. objasnio: „Kad metak iz ’Tompsona’ pogodi Hrvata u čelo, oba mu oka odmah iskaču, a kada ga rafal pogodi preko vrata odmah ostaje bez glave, nema ni potrebe da ga kolju“. Ista zabavna emisija je gostila i haškog optuženika Arkana, a imala je 129 epizoda samo na TV Politika.
Humanisti u Srbiji opraštaju grehe milošću srednjevekovnih papa. Pape i gornje sveštenstvo su to činili za suvo zlato. A srpski pobednici ni za šta. Žrtve njihovih reči ostaju stigmatizovane i bespomoćne.
***
Borisav Jović, predsednik predsedništva Jugoslavije i domar Slobodana Miloševića se hvali huškačkim doprinosom u Odjecima i reagovanjima: “Napisao sam seriju od tri članka ‘Istina o Anti Markoviću’ i poslao Miloševiću. On je to dao da se objavi u Politici. Objaviće se 5. 6. i 7. avgusta 1990. pod nečijim pseudonimom. Moramo ga razobličiti, jer je narod u velikoj zabludi ko je on i šta je on. Mnogi u njemu vide nekog spasioca, ali je on običan prevarant i neprijatelj srpskog naroda“. (Poslednji dani SFRJ, str. 173).
Aleksandar Vučić je radio za Kanal S sa Pala gde je bilo sedište Radovana Karadžića koji je takođe pod haškim starateljstvom. „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana“, izrekao je poslanik Vučić 20. jula 1995. dok su po domovima kulture, skladištima, livadama, fabrikama, školama bosanski i srpski Srbi dokrajčivali devet dana ranije zarobljene Srebreničane sve do broja 8.732. Niko od 249 kolega poslanika nije zbog toga zgranut napustio salu. Vučić se kvalifikovao da bude ministar informisanja Srbije, a sada se treći put kandiduje za gradonačelnika Beograda koji bi da bude Evropska prestonica kulture 2020.
Tanjug je u to vreme bio državna agencija koja je popunjavala 90 odsto informativnih sadržaja prorežimskih medija. Samo je jedan tanjugovac na spisku NUNS-a, a nije onaj čija vest glasi: „Lekari iz Vojne bolnice u Milićima Zoran Mitrović i Slobodan Đerić potvrdili su novinarima da su dvojica masakriranih Srba pečena na ražnju“.
***
Ružica Markobašić jedna je od dve žene streljane na farmi Ovčara pored Vukovara novembra 1991. Bila je u petom mesecu trudnoće. Prema iskazima pred Većem za ratne zločine u Beogradu „ubijena je sa naročitim sadizmom. Među vojnicima se pričalo da je njen suprug sekao deci prste i pravio ogrlice od tih prstića“.
Satanizacija porodice počela je dva meseca pre ubistva trudnice u elektonskim i štampanim medijima Beograda i u Pobjedi. Ime supruga ubijene se razlikuje od medija do medija – čas je Darko, čas Damir, čas Davor. Novinari iz Srbije javili su te jeseni da je „zasluženo streljan“. Davor Markobašić se poslednji put oglasio u javnosti februara 2011.
Vanja Bulić je pričao u magazinu Duga 4. januara 1992. kako je „Markobašić izvršio obljubu mrtve žene u grobljanskoj kapeli u Vukovaru“; „stavio ogrlicu od dečjih prstiju oko vrata i postao istaknuti bojovnik koji je pao na braniku otadžbine, kako se obično formuliše nestanak hrvatskih vojnika“. Na hrvatsko-srpskom jeziku „otadžbina“ je „domovina“. Bulić je posle svega član Udruženja književnika Srbije i predavač na beogradskoj školi novinarstva OPUS.
Svi su verovali u himeru o 40 prstiju srpske dece. Bez laboratorijskih nalaza o nacionalnoj pripadnosti prstića, detalja sa kojih ekstremiteta su prstići i zašto ih je parnih i okruglih 40, što je simbolika Mojsija na brdu Sinaj, biblijskog potopa, vreme žaljenja za mrtvim, broj Ali Babinih razbojnika, prosečan broj nedelja u trudnoći… I Dnevnik Prvog programa Radio Beograda je podlegao „magiji broja 40“, pa je 21. novembra 1991. emitovano: „U Baranji se još priča o podvigu jednog majora koji je preksinoć likvidirao sam 40 ustaša koji su u po bela dana i pod velikim uticajem droge pokušali da krenu u novo osvajanje Baranje“.
Otac Filaret je prvi u TV dnevniku 16. septembra 1991. dojavio da se „u NATO kompletima koji se dele ustašama nalaze specijalne tablete koje, kad ih gardisti uzmu, jurišaju na sve“. Unapređen je u vladiku SPC 1999.
(U izveštaju Pobjede 24. decembra 1944, o zauzeću Podgorice: „Četvrti bataljon Jedanaeste brigade (Bokeški)… nastavio je gonjenje neprijatelja u pravcu Bioča. Samo na ovom sektoru Četvrti bataljon je ubio preko 40 neprijateljskih vojnika”. Partizani su u Nevesinju juna 1941. ubili baš 40 žandarma.
Ogrlice od ljudskih prstiju poslednji put se pominju kao avganistanski trofej narednika Kalvina Gibsa, prvi put u Budinom opisu razbojnika Angulimala, a u međuvremenu su posednici takvih leptir mašni bili Indijanci iz plemena Čipeva, od kojih je danas ostao samo model zatupastih čizama.)
***
U studiji Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine Tužilaštva pominju se desetine imena. U huškanju nema podele na muške i ženske poslove – Rada Đokić sa Vučićevog Kanala S prva je dojavila da „srpsku nejač živu bacaju lavovima“ u sarajevskom ZOO vrtu. Inspiracija su Rimljani, a srpska deca su prvi hrišćanski mučenici.
List Politika ekspres javlja ležerno 3. novembra 1991. da su „novogradiške ustaše nedavno pekle jedno srpsko dete na ražnju“. Ništa od elementarnih pet novinarskih W nema u tekstu – ko, što, gde, kako i kada. Nastavlja Politikin tabloid: „Kada zarobe Srpkinje u poodmakloj trudnoći, počinje klađenje koga je pola nerođeno dete. Kada se skupe marke, dolari i slična valuta na hrpu, onda onaj ustaša koji vodi ovu satansku okladu kamom ustanovljuje kome pripada ova krvava oklada“.
Isti scenario glođe Politika 21. novembra: „Gardista Joško Jurić da bi dokazao vernost Hrvatskoj, zaklao je svoju suprugu, inače Srpkinju, nožem joj rasporio stomak i iz utrobe izvukao sedmomesečni plod deteta. Oboje je ekserom zakovao za stablo kruške“.
U telefonskom imeniku Republike Hrvatske ima 27 osoba istog imena i prezimena. Jedan je ravnatelj bolnice. Osvetnika je mnogo. Niko iz medija Srbije nije odgovarao, niti je lustriran.
Zagrebački novinar Drago Hedl podseća da je hrvatski Slobodni tjednik objavio spiskove „četnika“ u Hrvatskoj sa adresama i brojevima telefona. Neki sa spiska su ubijeni, a neki autori spiska su još novinarski aktivni.
U Studiji se iz Večernjih novosti najčešće pominju: T. Bakić, N. Nenković, M. Janošević, M. Bošnjak, Anđelko Dragojević, D. Stojić, M. Petrović i M. M. (verovatno Milena Marković). Iz Politike ekspres su Jelenko Slatinac i Miroslav Marković, a iz Politike Radovan Kovačević, Aleksandar Apostolovski, Stojan Adašević, Dara Slobotka Peleš, Đ. Đukić, Puriša Đorđević.
U Radio Beogradu bili su agilni Milan Džajić, Milena Marković, Mirko Stanković, Radiša Majstorović, Dragan Bero, Željko Mandić; u RTB Branko Brudar, Petko Koprivica, Milovan Drecun, Ljiljana Arsenović, Drago Todorović, Krste Bijelić; Milijana Baletić je bila na TV Novi Sad.
Na spisku su i Vlado Slijepčević, Ratko Stević, Gordana Šumenković-Jevđović, B. B. M, Milorad Jović, Stana Ristić, V. Obradović, Milan Teodorović, Milan Miletić, Goran Mikić, Vjekoslav Radović, šef informativne službe DSS posle 2000, Miloš Marković, Milorad Jovanović, Momčilo Bošković, Aleksandra Plavevski, Vesna Živanović, Siniša Ivanović, Nino Brajović…
Brajović je na promociji Studije bio u svojstvu generalnog sekretara Udruženja novinara Srbije (UNS), a na promociju je stigao nakon što je sa protojerejem SPC slomio slavski kolač UNS-a.
Nijedna novinarka ili novinar se nije ogradio, demantovao, prebacio na urednika odgovornost za falsifikovanje svojih tekstova. Veruju u svoje laži i posle svih poraza. Šestoro novinara sa spiska tužili su NUNS zbog klevete.
Monitor, 23.12.2011.
Preuzmite PDF knjige Reči i nedela
Peščanik.net, 25.12.2011.