Javna diskusija o slobodi stvaralaštva koju je započeo upravnik moskovskog pozorišta „Satirikon“ Konstantin Rajkin, zahuktala se punom parom i dobila nešto drugačiji karakter nego inače. Sve je počelo s nastupom Konstantina Arkadijeviča na skupštini Saveza pozorišnih umetnika. Naime, po njegovim rečima u Rusiju se postepeno vraća cenzura. Rajkin nam se požalio kako sve nas guraju nazad u SSSR, da on ne bi tamo da se vraća i da, eto, on zato protestuje.
Istine radi treba reći i to da je Ministarstvo kulture nedavno uskratilo „Satirikonu“ redovnu državnu dotaciju i da je Rajkin povodom toga izjavio da se pozorište zatvara. Od tada nije prošlo ni nedelju dana, a Rajkin nas je obavestio o svom najnovijem otkriću: u Rusiju se vratila cenzura. Gotovo istog trenutka se javio i Putinov pres-sektretar Peskov, i svim zainteresovanim i manje zainteresovanim građanima objasnio da u Rusiji nema nikakve cenzure – već naprotiv – da u Rusiji vlada potpuna sloboda, da država odlično zna koliko, kome i za šta treba da daje, a ako gospodinu Rajkinu možda fali novac, neka se ovaj uvaženi gospodin zapita zašto je to tako.
Gotovo istovetna razmena misli i argumenata između ljudi na vlasti i ljudi posvećenih stvaralaštvu u Rusiji traje već duže od dva veka. Decenije su jedna za drugom prolazile, a da se još od davnog spora Katarine Velike i Novikova, praktično ništa nije promenilo. I sve bi ostalo po starom, reklo bi se u duhu drevne ruske tradicije, da svojim motociklom u spor nije uleteo i Glavni Bajker всея России Aleksandar Zaldostanov, domaćoj javnosti poznatiji kao Hirurg. „Đavo uvek iskušava slobodom!“ – gromko je sa svog motora uskliknuo naš bajker-patriota. „Cilj svih rajkinih je da pod maskom slobode Rusiju pretvore u stočni kanal kojim će se valjati sva svetska neznabožačka nečist“, a potom je dodao da on i njegovi Noćni vukovi neće sedeti skrštenih ruku. On će dati sve od sebe da zaštiti Rusiju od „amerikanske demokratije“. Jer, prema podacima kojima ovaj dobro obavešteni motociklista raspolaže, „Rusija je danas jedina zaista slobodna zemlja na svetu“. A što se njegovog oponenta tiče, on tačno zna da „tih i takvih rajkina u Americi (ma) ni od korova nema, a kod nas ih (eto) ima.“
To što se naš bajker-patriota bez pitanja umešao u davni, čisto akademski spor vlasti i inteligenata, pres-sekretaru Peskovu se očigledno nije nimalo dopalo. I zato je odlučio da Hirurga vrati na svoje mesto, napomenuvši mu da se u ovoj zemlji zna ko je Rajkin, a ko Hirurg. „Mi cenimo i uvažavamo veliki Rajkinov talenat, a što se onog motocikliste tiče, mislim da ga je neki zao duh naterao da prospe sve te uvrede na našeg pozorišnog velikana“ – rekao je Peskov i istovremeno mu predložio da se izvini Rajkinu.
Međutim, bajker-patriota je kategorično odbio da se vrati na svoje mesto, a tim pre da se bilo kome izvinjava. „Nikakav zao duh mene nije skolio“ – drsko je Putinovom pres-sekretaru odgovorio on. I ne samo to. Na sva zvona je objavio kako je spreman da sve što je rekao i ponovi.
A ja mislim da su u ovoj diskusiji o slobodi stvaralaštva svi njeni učesnici dobrim delom u pravu. Trebalo bi da sva trojica ulože samo mali napor da bi razumeli jedan drugoga. Recimo, Konstantin Arkadijevič je potpuno u pravu. On se već godinama trudi da igra po pravilima koje diktira vlast, od sveg srca je pozdravio krađu Krima, a sada ta ista vlast odbija da mu da novac. Ko to može da izdrži? Taj čovek bi morao da ima živce kao konopce.
Istovremeno treba razumeti i one iz Ministarstva kulture. Sada, kada njihovom šefu ministru Medinskom neke barabe iz Ruske akademije nauka hoće da oduzmu doktorat, njima je do bilo kog pozorišta ko do lanjskog snega stalo. Na sve to im je falio još samo Rajkin sa tom svojom cenzurom.
Možemo razumeti i Dmitrija Peskova koji je taman lepo krenuo u intelektualnu raspravu s Rajkinom, kad ono odnekud na svom motoru dolete Hirurg i, onako sav znojav i prašnjav, ne dižući se sa sica poče da lupeta nekakve besmislice o đavolu i neznabožačkoj nečisti. Pomisliće ljudi da je on taj koji je Hirurga na Rajkina napujdao. A on nit luk jeo nit ga mirisao. Uostalom, nije to njegov nivo. Za Putinovog pres-sekretara bi uvlačenje Hirurga u razgovor s nekim ko nosi zvanje Narodnog umetnika Rusije bilo ispod časti i dostojanstva. Osim toga, Peskova muče i porodični problemi. Njegova ćerka Jelisaveta je izjavila da joj je mnogo lepše u Parizu nego u Rusiji i kategorično odbija da se vrati u domovinu. I na svu tu muku mu je još samo Hirurg falio.
A opet, i Hirurg je sa svoje strane u pravu. Jer zbog čega vlast motociklisti uredno isplaćuje sve one stotine miliona rubalja iz budžeta? Zbog čega mu je, na kraju krajeva, dala i onih 266 hektara lepe zemlje na Krimu? Pa naravno, zato da bi na vreme lovio i iskorenjivao buntovnike i zato da bi kao veran pas na lancu besno zalajao kad god odnekud nanjuši slobodu. I evo, iz Rajkinove izjave je zamirisala sloboda i on je na njega pošteno zalajao. I umesto da mu kažu hvala, oni mu prišivaju nekakve zle namere. To stvarno nema smisla.
Jednom rečju, svi bi trebalo da se smire. U zemlji je situacija vrlo složena. Novca, kao što znamo, više nema, živci su se svima prilično istanjili i zato bi svoj trojici valjalo da malo prikoče, naprave po jedan korak unazad i potom zakorače jedan drugome u susret.
Peskov treba da zvrcne Medinskog i da mu kaže kako ne bi bilo loše da ipak odreši kesu i dodeli neku rublju Rajkinu. Konstantin Arkadijevič će (upamtite ove reči) istog trenutka zaboraviti šta uopšte znači reč „cenzura“. Hirurgu bi za utehu trebalo odrezati još jedno lepo parče krimske zemlje, tim pre što ta zemlja ionako nije naša. Ona će kad-tad morati da se vrati Ukrajini, a kada tome dođe vreme, neka se ukrajinske vlasti bakću s motociklistom. A Peskov bi još morao hitno da odleti u Pariz da svojoj ćerki objasni da ne treba po socijalnim mrežama da piše o tome kako je obrazovanje u Rusiji sranje, kako je uopšte život u Rusiji jedno veliko sranje i da zato njoj ni na kraj pameti nije da se u nju vraća. Treba joj objasniti da je ona sada u Parizu zahvaljujući novcu svoga tate, a da taj novac tata dobija zahvaljujući svom patriotizmu. Pametna je ona devojka – sigurno će razumeti.
I to nas dovodi do onoga što je tu najvažnije. Svi učesnici ove diskusije se bave jednim veoma važnim poslom – vole Otadžbinu. Vremena su teška i normalno je da poneko ponekog, tu i tamo, bolno nagazi, da poneko povremeno izgubi živce i u žaru diskusije podigne svoj glas. Nećemo se valjda zbog gluposti svađati. Jer šta je najvažnije? Pa naravno – Krim je naš! I to je ono oko čega se svi učesnici diskusije slažu. Sve ostalo su sitnice.
Ежедневный журнал, 28.10.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 05.11.2016.