Nasuprot pravnim tumačenjima Obamine administracije, skorašnje vojne operacije u Libiji – koje uključuju stalne napade iz vazduha – treba da se tretiraju kao „neprijateljske“, u skladu sa Rezolucijom o ratnim ovlašćenjima. Ovo je, kako je navedeno, bila preporuka Kancelarije za pravne savete (OLC) ministarstva pravde. Pa ipak, predsednik je odbacio ovaj stav, i umesto toga podržao stav kancelarije pravnog savetnika Bele kuće i stejt departmenta.
Ukoliko je ovaj sled događaja tačan, može se smatrati vrlo problematičnim. Međutim, neki kritičari su preterali, posebno oni koji povlače paralelu sa nepoštovanjem pravne države tokom Bušovog predsedničkog mandata, i pogrešnih pravnih tumačenja njegove administracije kada su u pitanju federalni zakoni koji mučenje definišu kao krivično delo. Neki komentatori čak izjednačavaju pravnog savetnika Stejt departementa Harolda Koha sa Džonom Joom, bivšim zamenikom OLC-a tokom Bušove administracije, kome se pripisuju najozloglašeniji pravni saveti ove kancelarije. Bilo da dolaze sa desne ili leve strane, ovakva poređenja predstavljaju opasnu zabludu kojom je ugrožena mogućnost da iz ove dve epizode naučimo neke važne lekcije.
Erik Posner, pripadnik desne struje, iznosi provokativan stav – da su Koh i Jo slični „kao jaje jajetu“. Po Posneru, ovo je dobro. I Koh i Jo su ispravno vršili svoju dužnost državnih advokata, pružajući podršku političkim stavovima svojih predsednika, kroz pravna tumačenja koje su sasvim ispravno vođena željom da se postignu određeni rezultati. Posnerova odbrana Kohovog stava kada je u pitanju Libija u stvari ima za cilj da rehabilituje Joa zbog njegovog stava o mučenju. Brus Ekerman, pripadnik leve struje, i oštar kritičar Joa – sugeriše da je Obamin presedan možda čak i gori od „memoranduma o mučenju“. Akerman smatra da je u slučaju Joa, barem odgovarajuća kancelarija – Kancelarija za pravne savete pri ministarstvu pravde – dala problematično tumačenje mučenja.
U Joovim ozloglašenim memorandumima o mučenju i drugim temama, iznete su isključive tvrdnje da predsednik ima pravo da postupa na način kojim se jasno krše federalne zakonske obaveze, što je bilo zasnovano na radikalnom stavu o predsedničkim ustavnim ratnim ovlašćenjima. Ovakav stav negira načelno pravo kongresa da zabrani mučenje, koliko god da je ono jasno definisano, u slučajevima kada predsednik, kad glavnokomandujući, smatra da je mučenje opravdano. Pored toga, Joovi pravni saveti – i potezi koje je povlačila Bušova administracija – sakrivani su od javnosti; otkriveni su tek kada su informacije iz vlade procurile u javnost.
Ova ekstremna i tajna tvrdnja o isključivom ovlašćenju da se krše zakoni, nema apsolutno ničeg zajedničkog sa vrlo javnim angažmanom Obamine administracije na pitanju značenja kontraverzne odredbe Rezolucije o ratnim ovlašćenjima: uslovom da, nakon šezdeset dana, predsednik mora obustaviti vojne akcije koje kongres izričito nije odobrio. Od kada je zakon izglasan, interpretacija ovih šezdeset dana bila je tema mnogih javnih rasprava između izvršne vlasti i kongresa. U ovom slučaju, Obama se otvoreno pridružio raspravi, bez izričitog osporavanja pravne ingerencije kongresa da postavi granice njegovom vođenju rata.
Predsednik Nikson stavio je veto na Rezoluciju o ratnim ovlašćenjima, jer je smatrao da rok od šezdeset dana predstavlja smetnju predsedničkim ovlašćenjima u ratu. Kongres se nije složio, i preglasao je njegov veto, dok je u mišljenju OLC-a objavljenom 1980. (ispravno) ustanovljeno da je rok od šezdeset dana ustavan. Obamina administracija tvrdi da memorandum iz 1980. ostaje na snazi i da oni ne osporavaju ustavnost Rezolucije o ratnim ovlašćenjima. Nasuprot tome, u jednom od svojih memoranduma, Jo je otvoreno izjavio – iako za to nije bio nadležan, a nije se ni osvrnuo na suprotan stav OLC-a iz 1980 – da ni ovaj niti bilo koji drugi zakon „ ne može ograničavati predsednika u njegovim opredeljenjima kako da postupi u slučaju terorističke pretnje, u smislu obima vojne sile koja se može koristiti kao odgovor na terorizam, kao i metoda, vremenskog okvira i prirode tog odgovora.“
Protesti protiv memoranduma o mučenju, koji su dolazili i od republikanaca i od demokrata, bili su usredsređeni na ovo široko shvatanje apsolutne izvršne vlasti i prava na tajnost, čak i kada se krše zakonske odredbe. Obamina administracija nije iznosila takve pretnje na račun osnovne ustavne ravnoteže vlasti, i čak se jasno ogradila od Bušovog pristupa. Međutim, šta ćemo sa malo užim pitanjem analize zakona? Da li je Kohova analiza stvarno ista kao i Joova?
Da budem jasan: ne slažem se sa Obaminom/Kohovom interpretacijom. Moje mišljenje je da je rok od šezdeset dana nastavio da teče čak i nakon što je NATO preuzeo kontrolu nad operacijama, s obzirom da je američka vlada uključena u veliki broj bombardovanja u Libiji. Međutim, Kohova analiza bez sumnje je kvalitetnija od Joove, za koju je nekoliko profesora prava izjavilo da kod njih ne bi dobila prelaznu ocenu na ispitu. U svakom slučaju, sve greške o kojima je ovde reč predstavljaju odstupanje od rešenosti Obamine administracije da se pridržava zakona i obnovi pravnu državu.
Ono što posebno zabrinjava kada je u pitanju pravno opredljenje u slučaju Libije jeste procedura koja je navodno korišćena da bi se do ove odluke došlo. Ova procedura odstupa od uobičajene procedure po kojoj OLC formuliše pravne savete za izvršnu vlast. Administracija nije osporavala glasine da je kancelarija pravnog savetnika Bele kuće, koja je po svojoj prirodi više politički orijentisana, odigrala ulogu koja je do sada bila rezervisana za državnog tužioca i OLC. Sem toga, uznemiravajuća su i uputstva kako da se naprave promene, koja su ponudili Posner i Akerman.
Posner, ponovo na karakteristično izazivački način, kritikuje OLC zato što nije bio spreman da odstupi od svog mišljenja da Amerika sprovodi „ratne operacije“, kako bi podržao svog predsednika. Po njegovoj proceni, OLC je retoriku nezavisnosti shvatio možda previše ozbiljno, na štetu onoga što je, po Posnerovim rečima, prava uloga ove institucije, da bude “čuvar predsednikovog smokvinog lista“. Ovo znači da je Posneru i najbolje pravno tumačenje „ratnih operacija“ ili „mučenja“ nebitno. Ako OLC nije spreman da mu pruži traženu podršku, predsednik je slobodan da potraži bilo kog drugog advokata koji radi za vladu i koji je spreman da ga podrži.
Dovoljno je opisati Posnerov stav da bi se on diskreditovao. Ranije sam već pisao o tome zašto je najbolje za ustav, pravnu državu i samog predsednika da OLC bude institucija koja nastoji da daje precizna, rigorozna i principijelna pravna tumačenja. Dugogodišnja tradicija i konsenzus obe strane daju podršku upravo ovome kao istinskoj i ispravnoj težnji OLC-a, iako u realnosti to nije uvek tako.
Akerman veruje u isti ideal, i on ga je obrazložio na vrlo koristan način. Međutim, on veruje da je OLC, koji predvode ljudi imenovani po političkoj liniji, institucionalno nepodoban kako bi ovaj ideal postigao – naročito kada predsednik ne želi da ga nešto ograničava. Iako se tvrdi da je OLC pokušao da ograniči predsednika i nametne poštovanje roka od 60 dana kada je u pitanju Libija, Akerman koristi ovu priliku da promoviše predlog koji je ranije dao – da se OLC-u oduzmu njegove osnovne funkcije i da se one prenesu na novo, „nezavisno“ pravosudno telo unutar izvršne vlasti.
Akerman nas upozorava na neke važne stvari, uključujući i nedavno povećanje i širenje uticaja kancelarije pravnog savetnika Bele kuće. Međutim, njegov predlog da se potisne i zameni OLC je nepromišljen i neizvodiv. Složene razloge za to dobro je objasnio Trevor Morison, koji je kao advokat radio u OLC-u i Beloj kući, a njegova objašnjenja događanja u Libiji samo potvrđuju. U ovako promenljivoj situaciji, predsednik bi u idealnom slučaju trebalo da dobija ispravne savete od izvora od poverenja, od samog početka pa nadalje, kako se situacija odvija i stanje na terenu menja.
Nasuprot Posnerovim insinuacijama, niko ne tvrdi da predsednik nema ovlašćenje da odbaci stavove ministarstva pravde. Međutim, predsednici su to retko radili, iz vrlo dobrog razloga: kada to čine, oni moraju da poštuju uobičajenu proceduru, kojom se obezbeđuje da oni deluju na osnovu najboljih pravnih tumačenja i podstiču poverenje javnosti u to da njihov cilj nije isključivo opravdavanje željenih rezultata političkog delovanja. U idealnoj situaciji, predsednik bi prvo trebalo da se lično sastane sa šefom OLC-a i državnim tužiocem, kako bi raspravili moguća neslaganja – umesto da njihove pravne stavove filtrira kancelarija pravnog savetnika Bele kuće.
Kakve god da su mane tumačenja Rezolucije o ratnim ovlašćenjima koje je dala Obamina administracija, ona ga je iznela javno. Sada je krajnje vreme da kongres iskoristi svoja ustavna ovlašćenja, što Rezolucija o ratnim ovlašćenjima i podržava, i odobri operacije u Libiji pod onim uslovima koje smatra ispravnim – uslovima koje ova administracija, nasuprot prethodnoj, priznaje kao ustavne obaveze koje se moraju poštovati.
Takođe, kongres bi trebalo da ozakoni svoje tumačenje odredbi Rezolucije o ratnim ovlašćenjima. Rezolucija senata koja je u proceduri, a u kojoj se, uz amandmane senatora Ričarda Lugara, jasno navodi da su ratne operacije u toku, postigla bi oba cilja. Trebalo bi da oba doma kongresa brzo i efikasno usvoje ovu rezoluciju, a da je Obamina administracija, kao i administracije koje će je naslediti, prihvate sa dobrodošlicom. Podela vlasti zavisi od odgovornog, konstruktivnog dijaloga između predsednika i kongresa.
Dawn Johnsen, Slate, 05.07.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 11.07.2011.