U kratkoj priči “Razočaranje” Tomas Man opisuje duševno stanje jednog čoveka koji je, posle raznih tragičnih životnih iskustava, osetio najveće razočaranje svojim sopstvenim osećanjima. Glavni junak se neprekidno pita, pošto je doživeo nešto dramatično: a je li to sve? Ima li još nešto iza toga? Nikako da mu srce prepukne – od tuge ili radosti, svejedno. A život ide dalje svojim tokom.
Na temu razočaranja danas bi se u Srbiji moglo napisati mnogo toga. Većina razočaranja je lične prirode, mada ima i takvih koja se gaje godinama i koja imaju kolektivne razmere. Najnovije razočaranje koje je obelodanio srpski premijer Vojislav Koštunica deluje ipak nekako fascinantno. Vojislav Koštunica je, naime, obraćajući se građanima Srbije, rekao da je razočaran Evropom. Evropa je, naravno, ne samo određeni geografski pojam nego i opšta metafora za određeni politički i ekonomski sistem, kulturu, tradiciju, društvene norme i vrednosti. Evropa – to su, svakako, i ljudi i narodi koji u njoj žive.
Ovakva izjava me je prilično iznenadila. Da neko posle svoje pedesete godine, kao zrela i formirana ličnost, bude razočaran takvim stvarima kao što su jedan kontinent, politički sistem, vrednosti, tradicija ili jednostavno ljudima – Evropljanima, to mi deluje izrazito detinjasto. Koren Koštuničinog razočaranja Evropom i Evropljanima nije, naravno, od juče. U stvari, razočaranje je čisto tepanje kojim se zaklanjaju sumnje i neprijateljstva prema Evropi, intenzivno raspirivane i negovane ne samo poslednjih dvadesetak godina. (Da li da sada podsećamo na tekstove Nikolaja Velimirovića o Evropi?) Otkad je Milošević ismejavao Slovence kao austrijske sluge i konjušare, nije prošla godina bez raznih antievropskih kampanja i omraza. U ekonomiji je dominirala priča o velikoj pljački kao glavnom obliku evropskih integracija, u kulturi se govorilo o dekadenciji i odumiranju klasičnih evropskih vrednosti, u politici o dominaciji velikih i moćnih… Bilo je u tome mnogo šizofrenije – pogotovo kad bi se povela reč o položaju stranaca u Evropi gde su se Srbi osećali ugroženijim od Francuza zbog emigranata iz Severne Afrike, a sa druge strane osećali poniženi zbog toga što su tretirani kao neevropski strani radnici. Želja da budemo deo Evrope imala je jasne granice u govorima i istupima raznih političkih i kulturnih radnika. Uvek je bilo najvažnije istaći zaštitu naših tradicija i naše osobenosti kao da nijedan drugi narod u Evropi o tome ne vodi računa. Od trenutka kad se, međutim, na horizontu naše politike pojavilo Kosovo, sve je postalo mnogo jednostavnije. Više nema potrebe da se ističe koliko je Evropa sebična, dekadentna i neprirodna – dovoljno je reći Kosovo i time je Evropa propala u provaliju koju je sama za sebe iskopala.
Kad govorimo o razočaranju Evropom, mi istovremeno govorimo i o razočaranju u parlamentarnu demokratiju, u dostignuća liberalnog kapitalizma, sumnju u ekonomsku i političku integraciju koje Evropu predstavljaju kao kontinent sa najorganizovanijim i najracionalnijim sistemom globalnog napretka na celoj planeti. Nigde se kao u Evropi danas toliko ne vodi računa o zaštiti životne sredine, zaštiti svih ljudskih prava, socijalnim, kulturnim i ekonomskim pravima najširih slojeva stanovništva. Da li smo stvarno toliko razočarani Evropom koliko to od nas očekuje Vojislav Koštunica?
Šta bi, uopšte, Evropa trebalo da uradi da bi odobrovoljila Vojislava Koštunicu? Da preda Kosovo na brigu i upravljanje Srbiji kao njen neotuđivo-neodvojivi deo? Prethodno, naravno, da se obaveže da će organizovati i finansirati sve aktivnosti na Kosovu kako bi se tamo održao koliko-toliko normalan život. Uključujući i odbranu srpske zastave i srpskih granica unutar Kosova. Toliko o igrama reči.
Stanje razočaranosti je, međutim, konačno. Ne postoji način da se ovo razočaranje prevaziđe. Čak i ukoliko svih šest miliona i sedam stotina hiljada potencijalnih glasača u Srbiji prihvati osećanje razočaranosti Evropom, ovaj se problem neće rešiti. (Da li nas njegovo razočaranje na nešto obavezuje?)
Ovakvo raspoloženje Vojislava Koštunice moramo da prihvatimo sasvim ozbiljno. Posebno o tome moraju da povedu računa njegovi koalicioni partneri.
Ozbiljnost trenutka zahteva da bar na trenutak zastanemo i da se zapitamo kolike su razmere prezira i ignorisanja ne samo zdravog razuma nego i života i budućnosti miliona ljudi od strane aktuelne vlasti. Kao onaj junak Manove priče, i mi ćemo vrlo brzo biti u situaciji da se pomalo razočarano zapitamo: je li to sve? Naravno, o tome će se svesno, nacionalno, ćutati.
Danas, 19.02.08.
Peščanik.net, 18.02.2008.