„Kako su tabloidi postali javne poternice i sredstva odmazde? … Da li su srpski tabloidi ogledalo srpskog društva ili eksces? Posledica ili kreatori života koji živimo?“
Tamara Skrozza, Vreme, 5. novembar 2014.
O Draganu J. Vučićeviću, glavnom i odgovornom uredniku dnevnog lista i TV-a Informer, kao i o samom mediju, može se ispisati saga beščašća, korupcije, ucenjivanja i paradržavnog delovanja, u saradnji s određenim političkim i kriminalnim krugovima, a pod maskom medija. Vučićević je formalno bio jedan od osnivača i urednika Nacionala, Kurira, Pressa i, konačno, Informera, a zapravo decenijama angažovan u (para)političkoj službi na diskreditovanju i ucenjivanju targetiranih javnih ličnosti nepodobnih aktuelnim vlastima. Zbog bliskih veza koje su Vučićević i njegove kolege uspostavili s paradržavnim strukturama i kriminalnim podzemljem, čini se nedovoljnim njihove medije zvati tabloidima. Oni postaju instrumenti političkog i kriminalnog delovanja, pod maskom medija – svojevrsni krimoidi. Zbog toga ću u nastavku koristiti navodnike kada govorim o takvim „tabloidima“. U nizu tekstova, pratiću Vučićevićev razvojni put koji je tekao paralelno s kriminalizacijom novinarstva u Srbiji.
Pretečom „tabloida“ u Srbiji smatra se Telegraf magazin, prva domaća privatna novina, koju su 1994. godine pokrenuli Slavko Ćuruvija i Momčilo Đorgović. Nakon razlaza osnivača 1996. godine, Đorgović je nastavio izdavanje nedeljnika Nedeljni telegraf (1996–2010), dok je Ćuruvija pokrenuo Dnevni telegraf, prvi privatni dnevni list u Srbiji. Oba lista ostvarila su izuzetno visoke tiraže: Nedeljni telegraf dostigao je 130.000 prodatih primeraka 1997. godine, dok je tiraž Dnevnog telegrafa premašio 100.000. Time su postali ozbiljni konkurenti do tada najtiražnijim dnevnim listovima, Večernjim novostima i Politici. Dnevni telegraf zabranjen je u oktobru 1998, nastavio je da izlazi iz Crne Gore, a prestao da izlazi u martu 1999, nekoliko nedelja pre ubistva Slavka Ćuruvije, 11. aprila iste godine. Kako piše Nebojša Grabež, „Početne ocene o JUL-ovskim i udbaškim novinama, napravljenim da bi razbile opozicioni blok, kasnije su zamenjene tvrdnjom da se radi o jednom od ostrva slobodne reči u Srbiji. Ćuruvijin koncept, koji se zasnivao na selekciji kratkih vesti, istaknutim velikim naslovima, a neretko i proizvodnjom događaja, kolege su prepevale u vickastu devizu – Pucaj u svaki grm gde šušne, makar tamo bili majka i dete.“ Do danas niko nije pravosnažno osuđen za Ćuruvijino ubistvo, mada postoje ozbiljni nalazi o umešanosti pripadnika Državne bezbednosti.
Krajem 1990-ih, dnevne novine Blic, Glas javnosti, Večernje novosti i Ekspres politika takođe su usvojili „tabloidni“ model, ali su zadržali novinare na glasu, tako da se mogu svrstati u polutabloide. Politika, „najstariji dnevni list na Balkanu“, dugo uspeva da zadrži sofisticiranije metode propagande, sve do Vučićeve vladavine, kada se i ona „tabloidizuje“.
Svojevrsni kuriozitet predstavlja činjenica da je nakon pada režima Slobodana Miloševića, u Srbiji gotovo svako novo dnevno štampano izdanje bilo „tabloidnog“ karaktera. „Tabloidi“ su često nastajali uoči izbornih kampanja, trajali koliko i politički projekti sa kojima su se dovodili u vezu, a zatim se gasili, ponekad i pre završetka izbornog ciklusa. Pored već postojećeg Nedeljnog telegrafa (1994–2010), u prvom periodu pokrenuti su Nacional (2001–2003), nedeljnik Identitet (2002–2003), Internacional (2003–2005), Kurir (2003–danas), Balkan (2004–2006), Tabloid (2004–danas), Start (2005–2006), Srpski nacional (2005–2006), Press (2005–2012), Ekipa (18. april – 29. oktobar 2005) i Opozicija (2006). Uoči predsedničkih i parlamentarnih izbora 2008. godine, pokrenuti su Sutra (2007–2008), Gazeta (2007–2008) i Alo (2007–danas), Pravda (2007–2012). U istom periodu pojavila su se i specijalizovana izdanja poput ekonomskog dnevnika Biznis (2007–2008) i sportskog lista Kurir Sport (2007–2008). Pred parlamentarne i predsedničke izbore 2012. godine pokrenuti su San (2012–2013) i Informer (2012–danas), dok je Srpski telegraf počeo da izlazi 24. marta 2016, tačno mesec dana pre vanrednih parlamentarnih izbora. Sa širenjem digitalnih medija, pokrenuti su portali Srbija Danas (2014–danas), Espreso (2015–danas) i Republika (2017–danas). Uoči parlamentarnih izbora 2020. godine, pojavili su se i portali Direktno (2019–danas) i Objektiv (2020–danas), pri čemu je štampano izdanje Objektiva pokrenuto tek krajem te godine. Kurir je prvi proširio „tabloidni“ brend na televiziju, još 2020, a Blic je to učinio 2022. Informer je televiziju pokrenuo 2023, kao proširenje medijskog sistema Dragana J. Vučićevića.
Recept koji će slediti, kako navodi Tamara Skrozza, novinarka koja je kontinuirano istraživala „tabloide“ u Srbiji, jeste sledeći: „kratki tekstovi, efektni naslovi, svakodnevno otvaranje afera koje brzo bivaju zaboravljene i za koje se često pokaže da su montirane, izvori bliski policijskim i kriminalnim krugovima“, te „odsustvo svake mere u periodima medijskog progona nepoželjnih“. Informacije koje prenose sastavljene su od ekskluzivnih podataka iz dokumenta koji bi po zakonu morali biti zaštićeni i tajni (policije, sudstva, medicinskih ustanova, neovlašćena snimanja, privatni podaci, itd.), kombinovano s polu-istinitim i izmišljenim podacima. Obračun s targetiranim javnim ličnostima je bio direktni napad pod motom „Bum, bam, pravo u glavu“. U imenovanju targetiranih koriste govor mržnje i diskriminaciju po rodnoj, seksualnoj, etničkoj, verskoj, psihofizičkoj, medicinskoj osnovi. To su strategije: animalizacije (majmun, pavijan, stoka bezrepa, podguzna muva, lešinar, gnjida, smrdibuba), fekalizacije (fekalija, govno, žgadija, slina, isprdak, puvanjak, rektalni), moralna i psihofizička diskvalifikacije (ološ, gnjida, hulja, bednik, lažov, šljokara, prevarant, secikesa, tunjav, tuta-muta, narkoman, budala, kuronja, kralj nemorala, muvator, fukara, bitanga, pizda, peder, mentol, picopevac, ljiga, smrad, pilićar), patologizacije (ludak, psihijatrijski bolesnik, zreo za ludnicu, idiot, pedofil, umobolni, retard, kreten, manijak), kriminalizacije (lopov, kriminalac, nasilnik, strani plaćenik, bandit, tajkun, banda), nacionalno-političko-društvenog etiketiranja (antisrbin, autošovinista, Šiptar, sektaš), izdajničke diskvalifikacije (izdajnik, sluga okupatora, plaćenik, agent), politička demonizacija (fašista, terorista, neprijatelj Srbije, ustaša, balija, srbomrzac, milogorac, zabrađeni hamasovci) itd. Svi ovi izrazi se javljaju u najmaštovitijim kombinacijama, kao npr. moralno-politička pederčina, olinjalo LGBT dupe, krvavi mentol, stoka crnogorska / srpska / blokaderska, prevarant pederski itd.
Neretko su mete ovih medijskih kampanja i članovi porodica targetiranih javnih ličnosti, uključujući i njihovu maloletnu decu. „Tabloidi“ ne samo da crtaju mete na čelima, već u pojedinim slučajevima učestvuju u stvaranju atmosfere linča, objavljujući tekstove koji se mogu razumeti kao pretnje i najave fizičkog nasilja. Istorija srpskog „tabloidnog“ novinarstva beleži nekoliko posebno drastičnih primera: medijsku kampanju protiv Slavka Ćuruvije u Politici ekspres (1999), tekstove protiv Zorana Đinđića u Nacionalu i Identitetu, uključujući naslov „Đinđić na meti slobodnog strelca – haški Srbi naručili atentat“, objavljen u Identitetu na sam dan atentata (2003), kao i napise o Čedomiru Jovanoviću u Tabloidu (2005). Sličan obrazac medijske demonizacije i crtanja mete zabeležen je i u slučaju Olivera Ivanovića, koga su TV Most i TV Pink tokom 2017. godine, uoči lokalnih izbora na Kosovu, označavale kao izdajnika, uz emitovanje spota sa snajperskim nišanom i slikama krvi; Ivanović je ubijen 16. januara 2018. godine.
„Tabloidno“ izveštavanje o nasilnim smrtima prati još jedan karakterističan fenomen: objavljivanje detalja policijskih istraga, iskaza svedoka i navodnih dokaza, često pozivanjem na anonimne izvore iz policije i tužilaštva. Slučajevi ubistava pevačice Jelene Marjanović i Olivera Ivanovića pokazuju kako se istrage pretvaraju u dugotrajne medijske spektakle, u kojima se neproverene informacije, spekulacije i konstrukcije predstavljaju kao činjenice ili postaju jedini izvor informacija o nekom zakočenom istražnom i sudskom procesu. Tokom 2015. godine, u vreme postupaka protiv Darka Šarića i Stanka Subotića, lični podaci Saše Ivanića, zamenika specijalnog tužioca za organizovani kriminal, koji su mogli biti dostupni samo policiji i istražnim organima, objavljivani su u „tabloidima“ i TV Pinku, uz klevete i izmišljene optužbe, da bi se Ivanić diskreditovao i zastrašio, te izvršio pritisak na tužioca i omelo vođenje istraga i postupaka. Informer je, početkom 2016. godine, počeo da objavljuje zapise o razgovorima novinara KRIK-a i podatke iz njihovog privatnog života, da bi zastrašio novinare koji su istraživali korupcijske poslove političara na vlasti i njihove veze s kriminalom. Nakon što je Stevan Dojčinović, glavni i odgovorni urednik KRIK-a, podneo krivičnu prijavu protiv Informera, Informer je na suđenju priznao da je podatke dobio iz BIA. Dalja istraga je zakočena jer je BIA odbila da dostavi podatke, a zaštitnik građana da reaguje. U optužnici protiv Darka Šarića, koja je podignuta 2022, i dokaznom materijalu u koji je BIRN imao uvid, pokazuje se „kako su do Blica, Alo, Kurira, Hepija, Pinka i drugih medija stizale informacije koje je osumnjičeni slao iz pritvora koristeći Skaj aplikaciju, kako su menjani i uređivani naslovi i tekstovi, kao i koje poklone su pojedini novinari dobijali kao nagradu od Šarića za učešće u diskreditaciji svedoka saradnika“. Obrazac je bio sledeći: diskreditovati i zastrašiti sve koji su istraživali veze između političara, medija i organizovanog kriminala, predstavljajući ih u medijima kao saradnike kriminalaca, dok su upravo kriminalci stajali iza naručivanja takvih tekstova. Naravno, iza brojnih medijskih hajki stajao je sam politički vrh.
Pored toga, neretko pažnju privlače pornografskim fotografijama na naslovnim stranama, naturalističkim prikazom nesreća i lažnim informacijama, pri čemu, kao i u prethodnim slučajevima, izostaje reakcija nadležnih na očigledna kršenja Zakona o javnom informisanju, u čemu se istakao Srpski nacional (2005–2006). Kriminogene i pornografske naslovnice su, do skoro, svakodnevno bile na najvidljivijim mestima novinskih kioska širom zemlje, tako da su im, htele to ili ne, bila izložena i deca i mladi, kao i svi ostali građani i građanke.
Novinari koji su pisali o ovom medijskom fenomenu opisivali su ga kao „ledeni breg političkog podzemlja“, „medijsko zlo“, „po meri organizovanog kriminala“, sistem „strogo kontrolisanih vozova“, kolokvijalno „trovačnica“, „medijska kaljuga“. Metafora o vozovima uspostavlja intertekstualnu vezu s istoimenim filmom Jiržija Mencla, prizivajući asocijacije na nacističku represivnu infrastrukturu, odnosno na vozove koji prevoze oružje i vojnu opremu na front.
Među najtiražnijim posebno se izdvajaju Nacional, koji je početkom 2002. dostigao gotovo 98.000 primeraka, Kurir, koji je sredinom 2000-ih ima tiraž od nekoliko stotina hiljada, Alo, sa preko 100.000 u 2012. godini, što je dvostruko veći tiraž od Politike iz istog perioda. godine. Informer je 2015. godine tvrdio da prodaje više od 100.000 primeraka dnevno, dok se za 2018. godinu navodi podatak o dnevnom tiražu od 90.000 primeraka. „Tabloidizaciju“ štampe pratila je i izrazito niska prodajna cena, koja se kretala od 10 do 30 dinara prve dve decenije 2000-ih, a i danas je cena 50–60 dinara, što, bez obzira na tiraž, ne može pokriti ni troškove štampanja. Protiv pisanja ovih medija, podneto je desetina hiljada tužbi, a mnoge presude su išle u korist oštećenih građana i građanki, nazivanim „žrtvama tabloida“, dok su ovi mediji bili primorani da plate desetine miliona dinara godišnje. Međutim, ni to nije finansijski ugrozilo njihovo poslovanje. Time se otvara pitanje izvora finansiranja i političko-ekonomskih interesa koji mogu stajati iza pokretanja i održavanja pojedinih „tabloida“.
Za razliku od klasičnih tabloida u drugim zemljama, koji su pretežno usmereni na estradu, s povremenim izletima u politiku, „tabloidi“ u Srbiji imaju izrazito politički karakter i jaku vezu s podzemljem. Pored toga, Rade Veljanovski ističe da „određeni centri moći, politički, biznis, ili vojno-strateški centri, imaju svoje eksponente u ovakvim novinama, da su počesto i čitave novine takve“, pri čemu se strateški ide na to da se „određeni ljudi, određene institucije, određene ideje potisnu, izbrišu, ili, ako je moguće, okaljaju u javnoj sferi“. U izveštaju o stanju u medijima 2005, Gordana Suša, navodi da priličan broj pisanih medija u Srbiji karakterišu vulgarnost, ideologizacija, pristrasnost, mizoginija, rasizam, narušavanje privatnosti i najdirektnije laži i klevetanja, dok se svakodnevno narušava novinarski kodeks, a reakcije tužilaštva izostaju.
Urednici „tabloida“ se opravdavaju rušenjem tabua, zakonima tržišta i ostavljanjem pojedinačnoj savesti da se brani od sablažnjavanja, a žrtvama od targetiranja, kad već država ne reaguje. Đoko Kesić, glavni urednik Kurira, a potom glavni urednik Pressa, koji je nastupa rame uz rame s Vučićevićem, razvija i filozofske premise svog delovanja: „Čitav problem je što istina ne postoji.“ Ovaj radikalizovani epistemološki relativizam u političkom i medijskom diskursu postaje strategija postistine – ne osporavaju se samo pojedinačne činjenice već i sama mogućnost razlikovanja istinitog od neistinitog, što postaje sredstvo izbegavanja odgovornosti za izgovoreno. U određenoj meri, to važi ne samo za „tabloide“ nego i za čitavu postmiloševićevsku nelustriranu Srbiju, u kojoj nema odgovornosti ni za javno izrečenu reč ni za počinjena (ne)dela, uključujući sve nivoe vlasti i dobar deo političkih partija.
Još jedan njihov specijalitet je reketiranje i ucena. Milan Lađević, izvršni direktor Medijske mreže, izdavača Srpskog telegrafa tvrdio je da je Radisav Rodić, osnivač i vlasnik Kurira i Glasa javnosti, „nama urednicima davao nalog da udarimo po Vučiću, Dačiću, Đilasu, Kostiću, vršio je pritisak čak i da izmišljamo priče samo da bi on posle nekog vremena mogao da ode i da im kaže: ’Evo, staćemo s pisanjem, to košta toliko i toliko… Namerno je punih devet meseci gurao najstrašnije priče o Draganu Đilasu ne bi li ga naterao da sedne s njim. I onda je jednom došao i rekao nam da je bio s Đilasom i da mu ovaj nudi milion evra da prestanemo da pišemo o njemu’“. , Đilas je u oktobru 2014. potvrdio da je „posle devet meseci pljuvanja“ seo s jednim urednikom tabloida, koji mu je tom prilikom tražio milion evra u kešu da prestane da piše o njemu. Potvrde o takvim ucenama su se vezivale i za Đinđića. Dakle, radi se o jako prljavom (polu)svetu, u kome se, kako Skrozza zaključuje, „lični interesi prepliću s finansijskim, finansijski s političkim, a politički s kriminalnim“. Pored političara, „tabloidi“ su reketirali poslovne ljude, javne ličnosti i lica sa estrade, po sledećem modelu: lansirana je negativna kampanja, a onda je targetirana osoba pozivana na poverljiv razgovor s urednikom i tada joj je saopšteno da prestanak kampanje ima svoju cenu.
Iako je stalno prizivana reakcija tužilaštva i političkih aktera, novinarski kodeks je stalno kršen, zakoni o medijima nisu primenjivani i „tabloidi“ ne samo da su opstajali nego su i procvetali. Republička radiodifuzna agencija (RRA), prethodnica današnjeg REM-a, osnovana 2003. godine kao deo postpetooktobarske reforme medija i usklađivanja sa evropskim standardima, sa ciljem da obezbedi nezavisnost elektronskih medija, medijski pluralizam i zaštitu javnog interesa, uglavnom nije reagovala. Do pre koji dan nije reagovalo ni Regulatorno telo za elektronske medije (REM), osnovano 2014, donošenjem Zakona o elektronskim medijima. Naprotiv, REM vremenom postaje simbol raskoraka između formalno uspostavljenih standarda i njihove primene u praksi. Nedostatak političke volje za regulisanjem medijske situacije se građanima i građankama objašnjavao time da su ovakvi mediji neminovnost.
Radikalna „tabloidizacija“ medija u Srbiji krenula je, kako smatraju analitičari i glavni akteri, paradoksalno, s demokratama, počevši od Koštunice, preko Tadića. Antonije Kovačević, bivši urednik Kurira, Alo, Naših novina i portala Ekspres i Telegraf, koji danas živi u Čikagu, gde se bavi novinarstvom u okviru portala Serbian Times, namenjenog srpskoj dijaspori u SAD, navodi da su u postmiloševićevskoj Srbiji „tajkuni iz DS-a preuzeli svu kontrolu nad marketinškim budžetima oglašivača, velikih, platežnih kompanija“, ostavljajući dva izbora – ’Pristani & Preživi & Poslušnost dobro naplati’ i ’Budi lud & Nestani’. Onda je „Vučićeva medijska mašinerija zapravo preuzela sve što joj je u nasleđe ostavio Boris Tadić“, kako navodi Tamara Skrozza, da bi „sve kanale kontrole koje je Tadić prokopao prema medijima, Vučić je samo nastavio da koristi.“ Kada su anketirani urednici i novinari „tabloida“, navodili su da je jedina razlika između demokrata i naprednjaka bila u tome su prvi „znali da te iznenade, pa ti u zadnji čas sruše dve stranice koje se tamo nekome ne dopadaju“, dok se kod naprednjaka tačno znalo „šta u novine može, a šta ne može da ide“. Čuveni medijski savetnici i savetnice su, po rečima urednika „tabloida“, pod vlašću jednih i drugih savetovali „kako to ‘treba da izgleda u novinama’ … i ti, šta ćeš, progutaš žabu … I to radiš dok imaš stomak za žabe. Ili dok savetnica ne izgubi na izborima.“ Zoran Živković je razliku objašnjavao time da je „Tadićeva cenzura u medijima bila u jednom lepom celofanu s lepom mašnicom, a Vučić to nosi u kesi tregerici.“ Nasleđenu mašineriju Vučić i SNS su razvili do „malignih, razarajućih formi“.
Broj sudskih postupaka protiv tabloida ukazuje na razmere problema sistematskog kršenja novinarskih i profesionalnih standarda. Prema istraživanju VOICE-a iz 2017. godine, u prethodne tri godine protiv medija u Srbiji podneto je 1.326 tužbi, pri čemu su među najčešće tuženim bili Blic (253), Kurir (220) i Informer (116). U izveštaju Fondacije Slavka Ćuruvije za period od jula 2024. do kraja 2025. u sudskom upisniku za medijske sporove evidentirano je 2.480 predmeta. Istaknuto je da postupci traju dugo, u proseku dve godine, a rezultiraju naknadom koja nije dovoljna da spreči buduće zloupotrebe. Zabeleženi su i slučajevi u kojima su tužioci maloletna lica.
Ipak, „tabloidna“ proizvodnja stvarnosti je dosegla svoje limite, a prikrivana i negirana stvarnost je preplavila društvo, artikulisana kroz Studentski pokret. REM je konačno proradio i izrekao niz zabrana, TV Prvoj, TV Informeru, TV Kuriru, TV Valjevo V5. REM-u je predata inicijativa za pokretanje postupka oduzimanja dozvole za emitovanje TV Informer „zbog višegodišnjeg kršenja medijskih zakona i etike profesije, kampanja protiv neistomišljenika i propagandnog rada u korist doskorašnje vlasti“, a podnosioci su 33 medijska udruženja, organizacija civilnog društva, profesora i istraživača novinarstva i društvenih nauka sa univerziteta u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.
Dragan J. Vučićević je svakako jedan od glavnih aktera „tabloidne“ scene i u središtu najskorijih društvenih inicijativa da se konačno regulišu mediji u Srbiji, uz poštovanje zakona koje je ova država usvojila. Vučićević je prošao sve političko-poslovne faze u „tabloidizaciji“ (čitaj: kriminalizaciji) naše društvene stvarnosti, kontinuirano usavršavajući mehanizme manipulacije i bezočnosti. O tome će biti reči u narednim tekstovima. Stay tuned.
Peščanik.net, 11.11.2026.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA