Rudnica, Raška

Rudnica, Raška, RSE

Kao jedan od troje ljudi koji su 29. februara ove godine na konferenciji za medije učestvovali u, kako novinar Politike Aleksandar Apostolovski kaže, „desantu na generala Dikovića“, smatram važnim da se osvrnem na njegov tekst od petka 6. februara 2015, prepun mistifikacija, nedorečenosti i nelogičnosti.

Novinar Politike Fondov najnoviji Dosije vidi kao nepotkrepljen i smišljen napad na Vojsku Srbije, načelnika Generalštaba i celu državu. Nije reč o njegovoj originalnoj viziji; on se više naslanja na dosad izrečeno od vatrenih branilaca Dikovićevog lika i dela. On na toj tezi, da se razumemo, ne insistira – ona se u njegovom tekstu podrazumeva. Poseban doprinos novinara Politike hajci protiv autora Dosijea ogleda sa u tome što je u celu priču umešao SAD, pa smo došli do „američkog desanta na Dikovića“, što je i naslov teksta.

Poput mnogih pre njega, uključujući i samog generala Dikovića, novinar se ne bavi sadržajem Dosijea „Rudnica“. Sve drugo je važnije. Na primer, odabir trenutka za prezentovanje nalaza Fonda. Pitanje je do sada već više puta postavljeno: Zašto baš sad? Niko od nas koji smo na izradi Dosijea radili nije ga razumeo. Kad sad? Šta se to sad dešava da bi trebalo prećutati dokaze o počinjenim ratnim zločinima nad desetinama civila čiji su leševi otkriveni u Rudnici? U tekstu Politike dobili smo odgovor na to pitanje.

Prvo je, navodi se, prezentovan Dosije „Rudnica“, sutradan je izrečena žalbena presuda grupi oficira vojske bosanskih Srba za genocid u Srebrenici pred Haškim tribunalom, a zatim je, dan nakon toga, Međunarodni sud pravde obelodanio presudu po međusobnim tužbama za genocid Hrvatske i Srbije. „Ubitačan redosled poteza“, navodi Politika, „ako ih je neko vukao iza scene…“ Zašto ubitačan i ko bi mogao biti taj ko upravlja iza scene?

Hajde prvo da razjasnimo šta je u pomenutom redosledu događaja tako ubitačno. Kakve veze ima prezentovanje nalaza Dosijea „Rudnica“ sa žalbenom presudom srebreničkim oficirima čiji je ishod bio očekivan i samo je potvrdio nalaze više nego konzistentne prvostepene presude? Osim toga, u fokusu srebreničke presude nije Vojska Jugoslavije kojom se bavi Fondov Dosije, pa gde je onda veza? Dalje, na koji način se na dva pomenuta događaja ubitačno nadovezuje presuda Međunarodnog suda pravde, koja je oslobodila Srbiju odgovornosti za genocid u Hrvatskoj i čijem su se ishodu obradovali srpski zvaničnici, ministar Selaković i predsednik Nikolić pre svih? Zašto je gospodin Apostolovski ostao do te mere nedorečen?

Mistifikacija se dalje nastavlja uvođenjem Amerikanca – zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD Tomasa Melije – u triler bez početka i kraja, sa ciljem da se diskredituju nalazi Fonda o ulozi pripadnika Dikovićeve brigade u akcijama u kojima su počinjeni najteži ratni zločini nad albanskim civilnim stanovništvom. Podseća se podršku američkog zvaničnika Fondu za humanitarno pravo, BIRN-u i zaštitniku građana Saši Jankoviću. Novinar Politike ne oseća za potrebno da svojim čitaocima objasni zašto je podrška predstavnika SAD po sebi loša. To se podrazumeva. Između redova provejava da je upravo to nečastiva ruka, američka dakle, koja iza scene vuče onaj ubitačan, mada nelogičan redosled poteza.

Kako je moguće, postavlja se pitanje u Politikinom tekstu, da je Melija nedvosmisleno podržao nalaze Fonda o Rudnici i u isto vreme priznao da Dosije nije pročitao? Više veruje „nepročitanom izveštaju Nataše Kandić nego Generalštabu i državnim organima Srbije“. Otkud to? Možda je američki zvaničnik pročitao četiri dosadašnja Fondova dosijea i uverio se da se ne radi o proizvoljnim optužbama osvedočenih srbomrzaca već o navodima koji su čvrsto potkrepljeni dokazima? Možda je video da se u izveštaju toliko hvaljenog Dika Martija o zločinima nad Srbima i drugim nealbancima na Kosovu nakon juna 1999. godine kao jedan od retkih relevantnih izvora iz Srbije, a svakako jedini van zvaničnih državnih institucija, pominje upravo Fond za humanitarno pravo? Možda mu je rečeno koliko je Fond pomogao haškom tužilaštvu dostavljanjem dokaza koji su od strane sudskih veća najčešće ocenjivani kao verodostojni? A možda je u isto vreme od nekoga čuo da su najviši zvaničnici Vojske Jugoslavije, prethodnice Vojske Srbije, uključujući dva Dikovićeva prethodnika na mestu načelnika Generalštaba – generale Dragoljuba Ojdanića i Nebojšu Pavkovića – Haški tribunal osudio na višegodišnje zatvorske kazne upravo zbog zločina nad albanskim civilima sa Kosova. Možda, samo možda, to nikada nećemo saznati.

Neoriginalni scenario sa Amerikancima kao nalogodavcima i domaćim izdajnicima kao izvršiteljima njihovih želja nije ključni razlog zbog kojeg sam se odlučio da reagujem. Moja glavna primedba odnosi se na deo teksta Politike kojeg nema. Nijednom rečju se, naime, ne pominje sam sadržaj Dosijea „Rudnica“. A ja pozivam novinara koji piše o „američkom desantu“ da, ako je želeo da se obračuna sa navodnim napadom na generala Dikovića, ukaže na sve netačnosti, nelogičnosti, podmetačine i neosnovane napade na vojsku i državu. Da raskrinka Dosije „Rudnica“, rasturi ga u paramparčad da od njega ništa ne ostane. I tako pomogne odbrani zemlje.

Ali prvo bi morao da pročita Fondov Dosije.

Bilo bi zanimljivo videti kako jedan od najuglednijih novinara najstarijeg dnevnog lista u Srbiji vidi navode o ubistvu 72 civila, od kojih je 64 streljano po kratkom postupku, i činjenicu da su 52 leša tih žrtava otkrivena pedesetak kilometara dalje – na području Republike Srbije, u kamenolomu Rudnica kod Raške. Kako mu zvuči činjenica da je najmlađa žrtva imala tek 14, a najstarija 87 godina? Pozivam ga da pažljivo pročita deo Dosijea koji se odnosi na učešće 37. motorizovane brigade VJ kojom je komandovao general Diković u zločinima u selima Rezala i Staro Čikatovo. Zatim delove izveštaja koji se odnose na učešće iste jedinice u asanaciji terena u Rezali i bezuspešnom pokušaju njenih pripadnika da tela ubijenih civila predaju lokalnim srpskim vlastima opštine Kosovska Mitrovica.

U Fondovom Dosijeu „Rudnica“ sa filigranskom preciznošću se rekonstruiše učešće Dikovićeve brigade u vojno-policijskim akcijama u selima Rezala i Staro Čikatovo, gde su počinjeni zločini. Pozivam novinara Politike da kaže šta u toj rekonstrukciji događaja nije tačno. Ukoliko smatra da nešto nije tačno. Ili da kaže – jeste, zločini su počinjeni, odgovornost vojske je evidentna, ali nije patriotski na to ukazivati. Trećeg puta nema.

Da se okanemo mistifikacija, razmišljanja čija ruka vuče konce i zašto baš sad, zašto baš ovde i zašto baš Fond za humanitarno pravo. Nego da gospodin Apostolovski, jednom kada pažljivo pročita Dosije, ne poveruje Meliji koji nije pročitao Fondove nalaze o Rudnici, niti drugima koji jesu, nego sebi i svojim očima. I da nam u jednom od narednih tekstova saopšti kako iz njegovog ugla glasi odgovor na jedino pitanje na koje je u ovom slučaju vredno odgovoriti – Da li su pripadnici 37. motorizovane brigade i njen tadašnji komandant odgovorni za zločine nad nenaoružanim albanskim civilima čija su tela otkrivena u Rudnici?

integralna verzija teksta

Autor je novinar agencije Sense iz Haga, saradnik na izradi Dosijea „Rudnica“ i član Upravnog odbora Fonda za humanitarno pravo.

Politika, 12.02.2015.

Peščanik.net, 11.02.2015.

Srodni linkovi:

VIDEO – RUDNICA

Milica Kostić – Pomagači udruženog zločinačkog poduhvata u državnoj službi

Nemanja Stjepanović – Velike oči

Nataša Kandić – Novinari Politike nemaju saosećanja za žrtve

Nemanja Stjepanović – Dosije ,,Rudnica” se mora pročitati

Vesna Pešić – Ništa bez naših izdajnika

Fond za humanitarno pravo – Tužilaštvo i Rudnica

Goran Miletić – Kampanja za nekažnjivost

Nataša Kandić – Zavera ili jačanje vladavine prava

Milica Jovanović – Rudnica

Sandra Orlović – Zavet ćutanja

TEMA – KOSOVO