The Lion King, Show Photos

Oni koji duže pamte nisu zaboravili brojne neuspele ekonomske reforme, koje su preduzimane od šezdesetih godina do onih koje je vodio Ante Marković pred slom Jugoslavije. Ni reforme posle 5. oktobra, iako su ambiciozno obećavale promene društvenog sistema (ekonomskog, političkog, pravnog i vrednosnog), nisu bile uspešne. Odgovor na pitanje zašto su sve ekonomske reforme propale je odavno dat, pa je već samo postavljanje tog pitanja simptomatično. Jednom smo to znanje već bili osvojili, ali se ono zaturilo. Utopilo se u priči o neobavljenim ekonomskim reformama. Ta priča je samo simulakrum za netransformisanu političku moć koja blokira ustavno-pravno sređivanje države. Nekontrolisana politička moć bila je i ostala kočničar svih ekonomskih reformi. Čim bi one uznapredovale do postavljanja granica političkoj moći, znamo ko je u toj bitci uvek odnosio pobedu. Posle 5. oktobra ekonomske reforme su krenule od lažne pretpostavke da su političke promene već obavljene. A tek su bile započele i nikada nisu došle do nivoa pravne držve. Taj uslov uspešnih ekonomskih reformi tendenciozno se prenebregava; ispada kao da smo imali nekakav peh, jer eto nismo sproveli ekonomske reforme. A da je posle 5. oktobra postavljen ustavni temelj pravne države, koji bi prethodio zamašnoj privrednoj tranziciji, ne bismo zapali u močvare sistemske korupcije i “pljačkaške privatizacije”.

Pošto se to nije dogodilo, ponavljački smo se našli pred istim ekonomskim reformama. Danas reformsku muziku svira Aleksandar Vučić. Ta svirka zaista bolno odjekuje jer potvrđuje da se nismo odmakli od “decenijski neuspešnog socijalističkog obrasca”. Na to je upozorio Žarko Puhovski komentarišući “naše reforme” u nedeljniku Vreme, podsećajući nas da liberalne ekonomske reforme ne uspevaju u autoritarnoj državi. A ovo što se naziva “bolnim reformama” nije ništa drugo do domaći zadatak koji se mora uraditi da bi se dobio aranžman sa MMF-om koji Srbija priželjkuje. To su mere koje smo čuli u premijerskom ekspozeu i uglavnom se odnose na finansijsku konsolidaciju i galopirajuće zaduživanje. Neke od njih, posebno one koje se odnose na departizaciju i sređivanje javnih preduzeća, neće biti izvršene. I to iz razloga koje sam već pomenula: one zadiru u postojeći sistem političke moći koji će se braniti svim sredstvima. MMF ne može da menja naš korumpirani politički sistem koji proizvodi krize. Takve države u najboljem slučaju mogu sprovesti samo mere koje sprečavaju finansijski kolaps. Očekuje se da je svaka vlast za te mere zainteresovana, jer bankort po pravilu ruši svaku vlast.

Kao i njegovi prethodnici, Vučić obećava “reforme” bez pominjanja političkih promena. Ne samo što se one ne planiraju, nego se kreću u suprotnom smeru od zacrtanih reformi u njegovom ekspozeu. U današnjoj Srbiji politička moć enormno raste: suspenduje se demokratija, guši se opozicija i kritika, kontrolišu se gotovo svi mediji, (aferaški) se minira policija, (mangupski) se podržavaju kriminalci i srozava sudstvo (o čemu čitajte ovde). U takvoj konstelaciji teško će se realizovati i one hitne mere za sprečavanje finansijskog sloma, zbog izvesnih specifičnosti na koje hoću da ukažem. Premijer Vučić toliko paniči oko svoje vlasti, da čak i taj mogući slom koristi za manipulisanje javnim mnjenjem. Otuda stalno dizanje panike, što ne doprinosi finansijskoj konsolidaciji. To ide dotle da predsednik vlade, u horu sa svojim ministrima, proriče čak i tačan datum kada će Srbiju pogoditi “grčki scenario” ako se “reforme” ne realizuju. Takva proricanja služe zastrašivanju i disciplinovanju građana, ali još više imidžu Vučića kao spasioca naroda. On prvo opiše užas koji nas čeka, a onda nas od njega kao spasava. On se dogovori sa bivšim ministrom Krstićem da nam ovaj predstavi stravične ekonomske mere koje bi nas navodno spasle od bankrota, da bi onda sa suzama u očima preuzeo ulogu vođe mekog srca i pokazao se svom narodu kao dobrotvor bez koga se ne može. Jeste, potrebne su Krstićeve mere, ali on to ne može, pa da ga ubiješ. Kad to Krstićevo ne može, narod će biti srećan zato što će se “Vlada Srbije truditi da plate i penzije ne budu smanjene ni za dinar više od 10 posto”. Toliko je ekspozeom i bilo predviđeno! Na opštu zgranutost, Vučić je izjavio i kako je od 10 mera obećanih u ekspozeu 9 već ostvario.

Ali vratimo se na početnu tezu: za tržišnu privredu i dolazak investitora najvažniji su dobri i jednaki poslovni uslovi za sve i efikasno i nezavisno pravosuđe. A to je ono čega neće biti. Da bi se prikrila ova uzaludna i štetna politika koju vodi Vučić, javnost svakodnevno mora da gleda nove predstave u kojima je Vučić glavni glumac. Kako izgleda izvedba “ekonomskih reformi” u njegovoj režiji najbolje pokazuje još uvek svež primer zakona o radu. Pogledajmo taj primer malo detaljnije.

Prvo pada u oči to što Vučić ne dozvoljava sukobe oko tog zakona, a zna se da zakon o radu zadire u klasne interese i stečena prava. Donošenje ovakvih zakona izaziva sukobe ne samo kod nas već gotovo svuda. I kad je Đinđićeva vlada donosila taj zakon, znatno “kapitalističkiji” od svih prethodnih, bilo je mnogo dramatičnih momenata. Sa sindikatima se pregovaralo mesecima; smenjen je predsednik skupštine iz DSS-a, stranke koja je opstruirala sve reformske promene koje je premijer Đinđić spremao. Konačno je zakon o radu prošao glasanjem iz Bodruma, toliko je bilo tesno.

I ovog puta je oko zakona o radu nastala velika drama, iako nikakvog opozicionog “tesnaca” nije bilo, jer Vučićeva vlada raspolaže apsolutnom većinom u parlamentu. Drama nije nastala ni zbog opasnih sindikalnih i opozicionih pretnji, jer ni jedni ni drugi nemaju dovoljno snage da vladi zadaju ozbiljnije brige. Utoliko je više nego neobično to što je sama vlada, odnosno njen predsednik, glavni izazivač sukoba. Prva kapisla je bačena odlukom vlade da se zakon o radu po hitnom postupku pošalje u skupštinsku proceduru, bez javne rasprave koja je propisana za tako važne zakone. Opravdanje za ovaj postupak bilo je gotovo apsurdno. Kori Udovički, ministarka i potpredsednica vlade, rekla je da javna rasprava nije potrebna jer je zakon o radu narod izglasao na izborima! Ali nije ona glavna glumica u ovoj predstavi. Glavni scenarista, režiser i glumac i te drame je premijer Vučić.

Zašto opet on? To je tako zato što on svaki problem (stvarni ili izmišljeni) želi da predstavi i prebrodi kao lični napad na njega samog. Navodno, neki “strašno bezobrazni ljudi” mu stalno prete i hoće da ga ruše s vlasti. Ista dramatična reakcija je usledila i za vreme poplava. I tada su neki rovarili, dizali paniku i napadali premijera zato što se bavi ličnim marketingom. Isto se dogodilo i kad su mladi naučnici iz Srbije koji rade na engleskim školama otkrili da je ministar policije, Vučićeva desna ruka, plagirao svoj doktorat. Stvar je za tren oka eskalirala do zavereničkog rušenja Vučića. Tako su prošli i OEBS i Dunja Mijatović, ali i neki iz “diplomatske zajednice”, koji su tvrdili da u Srbiji postoji cenzura. Pale su kvalifikacije da OEBS laže i ruši vlast. Navodno, nekima spolja smeta jak premijer u Srbiji, jer Vučić vodi suverenu politiku u interesu naroda i Srbije. S njim se, kako sam kaže, ne razgovara ultimatumima.

Po istom scenariju – odbrane Vučićeve vlasti od napasnika – prošli su sindikati u vezi sa zakonom o radu. Na najavu legalnih radničkih protesta zbog donošenja zakona bez dogovora i zbog štetnih odredbi po radničke interese, premijer Vučić je dobio pravi nervni napad. Iz sve snage je udario po sindikatima. Početni udarac je krenuo preko tabloida uobičajenim intrigarenjem i opanjkavanjem sindikalnih vođa: kolike su im plate, kakva kola voze, kako se gospode na račun radnika i kako će u sadejstvu sa opozicijom (DS i Pajtićem) srušiti vladu i samoga Vučića. Podršku je premijer dobijao sa svih strana, uključujući i “liberalne ekonomiste” koji najviše vole zakon o radu i raduju se ekonomskim reformama. Na kraju balade i socijalisti su dali podršku. Na pitanje upućeno Ivici Dačiću kako to da SPS kao levičarska stranka glasa za taj zakon, kao dobro potkovani politolog, Ivica je filozofski odgovorio: “Ne možemo da živimo u prošlosti, jer smo tu prošlost promenili, glasali smo za novi društveni sistem – kapitalizam, i ne možemo sa socijalističkim zakonima ni u kapitalizam ni u Evropu”. A to što on i njegova stranka nepokolebljivo neguju patologiju partijske države, kako ćemo s time u kapitalizam i EU, nije objasnio. Još jedna stranka koja se decenijama izjašnjava kao socijaldemokratska, Čankova LSV, preporučila je svojim članovima da ne učestvuju u sindikalnim protestima.

Ispalo je kao da se Srbija tek sada opredelila za kapitalizam. Ali opet za onaj isti, već isprobani kapitalizam po socijalističkom obrascu. Jer kako drugačije objasniti stav da suprotstavljeni interesi, protesti sindikata i opozicije ne treba da postoje jer su opasni i rušilačaki. Ispalo je da nije ni normalno ni legalno da sindikati brane radničke interese, onako kako ih sami definišu. Toga kao nema u kapitalizmu, nego bi oni trebalo da slušaju svoju avangardu, koja zna bolje i vidi dalje. Zaturilo se nekako i to da se ta “avangarda” (samo druga stranka) dnevno proklinje za uništenu privredu i sve nedaće koje su nas snašle. Ali sada kao neće biti tako, nego će sve biti po zakonu.

Mene je ubedilo da od reformi neće biti ništa policijsko zastrašivanje sindikalista, pretnje i ucene kojima je Vučićeva policija pokušala da speči radnike da odu na protest u Beogradu. On se ovom prilikom koristio nekim dobro poznatim receptima koji lede krv u žilama. Zato se oni ne smeju prećutati. O čemu se radi?

Aleksandar Vučić je sazvao predsedništvo SNS-a na kome se raspravljalo o tome da li da se održi SNS kontramiting spram sindikalnog mitinga. Mnogi su bili za kontramiting, među njima i predsednica skupštine Maja Gojković. Vučić je odlučio da ga ipak ne bude. Umesto kontramitinga, on je režirao masovnu narodnu podršku zakonu o radu. Počeli su da stižu pozdravni telegrami podrške vladi koji su čitani preko televizijskih kanala po nekoliko puta. Zakon o radu podržavaju svi pravi radnici u koje podmukli sindikalisti ne spadaju; telegrame podrške poslali su radnici Gradske čistoće, vodovoda i kanalizacije, rudari borskih rudnika i još desetak preduzeća. Vučić je otišao u Bor, gde je zaposlio najviše svojih ljudi, i tamo su ga dočekali srećni radnici. Oni su uživo dali podršku zakonu o radu, a i Vučiću koji je za njega najzaslužniji. Ali ni to nije bilo sve. Pohvale ekonomista, Dragana Markovića Palme, udruženja domaćih i stranih investitora, Američke privredne komore itd, razglašavale su se preko štampanih i elektronskih medija. Kao da mu je svaka podrška bila važna da bi izgurao prvi “reformski zakon”.

U stvarnosti, zakon o radu ničim nije bio ugrožen, već je glatko, to jest velikom većinom kojom Vučić raspolaže izglasan u skupštini. Nikakva bitka nije vođena. Vučić je vodio sopstvenu bitku, za sebe samog. On pouzdano zna da su ga obrazovaniji građani otpisali i da za njega nikada neće glasati. U to se može uveriti svako ko koristi društvene mreže. Predstave i glumatanja nisu njima ni namenjeni. U panici da ne izgubi koji procenat podrške, jer “reforme” najviše pogađaju očajnike iz prethodne, tj. DOS-tranzicije, a to je njegovo biračko telo, sredstva manipulacije se ne biraju.

U ovoj montiranoj drami, poražavajuće je to što staljinistička izvedba reformskog zakona nije zasmetala našoj “reformatorskoj eliti”. Nisu joj smetali telegrami radnika protiv sebe samih, policijsko zastrašivanje, opereta o mekom i kamenom srcu i najavljivanje velikog narodnog slavlja za 4. avgust (100 dana Vučićeve vlade). Kao da su staljinističke metode nevažan dekor, koji ništa ne govori o dugo očekivanim reformama. Na sastanku premijera Vučića i ministra Vujovića sa članovima Udruženja ekonomista Srbije, predsednik ovog udruženja Aleksandar Vlahović rekao je da je „aktuelna reformska agenda Vlade Srbije upravo ono za šta se Savez ekonomista zalaže još od početka ekonomske krize 2007. godine“. Lepo je nabrojao šta su ekonomisti govorili, ali glavni uslov svih ekonomskih reformi nije ni spomenut. Vlahović se nije setio da premijera upozori da će reforme imati šansu tek ako se sam premijer postavi ispod zakona i institucija i ograniči svoju moć. Predsedniku udruženja ekonomista uvek je dobro išlo, upravo zbog te male zaboravnosti. I onda kad je sam bio glavni reformator, a reforme propale.

Nema razloga da poverujemo da će SNS-ove reforme biti uspešnije od onih DS-a, koji jeste teško zabrljao. I ova najnovija reformska izvedba ostala je u okviru starog “socijalističkog obrasca”, sada sa malo radikalsko-liberalnog začina. Razlika je jedino u tome što sa ovog reformskog stola neće pasti nijedna mrvica.

Peščanik.net, 28.07.2014.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).