Govore: Pavle Petrović i Dimitrije Boarov.
Svetlana Lukić: Prošle godine u ovo doba bile su one strašne kiše koje su uništile ne samo gradove i sela, nego i useve. Ovih dana grad satire voćnjake. Malinari u okolini Ivanjice se žale da nešto protivgradnih raketa, koje su kupljene, nije imao ko da izvadi iz skladišta i gađa nebo. Ne zna se ko je sve nadležan da izda tu naredbu. Cela zemlja može da stane u tu sliku zaključanih protivgradnih raketa, dok napolju lete ledene kugle. Negde je pohranjeno još nešto snage da se pruži otpor destrukciji, negde još postoji nagon za samoodbranom, ali se više niko ne seća kako se to aktivira, i to tako da bude korisno i za pojedinca i za celo društvo.
Kada toga nema, onda ljudi pribegavaju nasilju, prvo nad svojim najbližima, a onda i nad sobom.Protekli vikend je bio zastrašujući sa onom serijom ubistava, pre svega, naravno, žena. Ratni gubitnici, tranzicioni gubitnici, pri ruci su imali i oružje i slabije članove porodice, koji su platili za sva poniženja i sve poraze koje su doživeli. Mnogo je razloga zbog kojih će ovo i slične vrste nasilja samo rasti.
Jedan od glavnih je katastrofalna ekonomska situacija kojoj se ne nazire kraj. Pre nekoliko dana, predsednik vlade je otvarao šampanjac, buncao o povećanju plata i penzija, smanjenju nezaposlenosti i neviđenoj privrednoj aktivnosti. Mahao je nešto smanjenim budžetskim deficitom kao da je to ulaznica za raj. Predsednik vlade je tada tražio da ga za izuzetna dostignuća lično pohvali i predsednik Fiskalnog saveta, profesor Pavle Petrović.
U današnjem Peščaniku slušaćete upravo predsednika Fiskalnog saveta, kao i ekonomskog novinara Dimitrija Boarova. Najpre Pavle Petrović.
Pavle Petrović: Pa nekih pomaka ima. Dakle, deficit će verovatno biti manji ove godine nego što je planiran, ali to je daleko od te velike razlike koja se pominje. Znači, ono što se desilo u ovoj godini, deficit se smanjuje prvenstveno zbog smanjivanja plata i penzija. To je ušlo u budžet i to je planirano. Ali ono što je dodatno, to je nešto bolja naplata prihoda, što znači smanjenje sive ekonomije. Tu ima sad i nekih privremenih poboljšanja, koja onda stvaraju utisak da je mnogo bolje, tako da, kada se sve sabere, tu će biti neko unapređenje, ali daleko od toga da to bude osnova za promenu plana, ili da se već sada tvrdi da smo najveći deo toga uradili. Zapravo, ovde se radi o jednom programu, planu, koji bi najmanje morao da traje 3 godine, a mi u Fiskalnom savetu očekujemo da će to trajati i 4 godine. Znači, ovo je tek prvi znak, i treba do kraja godine da se vidi da li će se ti prvi trendovi, koji su nešto bolji – ne spektakularno – održati do kraja godine.
Svetlana Lukić: Samo kada smo kod ovih cifara, mislim da sam pročitala u nekom vašem tekstu – kako se došlo do te fine cifre od 27 milijardi evra?
Dimitrije Boarov: Pa to bolje da je rekao profesor Petrović, jer ja sam citirao Fiskalni savet. Tu je izvršen jedan ad hoc, onako, izgleda dosta grub pritisak na javna preduzeća da uplate dividendu za celu godinu, da se verovatno obezbedi taj optimističan start. E, sada, ova cifra izgleda sasvim dobro. Došlo se do jedne gotovo propagandne poruke – eto, vredi nešto pokušati. Međutim, te cifre izgledaju mnogo bolje ako se apstrahuje to da narod živi sve gore, da ljudi imaju samo za hranu. Mislim da je situacija vrlo kritična, i u tom smislu ja razumem i pokušaj Vučića i ostalih političara iz vladajuće koalicije. Oni su se uhvatili za tu njegovu rečenicu ‘do kraja godine ili ranije ćemo vraćati deo penzija, deo plata’.
Ja mislim da oni osećaju ili istražuju javno mnjenje – da je kritično razdoblje, i da je ta socijalna izdržljivost tog celog paketa normalizacije, kako je rekao premijer, negde na granici. Ta socijalna izdržljivost, naravno, to jest socijalno nezadovoljstvo, može da se amortizuje raznim atrakcijama, politikantskim akcijama, propagandom, zasipanjem informacijama pozitivnim, ‘evo, krenulo je, idemo napred’. Ali kod ekonomije je stvar novčanika i stvar bede. To se ne može zatrpati. I zato mislim da otuda Vučić izlazi sa tim prerano i ekonomski nezasnovano, sa nekim projekcijama lepše budućnosti.
Pavle Petrović: To smanjenje plata i penzija je de facto osnovna mera koja je dovela do smanjenja deficita u 2015. godini, i to njihovo zadržavanje na tom nivou, zaključno sa 2017, a možda i 2018, je preduslov da se taj manjak u državnoj kasi spusti, a da se sa tim manjkom zadrži javni dug i plaćanje za kamate. Prema tome, i gurbo gledano, ova 2015. kad bi se gledala, zapravo, to je jedina mera koja je smanjila deficit.
Postoji niz sitnih stvari koje se međusobno potiru, i još dve značajnije veličine. Jedna veličina je porast plaćanja za kamate, koja je rezultat našeg duga, i to je tačno kompenzirano ovim iznad planiranim porastom prihoda. Tako, kad to sklonite, vama ostane da su samo plate i penzije imale efekta. Ako biste vi sad vratili nazad plate i penzije ove godine, vi biste se vratili na deficit odakle ste krenuli, i vi biste poništili sve što ste uradili. Ako bi to uradili, vaš dug bi počeo da raste. Posledica rasta tog duga su ogromne kamate koje mi plaćamo. Znači, sada, kamate koje mi plaćamo su oko 3,5-4% ekonomskog proizvoda zemlje. To je, znači, sve ono što dajemo za prosvetu. To je 150 hiljada ljudi zaposlenih u prosveti, plus oni troškovi za osnovno, srednje i visoko obrazovanje. To je jedna strana.
Druga strana, kad pogledate te kamate i uporedite međunarodno, znači, uvek gledamo kamate prema bruto domaćem proizvodu, prema ekonomskoj snazi, ispadne da smo se mi približili Grčkoj. Naravno, apsolutne cifre su tamo veće, ali relativno se računa. Mi smo ušli u grupu Grčke, Portugala, Irske – dakle, onih koji su udarili u žestoku krizu. Druga stvar je da, za razliku od tih zemalja, Portugala, Irske, koje su na visokom nivou, a počeli su da smanjuju, nama to još uvek raste. Prema tome, to je prosto, mi nemamo opcije nego da smanjujemo to – to nije srećna stvar – plate i penzije, da bismo preživeli, da bismo dogurali na neku zelenu granu.
E sad, mi treba u ove 3 godine da smanjimo javnu potrošnju za 3 procentna poena od tog našeg ekonomskog proizvoda. I sada, odjednom se pojavljuje, sa platama i penzijama, i plus ovim nešto boljim prihodima, mi ćemo skoro polovinu uspeti da smanjimo. Naravno, ne smemo da vratimo plate i penzije, jer ćemo sve da poništimo, ali ono što se sad u ovim javnim nastupima vidi u vladi, oni govore da to može da bude ne samo taj 1,5 procentni poen, nego može i 2 i 2,5, i da ćemo mi ove godine skoro da se približimo trogodišnjem cilju. I sad, to na površini stvarno može da se desi. Znate kako? Tako što se neće ući u reforme, restrukturiranje, pa vi “uštedite” na otpremnine, koje treba da platite tim radnicima koji idu. Ali to vas čeka iduće godine.
Druga, još strašnija stvar: ono što se dešava o prva 4 meseca, i otuda ti izuzetni rezultati, koji stvarno i nisu, jeste da se javne investicije izvršavaju samo polovina od onoga što je budžetirano. A javne investicije, ili te investicije u infrastrukturu – putevi, železnica, energetika – jedino su što može da pokrene ovde neki privredni rast. I sad, pored toga što su one malo budžetirane u odnosu na repere iz regiona, i to malo što je budžetirano, tek polovina se ostvaruje. Ako vi napravite uštede tako što ne restrukturirate i ne platite otpremnine, ili tako što ne investirate – a to vam je jedini spas – onda stvarno može da se pojavi, da, jedan veoma mali deficit, da ide ispod 4%, da ide na 3%. Te cifre već cirkulišu u javnosti. Pod 1, to nije dobro, a pod 2, još važnije: to nije održivo, jer, šta će se desiti u 2016? Hoćete restrukturirati? Morate da zatvarate. Ako zatvarate, morate da platite otpremnine. Hoćete li graditi puteve, železnicu, i ovo? Da li ćete stalno držati na minimumu? Hoćete. Onda će taj deficit, koji je odjednom, kao, pao, umesto da ide dalje dole, da se vrati nazad.
Svetlana Lukić: Izvinite, samo na kratko da vas prekinem, za javne investicije. Prvo, da malo objasnite taj termin, i drugo, meni to zvoni u ušima, nešto što sam čula pre 2-3 nedelje, od nekog iz Evropske banke za obnovu i razvoj, ili već nekog, ko je rekao ‘dajte, ljudi, dali smo vam kredit, ništa ne radite sa tim, plaćate samo kamate’. Da li smo mi toliko nesposobni, ili o čemu se tu radi?
Pavle Petrović: Da, Fiskalni savet je uradio tu analizu i prezentirao je u februaru. Mi imamo odobrenih kredita 5 milijardi evra, a nismo povukli 3,8 milijardi. Dakle, imate kredite koji su iz tih institucija gde su kamatne stope niske, znači, 1% i nešto, prema 5% koliko se mi zadužujemo – veoma su povoljni, da skratim priču. Znači, imate izvore finansiranja. Imate projekte za šta je to. To je ovaj autoput koji treba da se pravi, to je železnica, isto, i ima nešto za energetiku. Znači, tu ne možete da promašite. Treća stvar je da mi investiramo 2,5% BDP-a, a trebalo bi skoro duplo toliko. Četvrto, kad govorimo o privrednoj aktivnosti, pokazuje se da te neke međunarodne analize, ako treba država negde da stimuliše privrednu aktivnost, nekim trošenjem, to je preko tih nekih javnih investicija, jer je tu efekat na proizvodnju dvostruko do trostruko veći nego što je efekat potrošnje, plata i penzija.
Ovo smanjenje plata i penzija može da se kompenzira manjim povećanjem javnih investicija, za koje postoje pare, za koje postoje projekti da se rade. I peto, ili ne znam koje po redu, ti infrastrukturni projekti kad se jednom izgrade, oni daju – imate autoput, imate železnicu ili neki energetski objekat – oni stimulišu privrednu aktivnost. I to je jedna od stvari koje prosto, ako stvarno želite da se pokrene neki privredni rast, to je jedna od stvari koja može da se uradi. Malo drugih može da se uradi.
Dimitrije Boarov: Pa ja da dodam. Znate, ono što je profesor propustio da kaže: nekad ste u situaciji da vam treba 1 milijarda da bi aktivirali kredit od 10 milijardi. Traže od mene da stvorim preduslove za tu investiciju od 10 milijardi, ali ja nemam milijardu. Evo vam primer: oko 2 miliona evra, što nije neka velika para, je bio problem, 5 meseci, Žeželjev most ne može da krene dalje, jer ne može da se plati pozicija stranim izvođačima radova, jer je Srbija vlasnik tog mosta, a Vojvodina treba da plati iz svog dela budžeta, ne znam, milion i po evra. I Vojvodina ima te pare, drži na računu, ali pošto je vlada Srbije ukinula neku instituciju u Vojvodini, ne postoji pravna mogućnost kome da se plati. I da ne ulazimo u taj slučaj, mada je taj slučaj zanimljiv još po jednoj stvari.
Pazite, taj Žeželjev most, koji je zahtevan građevinski, i velik most, i železničko-drumski most – on je ugovoren 48 miliona evra. Most kod Borče – 240 miliona evra. Most u Beogradu – 145 miliona evra. Tu su sakrivene dotacije Beogradu koje treba Srbija da plati cela. Ali to ja, ovako, kao provincijalac, gledam sa strane, ali to niko u Beogradu ne uočava. Zamislite razliku između mosta kod Borče, 240 miliona evra, i mosta kod Novog Sada, Žeželjevog, ogromnog, za 48 miliona evra. Ali kad bi mene pitali da izdvojim jedan razlog zašto Srbija to ne koristi, to je nedostatak znanja i nedostatak sposobnosti te administracije, te vlasti, i one prethodne, i tako dalje. Srbija je stalno isticala u tom procesu pridruživanja Evropskoj uniji da ona ima administrativne kapacitete, da ima znanje i tako dalje. To nije tačno.
Svetlana Lukić: Vi ste rekli, i to je nešto što smo mi naučili, ne samo od vas, nego i od ostalih, a to je – dakle, hajde da se vratimo na tu prostu formulaciju – neće nam vredeti smanjenje plata i penzija ukoliko se ne rade reforme. Govorimo sad i o tajmingu. Mi stalno zaboravljamo tajming. To vreme kao kategorija, izgleda, nama više ništa ne znači.
Pavle Petrović: Pa ono što jeste urađeno, u pogledu nekih reformi, to je taj Zakon o radu prošlog leta, Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju; to je onda ovo smanjivanje plata i penzija, što je ipak bolelo, i najzad, to je nešto bolji obuhvat sive ekonomije, i nešto manji deficit će biti ove godine.
Ono što se stalno kreće, a nikako da se krene, to su te strukturne reforme, i to su tri velike stvari: to su javna preduzeća, to je EPS, to je Srbijagas, to su Železnice. Zatim, tu su državna preduzeća u restrukturiranju. I treći blok je zapošljavanje u javnom sektoru, racionalizacija u budžetskom sektoru; znači administracija, sve, policija, vojska, školstvo, zdravstvo, lokal. I tu nikako da se krene i da se nešto dešava.
I ovo poslednje, da li će i da li ima političke volje. Mislim da je to presudno razgovor sa monetarnim fondom, kao presudno sidro. Ako nešto može da nas izgura, to je da se držimo tog sidra. Ali ono što se vidi, da i uprkos prisustvu MMF-a, već je bilo izbijanje, da se pomeraju ove reforme. Na prvi znak o malo boljim rezultatima se već govori ‘ ‘ajmo, gotovo je, ‘ajmo da vratimo nazad’. Drugo, da se ove reforme pomeraju, zato što je trebalo već da se u januaru-februaru nešto uradi sa javnim preduzeća, da se napravi plan za budžetski sektor, za ovo restrukturiranje.
Dimitrije Boarov: Pa ja imam tu jedno zasebno mišljenje oko reforme javnih preduzeća: javna preduzeća su, ovako karikirano rečeno, srce političkog sistema Srbije. To je ono od čega živi politička klasa, od čega ona izvlači svoj autoritet pred narodom, zapošljava, premešta, postavlja menadžere, demonstrira svoju vlast. Sad, ta javna preduzeća, ako hoćeš da od njih stvoriš neka stvarna preduzeća koja su efikasna, koja jure profit i tako dalje, onda ti zapravo zadireš, sečeš granu na kojoj je konstruisan taj politički sistem u Srbiji.
U prilog tome, pogledajte, ovi što kritikuju meru smanjivanja penzija i plata – vi sad možete teorijski da kažete ‘pa dobro, zašto smo smanjivali penzije i plate, koje su inače male, što nismo prodali Telekom pa bismo imali 3 godine te pare koje će se oduzeti ljudima koji jedva dotežu od 1. do 1. Ali to neće da kažu čak ni te stranke, čak ni te stranke koje kritikuju uvođenje mere smanjivanja, tog solidarnog poreza, ili već kako se to zove – program odricanja, ja sam ga tako nazvao. Ali ako taj program odricanja ostane bez reformi javnih preduzeća i svih drugih reformi, onda je u stvari program odricanja da ostane sve isto.
E sad, da se vratim na to reformisanje javnih preduzeća. Ja se sve slažem što je profesor Petrović rekao, ali tu je neefikasnost tih javnih preduzeća koja u znatnoj meri proizlazi iz toga što narod ne plaća te usluge. Ne plaća se struja, 10, 15, 20% ljudi ne plaća struju. Kod gasa je to bilo drastično, te Toplane – da ne spominjem opet beogradsku, koja je najveći dužnik, što je opet jedna dotacija Beogradu. Srbijagas onda uzme kredite garantovane od države, pa država disperzira te gubitke, koje ima zbog toga što narod ne plaća grejanje. Prema tome, prva stvar u toj takozvanoj reformi, smešno je i reći, je da se usluge javnih preduzeća plaćaju, a to je već jedan problem vrlo kompleksan.
Mi očekujemo da vlada Srbije sprovede reforme u EPS-u. A vlada Srbije nije uspela ni ovu meru smanjenja plata da dosledno sprovede u EPS-u. Pa kako će onda sprovesti reforme? Vlada ćuti, ne sme ni da kaže da to nije uradila, ili da je urađeno ali, u duhu prevarantske tradicije, da se to kompenziralo nekim drugim isplatama, i tako dalje. I sad prosto imate jedan moralni problem: notorno je da je cena struje niska u odnosu na sve zemlje u Evropi, pa pogotovo i prema okruženju, ali imate jednu enklavu u državi koju ne brine ni zakon o solidarnosti, koja neće da popusti ni kod jedne privilegije za svoje zaposlene, a naročito privilegije za svoju superstrukturu, i sad, vi pokušavate da smanjite broj direktora sa 140 na 40, ili šta ja znam, i da opet centralizujete ceo sistem u skladu sa energetskim direktivama Evropske unije.
Međutim, ti distribucioni, tih 4-5 centara, oni su povezani sa lokalnim političkim garniturama. I sada imate jedno zamešateljstvo političkih interesa, jednog jakog sindikata koji ne popušta i jako je opasno da uđe u štrajk – ova država može da izdrži štrajk advokata, ne radi sudstvo 6 meseci; može da izdrži da ne radi školstvo, ili radi… ali bez struje ne može. I sad, tu imate smešnu situaciju. Mi svi govorimo kako je ova vlast rigidna, kako je uhvatila sve dizgine, a u stvari i nije.
Pavle Petrović: Da, javna preduzeća su presudna, i tu je gospodin Boarov tačno ukazao da će gubici koji se odatle generiraju da pojedu sve ove uštede na ovoj drugoj strani. Druga strana je da je tu prepleteno sve ovo, politički, socijalno, ekonomski, kako ćete da otpustite… treće, i profesionalno, kako ćete to da uradite. Znači, to je stvarno teško, i na prvi pogled bi čovek rekao da ne može da se uradi.
Dimitrije Boarov: A prihvaćeni su neki – izvinjavam se – kratki rokovi.
Pavle Petrović: Jeste. Ali s druge strane, EPS je toliko veliki problem – evo, već ima nekih naznaka o gubicima koje je napravio prošle godine – ako bi se to prevalilo na budžet, to je prosto neizdrživo. Kao što, ako sam uspeo sa onim kamatama da ilustrujem, javni dug, kako nam stoje da nas potpuno potisnu, tako i ovo prevaljivanje gubitaka potencijalno iz EPS-a na budžet bi… Tako da su to te dve strašne i jake stvari koja jedna drugu, s jedne strane da se ne uradi ništa, a s druge strane ogromna pretnja.
Ja mislim da se sad ta pretnja prepoznaje, i da je to postalo jasno, da možda ćete sačuvati nešto politički, ekonomski, socijalni, ali to će vas odavde potopiti, a uz sve to, tu je sada i monetarni fond koji to dosta jasno pokazuje. I da, opet je, s jedne strane bilo odlaganje, trebalo je odmah da se napravi plan, ali to se stalno pomera. I sad je opet, za početak juna, EPS treba da izađe, i vlada da usvoji, sa tim planom finansijske konsolidacije koji bi se predstavio monetarnom fondu, i da je to uslov da oni krajem meseca juna odobre ovu prvu reviziju. I već tu ima naznaka šta je to: to je smanjenje broja zaposlenih, to će sigurno morati, i povećanje cena struje, to je sigurno; mala naplata; četvrto je, ispadne krađe na sistemu. Dakle, opet, ako bi u jednoj rečenici: da, deluje gotovo nemoguće da će to da se reši ekonomski, politički i profesionalno. A s druge strane, toliko je veliki rizik da će to da… Tako da te dve stvari, plus monetarni fond koji na tome insistira i Svetska banka koja na tome profesionalno radi – ‘ajde, pokazuje da bise nešto moglo…
Svetlana Lukić: Dobro, to je EPS. Al’ šta je sa Srbijagasom, pa Železnice… onda, kad počne to da se nabraja, to samo lete milijarde.
Pavle Petrović: Da. Srbijagas je… trebalo je to već u januaru-februaru, pa se pomera. Izgleda da će da ide do kraja godine. Kod Srbijagasa je problem osnovni što njemu ne plaćaju, što on naplaćuje nekih 60%, i to mu, zna se, ne plaća Azotara, Petrohemija i MSK. Znači, sad treba rešiti Azotaru i Petrohemiju, ili zatvoriti, ili onda, pa ćemo platiti Srbijagasu. E sad, kako to živi još uvek? Pa tako što su Azotara i Petrohemija dobile neki novac u decembru, pre nego što smo stupili u ovu godinu, tako da imaju malo… ovo. To je jedno.
Drugo, imamo sad malo i sreće, gas za Azotaru, nafta za Petrohemiju, pojeftinila je na svetskom tržištu, tako da imaju tu neki dobitak, tako da su dobili neki period za predah. Ali to mora da se reši. To mora da se reši u ovoj godini. Dakle, situacija je opet ista: guramo dok još ima vazduha…
Dimitrije Boarov: Da. Ja bih samo malo korigovao. Koliko ja pratim, to ide translatorno. Kako padaju inputi, je l’ da, gas, tako i proizvodi idu dole.
Pavle Petrović: Cene proizvoda.
Dimitrije Boarov: Cene proizvoda. To je glavni problem, u suštini, bio i kod Železare u Smederevu, a to je još veći problem u petrohemijskom kompleksu u Vojvodini, i ja sam tu veliki pesimista. A to je obećano da će se srediti do leta. To je jedan – ja pretpostavljam da će se profesor Petrović složiti – jedan od razloga što ne možemo očekivati ove godine ne znam kakav izlazak u pozitivnu zonu stope rasta, privrednog rasta.
Samo kad pogledate u jednoj maloj privredi kakva je Srbija, vi ćete imati, ne znam, izvućiće se, oporaviće se elektroprivreda i rudarstvo od poplava, ali bojim se da petrohemija može taj efekat da poništi. Građevinska sezona je već delimično izgubljena, ove javne investicije, bez obzira što ministarka kaže ‘pa bilo je zimsko doba’. Mi smo sada već pri kraju maja, a tek se kreće sa ašovima. Tako da, bojim se da vreme leti, a da se one pretpostavke za neko čupanje, da je ostalo suviše malo vremena da se učini suviše mnogo.
Pavle Petrović: I procene u Fiskalnom savetu su da neće biti rasta ove godine i da je to pre neki blagi minus. Ono što malo zamagljuje stvar, to su poplave i efekat na struju i ugalj. To je imalo veliki efekat prošle godine na dole, a ove godine će imati veliki efekat na gore. Ako sklonite to u stranu, i gledate celo, što je velika privreda, onda ćete videti da smo mi i prošle godine i ove godine u blagoj recesiji.
Čak i da treba gledati šta može da pokrene tu privrednu aktivnost, privredni rast, i da li su, pod 1, da li su ti uslovi tu da to pokrene, znači tu sad gledamo i 2015, ali gledamo i 2016. i 2017. I onda se to gleda iz ugla tražnje – koja tu tražnja može da povuče tu proizvodnju. Tu ima 4 elementa, imate privatnu tražnju koja neće rasti; plate i penzije u javnom sektoru idu dole, u privatnom sektoru plate ne možete da očekujete da će naglo da rastu, i zapošljavanje u tom sektoru, eto… a to je skoro 80% tog našeg ekonomskog proizvoda, sa te potrošne strane. Znači to je najveći deo, koji će biti na nuli, ili će možda blago padati.
Javna potrošnja bi morala da pada. Znači ono što je jedino i zdravo za pokretanje privrede, to su investicije i to je izvoz. To se ne dešava ove godine. Ključno je, nije bitno ni ove godine da li će biti malo iznad nule, malo ispod nule, nego gde ćemo se mi kretati u sledeće 3 godine. A to znači, pre svega, opet investicije, i tu opet imamo dva dela. Tu su ove javne investicije, infrastruktura, o čemu smo pričali, i to je prosto neoprostivo da se tako nešto ne gurne, kad je to šansa. I onda ostaju ove druge investicije. Tu je privredni ambijent i, jednostavno, da ljudi dođu i da investiraju, bilo stranci, bilo domaći investitori. Znači, i domaće investicije. Ali zašto se insistira na stranim direktnim, ili stranim investicijama? Zato što strane investicije najčešće znače povećanje izvoza. I sada, kada se to složi, vidi se da, na žalost, i ove, a po našim procenama i idućih godina, teško da će biti nekog privrednog rasta, jer nema tih temelja. Već bi sada morala da se pojavi značajna investiciona aktivnost koja bi onda već sledeće godine već nešto proizvodila i zajedno aktivirala izvoz, a to bogami važi i za 2017. Znači, ni 2017. nije garantovana kao privredni rast ako se ove stvari ne dešavaju.
Svetlana Lukić: Zbog čega, osim tih najava i memoranduma o razumevanju, mi zapravo nemamo ništa opipljivo tokom ove godine, ozbiljnije, od tih stranih investicija?
Dimitrije Boarov: Koliko sam ja video negde, u prvom kvartalu je 188 miliona evra, što znači na godišnjem nivou bi bilo opet daleko ispod milijarde evra, a nama bi trebalo daleko više. Uzgred budi rečeno, Srbija ne može da postigne stopu svetsku rasta – pazite, u svetu šta ima sirotinje sve – jer je, vidim, projekcija MMF-a, mislim, preko 3% da će biti stopa rasta u svetskoj privredi, dakle, a mi ne možemo to da dobacimo. Onda znate u kojoj meri je Srbija u krizi.
Ove investicije: pruge, autoputevi i tako dalje, to ne daje veliki zamajac za konjunkturu kakav bi dala stanogradnja, na primer. A stanogradnja je zakočena upravo tim merama štednje. Vi teoretski možete da kažete ‘država je uzela onu ratu kredita za novi stan’. To država uzima i usmerava da se finansijski konsoliduje. Pre svega, kupci stanova su ti kojih nema dovoljno, koji nisu platežno sposobni, i to je jedno vrzino kolo, a stanogradnja pokreće jedan dosta širok front privredne aktivnosti.
I poljoprivreda na izvestan način ima jedan širi, investicije u poljoprivredu, mislim da brže se efektuiraju, brže daju rezultate od nekog autoputa prema moru. I sada, u takvoj jednoj situaciji, neko je pronašao investitora iz Nemačke, tog Tenisa, koji je inače ogroman proizvođač svinjetine, koji je spreman da dislocira deo te proizvodnje, koja inače ne spada u čiste tehnologije, da se odmah razumemo, i sada taj Banat koji je takoreći prazan, nema dovoljno tu ni stanovništva, a ima dovoljno zemlje, meta je tog Tenisa i on pokušava sa vladom Srbije da napravi aranžman da vlada posreduje da oni kupe ili zakupe na 5 mesta po 3-4 hiljade hektara.
Sad se ispostavilo da tu ima užasnih otpora, što od ovih raznih zaostalih zadruga, gde sede neki ljudi koji su tu zainteresovani da rentiraju i državnu zemlju, i ne znam čiju. Zatim, imate jednu rascepkanost, objektivnu rascepkanost zemljišta na razne vrste vlasnika. Svako tu hoće da zaradi. I onda na kraju ta siromašna Srbija kad prodaje nekretninu, ona ispada skuplja od Nemačke. Pazite, 10 hiljada evra hektar – pa to je već doteralo do neverovatnih… za bolju zemlju u Vojvodini. E sada, sad se javlja tu jedan strah kod svih proizvođača svinja u celoj Srbiji celoj, koji imaju po, retke su farme koje imaju više od po 50-100 tovljenika, da će sada kad stigne taj Tenis, i kad on tu 750 hiljada tovljenika godišnje počne da producira – bez obzira što on verovatno računa na izvoz, na preradu u Nemačkoj, verovatno gađa i Rusiju – i doćiće do jednog krupnog poremećaja. Ali bez krupnog poremećaja ni srpska poljoprivreda ne može da se rasani.
Svetlana Lukić: Ako, s jedne strane, smo mi kao neka velika porodica koja sad živi, je l’, i moramo paralelno da štedimo jako mnogo, paralelno da proizvodimo nešto da bismo prodali, da bismo mogli da vraćamo dugove, da je tu potrebna strahovita organizacija, prvo, za početak, dobra volja svih. E sad, na osnovu ovoga što ste vi govorili a i ovoga što je govorio gospodin Boarov, i što svakoga dana vidimo, toga prosto u državi nema. Na osnovu čega možemo uopšte da pretpostavimo da je realno izvodljivo to što je zamišljeno?
Pavle Petrović: Pa jedan odgovor je Rumunija. Rumunija je imala isto tako jedan žestok plan. Još žešće su krenuli. Imali su prvo velika smanjenja plata i penzija, pa su onda penzije vraćali. Bilo je stvarno politički žestoko, mislim da su predsednika smenjivali, policija se bunila, ali oni su za 3 godine uspeli da deficit svedu na to što su hteli. Znači, moguće je uraditi.
Treće što, ja mislim, bar ove dve velike stvari, te ogromne kamate koje nam se i ovako, iz ove velike štednje navaljuju, prosto su zastrašujuće za svakog ko odlučuje, i druga strana su ova javna preduzeća koja isto tako, EPS pre svega, je isto zastrašujući. I naravno, važan je i ovaj, ovo što je gospodin Boarov govorio, taj privredni ambijent koji je ovde lepo na jednom primeru opisan.
Nama treba proizvodnja. Nije dovoljno samo štedeti, potrebna je i proizvodnja da bi se taj dug i plaćao, i tako dalje. Za tu proizvodnju treba, naravno, i domaći da investiraju, ali ako investira, on mora da bude siguran da te pare koje je uložio, da posle, ako mu neko nešto duguje, na sudu može brže da povrati. Ako to nismo u stanju da raščistimo, onda neće pomoći ni stalno stezanje, stezanje, ako… Ali s druge strane, evo, imate primere. Rumunija je prošla kroz to i uadila je.
Svetlana Lukić: Dobro, mi smo potrošili ove godine smanjenje plata i penziija, ne možemo to sada ponovo da rabimo iduće godine i one tamo godine. Govorili smo nešto o javnim preduzećima; sa tim se kasni mesecima. Sada ostaje nešto na šta su svi osetljivi. To je tema koja je bila pokrenuta i stala je. To je tih čuvenih 6,5%. A onda, s druge strane, smo dobijali i podatke da partijska zapošljavanja nisu stala po ministarstvima i po javnim preduzećima, da se odjednom pojavilo nekih 500 ljudi u Železari u međuvremenu…
Pavle Petrović: Ovde sada govorimo o zapošljavanju u budžetskom sektoru. Znači, ne više javna preduzeća, ne više državna preduzeća, nego to je administracija, školstvo, zdravstvo, policija, lokalni nivo. I tu je bio dogovor sa MMF-om da se svake godine taj fond plata smanjuje za 5%, što znači u osnovi da se smanjuje zaposlenost u tom sektoru otprilike 5% svake godine. Ono što se vidi, jeste da se u ovoj godini neće nešto značajnije uraditi, znači, u osnovi će biti, osnova će biti na penzionisanju, znači ono što se zove “prirodni odliv”, ali ono što je sada presudno da se uradi jeste da se već sada, ove godine, naprave planovi za 2016. i 2017, a to podrazumeva da se napravi analiza koliko su viškovi u prosveti, zdravstvu, policiji, administraciji i lokalu, gde ih sve ima.
Prvo ta analiza. Zatim da se, iza toga, naprave planovi reformi, znači da ne bude to samo ‘otpusti da dođeš na taj nivo’, nego da promeniš te sektore da ih ne uništiš. Naročito je to opasno kod prosvete i zdravstva. Ako vi samo smanjite broj zaposlenih, vi ćete veću štetu, možete ogromnu štetu da napravite, da te sve važne sektore potpuno ruinirate. A to sve treba uraditi ove godine da bi vi 2016. to počeli da primenjujete, znači da to uređeno smanjujete zaposlenost tamo gde su stvarno viškovi, da imate reforme, i 2017.
A to je opet presudno, prvo, zbog samih tih sektora da oni funkcionišu kako treba, a drugo i zbog ovog smanjivanja deficita. Mi smo glavnu meru, plate i penzije dole, ove godine potrošili. Naravno, mi moramo da ih držimo na tom nivou, jer ako vratimo, vratićemo se na početak. Ali kako sad sa tog nivoa ići dalje, u smanjivanje javne potrošnje, tog deficita? Jedine mere koje su preostale, u stvari, koje će dati uštede, de facto, ovo smanjivanje zapošljavanja u ovom budžetskom sektoru. Jer ove druge mere, ovo što smo govorili u javnim preduzećima, i ovo što govorimo o preduzećima u restrukturiranju – one su neophodne, ali one neće doneti dodatne uštede. One će da spreče da nam se novi troškovi ne stave na vrat.
Svetlana Lukić: Da ne ispadne da će biti smanjen broj ljudi u prosveti i zdravstvu, a ono što je, kako da kažem, politička baza, čak mnogih političkih stranaka, to su ljudi po administraciji, da će oni ostati netaknuti, kao i u EPS-u, koje ste vi pominjali.
Dimitrije Boarov: Pa to je zaista kompleksno pitanje i teško pitanje. Pogledajte, škole su skoro stigle do toga da oni ljudi koji idu da rade s decom, toliko još ima ovih drugih, u računovodstvu, u konsultacijama i tako dalje. Tu isto ja zapažam izvesne paradokse. Na primer, vidite, vojska je restrukturirana gotovo munjevito. Došlo se do relativno male profesionalne vojske. Ali, s druge strane, vi imate poprilično veliki policijski aparat. Istina, bez obzira što je velik, ministar policije još uvek smatra da oko svakog zločina on treba da izađe na televiziju, da objašnjava šta je bilo. I taj deo se sindikalno organizuje, vrši pritisak, i oni bi da budu bolje plaćeni. Međutim, ako se sve sruči samo na zdravstvo i na prosvetu…
Zdravstvo je, za razliku od prosvete, veštije. Ono sada u javnost pušta stalno te priče ‘nema dosta doktora’. Nije problem u doktorima, problem je što se tu zaposlilo jako mnogo i činovnika i očigledno je taj sistem pretovaren, ne doktorima nego tim drugim osobljem. Oba ta velika sektora, zdravstvo i školstvo, na koja će pasti ta štednja u najvećoj meri, bi morali i sami nekako… da se stvori neka svest da je u njihovom interesu da oni postanu efikasniji, i možda bi onda i bolje prolazili u toj velikoj raspodeli. Ali je to nužno uraditi, pre svega, i u toj upravi, naročito lokalnoj.
Uvede se, ne znam, kompjuterska evidencija državljanstava, matičnih knjiga i šta ja znam, a onda se poveća broj zaposlenih, jer ovi koji su zatečeni, ti ne znaju to da rade. Vi dovedete one koji znaju, a ovi drugi sede opet po nekim šalterima. Jer vi imate… ja ne znam, ja sam penzioner, pa s vremena na vreme mi treba ona potvrda da sam živ. I onda ispunjavaš dve uplatnice, koje isto govore mnogo o političkom sistemu u Srbiji. Lokalna taksa je 30 dinara, a republička taksa je 490, a poštarina za te dve uplatnice 100 dinara.
Vi možete na tom jednom malom primeru da analizirate raspodelu finansijske moći u Srbiji. Tamo gde je veća finansijska moć, tamo su veći i problemi. U krajnjoj liniji, mi polazimo od toga kao da su politički problemi u Srbiji rešeni, pa sad samo još ekonomiju da sredimo. Ne, mi smo ovde danas manje govorili o tim političkim problemima, ali možete ići redom. Na primer, jedan deo stranih investicija nije došao jer nismo dokazali da naša spoljnopolitička orijentacija ima neku predvidivost, da smo mi orijentisani ka ovom sistemu organizacije društva i države, a ne ka nekom drugom sistemu. Ne radi se tu da li Srbi vole Ruse, nego hoćemo li mi Putinov sistem u Srbiji ili neki srednjeevropski, češki, slovački, ili ne znam koji drugi sistem, da ne govorimo o velikim silama. Znači, jedan deo investicija stranih nije došao jer se čeka stalno da mi damo dokaze da smo krenuli na jedan put otprilike ovakav, prema Evropi.
Drugi deo problema je unutrašnjepolitičke naravi. Ne možete vi, Srbija iz političkog skandala u politički skandal, to… Ne može se više objašnjavati tabloidizacijom i, ne znam, nervoznim PR-ovima, pogrešnim ljudima za komunikaciju u javnosti, nego vidite da taj demokratski sistem ne funkcioniše na adekvatan način. Nemam ništa protiv toga da jedna stranka ili jedna koalicija ima lavovsku većinu, pa može 3 puta da menja Zakon o sudijama i 3 puta da menja Zakon o privatizaciji. Evo, sad smo čuli da će se nanovo menjati Zakon o privatizaciji. Tržišna ekonomija podrazumeva jednu i demokratsku stabilnost, i ona se ne može obezbediti komandom jednog čoveka ili jedne stranke ili jedne interesne grupe. Stvaranje od Srbije jedne normalne evropske države, mora da ide zajedno sa jednom novom političkom atmosferom unutar Srbije, a tu, meni se čini, ne idemo u tom pravcu nego, bojim se da smo, u nekim segmentima, krenuli nazad.
Svetlana Lukić: Vi se upotrebili termin dva puta, to ne liči mnogo na vas, “zastrašujuće”. Šta bi to moglo da se desi zastrašujuće?
Pavle Petrović: Pa recimo da odustanemo od konsolidacije i od ovog programa celog. A to bi značilo da odustanemo… najkonkretnija manifestacija toga bi bila da prekinemo sa monetarnim fondom, da ovu malu kupovinu vremena sa smanjenjem plata i penzija potrošimo unutar ove godine i onda da se suočimo pred, bukvalno, uništenje javnih finansija. Mi smo nekoliko puta pokušavali te korake, i to je ovaj primer Rumunije, da je ona to uspela da uradi i da stane na 40% javnog duga. Mi ako ovo budemo uspeli, što iz ovog razgovora se vidi da će biti, puno je rizika na sve strane, mi ćemo se zaustaviti na 83% – znači duplo više, sa kamatama koje će biti ogromne prema našoj ekonomskoj snazi, znači veće od Grčke.
U jesen 2012. se pokušalo sa jednom takvom konsolidacijom koja je bila na dobrom tragu. Od toga se odustalo. Ali od tada smo samo skočili na jedan gori i veći nivo. Sada, ako bismo ovo ispustili, ja mislim da je to neodrživo. Evo, možda je najslikovitije to sa kamatama. Znači, mi sa ovom uspešnom konsolidacijom, uz ovakve rizike, mi bismo 2017. plaćali 4% našeg ekonomskog proizvoda samo kamate, a to je više nego što Grčka, ili koliko sada Grčka plaća. Ako od toga odustanete, dug ide dalje. To je prosto jedan sistem koji bi se onda, ne znam, na haotičan način prilagođavao. Ne bi mogao drugačije.
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste predsednika Fiskalnog saveta Pavla Petrovića i ekonomskog novinara Dimitrija Boarova. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Peščanik.net, 29.05.2015.