Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Promo za Olimpijadu – jedan od najstarijih stensila u Beogradu

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Promo za Olimpijadu – jedan od najstarijih stensila u Beogradu

Sa okruglog stola Saveza antifašista Novog Sada o rehabilitaciji Draže Mihailovića.

Sadašnja nezaustavljiva akcija za rehabilitaciju Draže Mihailovića i pred sudom, već ima za sobom političku rehabilitaciju kvislinških režima i kolaboracija diljem Jugoslavije, pa i u istočnoevropskim zemljama. U Srbiji smo pred poslednjim činom pervertovanja istorije. Hoće li sud naći „pravni osnov“ za rehabilitaciju manje je važno od saznanja da je politička rehabilitacija već ostvarena.

Partizanski pokret je „komunistički“, a Draža Mihailović je vodio rat protiv takvog pokreta, što je danas već dovoljno za novu istoriju. Za istoriju (i pomirenje naroda) postaje sve manje važno kakav rat – vojnički, politički, etički, vode partizani, sa kakvim uspehom ga vode, šta taj rat faktički znači za antifašizam u Evropi i svetu, kao što je nevažna i činjenica da četnici DM ne vode rat protiv okupatora – oni su voljom ovog „tranzicionog“ režima priznat antifašistički pokret u Srbiji. Taj rat kraljevske vojske u otadžbini dobija podršku i od krupnog je značaja za istoričare, naročito zbog spasavanja američkih pilota. Kad već nema podrške u ofanzivama protiv okupatora.

Sa vremenske distance od sedam decenija, čak i kada bismo hteli ne bismo stigli da nabrojimo sve razloge protiv rehabilitacije, koji se nude obiljem istorijskih dokumenata, prebogatom arhivskom građom, živim svedočenjima… Ako se već nudi drska laž da je „prvi gerilac“ DM borac protiv fašizma, onda moramo upozoriti na bar neke opasne okuke u toj konfuziji četničkog antifašizma.

1) DM je od izlaska na Ravnu goru imao problema da uspostavi vezu i kontrolu nad četničkim starešinama u Srbiji. Neki od njih bili su spremni za rat protiv okupatora. U taj rat su i krenuli prvih meseci posle okupacije, sami i zajedno sa partizanima (Kraljevo, G. Milanovac, Čačak, Loznica). Međutim, posle susreta sa Titom i pokušaja dogovora o zajedničkoj akciji, a zatim i sa Milošem Minićem i drugima, DM je odustao od svake saradnje sa vođstvom partizanskog pokreta. Već krajem oktobra 1941. godine njegove jedinice su zarobljavale partizane i jednu poveću grupu predale Nemcima. Već 11.11. susreo se DM na svoj zahtev sa izaslanicima Vermahta u Divcima. Tražio je oružje radi borbe protiv „komunista“. U toj nameri je izneo i svoj stav gerilca: „Nije moja namera da se borim protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snagu obeju strana. Nećemo se boriti protiv Nemaca, pa ni onda ako nam ova borba bude nametnuta“.

Svoje područne oficire obaveštavao je da je njegova doktrina „čekanja“ vezana za očekivanu invaziju zapadnih saveznika na jadransku obalu. Taktizirajući na tu kartu dokazivao je lojalnost okupatoru i stalno vodio rat protiv „komunista“. Sačuvani su brojni dokumenti o tome, i kroz sporazume regionalnih komandanata sa okupatorskim starešinama. U Bosni, Crnoj Gori, kao i Hrvatskoj će osobito doći do izražaja ta saradnja sa italijanskim okupatorom, pa onda i ustaškom vojnom vlašću. Ta saradnja (naoružavanje, zajedničke akcije, planiranje pojedinačnih operacija) sve vreme će se širiti i trajati sve do Blajburga 15. maja 1945. Nemačka komanda za jugoistok pažljivo i uspešno je pratila i koristila akcije četnika i njihovu lojalnost.

Obilje dokumenata je prispelo iz Velike Britanije i SAD; postoji i građa NDH i italijanskih okupatora u Dalmaciji, Crnoj Gori i BiH, kao i građa koja leži u Vojno-istorijskom arhivu i Arhivu Jugoslavije, ali tu građu ne koriste „novi“ istoričari. Kao da će ruke uprljati.

2) Kao ilustracija „antikomunističkog“ rata služi ideja i praksa primene slova „Z“ i samo formiranje crnih trojki koje su u funkciji te strategije. Na pitanje ko je bio šef crnih trojki DM je na suđenju odgovorio: „Ja sam bio“. Značenje slova „Z“ tumačeno je za vreme suđenja i kasnije od novih istoričara nekako benigno – nije slovo „Z“ značilo zaklati, već zastrašiti. Naravno, za zastrašivanje nije potrebno formiranje crnih trojki kao formacijskih jedinica. U stvari, već 1942. štab DM se odlučio na sva sredstva borbe protiv partizana, pa i uterivanje straha u narod crnim trojkama i primenom slova „Z“. Valjalo je preduprediti priklanjanje naroda NOB-u. Tako Branko Latas daje genezu trojki i tog slova. On piše: „Ideja o formiranju trojki potekla je od DM. Trećeg maja 1942. javio je Slobodanu Jovanoviću, predsedniku vlade da Radio London objavi da šef trojki u Jugoslaviji naređuje da se što više radi i ništa ne priča… Prvo saopštenje imena koje je trebalo likvidirati primenom slova „Z“ objavio je Radio London 2. juna. Bilo je mnogo takvih radio poruka preko BBC-a, sve dok Radio London nije otkazao usluge u toj stvari.“

Komandant četnika u Istočnoj Bosni i Hercegovini major Baćović je 8. avgusta 1942. naredio svojim potčinjenima kako treba sprovoditi slovo „Z“. U naredbi on kaže: „Komandant brigade po prijemu naređenja da se izvesno lice stavi pod slovo „Z“ dužan je u roku od 24 sata pomoću trojki isto lice likvidirati-ubiti. Ova likvidaciji-ubijanje ima biti isključivo klanje kamom“.

3) Četnički pokret DM će revnosno i u praksi sprovoditi političku (i ideološku) doktrinu „homogena Srbija“. Taj pokret je obiman program stvaranja državne teritorije srpskog naroda, ali bez nesrpskih elemenata. Pisac tog dela je banjalučki advokat Stevan Moljević, koji pred odlazak u emigraciju ostavlja u amanet četničkom vođstvu taj program. Dabome, program će dobiti podsticaj u ustaškom genocidu nad Srbima na prostoru cele NDH. I tako, dok partizani ratuju protiv okupatora, DM ima zalet od zločina ustaša i čisti Srbiju od nesrpskih elemenata. Prvi su na udaru bili sandžački muslimani. Četnički komandant Pavle Đurišić šalje 13. februara 1943. telegram načelniku štaba DM raport o ratu u Sandžaku. Akciju je sproveo na širem području Sandžaka čišćenjem terena od naoružanih „fesaroša“ i onda kaže: „Zatim je nastalo čišćenje oslobođene teritorije. Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena da ni jedan njihov dom nije ostao čitav. Sva imovina je uništena sem stoke, žita i sena… Za vreme operacije pristupilo se potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine… Pobijeno je 8000 žena, staraca i dece… Jedan deo je uspeo da umakne preko Drine“. Đurišić se hvali da je njegova vojska izvela akciju „u svakom pogledu izvrsno“. On kaže da je „moral kod muslimana bio strašan, da je zavladala epidemija straha od naših četnika“.

4) Flagrantan primer visokog dometa saradnje četnika DM i Vermahta svakako je u čuvenoj operaciji „Vajs“. To je u stvari primer o punom sadejstvu sa okupatorskim snagama koje u toj 5. ofanzivi praktično zatvaraju polukrug prema desnoj obali Neretve sa ciljem likvidaciji glavnine partizanskih snaga i velikog broja ranjenika. DM je svojim komandantima iz Kolašina izdavao uputstva i zapovesti o likvidaciji „komunista“. Jedna od zapovesti sadrži i ovo: „Moramo promeniti taktiku i preći u čisto četničko ratovanje… Leteće brigade jačine 400 ljudi naoružati puškama i puškomitraljezima, ubaciti u pozadinu neprijatelja sa ciljem uništenja neprijateljskih odvojenih delova“. Naravno, neprijatelj nije okupator već partizani, što se podrazumeva. U jednoj od depeša DM kaže: „Obzirom na sadašnju situaciju naređujem… komuniste juriti sa sviju strana da im ne damo vremena da se ma gde zadrže. Jurimo ih kao lovački psi divlju zver. Ne smemo im dozvoliti da se ma gde zadrže i organizuju narod. Samo tako imaćemo uspeh za definitivno uništenje komunista. Ova akcija je od istorijskog značaja“. U jednoj od depeša će reći: „Ako ih sada ne uništimo grdno ćemo se kajati“. Za tu priliku organizovao je 12-13 hiljada četnika, ali su ih partizani u naletu preko Neretve razbili. DM je tom prilikom obavestio svoje komandante o šifrovanim oznakama Nemaca, Italijana, ustaša, Bugara. Upućuje se zahtev da snage okupatora u toj ofanzivi ne prelaze na levu obalu Neretve.

U Nacionalnom arhivu u Vašingtonu ostao je dokument Uprave strategijskih službi o saradnji četnika sa okupatorom, pa se između ostalog kaže: „Izgleda da vojni talenat generala DM ima najviše zasluga za odlično organizovanje hercegovačkih četnika… Oni su dobili strogu dužnost da aktivno vode operacije protiv jugoslovenske oslobodilačke armije… Glavni udar u sadašnjoj neprijateljskoj ofanzivi vrše kombinovane četničke snage u Hercegovini… Mnogo slavljeni četnici generala Mihailovića danas su angažovani u jednoj od najvećih ofanziva za uništenje jugoslovenskih demokratskih snaga; time su dali još jedan doprinos neprijateljskom ratnom naporu“.

U to vreme američki konvoj oružja, opreme i hrane koje predvode britanski brodovi i ledolomci stižu uz velike žrtve u daleki Murmansk. Sovjetskoj armiji je vapijuće potrebna pomoć da izdrži glavni teret rata u Evropi. To je saradnja komunističke i kapitalističke antifašističke koalicije. Za to vreme, dok NOV drži brojne divizije okupatora i olakšava pritiske na drugim ratištima, jugoslovenski kvislinzi sadejstvuju sa okupatorom. Velika Britanija preko Ministarstva inostranih poslova upućuje demarš DM povodom njegovog govora u Lipovu (Kolašin). U tom demaršu stoji: „Britanska vlada je uznemirena onim mestom gde izjavljujete da smatrate partizane, ustaše, muslimane i Hrvate kao vaše glavne neprijatelje… Britanska vlada ne može nikako odobriti gledište po kome su glavni neprijatelji Jugoslavije njeni rođeni sinovi i to poglavito oni koji se bore protiv Nemaca i Italijana, a ne sami Nemci i Italijani“.

Tako je jedan mali, loše organizovan pokret bio sav okrenut konzervativnim nacionalističkim idejama koje su već tada odzvanjale kao anahron i pogrešan pokret. Rat su poveli u Srbiji i komunisti i rojalisti. Komunista je bio jedva 10 hiljada, a rat su završili sa vojskom od 600 hiljada boraca. Bio je to rat naroda. U četnike su odlazili ljudi koji nisu prihvatali okupaciju, koji su bili spremni da se bore protiv fašista. Nije njihova istorijska greška skretanje tog pokreta u prljave vode kolaboracije. Da li se zna koliko se četnika odazvalo pozivu predsedništva AVNOJ-a i pozivu Kralja Petra II da se četnici priključe NOV-u. I svi koji su se priključili postali su borci NOR-a, a sadašnje izjednačavanje traže oni koji su otišli putem emigracije.

U Srbiji se oblikuje kultura sećanja na protivrečnim i često pogrešnim uverenjima da je rat u Srbiji bio samo srpski rat, da ga je počeo „prvi gerilac“ DM. Dominiraju sve više odbranaške teze. Sve manje se istini gleda u oči pri susretu sa nedelima naših. Ako istorijske greške bodu oči, uvek nam dobro posluži repliciranje „a šta su nam učinili drugi“.

Bode oči da se 1992/93. godine javljaju surovi „obračuni“ sa muslimanima u Sandžaku. Zloslutno je to podsetilo na genocidne zločine 1942/43. godine, a istraga još uvek traje. U Slavoniju su devedesetih legalno odlazili borci na ratišta kao samozvani četnici okupljeni oko radikala i drugih divljih formacija. Pre njihovog odlaska na ratišta, u Novom Sadu smo čitali grafitnu poruku „Za Hrvate – četničke kravate“. Vuče se kao istorijski usud da smo izloženi nama nenaklonjenoj okolini država i naroda iako smo, eto, najvažniji faktor u regionu.

Ako se DM i sudski rehabilituje, otpašće svaka nada da će se Srbija suočiti sa katarzom. Rehabilitacija je ipak stvar vladajuće volje tranzicionih vlasti; za njih je svekoliki trend rehabilitacija u zemljama tranzicije gotovo potreba vremena. Istina je sve više anahrona pojava sa gledišta antikomunističke doktrine.

Govor na okruglom stolu Saveza antifašista Novog Sada o rehabilitaciji Draže Mihailovića, Novi Sad, maj 2015.

Peščanik.net, 07.05.2015.

Srodni linkovi:

Milivoj Bešlin – Rehabilitacija na Dan pobede

Mijat Lakićević – Prav(n)a podvala