U vezi sa naslovom, majnd maj frenč. Odista, ovo je za mene kao profesorku i kolumnisticu neuobičajeni način izražavanja, ali otkako sam pročitala izvanrednu kolumnu Borisa Dežulovića („Jezik nije zajebancija“), nisam odolela. To mi je bila prva asocijacija kada sam čula vest da su prvi ljudi mog univerziteta (Univerzitet „Sv. Kiril i Metodij“, UKIM) kupili novi mercedes (nekakva E klasa, 64 hiljada evra). Kažu, to je bilo neophodno, jer je održavanje starog mercedesa postalo preskupo, a rektor je dodao još nešto da bi umirio javnost: kupovina ne ide na štetu državnog budžeta, nego se plaća od sredstava koja je rektorat dobio vršeći „razne usluge“. Drugim rečima, to ide na štetu nas koji smo deo univerziteta, zar ne? Prvi deo objašnjenja i da razumem nekako, ali ovo drugo? Znači li ovo da naš rektorat zarađuje dajući nekakve usluge za koje mi ne znamo? Činjenica da je auto skoro duplo skuplji od pasata kojim je obnovljen vozni park vladinih institucija, pokazuje ne samo istančan ukus i elitizam prvih ljudi UKIM-a, nego i da su te usluge ili velike ili učestale. I tako, u univerzitetskoj (navodno autonomnoj) enklavi, snobovština je očito važnija od naše glavne misije (kako to lepo piše u Etičkom kodeksu – Dobrota, Lepota i Istina).
Druga asocijacija nakon ove vesti je fotografija koja kruži socijalnim mrežama, a koja služi za podsmeh: poznati tajkun stoji mirno ispred svog skupog auta dok mu ga sveštenik osvećuje i blagosilja. S obzirom na tradicionalno bliske odnose između rektorata i Makedonske pravoslavne crkve, ne bih se iznenadila nekoj sličnoj sceni u kojoj bi pridružena članica UKIM-a, Bogoslovski fakultet, dao neku sličnu „uslugu“. Već zamišljam scenu u kojoj hor prvo peva „Oh Lord, won’t you buy me a Mercedes Benz“, a odmah zatim i Gaudeamus igitur (Radujmo se). A šta je lepo i Bogu je drago, zar ne? Ovo o čemu pišem, u jednoj rečenici je sjajno izrazio briljanti bloger i tviteraš Vlatko Vasilj: znanje je sila, a E mercedes je moć!
Stid je odavno proteran i iz univerzitetskih krugova, ali ipak imam potrebu da se javno izvinim svojim studentima. Pojede me tuđi sram, jer mene i većinu kolega (profesora i studenata) niko nije ni pitao o nameni tih „naših sredstava“. Još manje znamo njihov izvor, osim onih famoznih poreza koje rektorat ubira od svakog projekta na fakultetima, što je rektoru donelo nadimak „gospodin 5%“. A ne pitaju nas, verovatno zato što se prva ja nikada ne bih složila da se nekolicina odabranih vozika u luksuznim kolima, dok mi muku mučimo sa osnovnim sredstvima za održavanje nastave. Dok se članovi rektorata voze po skopskim ulicama (zaista ne vidim gde bi inače putovali, osim do bratskih univerziteta u našoj velikoj domovini), još uvek uspevam da se nađem na nekom velikom međunarodnom skupu koristeći ili svoje ime ili grant, uz onu ponižavajuću frazu da dolazim iz „nerazvijene zemlje i sa univerziteta koji mi ne može pokriti troškove učešća“. Studenti treba da iznesu svoju strane ove priče, ali sam ubeđena da je elitizam ovakve vrste neporistojan u teška vremena, a ako već i postoji nekakav višak sredstava, ona se moraju iskoristiti za poboljšanje uslova na univerzitetu za akademski rad i za bolji studentski standard. Ali kako očekivati osudu od profesora koji se između sebe više mere statusnim simbolima, time ko će parkirati veći i skuplji džip, nego naučnim dostignućima? Moj lični problem je to što nisam uspešna, čak nemam ni kola, a za CV me niko i ne pita.
No, mnogo više od jednog mercedesa, pa bio on i E klase, brine me nešto drugo. Eto, nisam ranije stigla iskomentirati, ali sam svakako primetila novembarsku vest o tome da će UKIM izraditi nacionalnu strategiju o porodici i da je rektor potpisao Memorandum za saradnju sa vladom. Ideja za ovo partnerstvo dolazi od onog lamentiranja nad nacijom koja nestaje, padu nataliteta, ženama koje su tražile nekakva prava, a prestale su rađati decu, a bogami i razvodile su se češće nego ranije. Pretpostavljam da niste zaboravili onaj bizaran govor premijera na Dan makedonske revolucionarne borbe. I prvi rezultati su već tu: uveliko se radi na uvođenju tzv. studija o porodici (na engleskom to zvuči više sexy – family studies, ali na makedonskom može zvučati čak i zabavno ako se prevede kao porodične studije). Kako tumačiti ovo nego kako pružanje „akademskih i intelektualnih usluga“ u paketu sa ugledom univerziteta, a radi promocije desničarske ideologije vladajuće stranke? Dakle, pre no što smo kupili taj mercedes, verovatno smo ga i zaradili. Znam da će me i zbog ovih reči prozivati, pa možda i pretiti disciplinskim merama, ali moram poručiti još i ovo: kada budu dolazili da blagoslove mercedes, neka sveštenici održe i parastos za autonomiju univerziteta. Da se bar ne lažemo više…
P.S: Dopustite mi na kraju još jedan kraći odgovor na sve uvrede, klevete i laži koje mi ovih dana upućuju opozicioni novinari, a u vezi sa prošlonedeljnom kolumnom o idiotima. Mogla sam odmahnuti rukom i reći samo da „neki novinari ne zaslužuju odgovor“, posebno kada je jasno da odrađuju posao za stranačke centre i što ne mogu shvatiti da, mada retke, ipak postoje i „političko-stranačke device“, koje da bi bile otpisane, morale su prvo biti zapisane, a one to nikada nisu ni bile. (A ako već insistiraju da biram, onda da im odmah kažem da mi zbog prgavosti više leži Prle, nego Tihi. Važi?). Na kraj pameti mi nije da ulazim u polemiku sa ljudima koji su i politički nepismeni i vulgarni, a od koje profit mogu imati samo oni lično ili njihovi mediji kojima bih dizala tiraže, jer više pljuju po meni nego po Gruevskom. Sintagma, pa i stigmatizacija (navodno) „neutralnih intelektualaca“, delo je opozicije koja je okupirala javni prostor, pri tome se skrivajući iza vela građanskog pokreta. To je bila njihova suštinska greška. U času kada su sve javne simpatije bile na strani opozicije, ne zato što je ona bila nevina, nego zato što niko nije mogao ostati spokojan gledajući strašne scene iz parlamenta tog 24. decembra, ona je krenula da ruši diktatorski režim. Mi smo ostali bez prostora da izrazimo svoje građansko nezadovoljstvo, da protestiramo, pa da tako i pomognemo opoziciji u borbi za njena legitimna prava. To nas je odbilo, jer nas je stavilo u poziciju da damo legitimitet ludačkim i avanturističkim idejama opozicionih lidera. Taj naš stav nikako ne znači da smo neutralni „idioti“, ni u odnosu na vlast ni u odnosu na opoziciju (popularno je poređenje sa nacistima i Jevrejima); znali smo i rekli smo da odgovornost za ona dešavanja leži na vlasti, ali da opoziciji niko ne daje pravo da nas gura u avanturistička scenarija radi gole vlasti sa ulice, ili zbog kampanje u susret lokalnim izborima. Ona je imala legitimne metode kroz koje je mogla poentirati zbog dešavanja u parlamentu, a mi kao građani smo mogli izaći u javnost i reći odlučno da takav tretman parlamentaraca i novinara nije dopustiv i da tražimo odgovornost i krivce. Ovako, čitava se stvar razvodnila, niko nije poneo odgovornost, a trgovina se sada svodi na nove izbore – kao da će to rešiti fundamentalne defekte ovog sistema. Kada me šamaraju zbog toga što sam “neutralna”, u ljutnji pomišljam na stvaranje nove stranke i u glavi imam jasnu ideju, za koju znam da bi je mnogi podržali, jer bi prepoznali svoje i opšte interese u njoj… Ali znam da bih time doprinela samo tako što bih dodala još jedan novi politički subjekt koji bi morao igrati na ovom prljavom terenu, bez promene metodologije vladanja. A ovaj prostor na kome sada stojim, i sa koga javni intelektualci kritikuju i opominju sve koji će se “zaboraviti” u žaru borbe za golu vlast, ostao bi oslabljen i nebranjen. Takav korak bi, dakle, doveo do dopunske partizacije javnog, građanskog prostora pa zato odbijam i samu pomisao na to. Neko mora biti glas onih koji žele sačuvati identitet u vreme kada se on pod pritiskom i nasilno pretapa u (stranački) kolektivizam. Politički neuki, kao neki novinari tipa nekog mladog zapaljenog Ivora i starijeg Geroskog, ne razumeju sledeće: mi neopredeljeni nismo izgubili moralni i vrednosni kompas kada odbijamo kolektivističku matricu koja nam se prodaje kao sudbina i balkanska hamletovština, nego svom snagom čuvamo enklavu zdravog razuma, koji će nam zatrebati još više kada prođe ovaj stranački amok.
Nova Makedonija, 21.01.2013.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 22.01.2013.