U toku je šatl diplomatija na liniji Brisel – Priština – Beograd. Nekoliko sati pošto je, bez reči, Ketrin Ešton otputovala iz Beograda, za njom se uputio Ivica Dačić. Kaže, njegova poseta Briselu nema veze sa Kosovom nego sa evropskim integracijama, kao da to u našem slučaju, u ovom trenutku, nije jedno isto. A Ketrin Ešton nije imala šta da izjavi posle sastanka u Beogradu, jer šta god da je rekla, uvredila bi Srbiju, morala bi da nazove lažovom ili Nikolića ili Dačića. Predsednik Srbije kaže da je dogovor o Zajednici srpskih opština postignut, a premijer iste države kaže da nije i da on u naše ime neće pristati na to poniženje. Treći akter, glavni, Aleksandar Vučić, nije se izjašnjavao.
Glavni događaj ove nedelje ipak nisu bili ovi završni pregovori o našoj majci i kolevci, bez kojih ćemo izdahnuti ako potpišemo pogrešan “papir”, kako to stalno imenuje Tomislav Nikolić, nego obeležavanje desetogodišnjice atentata na premijera Đinđića. Od njegove sahrane do ovog 12. marta, ako izuzmemo paljenje Beograda posle proglašenja nezavisnosti Kosova i sahranu patrijarha Pavla, na ulicama nije bilo toliko ljudi. I nije bilo toliko medijske histerije oko jedne teme, mada se ne zna tačno koje.
Morao si da se uključiš, kako znaš i umeš, u tu reprizu komemoracije. Mnogi akteri su zakasnili 10 godina i sada im je trebalo organizovati reprizu, da bi mogli da polože svoj venac i time dokažu da nisu oni ti koji su se pre 10 godina osmehivali. Repriza komemoracije i sahrane, samo bez ubijenog, bila je potrebna i njegovim bivšim saradnicima i partijskim članovima, da navodno obnove inače nikada dati zavet da će slediti njegovu viziju Srbije, a da u stvari na toj žrtvi mobilišu svoje stranke koje se tope kao ovaj zanemoćali sneg.
Moguće je da njihov bivši lider ne bi imao ništa protiv toga da ga za tu svrhu upotrebe, kad već on više ništa ne može da učini, ali sumnjam da bi imao razumevanja za idejno i organizaciono rasulo u koje su doveli svoje stranke. Moguće je, da mrtvi mogu da govore, da bi i Zorana Živkovića pre 10 godina posavetovao da upotrebi njegovu smrt i raspiše izbore, jer nije izgubio život na skijanju ili planinarenju, nego u političkom atentatu, i da nije dobro davati šansu onima koji sa atentatom imaju neobično tesne veze.
Desetine hiljada ljudi je učestvovalo u Šetnji za Zorana i mnogi su imali potrebu da na taj način, baš ovog 12. marta, izraze svoju žalost za ubijenim premijerom. Ali u toj šetnji mnogo toga je bilo pogrešno, počev od njenog naziva, jer on za građane nije Zoran nego ubijeni premijer, ili makar Zoran Đinđić. Bili su pogrešni i oni na čelu kolone. Mobilizacija članstva i organizovanje autobusa koji će ljude dovesti u prestonicu bila je začinjena i pretnjom fatvom ako se sa mitinga izostane. Posebno se istakao vatreni Čedomir Jovanović, koji je glumio cara Lazara i unapred prokleo sve dezertere, izdajice i poturice koji se ne budu odazvali njegovom pozivu za martovski boj na Kosovu.
Boris Tadić nije stao na čelo kolone u strahu od Jovanovićeve kletve. Ne, on je samo hteo da se i on jadan negde pojavi pred svetom i podseti ga da je nekada i on bio predsednik. Pa ako ga se još jednom sete – sete, ako ne, nema veze, šetaće, neće mu škoditi.
Dragan Đilas je imao potrebu da kaže kako nikada nije bio Đinđićev saradnik. Kao da to ne znamo i kao da ne znamo zbog čega, ali se ipak i on sa svojom gospođom prošetao za tog stranca, u pokušaju da nabaci bilo kakav ideološki ogrtač, jer on, lider DS-a, ne zna šta bi sa sobom ni šta bi sa strankom, ni šta ono beše mislimo o Kosovu, šta o RS, ni ko su beše antifašisti: četnici ili partizani?
U ovom obeležavanju 12. marta reč atentat se nije mnogo koristila, a mediji su odigrali posebno odvratnu ulogu. Toliko ispraznih reči o pogrešnim stvarima odavno nije izrečeno. Samo je bilo važno liferovati što više emisija i tekstova o navodnom Đinđiću i takmičiti se sa konkurencijom. To me je podsetilo na atmosferu i izveštavanje sa sahrane patrijarha Pavla: niko nije smeo da ćuti i žali u sebi, ili da postavi bilo koje pitanje koje nema veze sa pokojnikovom skromnošću i štedljivošću. Bile su poželjne anegdote o njegovom gašenju sijalica po patrijaršiji i vožnjama gradskim prevozom. Patrijarha su odmah prozvali Svetac koji hoda, a to preti i Zoranu Đinđiću. Naravno, nikome od tih koji ih tako krste i lažno predstavljaju ne pada na kraj pameti da se na te svece ugleda. Kao što posle novembra 2009. patrijarha više niko nije pomenuo, tako će i posle ovog 12. marta proći i Zoran Đinđić. Ko bi od ovih koji se bave politikom, sve i da može, želeo da živi i radi (i umre) kao on.
Srbija je još uvek takva da naš prioritet mora biti premijerova smrt, a ne njegov život. Njegovim filozofskim i političkim delom treba da se bave filozofi, politikolozi, istoričari, a političari i građani ove zemlje moraju da misle pre svega o atentatu, o tome u ime čega je ubijen i da li se išta značajno promenilo u ovoj zemlji – pa da tek onda sa relativnim mirom možemo da kažemo da se tako krvav obračun sa političkim protivnikom više neće ponoviti i da zaverenici neće ostati nekažnjeni.
O patetičnoj i ciničnoj ispovesti Ivice Dačića u NIN-u i Vučićevom dostojanstvenom polaganju venca na mestu atentata neću da govorim. Ne samo zbog toga što je to blasfemično, nego i iz straha da ne ispadne da ih Peščanik sapliće, kao nekada Đinđića, u njihovoj teškoj borbi za rešavanje kosovskog pitanja i ogorčenoj borbi protiv korupcije. Šta će mi to, naučila sam se pameti.
Iz najave za radio emisiju 15.03.2013.
Peščanik.net, 15.03.2013.