Kao pripadnik „neobrazovane elite“, ponosna sam što su kolege sa Univerziteta u Beogradu pokazale svest o odgovornosti koju nosi društvena uloga profesora univerziteta. Odluka Odbora za profesionalnu etiku da je čuvar državne kase plagijator (dakle, kradljivac), bez obzira na svileni omot umekšanih formulacija, jeste prekretnica, i za akademsku zajednicu i za društvo, u jednom teškom, gotovo odsudnom trenutku. Crvena linija jeste povučena, autonomija univerziteta nije nepovratno potonula i mrak je za nijansu manje crn. I najveći pesimisti osetili su dašak malo čistijeg vazduha, nagoveštaj onoga što može biti.
Naravno, već proverbijalnom „brzinom munje“, usledio je napad državnog vrha na univerzitet i rektorku. Suština napada, u svim varijacijama na temu, bila je jetka i nervozna optužba da je odluka etičkog odbora „duboko politička“. Mada je prva reakcija predsednika (dakako, mimo njegovih ustavnih ovlašćenja) bila da će plagijator ostati ministar, nepuni dan kasnije on je ipak revidirao svoju uobičajenu „ne dam“ retoriku, i nagovestio da će plagijator platiti nekakvu „političku cenu“. Pritom nam je – jer predsednik, zapravo, uvek govori o sebi, iz prvog lica jednine – razjasnio i čija je bila briljantna ideja o cepanju doktorata i odakle potiče „baš me briga“ odnos prema krađi intelektualne i ine svojine. Međutim, iako neodlučan u pogledu daljih koraka, vrh vlasti nijednog trenutka nije odustao od glavne linije napada na univerzitet: da je doneta odluka politička. A da bi se dodatno pojasnilo i onima koji možda nisu shvatili nameru da to bude uvreda, još i „politikantska“. Odgovor rektorke, profesorke Popović, bio je da odluka etičkog odbora nije politička već isključivo akademska.
Uz izraz dubokog poštovanja za profesorku Popović, koja je u ovoj kriznoj situaciji pokazala doista divljenja vredan stepen staloženosti, dostojanstva u komunikaciji i integriteta koji priliči funkciji koju obavlja, ja ipak moram da iskažem i neslaganje sa jednim delom njenog odgovora na napad vrha vlasti.
Naime, odluka etičkog odbora jeste bila politička. I to u najboljem značenju te reči. Ne u šibicarskom, stranačko-spletkaroškom finansijsko-koruptivnom značenju koje ova vladajuća oligarhija uporno nastoji da nam nametne, već u filozofskom, sociološkom i kulturološkom značenju pojma politike, od koga akademska zajednica nema prava da odustane, ma koliko brutalni bili pritisci vlasti da to učinimo.
Duboko sam uverena da je naš sunovrat posledica našeg pristajanja na agresivno i sistematsko predefinisanje svih osnovnih pojmova na kojima počiva naše društvo, a prvenstveno pojma politike i političkog delovanja. Moć ovog autokratskog režima narasla je upravo kroz uzurpaciju politike, kroz osporavanje prava na političko delovanje svim društvenim akterima osim partijskih, tačnije, svima osim onima koji su uspeli da se dokopaju pozicija vlasti. Uz neviđenu pljačku društvene imovine i zajedničkih dobara, to je najjača poluga kojom se ovaj režim uzdigao, kojom se održava i kojom nas je kao društvo doveo do ivice raspada.
Svaki student na uvodnom kursu iz sociologije nauči da je politika organizovano društveno delanje, kroz institucije i interakciju različitih društvenih subjekata, sa ciljem da se oblikuju pravila i način organizacije zajedničkog života ljudi u zajednici, i to u skladu sa potrebama, interesima i ciljevima članova društva. Međutim, svodeći pojam politike samo na njegovu formalnu, upravljačku dimenziju (polity), vladajuća oligarhija definiše politiku isključivo kao svoje pravo da kroz državni aparat sprovodi šta god poželi, ignorišući interese, potrebe i prava svih ostalih, pa i po cenu opstanka samog društva. To se čita iz celokupnog javnog diskursa predstavnika vlasti, na primer, kada na pitanja novinara ili opozicionih poslanika odgovaraju sa „kad osvojite vlast vi radite šta hoćete“ ili „Pa šta?“, što je novija verzija tog odgovora. Kroz takvu definiciju politike, vlast nam, međutim, ne nameće samo svoje shvatanje načina na koji država treba da funkcioniše, oličeno u obesmišljavanju parlamenta, kršenju ustava, uništavanju državnih institucija i devastaciji medija i javnog prostora uopšte. Pod ruku s tim ide i nametanje predefinisanog sistema vrednosti, odnosno, shvatanja o tome šta je dobro, ispravno i poželjno, a šta je sramno i nedopustivo – da li treba govoriti istinu, odgovarati za svoja dela, poštovati druge, pomagati slabije, ili silom tlačiti, ne birati sredstva, lagati i krasti. Materijalizovane posledice ovako predefinisanog pojma politike i političkog delanja jesu kriminalizacija, korupcija, institucionalizovana pljačka, bezakonje i autokratska vladavina.
Ostale dve dimenzije politike vladajuća oligarhija nastoji da potpuno izbriše. Politika kao proces interakcije političkih subjekata (politics), kroz koji različite grupe izražavaju, nadmeću, ostvaruju i oblikuju sopstvene ali i zajedničke društvene interese, omogućuje društvu da opstane i kad se okolnosti i odnosi moći menjaju, i zato se u demokratskim društvima brižljivo čuva i neguje. Umesto toga, mi smo svedoci beskrupuloznog zatiranja svih političkih subjekata osim onih na vlasti i onih koji ne smetaju. Cilj kampanja „Ua Đilas, Jeremić, Obradović!“ ponajmanje su političke ideje, a nisu ni konkretne osobe, politički subjekti, jer se u kampanjama i ideologije i lica menjaju spram trenutnih potreba. Cilj je potpuno ukidanje političkog procesa kao takvog i prava na političko delovanje uopšte – svima osim vladajućoj garnituri.
Konačno, gde god se okrenemo i u svakodnevnom životu, dok nam preoravaju ulice, uništavaju reke i drveće, izbacuju komšije invalide iz stanova, svedočimo ukidanju i treće dimenzije politike – one koja podrazumeva učešće članova društva u kreiranju politika (policy) i donošenju odluka koje se tiču svih, u svim sferama života, od kulture, preko obrazovanja, zdravstvene zaštite, do prostornog uređenja i osnovnih komunalnih potreba ljudi u gradovima i selima. Ta je dimenzija politike sada već potpuno ukinuta, građani iz nje naglavačke izbačeni i gotovo da smo i sami poverovali da nije naše pravo da učestvujemo u oblikovanju sopstvenih uslova života.
Hana Arent je verovala da je najvažnija antička ideja, koja je preživela kroz milenijume i ostala važan element današnjeg poimanja politike, to da je suština politike neraskidivo povezana sa pojmom slobode. I da je zato „tiranija, kao najgori oblik vladavine, zapravo, antipolitička“ (Arendt, 2005, p. 1201). Zato je potpuno jasno otkuda dolazi optužba da je univerzitetski etički odbor doneo „političku odluku“. Međutim, umesto odricanja, čime implicitno pristajemo na uzurpatorsku „antipolitičku“ kampanju ove vlasti, ja verujem da kvalifikaciju našeg ponašanja kao političkog zapravo treba da smatramo komplimentom. U okolnostima kakve jesu, u društvu nad kojim izvršna vlast sprovodi eksperiment kulturnog inženjeringa, naša je obaveza da delamo suprotno, u korist očuvanja društva i zajednice, dakle, da delamo politički. Baš kao što je i rektorka Popović zaključila – univerzitet je javno dobro i treba da deluje u interesu svih građana.
A posebnu odgovornost univerzitet ima prema svojim studentima. Maks Veber, inače omiljeni mislilac predsednika države, verovao je, kako ističe profesor Mihajlo Đurić (1964), da dužnost profesora, naučnika, „učitelja“ nije da studentima nameće svoja politička uverenja, ali jeste da im pomogne da razumeju i „sebi polože račun o krajnjem smislu svog sopstvenog delanja“ (Đurić, 1964, str. 1812). Takav „učitelj“, zaključuje Veber „vrši etičku dužnost kad pomaže drugom da dođe do svesti o tome šta hoće i kad razvija osećanje odgovornosti“ (Đurić, 1964, str. 181).
Utoliko je odluka Etičkog odbora da javno kaže da ni visokom predstavniku vlasti nije dopušteno da krade doista etička, ali je i politička, jer promoviše poštenje, odgovornost, i dostojanstvo kao poželjne vrednosti, a pravila koja važe za sve podjednako kao obrazac društvene interakcije. Takvim političkim delovanjem univerzitet društvu vraća i puno značenje pojma politike, kao slobode i prava svih nas da ne budemo proterani iz oblikovanja sopstvenog života. I takvo političko delovanje univerzitetu može samo da služi na čast.
Autorka je profesorka na Departmanu za anglistiku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu.
Peščanik.net, 25.11.2019.
Srodni link: Univerzitet u Beogradu – Rešenje Odbora za profesionalnu etiku
PLAGIJATI