Anegdote iz vođine mladosti i školovanja već godinama su neizostavan deo njegovog javnog nastupa. Iako nema sumnje da su brižljivo odabrane i oblikovane kako bi se izgradila odgovarajuća medijska slika o vođi, svaka od njih ipak govori i nešto više – ono što bi vođa o sebi želeo da sakrije.
Na primer, više puta ponovljena priča o vođi iz studentskih dana:
„Sećam se 1991. godine sam polagao, bile su neke demonstracije i nisu me zanimale uopšte, nisam se bavio politikom. Učio sam danonoćno, radio sam vredno i učio i čitavu noć pre toga. Ni na neke utakmice koje su mi tada bile najvažnije nisam išao. Došao na ispit, a sa druge strane Vesić i ostali ’nećemo na ispit, idemo na demonstracije’. ’Idite vi na demonstracije, radite šta hoćete, ja ću da polažem ispit’.“
Jasna je poruka koju bi vođa želeo da pošalje ovom pričom – on je bio vredan i savestan, drugi (znamo i koji – oni koji su kasnije palili skupštinu i krali nameštaj) su bili, kako se onih dana govorilo, sile haosa i bezumlja. Dok je on radio oni su gubili vreme na proteste. Njega politika nije zanimala, oni su bili politikanti. On je bio najbolji student, oni – zgubidani.
U sličan žanr spada i sada već čuvena izjava o padu Berlinskog zida:
„Za razliku od mnogih političara u Srbiji koji se ponašaju kao da su uvek u pravu, ja se ne stidim da kažem da sam se varao. Grešio sam. Nisam bio u pravu. Iako nije lako, ja priznajem svoje zablude… Kada je 1989. pao Berlinski zid i svet se menjao, mi Srbi nismo shvatili šta to znači. Više nismo razumeli svet. Evropska ideja je zrila, ali mi to nismo videli. Danas kažem: mi volimo Rusiju, sarađivaćemo sa njom – ali naša budućnost je bez sumnje na Zapadu.“
Opet je jasno šta bi vođa ovom izjavom hteo da poruči – da se promenio, da je dovoljno veliki čovek da može da prizna sopstvenu grešku, da je put na kojem se sada nalazi onaj pravi. Usput, po običaju, on svoje priznanje krivice relativizuje i ublažava prelazeći sa sebe na „Srbe“ – da, ja sam grešio, ali grešili ste i vi, „Srbi“. Ostavimo to sada iza sebe i zajednički pohrlimo u bolju budućnost.
Primetimo napetost između ove dve anegdote. U prvoj, vođa se hvali time što se 1991. nije bavio politikom i što ga je interesovalo jedino učenje. U drugoj, on se stidi toga što nije razumeo politiku u ovom periodu i posipa se pepelom što je svetsku političku situaciju uspeo da shvati tek sa 25 godina zakašnjenja. Čitateljki pada na pamet – da je kojim slučajem te fatalne 1991. podigao nos sa knjige na bar nekoliko sati, tek da se osvrne oko sebe i shvati šta se zapravo dešava, sve bi možda bilo drugačije, ako ne za Srbiju i Jugoslaviju, onda bar za njega lično. Ali kao što znamo, to se nije desilo i vođi je trebalo 25 godina da shvati trenutak u kojem se nalazio 1991.
Ove anegdote, dakle, otkrivaju i nešto više od onoga što bi vođa želeo – sliku osobe koja nije u stanju da misli brzo, niti kreativno (vođa se još pre dolaska na vlast hvalio time da je ispite spremao čitajući svaku knjigu po 20 puta). Ukratko, pred nama se ukazuje štreber koji blista kada treba mukotrpno nabubati i reprodukovati gradivo, ali se povlači pred kompleksnim izazovima praktične politike koji zahtevaju imaginaciju i improvizaciju.
Vođina politička karijera govori u prilog ovakvoj slici. Više od 15 godina današnji vođa je proveo u senci predsednika Srpske radikalne stranke, čije je fraze učio napamet i bez razmišljanja reprodukovao sa istom štreberskom prilježnošću sa kojom je nekada spremao ispite. Trebalo mu je preko 15 godina da se odvoji od svog mentora, a i to mu je uspelo tek nakon što je ovaj proveo dobrih 6 godina u zatvoru. Međutim, ni nakon navodnog ideološkog preokreta aktuelni nelegitimno izabrani predsednik Srbije nije promenio svoj pristup politici – on je samo našao nove mentore i počeo da buba nove lekcije. Na mesto na kojem je nekada bio Šešelj došla je Angela Merkel, a zatim i Gerhard Šreder i Toni Bler (o kojem se trenutno u javnosti spekuliše da u ime aktuelnog srpskog režima lobira za „razgraničenje“ Srbije i Kosova). Uporno pozivanje na Vebera i protestantsku etiku, na menjanje svesti naroda i razvijanje preduzetništva, na politički pragmatizam i oslobađanje od mitova, na značaj teškog rada i ekonomskog rasta najviše liče na nastup ambicioznog i upornog studenta koji stalno iznova dokazuje svojim profesorima da je uistinu savladao novu lekciju, pa makar i sa 25 godina zakašnjenja.
Problem je samo u tome što to više nikoga na svetu ne zanima. Dok je večiti najbolji student 20 puta čitao „Bleferski vodič za neoliberalizam“ svet se menjao pod njegovim prozorom. Na primer, ne samo da se u Britaniji u međuvremenu desio brexit, već je blerovska politika počišćena i na stranačkim izborima u svojoj matičnoj Laburističkoj partiji, koja se danas pod vođstvom Džeremija Korbina nalazi nadomak prve izborne pobede u ovoj deceniji. Sam Toni Bler izložen je sve upornijim optužbama za ratne zločine u Iraku, a u popularnoj kulturi predstavljen je kao klovn i poslušni egzekutor naredbi iz Vašingtona. Ovo je velika spoljnopolitička nada aktuelnog režima? Da li je nelegitimno izabrani predsednik shvatio da više nije 1997? Ili ćemo i na to saznanje morati da čekamo još 4 godine?
Aktuelna nemačka premijerka je donekle drugačija priča. U trenutku kada je nelegitimno izabrani predsednik gradio svoju novu javnu personu, Merkel se činila sve moćnijom, pa ne čudi da je ovaj odlučio da svoju političku sudbinu veže upravo za nju. Ali i tu se situacija značajno promenila. Čini se da nemačka premijerka nikada nije bila slabija – nakon što je jedva uspela da formira koalicionu vladu, ona se našla pod udarom sve snažnije ekstremno desne opozicije i sopstvenih koalicionih partnera. Pojavili su se i prvi znaci neslaganja na liniji Beograd-Berlin, upravo oko predloga nelegitimno izabranog predsednika o „razgraničenju“ između Srbije i Kosova. Režimska tabloidna mašina po prvi put u poslednjih 6 godina među neprijatelje vaskolikog srpstva ubraja i nemačku premijerku.
Šta će večiti student raditi bez mentora? Koju knjigu sad treba da čita 20 puta? Fraze koje uporno ponavlja na prvi pogled se nisu promenile, ali se čini da ih i sam izgovara sa sve manje ubeđenja – sve je očiglednije da se spremao za ispit koji se nikada neće održati. Ali pošto u međuvremenu nije bacao pogled kroz prozor, on ne zna ništa drugo da kaže. U očajničkom očekivanju najviše ocene nije primetio da je fakultet u međuvremenu raspušten, a profesori razjureni – njegovo ponavljanje nabubanog gradiva sada odjekuje avetinjski praznim amfiteatrom.
***
Sva poređenja aktuelno izabranog predsednika sa Zoranom Đinđićem, bilo u cilju apologetike onog prvog, ili u cilju kritike ovog drugog, gube iz vida upravo ovaj momenat anahronosti politike aktuelno izabranog predsednika. Dok je Đinđićeva politika (šta god joj se inače moglo prigovoriti) bila zasnovana na dubokom razumevanju „duha epohe“ i istorijskog trenutka u kojem je bila vođena, politika aktuelnog nelegitimnog predsednika zakasnela je bar 20 godina.
U svakako najargumentovanijem poređenju ove dve ličnosti i njihovih politika, Ivica Mladenović, oslanjanjući se na poznatu knjigu Aleksandra Molnara, kod obe uočava šmitovski model „suverene diktature“ i plan za „autoritarnu modernizaciju“ Srbije. Mladenović piše:
„U ovoj đinđićevsko-vučićevskoj koncepciji ‘srpske filozofije istorije’, jedino je ‘velika ličnost’, tj. ‘suvereni diktator’ sposoban da obezbedi modernizaciju i suprotstavi se tradicionalnim odnosima moći, ideološkim podelama, strukturnim preprekama i mentalitetu naroda, kako bi ih oblikovao prema ‘poželjnoj viziji’.“
Ovaj zanimljiv uvid gubi iz vida samo jedan problem – toliko ismevana i otrcana „Zoranova vizija“ ipak jeste postojala, dok vizija aktuelnog nelegitimno izabranog predsednika naprosto – ne postoji. Imamo posla sa imitatorom koji bez razumevanja ponavlja pokrete i fraze iz proteklog istorijskog trenutka. Tamo gde je nekada stajao šmitovski „intelektualni avanturista“ danas imamo prilježnog štrebera, lišenog vizije i imaginacije. Iza imitacije jezika „modernizacije i suprotstavljanja tradicionalnim odnosima moći“ očekivano leži – restauracija. Zato se ova vlast, za razliku od one Đinđićeve, tako lako prima i tako prirodno naleže na već zatečene odnose moći. Kako primećuje Kori Robin:
„Za razliku od reformatora ili revolucionara, koji se suočava sa skoro nemogućim zadatkom osnaživanja onih lišenih moći – to jest pretvaranja ljudi iz onoga što jesu u ono što još uvek nisu – konzervativac prosto traži od svojih sledbenika da rade malo više onoga što su oduvek radili (iako bolje i drugačije). Posledično, njegova kontrarevolucija neće zahtevati poremećaj koji je donela revolucija. ‘Svega četiri ili pet osoba’, piše De Mestr, ‘biće dovoljno da Francuskoj vrati kralja’.“
Da saberemo: aktuelni nelegitimno izabrani predsednik, njegov prethodnik na Andrićevom vencu, ministar spoljnih poslova, ministar vojni, vlasnik najveće privatne televizije – tačno pet.
Peščanik.net, 05.10.2018.