Retrospektiva 10. sezone

 
Radio emisija 25.06.2010, govore: Aleksandar Baucal, Miodrag Zec, Petar Luković, Biljana Srbljanović, dečak Vasa, Borka Pavićević, Žarko Puhovski, Boris Dežulović, Bogdan Bogdanović, Mirko Đorđević, snimci iz devedesetih.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan. Jeste da su nas zbog kukavičke igre dve države, i to zamislite, dve države mlađe nego bilo koja srpska taraba, Gana i Australija, vratile sa Svetskog prvenstva kući, ali zato smo ovih dana oštro zaigrali protiv Evropske unije. Đonom su zaigrali i predsednik i patrijarh i ministar ekonomije. Predsednik Tadić je ljutito sa neke konferencije u Istambulu rekao, citiram, biću veoma direktan, ili što bi rekli oni iz serije Alo, alo – ovo ću reći samo jednom – Evropska unija mora jasno da kaže da li želi u svoje članstvo da primi zemlje Balkana. Evropa mora iskreno da nam odgovori bez izgovora, poručio je predsednik Evropljanima sa Bosfora.

Pomahnitali pobednik borskih izbora, počasni građanin Svilajnca, počasni gitarista, počasni ministar doživotni i od svih para u Srbiji Dinkić je Wacu poručio da više nije dobrodošao u Srbiju. Još je luđa njegova izjava da odlazak kompanije koja je uložila u ovu zemlju preko 100 miliona evra ni na koji način neće uticati na ulaganje ostalih nemačkih investitora. Na njegovu nesreću ovih dana se zatekao u Nemačkoj, pa su ga nemački novinari propitivali o toj izjavi, tako da je ekspert Dinkić ovih dana glavna zvezda u nemačkim novinama. Jednom ćemo valjda saznati ko je taj čovek Mlađan Dinkić i kako je moguće da on i njegova družina celu deceniju rade sa državnim novcem šta im padne na pamet. Kako to da jedva prolaze cenzus, i to kada uopšte izađu na izbore, a u parlamentu imaju 10 odsto poslanika, kako to da deset godina kontrolišu agencije i neka tzv. kontrolna regulatorna tela?

Mlađan Dinkić je izgleda našao dobar recept – koristiš državne pare da bi došao na vlast, a kad dođeš na vlast skupljaš pozicije u državnim institucijama, koje će ti opet omogućiti da kada dođu sledeći izbori opet dođeš na vlast tako što ćeš napraviti Nacionalni investicioni plan, donositi uredbe o besplatnoj podeli akcija koje će vredeti milione evra, davati subvencionisane kredite, naravno, u zamenu za političku podršku, i tako u krug. Taj Mlađan Dinkić oholo i primitivno, kao što je i on sam, izbacuje i ubacuje investitore iz zemlje kako mu padne na pamet. Kažu da je u nekoj korumpiranoj zemlji Južne Amerike važila poslovna politika – za prijatelje sve, za neprijatelje ništa, za strance zakon. U Dinkićevom aneksu bi stajalo – zavisi za koje strance, ljudi smo, dogovorićemo se.

Nemački ambasador se naravno ljutio zbog ovog skandala sa Wacom, a podsećam da se čak i naš prijatelj ruski ambasador Konuzin nedavno ljutio i poručivao da će ubuduće morati da upozorava ruske investitore na loše iskustvo koje neke ruske firme koje posluju u Srbiji imaju sa našom zemljom. Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju je rekao da ako Wac nije dobrodošao u Srbiju i ne vidi svoju budućnost u našoj zemlji, to svakako predstavlja obeshrabrujući signal koji dosta govori i o vladavini prava u ovoj zemlji, a to naravno nije dobro pred donošenje odluke o kandidaturi Srbije. I patrijarh se brecnuo na Evropsku uniju, traži izvinjenje od Evropske unije zbog, citiram – pogrešnog prevoda na srpski Pitera Fejta, šefa misije Evropske unije na Kosovu. Piter Fejt je pohvalio umereniji pristup Srpske pravoslavne crkve, ali ne po pitanju Kosova, nego umereniji pristup na Kosovu. To je razlika u prevodu i traži se izvinjenje pod hitno. Ne znam šta će da radi patrijarh ako Evropljani neće da se izvine i šta će Sveti sinod da uradi prevodiocu. Evo odmah jednog predloga, Temistokle je jednim dekretom koji su svi podržali osudio na smrt prevodioca poruke koju je dobio od svojih neprijatelja, koji su od njega tražilil vodu i zemlju. Osuđen je na smrt, jer se usudio da upotrebi grčki jezik za izražavanje varvarskih naredbi. E sad, jedan vladar koji čini takav gest u zadnjoj je fazi nemoći, a varvari će sigurno uzeti i zemlju i vodu.

Zabrinjavajuće su ne samo reči, nego i ton koji i šef države i ministri i patrijarh, a i neki ozbiljni intelektualci i ekonomisti koriste u poslednje vreme kada govore o evropskim integracijama. Poruka otprilike glasi da nas oni neće. To je, znate već, formula koja se ponavlja po ko zna koji put, domaćoj javnosti se šalje poruka da nas Evropa neće, da su se umorili od proširenja, da imaju loše iskustvo sa Bugarima, Rumunima i Grcima, da im ne pada na pamet da se šire dalje na istok i na jug. Ispod kamena je odmah izmileo Koštunica da se uključi u taj hor. U Nišu je rekao da se Evropa umorila od proširenja, a ja sam mislila da je već neko podneo zahtev sudu da tog čoveka kao i Mladića proglasimo mrtvim, toliko dugo se krije po belanovačkim zbegovima da sam mislila da više nije živ. Kad, eno ga, živne kad god se treba suprotstaviti evropskom imperijalizmu. A Tadićeva ljutnja na Evropu je za njega neodoljiv zov, kao zov sirene.

Đelić je u Kaliforniji, u Silikonskoj dolini, uzima pelcer za razvoj srpske nauke i tehnologije i zove naše studente i profesore sa Stenforda da se vrate u otadžbinu. Đelić je, gle čuda, u Silikonskoj dolini baš kad i Medvedev, koji hoće u okolini Moskve da napravi svoju silikonsku dolinu, jer je izgleda shvatio da gas i nafta neće trajati doveka. Ministar Šutanovac, tačnije trgovac oružjem, je u Džamahiriji, sklapa poslove sa ministrima velikog vođe. Nama ostaje da se nadamo da će prestati kiša, da nećemo biti poplavljeni, da će Gazela izdržati još malo, da će biti dovoljno protivgradnih raketa da ostane makar malo kukuruza, da ćemo uspeti da skupimo novac da pobegnemo ovog leta makar na kratko iz ove dušegupke. U svakom slučaju, predstoje nam meseci i predstoje nam godine kada će mnogi izabrati taktiku – stapati se sa pozadinom, umiriti se i čekati da prođe, šta god. Kao one ptice koje se umire u kavezu da se ne bi povređivale.

Nema načina da vam to kažem kraće, a manje jasno nego što je ovo, danas je 25. jun, ovo je poslednja emisija Peščanika u ovoj sezoni i ovo je poslednji Peščanik koji ćete čuti ovakav kakav je do sada postojao ovih deset godina. Naravno da nigde ne idemo, da ćemo raditi od jeseni, još uvek ne znamo tačno ni šta, ni gde, ali o tome ćemo vas obavestiti naknadno. O svemu tome ćemo malo više govoriti i na našoj promociji u ponedeljak, 28. juna, gle čuda, na Vidovdan, i to na promociji koja počinje u 19 sati u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tamo je ulaz slobodan, ali samo uz ulaznice koje možete da podignete na biletarnici Jugoslovenskog dramskog pozorišta od danas do ponedeljka, i to svakoga dana, od 10 do 13 i od 18 do 20 sati. Na promociji će govoriti autori četiri knjige koje smo objavili, Dubravka Stojanović, Srđa Popović, Mirko Đorđević i Svetlana Slapšak, a onda će govoriti i Vojin Dimitrijević i Laslo Vegel i Žarko Korać i Vesna Pešić i Dejan Ilić i još neki gosti iznenađenja. Imamo i jednu pesmu iznenađenja, to će biti patriotska pesma, zamislite.

Dakle, rekli smo sve što smo imali da vam kažemo i sve što smo znali da uradimo uradili smo ovih deset godina. Sada ćemo morati da menjamo i taktiku i formu i strategiju i sve ostalo. U ovih otprilike sat vremena čućete između ostalog retrospektivu naše desete sezone, a kasnije i nešto što smo radile ranijih godina. Dakle, sada govore Bogdan Bogdanović, Žarko Puhovski, Zumra i Sabra, one su iz Srebrenice, Mirko Đorđević, Boris Dežulović, jedan od članova porodice ubijenih u Suvoj Reci, govoriće Borka Pavićević, Biljana Srbljanović, a na samom početku slušate Aleksandra Baucala.

Aleksandar Baucal: I nekada se nama čini da je naš život uzbudljiviji i na neki način možda čak i bolji jer smo mi uzbuđeni po ceo dan, svaki dan, i nekako imamo utisak da zbog toga živimo punim životom, i uvek smo u nekim simboličkim ratovima, borbama, protiv ovog, protiv onog, a ako nismo ni sa kim ko nam je blizak, onda preko novina se svađamo i uvek smo u povišenom stanju. U stvari mi smo pod stalnim adrenalinskim šokom. I budući da jako dugo živimo u takvom stanju, mi smo ustvari izmenjeni ljudi, postali smo adrenalinski ovisnici. Mi ne znamo šta je sve uključeno u tih deset godina kraćeg života. U to je uključen i rat, i politika, istorija ovog regiona, i mi, to što ja kao vozač ne propustim pešaka na pešačkom ili to što pešaci istrčavaju, sve je to deo tog stresa koji se proizvodi. To što na poslu ljudi ne komuniciraju normalno, nego koriste jedni druge kao vreće za ventiliranje, i to što u porodici imamo zlostavljanje, nasilje. To, znači, nije samo istorija. Možemo mi da kažemo da je 90-ih ovo društvo napravilo pogrešne odluke. Ali važno je šta ćemo da uradimo u narednom periodu. Kako da počnemo da se izvlačimo iz ovog haosa i krša od života koji smo napravili, jer nas taj krš košta. Košta nas tih deset godina kraćeg života. I košta nas tako što kada izađeš na ulicu, vidiš čoveka od 50 godina koji deluje iscrpljeno, isisano, kao da su ga sreli dementori iz Hari Potera i isisali mu svu životnu energiju, optimizam, elan. Dakle, jednostavno vidiš ljude koji su u stvari samleveni ovim životom.

Niko od nas, skoro da više ne može da se tretira kao normalna osoba. Mi smo ovisnici o adrenalinu, mi moramo da imamo neke povišene konfliktne situacije, mi skoro da već počinjemo, kada nema takvih situacija, kada nisu objektivno generisane, mi kao da zbog te potrebe za adrenalinom, počinjemo da proizvodimo te konflikte oko sebe. Taj adrenalin naše telo luči svakoga jutra da bi nas pripremilo za taj šokantni život tokom dana i mi, ako ne doživimo te neke objektivne šokove, ako niko ne proba da nas pregazi na pešačkom prelazu ili nas ne uvredi na poslu, na ulici, u kući, onda mi počnemo sami, kao narkomani da tražimo – sa kim ću sada da se posvađam, kome ću sada nešto da uradim da bi konačno mogao da istresem, ispraznim taj adrenalin.

Na internetu postoji sajt ted.com. Tu ima predavanja raznih pametnih ljudi o različitim temama. Vrlo zanimljiv sajt. Bila je jedna novinarka, koja je dobila Pulicerovu nagradu za tekst koji je napisala na osnovu svog iskustva osamljivanja. Ona je, kada joj je otac umro, prosto prekinula sa dotadašnjim životom, sela u kombi i krenula da živi kao beskućnik. I ona svedoči o tome koliko je brzo izgubila samopoštovanje. Samo zato što više nije imala posao, stalno mesto boravka i što je videla kako je tretirana od strane drugih ljudi kao neuspešna. E sad, sve to pomerite na nivo zajednice. Dakle, mi 20 godina imamo neuspehe. Onda je na tim izborima posle kosovske krize većina ljudi glasala za politiku koja promoviše evropske integracije i iz perspektive inostranstva mi smo sve više označeni kao ljudi koji počinju da se ponašaju na pristojan način. Ne može čovek da ne uzme u obzir i tu sliku. Sa druge strane, mi vidimo da mnogo toga ovde ne ide kako treba i da neke od tih grešaka nisu nužne i na to treba da se fokusiramo.

Biljana Srbljanović: Šta je, bre, vama – u čemu je problem sa deklaracijom o Srebrenici, u čemu je bre problem, pa zar tamo nisu pobijeni ljudi, zar vama nije žao? Hajde, samo mi odgovori sa da ili ne, nema šta dublje da razgovaramo. Nisu više u pitanju ni novci, ni odštete, ni ugled zemlje, jer ga ionako nema. Mi smo mnogo, bre, dosadni, daj, idi u onaj tvoj ćošak, što mračiš. Mi smo kao oni ljudi što kad ih odvedu na neki porodični ručak, a tamo svi jedno isto pričaju, pa pitaju, na primer, vidiš ti ove Arape kakvi su, a ti kažeš – dozvolite, to što osećate je protivzakonito, nije ni ljudski, nisu svi Arapi isti. Onda se svi okrenu ka tebi, pa te gledaju, a ti onako – ustvari, ništa nisam ni rekao.

Mi smo ovde vodili ratove koji su se stalno vrteli oko pitanja pravoslavlja i nacionalnog identiteta. Ali to kako mi vodimo ovo društvo najviše liči na islamske ili katoličke integriste. Znači liči na one sa kojima smo bili direktni neprijatelji u tim ratovima, judeo-katolički zapadni svet i muslimani koje si želeo da istrebiš, i istrebio si ih u Srebrenici. Taj stupanj homofobije, ta država – porodica koju vodi jedan virilni muškarac, gde se muškarci udružuju u često nasilne klubove. Da li su oni vandali na ulici ili su ministri u vladi, svejedno. To su bahati muškarci koji se sa nipodaštavanjem ponašaju prema svakome ko je slabiji, prema ženama, nacionalnim, seksualnim, religioznim manjinama. Ti sad nađeš čoveka sa koferom para, pobegao iz stana, taj čovek direktor policije. Ljudi, o čemu se radi? Ako si ti urušio to, ti onda de fakto treba da imaš jednog čoveka koji će imenovati svog naslednika, koji će voditi državu tako što će njegova dekonstruisana i rekonstruisana porodica njegovih pajtaša, prijatelja, klipana, pa što da ne i dece, rukovoditi tom državom, koristiti državnu kasu kao svoju, deliti nagrade ovima, ovima zakidati, ove ukidati, ove ubijati, i to će biti ta vrsta države. Ja jednostavno ne vidim samo ovde da to ljudima smeta. Mislim, meni smeta, ja ću i dalje da kažem da mi smeta, i ja ću i dalje da radim sve što mogu da radim, ali jednostavno mislim da ovde ne možeš da optužiš, a ranije si mogao da optužiš – kradu izbore, varaju, kada bi nam dali pravu demokratsku utakmicu, Milošević bi bio svrgnut. Milošević nije mogao da bude svrgnut, jer on de fakto nije ni krao izbore. On je krao malo, a ostatak je dobijao, tako da nema tu krađe uopšte. Jednostavno, ne postoje demokratske institucije, ono malo što su počele da se prave su razgrađene i za nas će biti jedini izlaz ta neka kao prosvećena diktatura, prosvećena zbog toga što oni znaju da kupe Bosovo odelo, a ne nose više Prvi maj Pirot. Eto, to je jedina razlika među njima.

Borka Pavićević: Stalno si u toj poziciji, kao znaš ono, kada slušaš ljude koji govore, a naši su prijatelji diljem sveta, koji ti kažu, čekaj, dosta bre te prošlosti, mislim, hajde zidajte tu budućnost, hajde okrenite se tome, a onda istovremeno posle kaže, ali gde je taj Ratko Mladić? Ima Kosovska bitka, pa onda nema ništa do juče. Stalno si u toj poziciji, kao znaš ono, kada slušaš ljude koji govore, a naši su prijatelji diljem sveta, koji ti kažu, čekaj, dosta bre te prošlosti, mislim, hajde zidajte tu budućnost, hajde okrenite se tome, a onda istovremeno posle kaže, ali gde je taj Ratko Mladić? Ima Kosovska bitka, pa onda nema ništa do juče. U nizu postupaka ne vidim javni interes i svrhu toga delovanja koje je postalo samo za sebe neko delovanje i odvojilo se od toga šta ti, ja ili bilo ko sada ko ide ulicom, zapravo misli o vlastitom i onda je sve moguće, a i sve je nemoguće. Zato su ljudi izbezumljeni, zato neće da preduzimaju ništa, jer se oni zapravo plaše da će onaj tamo da javi onome, a da je ovaj iz ove partije, tako da dobiješ to što neki ljudi danas nazivaju društvenom anomijom. Danas me neko zove i pita me, kakvo ja ime predlažem za novi most. Pa on će se imenovati. Genocid u Srebrenici se imenovao kada se desio, dobio je ime, baš kao što smo ti i ja dobile ime i prezime kada smo se rodile. Ne možemo dobiti ime i prezime naknadno. Danas me neko zove i pita me, kakvo ja ime predlažem za novi most. Pa on će se imenovati. Genocid u Srebrenici se imenovao kada se desio, dobio je ime, baš kao što smo ti i ja dobile ime i prezime kada smo se rodile. Ne možemo dobiti ime i prezime naknadno. Ljudi se mogu konstruktivno dogovarati samo ukoliko uvaže da postoje stvari oko kojih nema dogovora. Pa kako sada izgleda ta sveta reč Kosovo u ustima takvih ljudi, koji se tuku ispred manastira? Šta je, bre, to? To je onda jedenje tog Kosova ispočetka. Pa je li to bilo zbog građevinskog preduzeća ili je bilo zbog tendera ili je bilo stvarno zbog nesreće Srba na Kosovu. Daj budi na nivou nesreće tih Srba, pa se nemoj tući. Ako su neki od ovih opažaja tačni, onda je to ono što truje dušu naroda. Hoće li više taj patriotizam i taj identitet izaći na tender pa se takmičimo i ti i ja, majke ti, da ga kupimo. Hajde neka se da ta duša na tender. Najbolje da formiramo neku agenciju koja će, zapravo, dati biće naroda na tender. Pa da vidimo koliko onda ono košta.

– Ovom suđenju prisustvujem kao posmatrač oštećenih porodica. Među tim masakriranim ljudima bila je i moja ćerka sa svojom porodicom. Oni jesu ubijeni i nikad vraćeni. Da citiram, da samo u toj tragediji nastradalo je 18-oro dece, a najmlađi je bio moj unuk Eron od 9 meseci, stariji sin moje ćerke od 3 godine i ćerka od 25, i tako.

Svetlana Lukić: Kako Vam se zvala ćerka?

– Ćerka mi se zvala Sabata, a unuk Ismet od 3 godine, a Eron od 9 meseci. Hoću jednom da potenciram da sam ja kao učenik petog razreda od pesnikinje Desanke Maksimović bio naučio pesmu Krvava bajka. Pitam – da li su ljudi u Srbiji zaboravili taj slučaj? Ja nisam i hoću da im kažem neka ga prelistavaju, jer samo u ovom slučaju to je jedan od onoliko đaka. To je bilo u Kragujevcu i to ne želim da se ikome desi. Ja opet pozdravljam sve slušaoce radio Peščanika i želim vam svako dobro.

Boris Dežulović: Ti si imao Hrvatsku koja je cijeli rat zapravo, tzv. oslobodilački, naš NOB iz devedesetih, iskoristila kao dimnu zavjesu za jednu neslućenu i nezabilježenu pljačku društvenih resursa. Za vrijeme rata tih slavnih devedesetih, dok je moj brat bio u rovu pet godina, dok su hiljade i desetine hiljada tuđe braće bile u rovovima, do onih koji su odlazili zaista da ižive neke svoje atavizme, da idu ubijati srpske babe, da idu pljačkati srpske kuće, sve to je bila zapravo jedna šaralaža koja je služila zato da 200 bogatih obitelji iz fiks ideje Franje Tuđmana zapravo zavlada nacionalnim resursima. I sve o čemu mi pričamo svodi se samo na to da se zapravo prikrije i sakrije ta priča. Šta misliš zašto, čemu sada ta priča o Kosovu, o nacionalnim svetinjama, o bombardovanju, o NATO-u? Sve te priče zapravo služe za mobilizaciju ljudi retorikom 19. stoljeća koje služe da se pokrije biznis iz 21. stoljeća, ništa drugo. Da ti rezoluciju o Srebrenici donosiš tako da mjesec ili dva dana domišljaš kako nekako zajebati spominjanje genocida u rezoluciji, i donosiš je na način kao što se donosi Zakon o uvozu žitarica ili Odluka o preraspodjeli članstava u upravnim odborima, dakle jednakom političkom pragu, jednakim odvratnim političkim kompromisima, to je po meni apsolutno porazno.

Deklaracija o Srebrenici, ovakva kakva je donesena, način na koji je donesena, kontekst u kojemu je donesena i sve što ona donosi tako donesena je meni apsolutno odvratna. To licitiranje riječima, izrazima, glasovima… Rađe je onda nemoj donijeti. U Hrvatskoj, ako ništa drugo, nikakva deklaracija nije donesena, pa hajde da ostavimo mogućnost da neko zaista sutra javno kaže na način na koji to ne mogu vam ja reći, ja nisam političar pa vam ništa ne znači. Meni nije problem reći da je u Oluji napravljen genocid, to će ti i u Hrvatskoj reći desetak ljudi među kojima sam i ja, ne više, ali meni je to licitiranje sa tom skupštinskom procedurom i sa tim dohvatavanjem glasova i trgovinom, redigiranjem i lekturom teksta rezolucije da biste dobili još tri glasa za većinu, to je onako veća uvreda za mrtve Srebreničane nego slogan ’Nož, žica, Srebrenica’. Možda ja to dramatiziram, ali da bih bio jasniji, to je zbog toga što ovaj tekst deklaracije ne donose pijani navijači sa Sjevera Partizanovog ili Zvezdinog stadiona nego donosi politička elita, koja bi trebalo biti savez društva. To je zaista stvar koja je duboko unutrašnje potrebna našim društvima, potpuno je nevažno šta o tome misle Brisel, London, Rim, Pariz ili Vašington. Ali, priznaj, u pičku materinu, napravili smo sranja, hajde da odem na taj grob, ne moram ni cvit odnjeti, hajde da razmišljam pola minute nad stratištem, nad bilo čim, da promislim, da sam sebi za početak priznam da je to bio zločin. Djeca trebaju znati šta je bilo u Jasenovcu i djeca trebaju znati šta je bilo na Kosovu, šta je bilo u Srebrenici, šta je bilo na Krajini, šta je bilo u Oluji, ja zaista mislim da to djeca moraju znati. Nisam siguran da je to svjesno pomirenje u laži dobar početak, i kako stvari stoje definitivno ćemo se pomiriti u laži, za istinu je već, bojim se, kasno.

Mirko Đorđević: Pa molim vas, ništa bolje nisam pročitao nego pre nekoliko dana, neki aforizam koji kaže, ako budemo usvojili ovu rezoluciju o Srebrenici sa rečju genocid, kako ćemo Mladiću izaći na oči? Još nešto, znate, istine radi, ovi lomovi, ovi ratovi i sve to, u njima su kao i u svakom haosu istorije neki dobili nešto, mi smo stvarno izgubili sve, a mi smo i krivi. Nas je bog kaznio. Pogledajte šta smo radili u Bosni. Pogledajte molim vas, Mladić, koji izjavljuje – došlo je vreme da se osvetimo Turcima posle 200 godina. To je sumanuta logika. U Bosni nema ni etničke grupe turske, ni manjine, nema. Ima raznih naroda i etničkih grupa, nema Turaka u Bosni, ali mi još operišemo tim pojmovima. Ali molim vas, ta se prevara institucionalno vrši. Ja gledam, znate, postoji jedan izdavač u Beogradu koji objavljuje čudne knjige. Ako kupite jednog dana tu sjajnu studiju koju prevedu i objave, već sledeća je knjiga nekog ljotićevca. Red ovoga, red onoga. Šta je to? Kada sam jednom priupitao nešto slično, znate kakav sam odgovor dobio? Pa znate, mi radimo ka ravnoteži pomirenja. Mi bismo i vama objavili knjigu. Pa neću ja onda kod vas da objavljujem knjigu. Neću, boga mi, ne vredi, onda neću, onda mi ništa ne znači. Vi ćete štampati sada izabrane govore Milana Nedića i mene u istoj ediciji. Nema tablice vrednosti. Ljudi, kada se kaže tablica, to je religijski pojam, misle na Mojsijeve tablice. Pa u pravu je bio onaj što je diktirao Mojsiju, pa mu uklesao po tačkama.

Zumra i Sabra:

– Evo me u Beogradu sjedim i kažem da molim sve ljude dobre volje da nam pomognu da izručimo ratne zločince, bez obzira kojoj vjeri oni pripadaju. Ja sam živi svjedok Srebrenice, istina se mora znati, mi bez istine ne možemo dalje. Koliko god vi meni ne bi vjerovali da se Srebrenica nije desila, ja sam uporna da jeste. A često idem putem Sarajevo – Srebrenica, pa nekad zamišljam, stvarno bi mi bila želja da negdje sretnem Radovana Karadžića, pa da mogu ja s njim da odem u policijsku stanicu i da kažem – evo, dovela sam ga. Znaš.

– U Srebrenici je za par dana nestalo hrane. Znači, kada su ušle paravojne formacije iz Srbije, to su bili šešeljovci, arkanovci, nekakvi Bijeli orlovi. Oni su došli iz Srbije po zadatku, po spisku, znači nešto je tu prije bilo organizovano i mi muslimani nismo znali šta će da se desi. Ja sam, recimo, u mojoj zgradi imala samouslugu, tako da nisam imala mnogo zaliha u kući. Imali smo veliki priliv izbjeglica iz istočne Bosne, sa devet opština je sav narod došao u tu malu Srebrenicu. U miru 5.600 je bilo stanovnika u gradu, odjednom je došlo jedan val, jedan stampedo naroda i u toj maloj Srebrenici naselilo se 60.000 izbjeglica. Sve što je nicalo iz zemlje, mi smo to pojeli. Evo, moja djeca, jedan je bio tek pošao u prvi osnovne, a drugi u peti razred, sigurno 99 odsto ovdje u Srbiji stanovništva neće vjerovati da moja djeca 21 dan, sem vode, ništa u usta nisu stavila.

Ja sam išla u Jasenovac da vidim šta je se tamo desilo, pa bih ovog puta pozvala svu omladinu iz Srbije, ako ne vjeruje, neka dođe u Potočare. Tamo je Jasenovac i neka pogledaju. Toliko.

– Pa treba ubiti 10.000 ljudi, imali su vremena da organizuju i bagere koji su kopali masovne grobnice, imali su vremena da organizuju ljude koji će pokupiti tijela i odnijeti ih tamo da pokopaju. Imali su vremena kasnije da se presaberu i da kažu da su u neke grobnice pokopali na stotine ljudi, mnogo, pa kad neko dođe do neke grobnice reći će – a, vidi, ovdje je bio zločin, pa su rekli – hajde sad malo ovo da preturimo, da rasturimo, da razmetnemo, da to bude malo blaže. Pa im ni mrtvim nisu dali mira, i iznijeli su ih i samljeli, pa se ne zna ni ko je ko. Ali ljudi, zamislite da im ni mrtvim nisu dali mira. Pa kažite da to nije za osudu, ma oni su ja ne znam za šta. Od 17. aprila 1992, pa do 11. jula 1995. u Srebrenici je bio pakao. Svaka ispaljena granata, svako bombardovanje, svaki snajperski hitac koji je upućen sa obližnjih brda oko Srebrenice je bio čist pogodak, jer je toliko bilo ljudi. U Srebrenici nije bilo prostora, nije bilo prostorije, nije bilo prozora na kom nije bio dimnjak, znači, toliko je ljudi bilo. Moja ćerka koja je bila u Sloveniji, pa tako bila brižna, pa često piše i kaže – mama, možete li kupiti šta, a ja njoj odgovaram, pa joj kažem – sine, u nas su izlozi puni živih ljudi.

– Kad kažete da se ne slažu Srbi, da neće da nas čuju, da ne vjeruju da se desila Srebrenica, moram im reći da su autobusi i kamioni koji su u koloni bili parkirani za srebrenički narod svi bili iz Srbije – bili su autobusi 7. Juli Šabac, bili su Strela Valjevo, bili su Raketa Titovo Užice i dalje da ne nabrajam.

Bogdan Bogdanović: Mislim da je Beograd izgubljen, da ne kažem mrtav grad, ali napola mrtav. Bojim se da Beograd nikad više neće biti za južne Slovene ono što je bio. On je bio voljen grad, Beograd su voleli. Beograd su voleli, Sarajevo ga je volelo, Split ga je voleo, znam sijaset Zagrepčana koji su ga voleli, Istra ga je volela, Makedonci su ga voleli, Crnogorci su ga voleli. Bojim se da sad više Beograd ne voli niko.

Žarko Puhovski: Meni se čini da je glavni problem sa kojim će se Srbija susresti kod evropskog integriranja kancerozna tvorba koja se zove Beograd. Beograd je pojeo Srbiju. Kada odete 100 kilometara jugoistočno od Beograda, vi ste dalje od Beograda nego što je Beograd daleko od Njujorka. Bio sam prije dvije godine u situaciji da me zaustavi policija na putu prema Bugarskoj, jer sam navodno prebrzo vozio i odveli su me u policijsku stanicu u, to se zove, Brza Palanka. I tamo su još imali one stare Remington mašine na dva kata, po kojima su s dva prsta lupali, doslovce je sa stropa curila voda od kiše. Imali su dva ili tri stojadina dvadesetak godina stara, svi su bili raskopčani, svi su ostavili remene sa pištoljima na naslonima stolica, koje sam ja mogao uzeti da mi je bilo do sukoba. I to je doslovce izgledalo kao žandarmerijska stanica koju opisuje Branislav Nušić. To je 250 kilometara od Beograda. A da ne govorim stvari koje se događaju sad u Boru. Vi imate deset posto Srbije bez vode ne znam koliko dana, a to u novinama dobije tri retka na šestoj stranici. I to su stvari koje pokazuju da ti ljudi dobivaju jasnu poruku – vi na niste važni.

To je formula koju je davno, prije 80 godina, formulirao jedan Srbo-Hrvat u punom smislu reči koji se zvao Micić, sa svojim konceptom barbarogenija – jest da smo ovakvi, onakvi, ali mi nismo sluge Evrope, mi ne oponašamo Evropu, mi smo autohtoni. I u toj autohtonosti ima zaista divnih karakteristika, vi ćete svaki petak sada u ovo doba vidjeti 20-30 kombija sa petnaestak ljudi koji jure iz Ljubljane, iz Zagreba, na ludi vikend u Beograd. To je postala velika šminka među mladim japijima, koji se tamo odlaze raspojasati, ne toliko što je jeftinije, više nije ni jeftinije, nego zato što postoji taj koncept – ti Srbi imaju srca. Ciganskog naravno, dakle tu je romska muzika i tako dalje i tu ima nekakvih posebnih kvaliteta, ali istovremeno ne šteti da imate papire u javnim wc-ima.

• Eddie Vedder With Nusrat Fateh Ali Khan – Long Road

Svetlana Lukić: U nastavku emisije govore dečak Vasa kad je bio mali, kad je bio malo veći, profesor ekonomije Miodrag Zec i urednik E-novina Petar Luković.

Vasa: Najviše mi smeta što su zgrade tako ižvrljane i što je svugde po ulicama đubre, i što malo-malo kada ideš većim ulicama u gradu, tamo naiđeš na nekog prosjaka. Siromašni smo, a i dosta smo užasne stvari radili pod Slobom, a nećemo da priznamo. Ja sam baš čitao u svojoj knjizi iz prirode i društva, u svom udžbeniku školskom, o tome kako je jedan naš čovek, Gavrilo Princip, izazvao Prvi svetski rat tako što je ubio jednog čehoslovačkog plemića.

Svetlana Lukić: Austrougarskog.

Vasa: Austrougarskog, da. Čehoslovačkog, čuj mene, austrougarskog i onda su ne znam koji, koji, koji stali na stranu Austrougarske i ne znam koji, koji, koji stali na našu stranu, tako da sam se stvarno zapanjio kad sam čuo da smo mi onako nebitni i bedni i mali bili usred Prvog svetskog rata.

Sve ostale zemlje su mnogo uređenije. Bio sam u Americi, u Turskoj, u Sloveniji, prolazio sam kroz Hrvatsku, a u svim ovim ostalim mestima je bilo jako mnogo čistine oko nas, recimo u Crnoj Gori, koja je tad kad sam ja bio bila deo naše države. Bolje je uređeno i manje prosjaka na ulici sedi po ćoškovima, a ovde malo-malo kad sam kod bake i deke neko kuca na vrata, neka jadna žena u ritama, sa nekim malim detetom sa rukavima od pet metara, traži parče hleba i putera i nešto malo odeće.

Svetlana Lukić: Ustvari, taj odnos između ljudi koje viđaš na ulici, prodavnici…

Vasa: Uznemirava me, uznemirava me taj odnos, kako psuju. I takođe mrzim to što ima tako puno pijanih ljudi. Mislim, pre neki dan vraćao sam se sa karatea ujutru, a ne uveče, i prolazi neki čovek pored mene, prolazi pored mene sasvim normalno i tamo negde 5-10 metara iza mene okrene se i drekne – hej, pipo, tako me je nazvao nešto, hej, pipo, sećaš se kad smo zajedno bili u ratu, sve smo ih smlatili. Ja sam bio prestravljen.

E, da, i takođe mislim da je vrlo glupo tu ustvari, na kraju knjige piše o rascepu Jugoslavije, kao poslednji članak istorije bitan. Kaže – Jugoslavija je rasla i postajala sve bolja ekonomija i zemlja do te i te godine kada se desio konflikt i Jugoslavija se raspala. Ništa ne kaže da smo mi ti koji smo pod Slobom napali ove i ove i ove, ništa ne kaže da je rat rascepio, samo kaže – desio se konflikt i Jugoslavija se raspala, the end.

Svetlana Lukić: Je l’ učite mnogo o kosovskom mitu, o Kosovu…?

Vasa: Uopšte ne učimo o Kosovu niti o Albaniji, ni uopšte o drugim zemljama, učimo samo o Srbiji, što mislim da nije fer.

Svetlana Lukić: Pa, to je naša zemlja, mislim, u redu je da…

Vasa: Ja sam prošao celu knjigu i jedino gde se spominju druge zemlje je koje su zemlje bile u Jugoslaviji i koje se zemlje graniče sa Srbijom. Ništa, ništa više, kao da smo mi kraljevina sveta ili šta već. Dosta je glupa ova zemlja. Ne možemo za početak nikako da se dokopamo nekog normalnog političara, to je kao slepa baba koja po mraku traži mrvu prašine koja joj je ispala. Tako mi tražimo pametnog političara, mislim, tolike su nam šanse i da ga dobijemo.

Svetlana Lukić: Šta ćeš ti da radiš onda?

Vasa: Ja bežim u Japan, čim završim fakultet brišem ja.

Svetlana Lukić: Neće ti biti žao ovih ljudi koji ostaju tu?

Vasa: Ponekad ću plakati, ali ne često.

Svetlana Lukić: Znaš kako je to tužno, jer ja imam telefonski imenik u kojem mi je pola imena precrtano zato što su tako zbrisali.

Vasa: Treba ti novi telefonski imenik, tako možeš na primer da zaboraviš na te koji su zbrisali, tako da dok tražiš ime ne moraš da nađeš precrtano ime nekog koga si poznavala.

Svetlana Lukić: To je teško, nedostaje mi, ja ne želim da ih izbrišem iz svog života, iz svog sećanja i to.

Vasa: Šta da ti kažem, čudna si.

Svetlana Lukić: Kad naiđe dnevnik, pa silom prilika moraš da gledaš, šta ti je ono…?

Vasa: Ne silom, ja kad nađem dnevnik ja ga namerno gledam, mene to zanima.

Svetlana Lukić: Šta si čuo u dnevniku u poslednje vreme?

Vasa: Sad prate to, kao – e, uspeli smo da prođemo nekažnjeni za ovo sa Bosnom i Hercegovinom, i to, mislim, svi smo zbog toga presretni, mada ja mislim da nismo zaslužili, jer jesmo to uradili. Mislim, s punim pravom nas je tužila Bosna.

Svetlana Lukić: I šta još čuješ u dnevniku?

Vasa: Ma, ovo o Ahtisariju za Kosovo…

Svetlana Lukić: Pa, šta si tu ukapirao?

Vasa: Ukapirao sam da je Koštunica glavni u kampanji za Kosovo – ne damo Kosovo, dok god Srbija i njeni preci i šta god postoje i žive Kosovo neće napustiti granice naše države. Ne razumem ga, mislim, već ga je izgubio. Šta ti misliš, da li postoji šansa da zadržimo Kosovo?

Svetlana Lukić: Ja mislim da ne postoji.

Vasa: Ja mislim da smo gotovi sa Kosovom.

Svetlana Lukić: Je l’ bi ti voleo da odeš na Kosovo?

Vasa: Voleo bih, mislim, nikad nisam bio.

Svetlana Lukić: A je l’ bi se plašio Albanaca?

Vasa: Plašio bih se, zato ni ne idem na Kosovo, čujem, ono, na granici čekaju da ubijaju Srbe. A zašto nas oni toliko mrze?

Miodrag Zec: Ljudi, mora se živeti od realnoga sektora. Imaju zemlje koje imaju more, koje imaju prirodne resurse, koje su London, gde ljudi dolaze da trguju itd. Kako ćemo mi biti centar? Prema tome, mi smo ušli u nešto što se zove industrijski ćorsokak. Ključna je stvar uvoz – izvoz. Pa ne može to tako da funkcioniše. I šta ćeš izvesti? Nemaš robu. Da sada i nađeš investicije, država sada daje pare, ali udariće vrlo brzo u jednu strahovitu stvar. Sistem obrazovanja uopšte tome nije podešen. Mi smo podesili sistem obrazovanja na usluge. Svi misle da će biti u državnoj administraciji, u bankama i trgovinama. Ti nemaš industrijske radnike, ti nemaš nikakvu industrijsku kulturu, ti nemaš obrazovanje. Ja gledam na televiziji, slikaju onu ženu kad Punto onaj pravi, ona ima blizu 60 godina, ali ona je bila najbolja za slikanje, nema tamo mladih ljudi. Prema tome, ti nemaš industrijske škole, nemaš ništa od toga. Imaš sada u Crnoj Gori više brokera nego zidara, i sada su otvorili neku zidarsku školu, ali neće niko da se upiše. Svi zidaju kule od snova, svi zidaju bolju budućnost, niko neće da zida kuće. Prema tome, industrija obrazovanja pretvorila se u punjenje birokratskih struktura. Ja mislim da ovo što se desilo u obrazovanju, bez obzira kako se to shvata, to je opasnije nego što se na prvi pogled čini, to je ruiniranje genetskog materijala. I onda ćeš ti ostati bez radne snage, bez te tehničke inteligencije itd, i svi ćemo mi na kraju biti neki državni činovnici. Šta ljudi misle? Kako mali Đokica razmišlja o sistemu? Pa možeš samo drugog prodati. To je kao porodica da se mi ovde tučemo i svađamo, a plate nema. Možemo da se pobijemo, ali nema. Možemo da se pobijemo, ali gotovo je. Mi moramo naći nekog trećeg, koji će izaći napolje i komšiji nešto prodati i onda da nam kupi hleba. I mi mislimo sada – uzećemo kredit, kupićemo stan i izdaćemo ga nekom. Pa kome da izdaš kada će ljudi ostati bez posla? Pa nije to eksportna roba. Ne možeš ti sada Švabi izdati stan. Švaba je došao ovde u misiju, pratio šta se dešava na Kosovu i otišao i gotovo je. Ne možeš ti živeti od rentijerstva, ti moraš živeti od razmenljivih dobara ili od strateške sirovine, kao što žive Rusi, pa pumpaj gas iz Sibira dok ga ima.

Mi moramo živeti od teškog ljudskog rada. Svi misle da će živeti od usluga. Pa biće više frizera i masera nego što ima nogu, bre. Znači, prosto ja mislim da je taj ćorsokak industrijski i ćorsokak opšteinvesticioni, on se desio. Ja razumem i te ministre i političare, njima nešto padne na pamet, nešto im neko kaže. Pa, evo, primer jedan – luka Bar. Država hoće da kupi luku Bar. Šta će nama luka u tuđoj državi? Sutra je mogu nacionalizovati. Drugo, hajde, u redu, da je nacionalizuju, ali da je ona tako dobra, nju bi već neko kupio. Treće, i da je dobra, šta ćemo mi tamo izvoziti? Ja ne znam, ali se samo sećam da je Zastava za Ameriku izvožena preko luke Bar. Ali, dobro, i da imamo robe, i da imamo šta, pa mi nemamo pruge, ne možemo doći do tamo. Mislim, i grmi on sad, konzorcijum će kupiti sve. Pa mi imamo robu za kombi. Mi imamo mala i srednja preduzeća, ma ni za šleper, bre. Pa šta ćeš ti na brod tovariti, pobogu, brate? Evo, vi i ja da idemo da mašemo zastavicama, ali ne znam šta bi tako teško tovarili da mora na brod da ide. Šta? Čarape? Odjednom se neko za nešto uhvati. Znači, domisliti, pročitati, uneti se u nešto. Vi radite čitav život nešto, a ne znate. Neko dođe juče, stručnjak je za sve i svašta. Drugo, obrazovanje se raspustilo. Kaže, glavni hit i glavna parola sad ovih studenata je – uveče prelistam, ujutru zablistam.

Kad se najbolje živelo? 1976. i 1977. godine, kada je zemlja ubrzano tonula u zaduživanje, to je bio najbolji period. Drugi put kada se najbolje živelo je za vreme gospodina Ante Markovića, ali zašto? Ne što je on genij, nego što je fiksirao kurs, potrošio devizne rezerve i narod se dočepao Samsunga i televizora, a posle smo ušli u rat. Tad se živelo relativno dobro, ali kratko. Kad se još kraće dobro živelo? Pa živelo se 1997. godine, kada je prodat Telekom, kad se malo danulo dušom i relaksiralo. Kad je standard za ove vlasti bio najbolji? Pa kad je prodat Mobtel, a sve to kraće i kraće traje. Nema sretnijeg čoveka od mene kao kad bi neko našao ovde kamen mudrosti, ali ja znam da ga traže od Aristotela do Njutna, pa ga nije niko našao, bre. E, moguće je da će ovi naći, ali mala je verovatnoća. Ljudi su resursi. Znači, kako zemlja može da funkcioniše? Prvo, da nešto otme kao što ovi naši prijatelji Englezi i Ameri, oni ljudi kolonije otmu, u redu. Drugi izvor bogatstva su velika otkrića, Ford, ovo-ono, parna mašina. E, dalje, kako može na dalji način? Može radom, ali radom je mnogo gadno i teško. Zemlja možda ima resurse, Rusi imaju gas, može da se živi od toga, ali opet izduva gas. Od čega se najduže živi? Od stanovništva, rastućeg mladog stanovništva, to je najveći resurs. E sad, šta naša voljena Srbijica ima? Ima ona prirodne resurse. Mi smo jedna od starijih nacija u Evropi, nacija koja ubrzano stari. I sad, u kopijata postoje dve ideje. Jedna ideja je možda da ljudi ne mogu to da rade, nisu utrenirani, nisu nikada radili. Neki profesor Stjepan Harni je pravio analizu koliko je radno vreme u bivšoj SFRJ i došao je do zaključka da je to maksimum tri sata i 15 minuta, to je jedno obrazloženje. Drugo obrazloženje koje meni kažu neki ljudi, mašinci, neko ko se u to razume, ja ne znam da li je to tačno, da su postavljene takve norme koje su 30 posto veće nego u Italiji. Ja sam čuo tu verziju, izvinjavam se Fiatu, i kad god vidim kako se zove ovaj pult, ja ću da se naklonim ako to nije tačno, ali ako je tačno, onda je pitanje sa industrijskom politikom, pitanje sa zakonodavstvom itd. U tom smislu je problem ko će da radi. Nama sada trebaju industrijski radnici, a mi nemamo industrijske radnike. Ali, da li ti šalješ poruku da formiraš industrijsku plazmu? Pa mi ovde razvijamo škole kao da ćemo mi vladati i posredovati nešto u finansijama. Pa posreduje London, tamo se to preraspodeljuje, ne preraspodeljuje se to u Rakovici. Ovo sve za upravnike samoposluga se školuje. Dođe investitor i kaže – Ljudi, zna li neko da radi nešto ovde? E, to je problem, ali mi možemo sad ovako, ja i vi, do sledećeg Božića da pričamo i ništa nećemo rešiti, samo trošimo vreme koje je neobnovljiv resurs.

Petar Luković: Gledao sam neki glupi kanal gde preko SMS-a šalješ svoju sliku i u četiri rečenice opisuješ sebe i svoj hobi. I sad, Boba iz Zrenjanina voli kafiće, voli diskoteke i voli zezanje. Dobro, onda neka Maja iz Vršca, njeni su piće i kladionice i ona voli zezanje. I onda neka Vera – ona voli ludilo i zezanje. Šta je ludilo, pizda mu materina? Pa to je ovo što rade Tadić i Jeremić – ludilo i zezanje. To ludilo i zezanje se u stvari generiše sa vrha kao politički obrazac i postaje formula koju ljudi onda razrađuju. Misli globalno, radi lokalno. I sad ljudi kažu – daj i ja malo da uzmem, jer ovi gore jebu majku pa rasturaju.

Kome je Dinkić uzor? Za šta uzor, izvinjavam se? Da budem neporočan ili da budem pošten, da se ne bavim kriminalom, je li to možda? Po zakonu o informisanju imam pravo na utisak. On je član partije koja bi u nekoj zemlji kompletno otišla u zatvor, sa svim članovima i simpatizerima i glasačima, dakle svi bi otišli u zatvor. To je jedina partija u istoriji koja ima negativnu podršku, koji su u minusu u podršci. I taj čovek drži sve poluge finansijske vlasti u ovoj zemlji – to je onaj čovek koji ima samo devet šoljica za kafu kod kuće. Izvini molim te, sad čitam Večernje novosti, koje su u svom neznanju, a u svojoj neizmernoj ljubavi prema predsedniku spremne da štampaju šta god im predsednik kaže. On je verovatno rekao – hajde da napravimo malu kockicu – koja se zove antrfile, ali on to nije znao, on je rekao – da napravimo malu kockicu u kojoj će u šest tačaka pisati šta je sve konkretno dogovoreno u Kini. Tačka broj tri mi je bila smešna, kaže, dogovoreno je da Narodna republika Kina podrži povezivanje Šapca i Prokuplja sa izlaskom na autoput I-40. Nije me mrzelo, uzeo sam mapu i Šabac ovde, Prokuplje onde. I kakav je interes Kine za Prokuplje?

I još jedan od uspeha, kaže, poziv kineskim građevinarima da grade kod nas podzemnu železnicu. Pazi, Kinezi nisu gradili podzemnu železnicu ni kod sebe, gradili su im Nemci. Pošto je video vozove u Kini koji idu 500 na sat, pod tim utiskom brzine, po povratku ovde, a povodom priče o statutu Vojvodine Tadić je rekao, citiram – kada neki ljudi u Vojvodini danas žele autonomiju koja se graniči sa državom, onda zaboravljaju da je između Beograda i Novog Sada samo sedam minuta razlike, ukoliko se ide najsavremenijim tehničkim sredstvima. A šta ćemo sa tim, što kaže jedan moj prijatelj, što je između Subotice i Segedina tri minuta. Ne razumem šta hoćeš time da kažeš. Verovatno mu oni njegovi kažu – predsedniče, ala je ovo pametno, ala je ovo duhovito, svi se smeju oko njega, tapšu ga po ramenu, kažu – jao, kako ste ovo smislili, pa gde ste bili u trenutku kada ste to ovako smislili, pa jeste li razmišljali dugo, je li to bilo spontano, pa bravo, moramo da zapišemo ovo, predsedniče. Kada je okružen takvim ljudima, onda su ovakve izjave svakodnevne, tu naprosto više ne postoji normalan odnos ni prema svetu, ni prema stvarnosti, ni prema Jeremiću, a naročito ne prema Miletu Dodiku. Kada dođe Mile Dodik, sve prestaje. Milorad Dodik je kraj i početak Tadića. Kad se on pojavi, ovaj čovek se potpuno promeni. Imao sam priliku u životu da budem svedokom takvih veza, kada je neko pomahnitalo zaljubljen, zaljubljen do ukopanosti, do ludila i preko zezanja i ponovo do ludila.

Predsednik valjda očekuje da ga svi vole. Jebi ga predsedniče, ima onih koji vas ne vole. Eto, kao što ne volim neka jela, ne volim neke filmove, neke glumce, ne volim neke predsednike i ne volim neke partije. Eto, šta da radiš sada, ubij me, jebiga, ne volim. To su neke moje male lične slobode. Ali ovde ne smeš da budeš slobodan. Da ima neko pametan sa strane, pa da može, on bi ukinuo ovu zemlju. Dođe i kaže – znate, gospodo, ova zemlja se ukida, ukinuta zemlja, svi na vozove, pa idite gde hoćete, da nema nikoga. Delete. Pa delete, ne vidim u čemu je svrha postojanja ove zemlje. Em što te mrze godinama vrlo zasluženo, em što ideš na nerve, em te sad svi zajebavaju zbog predsednika, vlade, zakona. Zezaju te svi, zezaju te pa te rasturaju. Čemu ovakva zemlja? Čemu? Potpuno besmislena i beskorisna teritorija sa potpuno besmislenim i beskorisnim narodom. Da budem iskren, ogromna većina naroda tu besmisleno postoji, ne znam čemu uopšte. Šta, radi nešto, dođe kući, jede, gleda televiziju, gleda Tadića i kaže – joj, što nam je lepo. Jebo vas on i jebala vas televizija, jebo vas život i jebala vas zemlja u kojoj živite. Izvinjavam se.

Miodrag Zec: Mi nismo dobili demokratiju ni diktaturu, mi smo dobili, ja mislim, oligarhiju, personalnu i svakakvu drugu. I prosto, vrana vrani oči ne vadi. Ja gledam i na univerzitetu, ljudi su nezainteresovani, i ja sam sve više. Šta? Šta sad? Postavlja se pitanje smisla. Evo, ja sam univerzitetski profesor, ja kažem studentima – ljudi, pa što vi niste išli da protestujete što se malo uči? Ja nisam znao koliko ljudi ne znaju dok nisam počeo u Republici Srpskoj da predajem na IV godini, koju sam obustavio, nisam hteo više to da radim. Ja sam bio zapanjen. Ja sam uvek predavao na I godini. Mislio sam, hajde dobro, nauče ovi kod mene, pa nauče kod drugih, pa nešto na kraju znaju. Ja sam bio profesor na IV godini i kod mene su polagali zadnji ispit, zato što nisam više znao šta da radim, pa sam im dao neke olakšice, javno objavio Peti amandman, da mogu znači, proći ako im je to zadnji ispit. Ja idem sa namerom da njih pustim, i na kraju, kad počnu da pričaju ja ne mogu da ih pustim jer oni ne znaju osnovne stvari, nisu se čak ni bunili. Ja stalno pominjem, Banja Luka je imala firmu Rudi Čajavec sa pet hiljada ljudi. 500 inženjera proizvodi televizore, lasere, vojska, tenkovi, svašta. U komunizmu, nekako je nešto radilo. Sada nema Rudi Čajaveca, tamo gde je bilo 500 inženjera, koji su nešto pravili, pa smo prodavali Sadamu, Gadafiju, nekome smo to prodavali, sada ima desetak univerziteta za menadžment, prepodnevni i poslepodnevni, i to je to. U redu. E, gde ćemo prodati sad to znanje? Samom sebi. Formiraćemo još jedno regulatorno telo. I šta na kraju? Na kraju se dešava finale. Šta ćemo deliti? Šta ćemo sada, kada smo ove godine zajmili toliko, pa dogodine toliko, pa čime ćemo vratiti? Ja to pitanje postavljam ne sebe radi, već generacija radi. Jeste pao uvoz, ali je pao i izvoz. Ne ide, ne može biti grad da ima samo tržne centre, još su se nagurali jedan do drugog. I dolazi ovaj da kupi pola vekne hleba i flašu mleka, i šta? Pa onda još četvrt hleba, pa onda 100 grama. Ozbiljna su ovo pitanja. Mi smo se malo zaneli da će nama neko nešto rešiti, da neće dati. Na kraju, šta se koga tiče? Ne kažem ja da ovo nije moguća preseći, ali moguće je preseći drugim konceptom. Priča se o profesionalizaciji. Pa vidi konkurse. Ko si, bre, ti bio? Šta si radio? Čime si se kvalifikovao za to? Koje si ti škole završio? To je takav apsurd. I na kraju, moraju se stvoriti uslovi da se isplati nešto praćeno radom. Da se proizvodi, da se prodaje drugima. Zašto Slovenci isto tako rade? Jesu li najuspeliji? Jesu. Kako da jedna mala Slovenija izveze pet puta više od Srbije, deset puta? Da, to treba da se uči. Mora to neko reći – Gospodo, ne može to tako više. Ja gledam te činovnike, ja većinu tih znam, gledam ja kako se to junači, kako se to osililo, kako to misli da je boga za bradu uhvatilo, a kada ga zbace slučajno na okuci revolucije, neko ispadne iz kamiona, onda je manji od makova zrna, ide okolo pa se žali. Jedan je životni bilans, jedan je završni račun, a svi prave neke prolazne račune i stalno si nešto na dobitku, i na kraju, pup, evo Miloševića. Ili neko ko je na vreme umro, a Tito je na vreme umro. To je genije, na vreme se rodio, na vreme umro. Da je on pet-šest godina još poživeo, ma obesili bi ga na Terazijama. Ovo je gora zloupotreba svojine od društvene svojine, a onda se bar kralo iz dobitka. Imaš neki dobitak, pa direktor malo nešto sebi uzme. Ovde se supstanca razara. Ovo, ovo je država koja nije normalna.

Petar Luković: Juče SMS mi stigne, dakle, ja sam sa Zvezdare, poručujem više ne znam po koji put, stižu mi tri SMS-a. Prvo je molba Srpske narodne stranke da obavezno učestvujem na izborima, da nikako ne propustim tu jedinstvenu priliku da odem na Voždovac da glasam. Serem vam se i na Voždovac i na glas i na Srpsku narodnu stranku. Drugo, dobijem od G17 Plus da podržim njihovu ideju o nekim porodičnim policajcima, tu sam pao. Ja sam ti rekao, to više nije stranka koja je na nuli, oni u normalnom stanju bez izbora su u minusu sa glasačima. Valjda je krajnji očaj naterao te nesrećne ljude da roditelje pretvore u policajce i da oni u zloglasnim trojkama, valjda u uniformi čuvaju svoju rođenu ili tuđu decu. Mislim, mene uvek interesuje gde se zatekao taj čovek koji je to smislio, je l’ se kupao, je l’ bio u WC-u na šolji, je l’ bio na krovu? Koje su okolnosti dovele do toga da to smisli? Pazi, kakva genijalna ideja, porodični policajci. Mislim, stvarno neverovatno. I onda dobijem i treći SMS u kome čovek kaže sledeće, sad da pročitam, kaže – Voždovčani, opametite se, glasamo tako da nikad niko ne pobedi, što više ponovljenih izbora to više asfaltiranih ulica, novih vrtića i lepših, nasmejanih lica naših političara. Naterajmo ih da nam neprestano služe, da se ponižavaju osmehom. Što više nevažećih listića to bolji Voždovac. To je jedan od onih naravno samoubilačkih malih gestova anarhizma koji mi je pokazao da tu, kako da ti kažem, ima nekog sveta.

Studio B to mora da prati, valjda kao lokalna stanica, i ti vidiš neke žene u nekom dvorištu, 15 žena mašu ovako. Ko su žene, jebote? Kaže – Narodna partija, šta je Narodna partija, jebem ti sunce, ne mogu da se setim više koja je Narodna partija, sve su narodne partije, ne znam koja je Narodna partija. Odem na Google, ukucam Narodna partija – Maja Gojković, majku ti jebem, Maja Gojković. Kad posle vidim Rasima Ljajića, šta će Rasim Ljajić na Voždovcu, zar nije Rasim Ljajić iz Novog Pazara pitam sebe. Odoh opet na Google da proverim, jeste, bre, Rasim Ljajić ima nekoliko partija, ima onu partiju u Novom Pazaru, ima sad neku novu partiju Socijaldemokratija, jebem li ga, nešto tako, ima sad na nivou cele Srbije i sad je valjda u nekoj, ne znam, u konglomeratu, opet u nekoj ljubavi na Voždovcu. Šta će Rasim Ljajić na Voždovcu? Hajde, ‘leba ti, kad je Rasim Ljajić bio na Voždovcu, bio je koliko i ja puta, šta ima Rasim Ljajić iz Novog Pazara sada da ide po ulicama Voždovca da objašnjava građanima kako će im lepo biti. Pa, neka hvata Mladića ili neka juri one što nemaju šlemove, pošto je on dvostruki ministar i čovek vlasnik 3-4 partije, pa jebote, malo li je za jednog Ljajića? Kako te, bre, Ljajiću, nije sramota, jebote, nemaš druga posla, sediš po onim salama mesne zajednice i građanima obećavaš da će imati vodu ili struju. Pa, nemaš neka druga posla u svom životu? Odem ja u Novi Pazar i kažem – dobar dan, evo, ja došao sa Zvezdare da vam poručim, imaćete vi vodu i struju, nemojte da brinete ništa, ja vam obećavam sigurno. Pa, je l’ stvarno su lokalni izbori, šta je, bre, ovo? Mislim, stvarno šta je, bre, ovo? Onda čitam, fasciniran sam Voždovcem, neki čovek iz neke od tih stranaka se ljuti na druge stranke i kaže – mi nećemo da poklanjamo naočare. Stani, jebote, ko poklanja naočare? Valjda su iz SNS-a, da li naočare za sunce, naočare za vid, jebem li ga, ali zašto poklanjaš naočare ljudima? Kaže, mi smo se zadržali, kaže, ne znam, na olovkama, na tašnicama. Građani, uzmite neke motke. Jebote, nemaš vodu, nemaš kanalizaciju, nemaš struju, sediš tamo i pričaš sa njima, da ti on obećava nešto. Pa čekaj prvo to da sredimo pa da izađemo na izbore svi.

Skoro sam pročitao isto jednu ludačku stvar. Nisam znao da recimo u Srbiji, mislim da imamo i takmičare, otkud znam, imaš skokove u vodu, i juče pročitam da oni svoje državno prvenstvo održavaju, znaš gde? U Zagrebu. Zašto u Zagrebu? Ne mogu da održe na Tašmajdanu. Zašto? Zato što na skakaonici na Tašmajdanu je bila daska dugačka 3 metra, koju je neko odsekao. Pa uzmeš primer te daske, uzmeš primer ovog Voždovca i uzmeš primer Jeremića, to sve ima veze, majke mi rođene, to je sve neki strateg smislio. Meni je recimo neki put žao što ljudi ne prate sve ono što im se nudi. Recimo, ne mogu sebi da prežalim što nisam gledao kampanju na Voždovcu od prvog dana, jer kad sam se uključio ne znam aktere, pokušavam da pohvatam, to su savršeni karakteri, odnosi među ljudima, odnosi među partijama, pa moram da vidi šta se dešava. Klanjam se duboko. Ja sam mislio stvarno te sale su prazne. Ljajića dođe 30 ljudi da sluša, s tih 30 ljudi ja bih imao vrlo ozbiljne razgovore. Šta je u tom čoveku da ode od kuće, da se obuče, da hoda, da uđe u salu, da sedi i da sluša Ljajića i još da mu aplaudira? Jebote, to je ozbiljan poremećaj.

Naravno da ću da se vratim na Voždovac. U četvrtoj epizodi prvog serijala Voždovca video sam jednog od tih glavnih junaka iz neke partije koji uzbuđeno pred kamerom objašnjava svoj program. Njegov program je sledeći – da se u centru grada nekog od tih mestašca koja se vode u Voždovcu, postave svetiljke, tu kaže 50 godina nema svetla. 50 godina nema svetla? Pa, je l’ taj narod… mislim, ja mu ne bih ni uvodio svetlo, taj narod nije ni zaslužio svetlo. Mogao si da živiš 50 godina bez svetla, živi i sledeće godine bez svetla, ko te jebe. Imaš banderu – imamo, poruši banderu, dođite sekirama porušite sve bandere, čemu bandere kad nemamo struje? Pa pokažite neku inicijativu. Ne, nego je došao ovaj sa strane i kaže on – postavićemo da se đaci po povratku iz škole ne bi spotakli. Kaže neko od građana strpljivo – bilo bi lepo da imamo vodu. Pa, nemate vodu? Nemamo, koliko nemate vodu, ne znam, 15 godina. Mrš, šta će ti voda? Kakva je to vrsta inercije kod tih ljudi, nemaš vodu, nemaš struju, ništa, i sad čekaš… sediš tu i čekaš da ti sad neka partija dođe i sad vagaš, da li ćeš da daš svoj glas onom ko ti pokloni naočare ili ćeš da daš nekom ko ti da protezu. Mislim, kako da ti objasnim, to više nije ni apolitičan narod nego izgubljen potpuno.

Gleda televiziju, on se bavi visokom politikom, s njim možeš da diskutuješ o imperijalizmu, o Gvantanamu, o kršenju ljudskih prava crnaca u Južnoj Alabami, sve možeš, jebote. Ali nemoj da mu diraš Voždovac, taman posla to da diraš. Sve oni znaju, vide neki put Đorđa Vukadinovića pa im je sve jasno, ali ove obične stvari, ovo da ne reaguju što nemaju vode – pa, jebiga, nemamo, šta ćemo, tako je to. Ja sad očekujem u svojoj potpuno bolesnoj mašti da ti ljudi spoznaju ratne zločine, odgovornost, da mogu da razluče šta je dobro, šta je zlo. A 90% je to nepismeno i ono što je pismeno bolje da je nepismeno. Sinoć je Đoković izgubio, i u komentarima – pa, ti si sunce naše, i gubio i dobio mi ćemo te voleti, kako god se ti ponašao mi ćemo te obožavati, ti si lučonoša srpstva u svetu, pa šta ako si izgubio, cela Republika Srpska živi za tebe, Trebinje je uz tebe, dijaspora je uz tebe. Kako da ti kažem, to je ono – mi smo izgubili u tenisu sinoć, mi, Srbija smo izgubili, nije izgubio Đoković nego smo mi izgubili, jebote. Kako da ti kažem, za te male živote, za te male ljude to je idealna vrsta zamene, znaš onako fenomenalno, ne živim svoj život nego živim Đokovićev život, pa znaš, kad on izgubi i meni je teško. Ta vrsta eskapizma, sumanutog, suludog, da bežiš iz stvarnosti, a da ne vidiš ono oko sebe, a sve vidiš kilometrima daleko, a oko sebe ne vidiš ništa.

Možda je zanimljivost ovih izbora na Voždovcu upravo u činjenici da su ovo jedini izbori u sledećih 12 meseci. Zamisli sad, pet uveče, kad se tamo okupe i Tadić, i Vuk Jeremić kad dođe na Voždovac, Šutanovac sa vojskom i Milosavljević sa Maksijem, svi će tamo da dođu, svi. Ali će svi da kažu – pa, šta ti hoćeš, Lukoviću, pa 19. već možeš da putuješ u Evropu, evo, dali smo vam, jeste kukali tolike godine, jeste kukali, jeste tražili Evropu, evo vam Evropa, opet niste zadovoljni, opet… Pa, nisam zadovoljan i nikad, šta god da mi date neću biti zadovoljan, takav sam, a ne samo zbog vas, već zbog toga što ste zaboravili sve ono na čijim ste krilima došli na vlast svih ovih godina. Kad mi objasnite zašto nećete da obeležite 11. juli kao Dan sećanja na Srebrenicu, kad mi objasnite to onda možemo da razgovaramo. A da me kupujete i da ćemo svi biti srećni kao Voždovčani jednog dana kad budemo imali vodu, struju, kanalizaciju i škole koje nisu od azbesta, onda je to super. Izgledamo kao neka vrsta seoske lude, seoske budale, znaš, koju kad sretneš on više ne zna ni kad je dan, ni kad je noć. Upalite televizor, ne propuštajte najnoviju epizodu do 6. decembra, uzbudljiva, gotovo kao krimi serija. Novi Pazar se brani na Voždovcu.

Vasa: Sedmi i osmi radimo isključivo Srbiju, isključivo istoriju Srbije.

Svetlana Lukić: Zašto ti to smeta?

Vasa: Velike civilizacije treba učiti i bitne. Ja lično mislim treba pričati o Astecima, Egipćanima, Grcima, Rimljanima, Vizantijcima i Kinezima koje nismo ni spomenuli. Pa, ipak oni imaju neku svoju kulturu bitnu, svi su nam ostavili poneku posebnu uspomenu. Evo, zašto nas ne zanima to što su Kinezi izmislili papir, barut, oni su praoci ratarstva. Šta je sa Indusima? Od tih arapskih zemalja jedino smo spomenuli Turke, a i to smo verovatno spomenuli samo uvoda radi, zato što ćemo posle biti pod njima petsto godina. Isto nam je slavna istorija, kad neko može tek tako da dođe i kaže – ćao, sad ste naši. Koji smo mi bitni izum za svet imali?

Svetlana Lukić: Imali smo Nikolu Teslu.

Vasa: To je 19. ili 20. vek čak.

Svetlana Lukić: Je l’ znaš ti da je svaka srpska taraba starija nego ta Amerika?

Vasa: Kako da ti kažem, nije. Šta srpske tarabe znače Egipćanima, Indijcima? A deca sad toliko imaju uzak pogled, samo o nama išta znaju. Na geografiji, pita nastavnica geografije – svi mi ovde kojoj grupi naroda mi pripadamo, on kaže – srpskoj. I onda pita – dobro, daj mi primer neke grupe evroazijskih naroda, on razmišlja i kaže – Srbi. Ona kaže – nije, evo, kad si već zapeo za te Srbe, hajde Sloveni, da počnemo od njih, koji su još, onaj kaže – Hrvati, Bosanci. I ona kaže – pa, to su sve Sloveni, daj još neke, i on razmišlja i kaže – je l’ sad da kažem Srbi, kaže – je l’ sad idu Srbi.

Sad sam baš bio sa svojim dekom kod svoje tetke koju inače obožavam, kod baba-tetke zapravo, nju obožavam. Pričao sam sa njom o politici, ona je odmah krenula da priča, spomenula je kako joj smeta što si ti rekla, kaže – jaoj, juče sam slušala Lukićku na Sajmu knjiga kako kaže – e, baš kad sam pomislila da je Srbija najcrnja shvatam da je Rusija još crnja. Na šta se ona buni, kaže – kako može tako da donosi zaključke, kad je ona bila u Rusiji. Nije bila u Rusiji, ali evo joj knjiga pred nosem koju je lično objavila. A ja sam joj onda rekao da možda Rusija i nije toliko crna koliko to ispada, ali da definitivno i ona i Srbija spadaju među prvih deset, na šta je ona odmah rekla – Amerika je naravno prva, pogledaj, ubiše tri svoja predsednika. Pa, koliko smo mi ubili premijera i predsednika, a tek kraljeva koje smo seckali na komade i bacali sa njihovih terasa. A ja sam joj onda rekao da prvo mesto definitivno zauzima Severna Koreja, a ona kaže – šta, oni su častan azijski narod, nisu kao Južna Koreja koju sada kontrolišu Amerikanci. Pričao sam joj o dokumentarcima koje sam video, ona kaže kako pobednici pišu istoriju, kako su te dokumentacije baš Amerikanci, ti isti koji su isprali umove Južnim koreancima pravili te dokumentacije da bi ozloglasili Severnu Koreju. Kada sam joj ja pričao kako su kazne za ljude koji su dezerteri da ih i njihove porodice kazne užasno, da ih nekada i ubiju. Pitaju tamo ljude u Severnoj Koreji šta misle o svemu tome i oni odgovaraju sa stvarima tipa – ja jedino obožavam velikog vođu, skroz su svi jednoglasno hipnotisani.

Svetlana Lukić: A misliš da treba ljudi da glasaju?

Vasa: Mislim da definitivno treba da glasaju, i ako mi dopustiš imam da im dam nekoliko vrlo dobrih predloga da vide za koga da glasaju. Predlog broj 1 – ako osoba izgovara idiotske rečenice tipa – ja ne želim da budem predsednik radi lične dobiti i zato što mi je do toga stalo, ja želim da budem predsednik da bi učinio stanje u državi boljim, to je uvek laž. Ne postoji osoba, i to vrlo iskreno priznajem, zato što i ja stalno se kandidujem za predsednika odeljenske zajednice u školi, ne postoji nijedna osoba na svetu koja ima ijedan drugi razlog da bude predsednik sem to što želi da bude predsednik. Drugi savet, ako osoba ima slogan tipa – napred, Srbijo ili bilo koji slogan koji pokazuje i najmanje znake preteranog rodoljublja, klonite je se.

Svetlana Lukić: A šta ti to znači preterano rodoljublje?

Vasa: Pa, to da na primer u sloganu ima reč Srbija.

Svetlana Lukić: Zašto je to preterano?

Vasa: Pa, koga je briga…

Svetlana Lukić: Pa, te koji žive u Srbiji, ti birači žive u Srbiji.

Vasa: Pa, ne treba ih podsećati na to, već su dovoljno užasnuti činjenicom.

Svetlana Lukić: A pod kojim uslovima bi ti ostao u Srbiji?

Vasa: Prvo, da postanemo normalna moderna zemlja i takođe da se sve zemlje oko nas učlane u Evropsku uniju da ne moramo da se smaramo na granicama. Drugo, da prestanemo ovoliko da zaostajemo po tehnologiji i svemu za ovim ostatkom sveta. Koliko je nama trebalo da dobijemo Internet? Da, da imamo nekoga na vlasti ko nije klinički slučaj, ako razumeš šta hoću da kažem…

Svetlana Lukić: Razumem, razumem. A dobro, a šta će onda da bude sa ovim mestom ako svi pametni odete?

Vasa: Kažu da će Sahara negde da se širi, this is as good place as any, može i ovde, rekli su da ide severno.

Svetlana Lukić: Šta će da bude sa nama koji ne idemo nigde?

Vasa: Kako da vam kažem, idite.

Svetlana Lukić: Pa, drvo ne možeš da presadiš, evo, ovo drvo ovde na ovoj poljani, kad ga izmestiš i posadiš negde na drugom mestu, na boljem mestu, velike su mu mogućnosti da ne može da pusti korenje, ne može da se navikne. Ne mogu ljudi tako lako da se presađuju.

Vasa: Just watch me.

• Tom Waits – Yesterday is Here

Svetlana Lukić: Još jednom – dakle, u ponedeljak 28. juna u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ćemo održati promociju četiri knjige koje smo objavili. To su knjige Dubravke Stojanović, Mirka Đorđevića, Svetlane Slapšak i Srđe Popovića. Pored njih četvoro govoriće između ostalih i Vesna Pešić, Laslo Vegel, Žarko Korać, Dejan Ilić i još neki. A na promociji će neminovno biti reči i o ovome što sam vam promucala na početku emisije, jer o tome mogu samo da mucam, o tome dakle, da je današnja emisija poslednji Peščanik na kakav ste navikli, na kakav ste pristajali svih ovih godina. Dakle, ovo je kraj jedne epohe, tako da kažem. Eto, u ovih deset godina radile smo najviše i najbolje što smo mogle i što smo znale, to više nije dovoljno, ako je ikada i bilo. Naravno da nastavljamo na jesen, samo još ne znamo tačno ni šta, ni gde, ni koliko. Sajt pescanik.net naravno ostaje, a što se tiče radija, naše prve ljubavi, još ne znamo kakav ćemo i gde Peščanik moći da pravimo. To ne zavisi samo od nas, a ni od naših emitera širom Srbije. Ne smemo ništa određeno da vam obećamo, jer jednom smo vam obećali film o tzv. političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića i obećanje nismo ispunile. Možda nije utešno, ali opet moram da kažem da od toga nismo odustali, ali ni o tome ništa određenije ne mogu da vam kažem, osim da ćemo nas dve napraviti film kako budemo znale i umele. Sad, 2003. godine tačno u ovo vreme smo se u Peščaniku oprostile prvi put od vas. I jednoj i drugoj, odnosno i Svetlani i meni je bilo jasno da je atentat uspeo, tako da kažem, da su naručioci ubistva ispunili svoj cilj, i smatrali smo da je to momenat da zatvorimo radnju za onaj Peščanik. I tada smo nastavile da radimo na pritisak naših sagovornika, mnogih od vas još punih sedam godina, i sad mislimo da je trenutak da delimično promenimo i formu, delimično i sadržaj, delimično i sagovornike da bi i dalje ostali ono što smo umišljale da je Peščanik svih ovih godina bio, a to je korektan provodnik vremena u kome živimo.

Peščanik za vas postoji deset godina, ali za mene i Svetlanu traje 20 godina. On je samo nastavak onoga što smo radile ove dve decenije i zato za kraj slušate deo emisije koju smo napravile u zimu ’95. godine kada je izgledalo da će Milošević trajati večno, što nije ni bilo daleko od istine. Svetlana je tada živela u Americi, na jedan raspust je došla ovde i onda smo se ušunjale u Radio Beograd, odakle smo već bile izbačene, i jedna drugoj napravile emisiju za koju smo mislile da je poslednja stvar koju zajedno radimo, i nazvale smo je Makadam. U toj emisiji su govorili razni junaci iz naših smucanja po Srbiji tih devedesetih godina, a smucale smo se između ostalog po kolektivnom kampu 4. kilometar u Pirotu, po selu Lipe kraj Smedereva, Topoli, Pirotu, Valjevu. I čućete neke od junaka iz tih gradova, zaseoka i kolektivnih centara. Čućete i Golootočane iz Partizanske ulice na Vidikovcu, a i na kraju jedan novi muzički prilog Ljubomira Živkova.

Milanče: Ja sam predvideo da će da bude ovo stanje, pa sam prema svojim mogućnostima zauzeo ono što sam smatrao da će da dođe i da moram da živim što jednostavnije. Recimo, ja i moja supruga, ja sam gladovao 45 dana, supruga je gladovala 30 dana, pa sad da vidim ja kolika je moja izdržljivost. Negde otprilike može… Dobro, kaže teorija da 70 dana čovek može da gladuje, ali negde 50 dana sigurno može. Teško je prvih šest dana. Tih šest dana bilo mi je teško, prosto ja nisam mogao, na primer, pet dana ni da spavam, ne možeš ti kad si gladan. Kad sam došao na šesti dan, ja vidim – nisam gladan. E, onda sam se pobojao, rek’o – da nisam bolestan, međutim, 42 dana bilo mnogo. Pogledao sam se u ogledalo – malaksao sam.

– Mi smo drugovi kulturna kolonija Amerike, od onoga što piše na ulici BUS, do guma za žvakanje, hulahopka i drugog. I američkih filmova, za 29. Novembar daju se američki filmovi poput “Džungla na asfaltu”, “Pucaj prvi”, “Metak čeka”. Šta vi sad imate od naše omladine? Vi imate huligane i ništa drugo. Zbog čega? Ukinut je SKOJ, ukinute radne akcije, od čega bi omladinac mogao da se vaspitava – ni od čega, i mi smo zato propali.

G-đa Pavlović: On je tu mene stavljao na koleno i onda bi počeo – Hajde, blago dedi, kako beše… Car Lazare sede za večeru, i ja sam morala da dodam – pokraj njega carica Milica. Veli njemu carica Milica – care Lazo, srpska kruno zlatna, ti odlaziš sutra u Kosovo, sobom vodiš junake, a na dvoru nikog ne ostavljaš… Ostavi mi Boška Jugovića. Idi, sestro, na bijelu kulu, ne bih ti se junak povratio, ni careva barjaka pustio, kad bih znao da bih poginuo. Sve je redom ustavljala, nijedan nije pristao… Na to knez Lazar kaže – slugo moja, slugo golubane, od mene ti bogom prosto bilo, uzmi gospu na bjele ruke, odnesi je na tananu kulu i ostani s njome u Kruševcu. To je sve sluga Goluban učinio, ali svom srcu odoljet’ ne može, već usede na konja viteza i odjezdi u polje Kosovo.

– A našu srpsku otadžbinu brane i hrabri borci u Prači. Sa nama je Janko Dragutinović koji se javlja iz Prače, Janko, dobar dan.

– Dobar dan.

– Kako je danas u Prači?

– Narod kolje … Tu se priča da mi jedemo konzerve, mi hvala bogu imamo svega, malo pucaju, ali nema nikakvih problema. Pozdravljamo… i želimo im sretan odlazak u Bioč.

-Ne bi došli oni u Zemun, Pančevo, nije to istina. Pošli, neka dođu gde su pošli, da vidimo, ne da jurnemo svi…

– I sada mislim, i sada držim to ubeđenje do sebe da je bolje ratovati na tuđoj teritoriji nego na svojoj. Bolje je biti osvajač nego osvojen.

– Ja mislim… da ja idem u tvoje dvorište da se svađam sramota je, dođi ti u moje pa da vidiš kako ćeš da prođeš.

– Zašto ne uzeti sve to što se može uzeti?

– Ma, mani, čoveče, da pričaš svašta…

– Osim toga, to je nekad bilo naše…

– Ne znam koliko vi poznajete, ali ja nešto malo poznajem istoriju…

– Meni, bre, dedu ubili 1903. godine dva Bugarina i pobegli u Kovin i tu ima sad 150 ubica moga dede. Nemoj ti meni da pričaš, kad je to bilo naše, nema to, bre. Ti kad udaš tvoju ćerku i daš joj hektar zemlje i kada tu tvoju ćerku zajuri onaj muž, neće da ti ostavi tvoju zemlju, mora da ti je vrati, bre. Oni su izjurili kralja, a hoće Jugoslaviju, nikada neće da imaju Jugoslaviju dok ne vrate kralja…

– Ova mlađa – Milice, zašto ne jedeš prženice, to nije loša stvar, ne mogu, Milice, onda nisi gladna, onda nisi bedna, ako ti ne možeš prženice, to je zejtin, to je hleb, to su jaja, ne mogu. Sve tako nekako jalovo, nekako bezvoljno, a odmah da potrči da kupi blokčić – ja moram da menjam svesku. Nemoj, Milice, tako, pa, nisam ja bogata.

– 42 dana sam gladovao, znači, ja mogu, a onaj ne može nijedan dan, a ja imam prednost tu nad njim. Za 42 dana, pazite, ja garantujem sigurno da ću da odem negde u neku zemlju koja nije pod blokadom pa da uzmem koru crnog hleba, ovaj ne može, ovaj je propao. A ja za 42 dana ima da pređem, bre, kilometre i kilometre da dođem do parčeta hleba, onaj ne može. Znači, ja, gospođo, moram da budem i zadovoljan što sam takav. E sad, kad bi mi neko dao nešto, da imam para mnogo ne bih ni prihvatio, jer, pazi, ja kad bih sad našao negde 100.000 maraka ne bih ih ja uzeo. Zašto? Ja kad bih doneo tih 100.000 maraka u moju kućicu to kao da bi pala bomba, ja mislim da bi se moja familija i ja uključili pa bi se izboli noževima i na kraju to bi neki drugi uzeli tih 100.000 maraka. Prema tome, ja sam navikao na ovaj život da životarim ovako, pa ako mi društvo nešto malo da, ja bih prihvatio, ako ne da….

– Kad smo pročitali da je podignut spomenik Draži Mihajloviću… crkni(?) To nas samo dovodi da iz kože izlazimo, a ne možemo ništa, jer je akcija poveća.

– Znam šta vas interesuje, da li sam upoznala Dražu Mihajlovića, kako da ne. Kako sam ga upoznala? Komandant Srbije je bio đeneral Mirko Trifunović koji je bio oženjen mojom daljnom rođakom Jelicom Švabić iz Kragujevca, maminom sestrom od strica. I kad smo došli u tu našu dolinu… te se tako ulogorili, to je bilo vazda u selu Černo ili u Fojnici, onda sam ja zamolila Mirka Trifunovića da li može da me odvede da upoznam komandanta. I sad, ulazim u jednu skromnu bosansku kuću, onda smo seli za večeru, Čiča je onda kazao – mi nemamo nikakvu direktnu vezu sa kraljem. A ja na to, onako brzopleta kažem – ali on je spemao avijatičarski kurs da doleti kod vas, ali, kaže, nije došao, nije mu dao Čerčil.

– Ja sam bila takva Srpkinja da to nije bilo normalno. Ej, ja i Desa recimo u centru Jajca smo imali stan i sad, očistim prozore, blistaju, i sad, naslonimo se ja i ona tamo i sad sanjamo da pređemo Drinu. I sad ovako razgovaramo – bre, idemo u tu Srbiju, u toj Srbiji, taj ti kaže bre, pa ti opsuje sve po spisku. To mi je bio san, da me pošalje u majčinu ili da mi kaže – bre, nosi se‚, dete ti, ne znam, ovo, ono. Sad, ali znaš da ti tvoj to kaže…

– Razmišljajući o tom ratu, mada veoma malo razmišljam, mislim da nije bio pravedan, ali da se ponovo desi tako nešto slično opet bih išao u isti takav rat.

– A ja kad ne znam za koga da ratujem i zašto ratujem nikad ne bih išao u rat. Zašto nisu tako se dogovorili da di je kuj neka ostane, neka ostanu te granice, razumeš, kakve su, nepravedne – ne pravedne, a ja znam, čuo sam i verujem u to da je to povučeno onako otprilike, od oka, ali kad je tako, tako. Ali da taj Srbin u toj Hrvatskoj ima sva prava… Nisam, brate, ratnički raspoložena, ali sam, brate, za ispravljanje tih granica, ako je neko pogrešio i nepravededno prema nama pogrešio, dajte da ispravimo….

– Ne može… Sve što je bilo ne možeš vratiti da bude ponovo.

– Može da te puste i da poseješ, tako na selu, pooreš, poseješ, ali kad dođe berba nema, pada glava i nema… ne daju… Kad nasledi neko nešto dedino on rado gine za to, da li ga je deda iskockao, iskurvao, svejedno, ali unuk ne da dedovinu. Tako i oni, oni znaju ljudi dokle je bilo njino i će da ratuju ceo vek i dva veka će da ratuju. Šta možeš…

– Je li to činjenica? To su opet buržoaske zemlje, buržoaske partije, on sa njima komanduje. Komanduje li on sa Indijom, komanduje li sa Kinom, komanduje li sa Azijom čitavom sem Pakistana?

– Komanduje, jer mu je pao na ruke Japan koja je jedna od najjačih industrijskih zemalja.

– Japanci se odupiru, bogami…

– Ne, ne, Japan je pao i Japan se saglasio sa bombardovanjem.

– Da, to da…

– Drugo, Kina… Kina ukida plansku privredu. O socijalizmu se ne može govoriti bez planske privrede, molim vas, ne može bez toga.

– Jedno vreme je ušao strah, bože, da mi je… ne onaj strah, ubiće me, umreću, to, nego sloboda mnogo znači. Mislim, gladan si, ali možeš da izađeš napolje, nema pucnjave, nema straha. Slušala sam da su svašta radili… preživljavala sam to strašno u sebi. Pa sam onda rekla, Jasmina, ne mogu ja da brinem o ratu i o onim žrtvama, ali ne mogu ja sad da se saživim… ubili su dete, iskopali mu oči, to je meni mnogo.

– Da li posle Aušvica može da se piše književnost? Toliki ljudi su izginuli, ničim se ne može to opravdati, ne može se ničim iskupiti, jedino ako postoji bog. Znači, biće dan strašnog suda, svi koji su počinili zločine odgovaraće, svi koji su poginuli ustaće, onda možda u tom slučaju, znači ako postoji bog. Možemo da se bavimo rokenrolom, možemo da pišemo književnost, ako ne postoji, mislim, sve je ono… tu nema nikakvog opravdanja i nikakvog smisla, nema utehe, onda je strava, mislim, sve je strava…

– Bila sam u Hrvatskoj, Osijeku, Zagrebu, na Remetincu i vojnom logoru Split, suđeno mi je za genocid i kao ratnom zločincu i sretna sam, ja ne vidim ruševine i živela sloboda. Dvadeset meseci sam brojala dva prozora, 7 puta 4, 28 i 28, 56 rešetaka i vrata siva bez kvake. Ženevski broj sam imala KRC007188. Ja sam sretna što sad hodam ovim Vukovarom, što srećem moje prijatelje, što sam na slobodi. Ja ih volim i mrzim, a nikad nisam vaspitana da mrzim, sad ih mrzim… Idem da legnem, boli me sve…

– Ja sam između ostalog rukovodio tom artiljerijskom vatrom, rušio sam i Vukovar, rušio sam i deo Osijeka, rušio sam i Tenski Antunovac i tako dalje. Žao mi je, ja verovatno ne znam koliko sam ljudi ubio ili koliko je ljudi poginulo od tih granata i te artiljerijske vatre kojom sam ja rukovodio. To mi je jedino žao, što sam nekoga… ali ja sam to u sebi izmirio, ja imam zdrav odnos prema sebi i prema svetu, prema nekom pogotovo… To mi u tome pomaže, to, što sam vernik…

– Iz vatre u kojoj gori sada naša zemlja rodiće se jedna nova Jugoslavija.

– Najteže mi padne proleće, kad je zima nekako zavučem se u kuću, ko i svakoj kući, zavuče se, makar bila i tuđa… Misliš da sa prolećem nešto će drugo doći. I kad znaš da nije to opet se nadaš, a znam, sigurno znam…

– Zašto ne bih ja imala jednu kuću normalnu, lep prozor, lepe zavese, cveće na prozorima, toplinu u kući. Ja znam da umesim, znam da skuvam vrlo lepo, iskusna sam, mnogo sam u životu radila. Radila sam kod naših ljudi na Dedinju, radila sam u državnoj firmi, ja imam mnogo iskustva. Možda mi neki put fali volja, brzo je izgubim, ali brzo se i trgnem, brzo se nekako… Samo dođe neko kod mene i progovori i gotovo, to je izbrisano. Ali kad prođem, setim se svoga detinjstva, isto sam tako prazno živela, gledala ambasade, gledala tuđe kuće, gledala devojke u školi kako su obučene, užasnu prazninu u sebi nosila.

– 65 imam feninga, nemam ništa da kupim, znači, ja sam izgubio već i snagu. Moj mozak, pazi, ne može više ni da razmišlja trezveno, zašto – opasnost preti da crknem od gladi, bre. Oni sada kad su videli da je velika opasnost, da preti možda neka opasnost da bude po njih, recimo možda socijalnih tih nemira, on je… hop, ja sam od 65 feninga dobio 29 dinara, to možda imam za 20 dana. Pazite, ja kad sam imao 65 feninga ja nisam imao nijednu toleranciju nas.. znači, mesec traje 31 dan, a ja sam sad kraći za 10 dana. Znači, za deset dana ću nekako da se snađem… Vidite, o tome se sad radi, i šta sad rade, oni da poboljšavaju nikakvo stanje ovaj režim neće, zašto – jer njima odgovara da te samo drži. Visiš nad provalijom, pa kad hoćeš da padneš on ti da slamčicu, ti se uhvatiš i ja sam zadovoljan. Pazite, ja sam zadovoljan i… što mi je dao ovaj 29 dinara, jer je postojala mogućnost da majkam…

– Mi smo kulturna kolonija Amerike. Šta to znači? Sve što se tamo javilo najnegativnije mi smo ga kopirali. Ali mislite da jedna kultura dolazi sa metrom, ne, ona ide sa stotim delom milimetra, pa polako, pa polako, dok ovlada. To je izgledalo smešno kad smo počeli da žvaćemo gumu za žvakanje, a to je CIA proturila uticaj zapada na našu kulturu. Koje mi filmove gledamo, koje? Pjesma, Bitlsi i sve drugo što je bilo… Pa, zar nismo gledali onaj veliki sabor kad je bio, kad su šiparice padale u nesvjest zbog Bijelog dugmeta. Za Kaćušu bi te uhapsili pet puta, a ništa do sa zapada. Kad ste vi videli na jednom našem časopisu filmskom sliku ruske glumice? Najmodernije je da neko uči engleski jezik, da pošalje majka da ćerka uči ruski ona bi se stidjela, uči mi engleski, otišla na specijalizaciju u Ameriku. I to je dalo ono što je htjelo i zavladalo.

– On je tamo vodio rat, on je bio pobjede brat, njemu vreme smetalo nije… nek’ se vojnik junački bije… naš je čovjek taj… Uh, ne mogu više.

– Nas ima toliko dovoljno da se mi balija ne bojimo…

– Vođa grupe diverzanata sam je zarobio četnika i dosta borbenih sredstava.

– Ma to te pusti.

– Pusti me primera…

– Ti i Handžo biste se izljubili i isplakali do iznemoglosti.

– Ti možeš u onaj pokret za Jugoslaviju.

– Ja bih prva išla tamo.

– Ja bih tebe pitala… a ti bi krenuo, ja tebe znam dosta dugo, ali nešto si u zadnje vrijeme postao neki četnik, pravi četnik s Romanije.

– Ja sam, recimo, u situaciji da su mi i žena i djete zaklani u ratu. To nije rat. Ja sam samo kriv što sam Srbin, on je kriv što je musliman, on je kriv što je Hrvat. Ja bih sad bacio tu pušku, ali nema, doćeran sam do zida i moram tu da stojim. Isto i taj musliman, i on bi je bacio… i taj Hrvat. Tako da je to jedno ludilo, dole kod nas kraja nema.

– Mama, kako ono…

– Nemoj to da pevamo, to je dugačka pesma.

– Hajde.

(Pevaju)… I sad ide tekst…

– A kako ono ide – Iz Pariza do…

– Dobro, to ćemo da pevamo kada idemo kući…

– A šta ide iz Pariza?

– Šta vojnikova žena dobije iz Pariza, šta dobije odavde, odande? Iz Pariza dobije čipku finu, a onda kaže – Šta vojnikova žena dobije iz široke ruske zemlje? Iz Rusije dobije crni veo, crni veo za život ceo.

– To mu treba reći, da ga mi Srbi u Bosni volimo, e to mu treba reći. Ja čvrsto verujem u ono što je rekao na Gazimestanu, da Srbe ne sme niko da bije.

– ,Sa bedževima Miloševića su dolje ljudi s početka rata ginuli, znate, jednostavno su smatrali tog čoveka svojim ideologom. Izginuli bi do posljednjeg za tog čoveka. I sad ovo što se desilo, to je ono što je duboko ljude razočaralo, što ih je do kosti povrijedilo.

– Nekako mi deluje mirno, ne deluje mi gladno, ne deluje mi Milošević. Možda to nije tako, možda je on maskiran, ali imam nekog poverenja u njegovu pojavu. Ja volim samo da je mir i red u državi. A kad već nešto postoji, zašto da ga izgubiš? Pa bolje i socijalizam nego bezvlašće i rat. Pa bolje i kapitalizam nego rat i bezvlašće. Pa bolje i komunizam nego rat i bezvlašće. A ja sam navikla na sindikat, navikla sam na preduzeće, navikla sam da nema privatnika, da nema bogatih mnogo. Ne volim sirotinju, volim srednje, volim one radnike, volim ono što je bilo, a meni to sve u Miloševiću deluje da je to. Vuk Drašković mi deluje kao narod.

– Vuk je mekan, a ne heroj, meka srca. Nikada ne bi prošlo što je prošlo Vuku u Makedoniji…

– Svakog dana se pitam – Zašto se ne čuju pravi ljudi, odnosno zašto se uglavnom oglašavaju pogrešni?

– Ja sam Srpkinja iz Bosne, ali prava, i nema Srbina iz Bosne većeg od mene, nema.

– Mislimo da na Kosovu postoji… neodlučnosti da se onemogući… vladavina Srbije na Kosovu. Politički je Srbija na Kosovu poražena.

– Mi više ne možemo da čujemo mađarsku reč na ulici. U glavnoj ulici ja prolazim tako da ja ne znam da sam u Subotici.

– Prvo i prvo, kada je Ljubiša došao i doveo KGPT, onda je trebao da doda KGPTS, a sinhaz je pozorište.

– Kosovo je duša srpskog naroda, ta duša se nalazi u stranom telu. Albanci su imali ideju da… i kad je počela da interveniše milicija, brutalnost, hapšenje, grozno, tada sam počeo da mrzim Srbe.

– Pusti, samo ruši eventualno neki ambar ili neki kokošinjac, ali ne da mi rušiš zdanje jedno, kao što je ovo pozorište sa korintskim stubovima, sa mermernom ulaznicom. On će tu postaviti šator. Jeb’o ga otac njegov, jer je Ciganin iz Prištine. No, šta da mu radim? Tako ja mislim o njemu.

– A šta ćete da mu radite?

– Nek’ ide u pizdu materinu.

– Bili smo ogledalo Topole, zarađivali smo plate – hiljadu i po-dve hiljade maraka.

– Nisam faktički ni radio, a imao sam dve hiljade maraka. E, sad je došlo vreme da moram da platim ceh, gospođo. Onda sam se pojeo unapred za 50 godina, pa sam trošio bezveze… Molim vas, jeste…

– Radili smo subotom, nedeljom, radili smo prekovremeno.

– Ćuti, rada nije bilo.

– Dobro, koliko imaš staža ti kad kažeš da si radio?

– Ja imam 15 godina radnog staža, počeo sam da radim sa 18 godina.

– 15 godina radi i sad se naradio. Kako možeš da se naradiš?

– Ama, nisam se ja naradio, ja hoću i dalje da radim, ali mi ne dozvoljavaju.

– Pazi, mi pričamo o radu, a mi nemamo šta da radimo.

– Hajde da postavimo pitanje – šta da radimo? Da nađemo posao i da radimo?

– I kapitalizam mora preći u jednu savršeniju i bolju fazu nego što je ova, a ta faza je zna se koja.

– To je istorijska nužda. Može li ko zabranit’ da raste trava u proljeće? Može li ko? I da cvetaju šljive i jabuke. Niko, a kad će biti, to je drugo pitanje.

– Može li se uništiti materija?

– Ma ti si brz.

– Materija je neuništiva.

– To je istorijski proces, tu nema šta da se zaustavi. Kočnica, da, ali voz ide, voz komunizma ide i doći će.

– Da li mislite da ćete doživeti to?

– Ne bih rekao.

– Trunu šljive i orasi, Mile, sine moj. Nema šljive kuj da bere, Mile, sine moj.

– Danas sam sejao i bacao đubre.

– Koliko vam plate?

– Jedan dinar. Niko te ne gleda, kaže – taj je izbeglica. Šta je on došao tu? Šta treba on tu? Mi smetamo što smo tu. Mi nismo ovde došli što smo mi željeli nego što moramo. Ako su moji preci tamo življeli 400 godina i sada tuđ mene istera, a ja da idem na Kosovo? E, mamicu mu njegovu, ja na Kosovo nikad neću, da mi daju sto kuća, na Kosovo ne idem. Ja idem tamo gde sam se ja rodio. Ja sam radio 20 hektara zemlje, gledaj. Sad mi kažu Piroćanac, jer nosim opanke piroćanke. A ja i žena smo u Sukovo išli da beremo kupine, pa jednu tonu kupine nabrali i dobili dve marke. Nego, da li su noćas potpisali nešto? Nisam slušao u četiri sata. Ako su potpisali nešto, da ja dođem na moju zemlju, neka je čista, evo, vidiš ovako, ali ću da sjednem da pjevam, osam dana ću da pjevam, neću da jedem. Osam dana moram da ne jedem, da pjevam, samo na moju zemlju da se vratim.

– (Peva na francuskom)… Mnogo sam volela francuski jezik, mnogo.

• Ljuba Živkov – Vostani Serbie

• Ben Sollee – I Can’t

Svetlana Lukić: Ko bude mogao da dođe dobrodošao je u ponedeljak u 19 sati u Jugoslovensko dramsko pozorište, a ko ne bude mogao da dođe, a i svim slušaocima koji žive van Beograda za 2. juli, dakle, za idući petak ćemo pripremiti u ovom terminu istom jednoiposatnu reportažu sa tog događaja.

Doviđenja, poštovani slušaoci.

 
Emisija Peščanik, 25.06.2010.

Peščanik.net, 25.06.2010.