Za početak, čestitam vernicima na izboru novog poglavara SPC. Sudeći po komentarima poznavalaca lika i dela novog Patrijarha, moguće je da taj izbor, makar bio i od svetog duha ili neke druge nepoznate nam sile, pogoduje i nama, preostalim siročićima ideje sekularizma u Srbiji. Ako je istinita tvrdnja o pobedi umerenije struje (svetovne ili nebeske) u politici SPC, možda se možemo nadati većoj količini razuma u društvenim poslovima.

Nadajmo se da je novom vrhovniku crkve jasno da sekularnost ne negira pravo svakog čoveka da veruje u šta god poželi, niti da odvojenost političkih pitanja i crkve odbacuje prisustvo organizovanih religijskih institucija u društvu. Nametanje religije kao državne ideologije, međutim, jeste eksplicitno narušavanje sekularnih vrednosti i demokratije. Koliko bi zadatak nenarušavanja sekularnog karaktera Srbije morao podrazumevati mudrost novog Patrijarha? Mogu samo reći – mnogo!

Naime, u Srbiji, ali i u većini bivših socijalističkih evropskih država, postoji uvreženo mišljenje da između komunizma i ateizma postoji apsolutna jednakost. To možemo čuti svakodnevno na ulici, ali i iz usta i pera nekih političkih analitičara, koji ateizam nazivaju bezbožništvom, računajući, valjda, da će tako i najmanje obrazovanim ljudima biti jasnije o kakvim se čudovišnim idejama radi. Da bi stvar bila još neupitnija, oni nas podsećaju da je u staljinističkom sistemu postojao nekakav „savez militantnih bezbožnika“ odakle se izvlači zaključak da se za sekularne vrednosti države zalažu mračne i bezdušne komunističke snage proizašle iz staljinističke prakse. Takođe, iste komunističke demonske sile skrivenih rogova su te koje ukazuju na pogubne uticaje mešanja religije u društvena pitanja, na devastirajuće efekte po razumevanje vrednosti demokratije i poštovanja ljudskih prava.

Tužno, ali i veoma opasno, jeste to što se ovoj „sociologiji praktične delatnosti“ (praksisu u smislu nekih mladohegelijanaca) priklanjaju ljudi sa naučnim zvanjima iz oblasti društvenih nauka, a ne samo političari koji „posle Patrijarha ne govore“. Veoma dobro znam da čak i u nauci „činjenice nikada ne govore same za sebe“ već da uvek zahtevaju „advokata“ – naučnika koji će ih, ma koliko se trudio da bude objektivan, prelamati kroz sopstevnu teorijsku orijentaciju i, naravno, pogled na svet. Međutim, intelektualno je nepošteno, a i žalosno, da se ateizam i borba za sekularno društvo poistovećuju sa činjenicom da je za vreme J.V. Staljina postojao savez militantnih bezbožnika.

„Strašilo komunizma“, oružje u odbrani stavova da „simfonija“ crkve i države mora postojati, nije čudno na prostorima sa nesrećnom istorijom primenjenog komunizma. Nije sporno ni da je ateizam bio jedan od elemenata komunističke ideologije u zemljama tzv. narodne demokratije istočne Evrope, gde je poslužio, u veoma banalnoj formi, kao učvršćivač ideologije u kojoj je izvršena zamena vrhovnog autoriteta – od natprirodnog u svetovni. Da li je u tom procesu bilo unesrećenih sveštenih lica – sigurna sam da jeste. Obožavanje idola, bio on stvaran ili nestvaran, jeste osnova totalitarnih režima i koristi se kao opravdanje za sve nepodopštine koje se dešavaju u ime takvih vrhovnih vrednosti. Od toga se ne mogu oprati ni komunistički ni teokratski režimi.

Ateizam, međutim, nije isto što i komunizam! Stavovi koji proizilaze iz neverovanja u postojanje natprirodnih fenomena, boga ili bogova, veoma su heterogeni i naprosto se ne mogu vezati ni za jednu ideologiju niti ponašanja ili pravce mišljenja u naučnom, filozofskom ili socijalnom kontekstu. Mnogi ateisti i agnostici, kako u prošlosti, tako i u savremenim društvima, nisu komunisti. Neki od njih „naginju“ levim idejama u smislu jednakosti ljudi, socijalne pravde i oslanjanja moralnih načela na ovozemaljske principe (najbliža odrednica bila bi sekularni humanizam), ali ima i onih kojima je draža ideja nesmotrene biologizacije borbe za opstanak unutar ljudskih zajednica. Dakle, ova pozicija jeste veoma raznovrsna.

Takođe, sekularizam nije isto što i ateizam. U odbranu sekularnih vrednosti ustajali su i mnogi osvešćeni vernici. Na sreću, i u Srbiji postoje takvi svetli i ugledni primeri. Zapravo, kada razumemo praksu mnogih ovdašnjih sveštenika i njihovu nesklonost da shvate humanizam, jednakost i toleranciju (i pored hrišćanske teorije), ne bi trebalo da je previše teško uvideti njihove pogubne uticaje na moderno društvo.

Verovatno je da su mnogi ljudi u Srbiji sekularisti, a da to ni ne shvataju zbog neznanja, terminološke pometnje i nespretnog (ili zlonamernog) izjednačavanja sa opravdano ili neopravdano ozloglašenim fenomenima iz bliže istorije. Moram se ovde prisetiti sjajne izjave nobelovca Pitera Medavara da je „masovnije srednjoškolsko i kasnije fakultetsko obrazovanje iznedrilo veliku populaciju ljudi, često s dobro razvijenim i znalačkim ukusima, koji su obrazovani mnogo iznad svojih mogućnosti da razmišljaju analitički“.[1] Drugim rečima, mnogi među nama nisu naučili da iz šume usvojenih informacija izdvoje i povežu one koje su relevantne za razumevanje nekog fenomena. Nasuprot, veoma lako gutaju ideološke konstrukte kao neborive „naučne istine“ samo zato što se lako uklapaju u postojeću društvenu paradigmu. Opasno je kada to rade „oni koji bi morali znati bolje“ i, još više, kada je to praksa onih koji vode državu u vreme čestih uplitanja crkve u zakonodavne, obrazovne i druge vitalne funkcije društva.

Možda najbolja ilustracija pogrešnih uverenja dolazi iz moje struke – biologije. Kost u grlu klerikalno orijentisanihiza-Patrijarha-se-ne-govori političara i javnih ličnosti jeste teorija evolucije koja se doživljava kao najteži napad na viziju uloge crkve u društvu. Odbacivanje „hipoteze boga“ kao nepotrebne u našem razumevanju postanka i promenljivosti života na planeti Zemlji, tumači se kao ostatak uticaja komunističko-staljinističke ujdurme na pravoslavne umove Srba. Ako je tako, morali bismo u našoj komunističkoj prošlosti uočiti veliku popularnost Darvina, što bi posebno moralo biti izraženo u bivšem Sovjetskom Savezu. Međutim, istorijski podaci nam govore nešto sasvim drugo.

Priča je opširna i složena, ali ćemo je ovde sagledati kroz najvažnije elemente. Počevši od ranih tridesetih godina prošlog veka, u bivšem SSSRu za vreme J.V. Staljina, ustaljuje se praksa da konačnu odluku o ispravnosti neke naučne teorije, koja može imati implikacije na društvene fenomene, donosi Centralni komitet Komunističke partije. Takve naučne publikacije prolazile su procenu ideološke podobnosti. U to doba, nakon kolektivizacije obradivih površina, sovjetska poljoprivreda rapidno slabi. Staljinov strah je bio sasvim opravdan – glad može izazvati sumnju u kvalitet sovjetskog ekonomskog sistema!

Tada na scenu stupa mladi komunistički demagog agronomskog obrazovanja – Trofim Denisovič Lisenko, koga su krišom nazivali „kalemar“. Umesto višegodišnjih genetičkih studija i prakse veštačke selekcije za unapređenje poljoprivrednih sorti, Lisenko nudi brzo rešenje kroz vernalizaciju. Naime, fenomen vernalizacije (prolazak razvića embriona u semenu nekih sorti žita kroz zimske temperature) poslužio je Lisenku kao osnova za izgradnju čitave nove „naučne“ koncepcije, po kojoj niske temperature mogu suštinski izmeniti naslednu osnovu („likvidirati konzervativizam nasleđa“ kako je govorio) i poboljšati prinos žita. U to vreme mlada naučna disciplina u usponu – genetika, u viziji lisenkoizma biva predstavljena kao buržoaska koncepcija koja je ujedno i idealistička!

Krajnje je zanimljivo na koji je način Lisenko izvrnuo zdravorazumsko značenje materijalizma u svojoj kvazinaučnoj teoriji. Ne veruj naučnicima koji su pokazali da su geni delovi ćelijskih struktura pod imenom hromozomi, već velikom vođi V.I. Lenjinu koji je u knjizi Materijalizam i empiriokriticizam tadašnje fizičare, koji postuliraju postojanje nepromenljivih elemenata, nazivao „metafizičkim materijalistima“. Po analogiji, govorili su filozofi koji su podržavali Lisenka, to se odnosi i na gene. Koliko je vredeo zdrav razum i verifikovana naučna teorija pokazuje ideja Ivana Vladimiroviča Mičurina da će grana sa nekim poželjnim osobinama, kada se nakalemi na voćku, poslužiti kao instruktor za nasledno poboljšanje čitavog drveta! Celokupna literatura koja se doticala genetike i ćelijske biologije bila je eliminisana iz biblioteka, a naučnici koji se nisu uklopili u lisenkoizam (katkada se ta hrpa nebuloznih ideja nazivala i „mičurinizmom“) završili su u gulazima.

Kakve sve to ima veze sa Darvinom? Iako je eksplicitno odbacio osnovne elemente Darvinove teorije, pre svega prirodnu selekciju kroz borbu pripadnika iste vrste za opstanak (danas se u biologiji za ovaj fenomen koristi termin intraspecijska kompeticija), Lisenko je često svoj „doprinos“ nauci označavao kao stvaralački darvinizam (ovde vidimo „biologiju praktične delatnosti“). S jedne strane, Darvinova naučna teorija poslužila je kao oruđe ideologije klasne podele društava u kapitalističkom zapadu, dok je, s druge strane, negiranje biologije kompeticije bilo argument za bezkonfliktno društvo na istoku. Prema interpretaciji najvećeg broja marksista, kompeticija postoji u kontekstu ekonomskih klasnih borbi, pri čemu unutar besklasne zajednice nema kontradikcije i sukoba.

Pokušaj lisenkoizma da društveno-ekonomsku ideologiju primeni u biologiji doprineo je potpunoj propasti poljoprivrede. Na primer, ideja da će se prinos poboljšati ukoliko biljke sadite ili sejete u velikoj gustini, jer će se one međusobno pomagati (to je izjednačavano sa proleterskom solidarnošću) a ne kompetirati, rezultovala je, logično, ogromnim gubicima (treba reći da se danas, zahvaljujući genetici, visoki prinosi u poljoprivredi postižu i u populacijama sa izuzetno velikim gustinama). Što se nauke tiče, lisenkoizam je veoma podsećao na srednji vek obeležen hrišćanskom praksom. „Naučne istine“ su samo one ideje koje nisu u suprotnosti sa navodima u spisima velikih vođa – vrhovnih autoriteta!

Teorija evolucije, dakle, ideološki neopredeljena, kao što dobra nauka mora biti, često je doživljavala sudbinu neshvaćene žrtve različitih ideologija. Površne informacije, bez ikakvog razumevanja darvinističke biologije, uvek su izazivale potrebu ljudi da se u odnosu na njih opredeljuju, ali ne i neophodnost da teoriju evolucije razumeju. Na pitanje jedne novinarke „da li se teorija evolucija ikada mogla zaista primiti u Srbiji?“ ja sam morala, uz veliko žaljenje, odgovoriti da nije imala ozbiljne šanse – ni u paorskoj predratnoj državi, niti u većem delu vremena primenjenog komunizma (lisenkoizma), niti u modernom dobu klerikalnih tendencija. Par decenija ozbiljnog bavljenja ovom oblašću nauke u Beogradu, za vreme kojih ona nije bila pod direktnim ideološkim udarima (bilo je važnijih problema od naučnih), nije dovoljno da se ovo naučno znanje šire obznani i prihvati.

Bez namere da se opet žalim na užasno nerazumevanje teorije evolucije, iskoristila sam ovu istorijsku priču da bih ilustrovala ono s čim sam i započela tekst, a to je veoma pitka zamena teza. Rogove možeš da prodaš za sveću ako ih nazoveš drugim imenom i postaviš određene premise: komunizam je zlo, komunizam je isto što i ateizam, ateizam je praktično sinonim za evoluciju. Odatle sledi logična dedukcija: odbacimo ovo loše i demonsko, prigrlimo crkvu i neznanje, zaboravimo na sekularizam i živećemo blagosloveno. Amin!

Svesna sam besmislenosti nade da će novi Patrijarh čuvati sekularne tekovine države Srbije kada su očigledni interesi crkve na potpuno drugoj strani. Nažalost, uzimajući u obzir današnje političke delatnike, koji bi trebalo da zastupaju sekularizam, možda nam je to jedino i preostalo.

 
Peščanik.net, 26.01.2010.

———–    

  1. Iz knjige „Najveća predstava na Zemlji“ Ričarda Dokinsa; srpsko izdanje, Heliks, Smederevo.
The following two tabs change content below.
Biljana Stojković
Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Biljana Stojković (Svi tekstovi)

Leave a Reply