Velika američka strategija, dugoročni plan za ostvarivanje nacionalnih interesa i uspešno suprotstavljanje najvećim neprijateljima, danas je u rasulu. Najviši američki državnici ulaze iz jedne krize u drugu, improvizuju u hodu i retko se drže jedinstvenog i konzistentnog skupa državnih politika. Za to lutanje neki krive nedovoljnu odlučnost Bele kuće, ali pravi razlozi su dublji. Izvor problema je u neslaganju spoljnopolitičkih elita oko toga da li je naveći neprijatelj Amerike danas Rusija ili Kina.
Poznavanje neprijatelja je važan deo strateškog planiranja. U vreme Hladnog rata nije bilo nikakve sumnje o tome ko je neprijatelj broj jedan: bio je to Sovjetski Savez, a sve aktivnosti Vašingtona imale su za cilj da ograniče uticaj i moć Moskve. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, dominacija Sjedinjenih Država je univerzalno prihvaćena, osim u nekoliko „otpadničkih zemalja“. Posle 11. septembra, predsednik Bush je objavio „globalni rat teroru“, zamišljen kao višedecenijska kampanja protiv islamskih ekstremista i njihovih saveznika širom sveta. Posle te objave, kojom je svaka zemlja koja nije uz nas proglašena za neprijatelja, nastupio je haos. Usledile su invazije, okupacije, desanti, rat dronovima – što se katastrofalno završilo. U međuvremenu, Kina je iskoristila ekonomsku moć da ojača uticaj u inostranstvu, a Rusija je ponovo postala pretnja za susede.
Razilaženje u mišljenjima između kreatora politika Obamine administracije i njihovih republikanskih protivnika upravo je zapanjujuće. Postoji načelni konsenzus o tome da treba razoriti Islamsku državu, sprečiti Iran da napravi bombu i isporučiti Izraelu sve oružje koje poželi, ali ne mnogo više od toga. Nema saglasnosti o raspoređivanju američkih strateških resursa, uključujući i vojne, čak i kada su u pitanju Islamska država i Iran. Što je najvažnije, izostaje saglasnost oko toga da li na vrh spiska neprijatelja treba staviti Rusiju koja ponovo podiže glavu ili sve samouvereniju Kinu. Pošto saglasnost nije postignuta, sve je teže razvijati dugoročne strateške planove. Ipak, mada je lako osuđivati izostajanje konsenzusa u ovom pogledu, nema razloga da verujemo da bi proglašenje novog zajedničkog nepijatelja – novog Sovjetskog Saveza – učinilo ovu u zemlju i svet bezbednijim mestom.
Izbor neprijatelja
Za mnoge stratege u Vašingtonu, uključujući brojne istaknute republikance, Rusija Vladimira Putina je najveća potencijalna pretnja globalnim interesima Amerike, pa otuda zaslužuje da bude u fokusu njene pažnje. „Ko još sumnja da će Rusija učiniti sve što poželi, ako ne reagujemo na njihovu agresiju?“ zapitao se Jeb Bush u Berlinu 9. juna, na svom prvom putovanju u inostranstvo u svojstvu predsedničkog kandidata. Da bismo uspešno odgovorili Putinu, zaključio je, „potrebni su nam savezništvo [NATO], solidarnost i zajedničko delovanje. Jedino tako ćemo sačuvati temeljna načela međunarodnog poretka za koji su slobodne zemlje podnele ogromne žrtve.“
Ipak, za mnoge pripadnike Obamine administracije najveću pretnju američkim interesima ne predstavlja Rusija, već Kina. Oni smatraju da izolovanje Kine ima prioritet u odnosu na sve druge ciljeve. Ako Amerika ne uspe da zaključi novi trgovinski sporazum sa pacifičkim saveznicima, izjavio je Obama u aprilu, „Kina, taj azijski gorila od pola tone, nametnuće sopstvena pravila“, što će dovesti do daljeg bogaćenja kineskih kompanija i ograničavanja pristupa Sjedinjenih Država „ekonomski najdinamičnijem regionu u svetu“.
Nakon kolapsa Sovjetskog Saveza, vojni stratezi naizgled svemoćnih Sjedinjenih Država – nedodirljive „hipersile“ u eri neposredno posle Hladnog rata – zamišljali su da je njihova zemlja u stanju da uspšeno vodi dva (pa čak i tri) rata istovremeno. Veliki šok koji je Vašington doživeo u dvadeset prvom veku bilo je otkriće da Amerika nije svemoćna i da se ne može istovremeno sukobiti sa dva najveća protivnika (ako je to ikada i mogla). Naravno, Amerika može da preduzima skromne korake kojima nastoji da blokira inicijative Moskve i Pekinga i u isto vreme se bori protiv Islamske države i drugih lokalnih pretnji, što Obamina administracija i pokušava. Ipak, nije u stanju da sprovodi doslednu dugoročnu strategiju koja treba da neutralizuje velikog protivnika, kao što je činila za vreme Hladnog rata. Zato će odluka da se fokus usmeri na Rusiju ili Kinu kao neprijatelja broj jedan imati značajne implikacije za američku politiku i dalji razvoj međunarodnih odnosa.
Izbor Rusije kao primarnog neprijatelja, na primer, neizostavno bi doveo do daljeg gomilanja NATO snaga u Istočnoj Evropi i isporuke modernog naoružanja Ukrajini. Obamina administracija se protivila takvim isporukama, tvrdeći da bi se tako samo produbili sukobi i minirali mirovni pregovori. Prema mišljenju onih koji Rusiju vide kao najveću pretnju, oklevanje američke administracije ohrabruje Putina da nastavi intervenciju u Ukrajini i ugrožava dugoročne američke interese. Imajući u vidu Putinovu beskrupuloznost, izjavio je senator John McCain, predsedavajući Senatskog odbora za oružane snage i veliki pobornik stava da je Rusija najveći neprijatelj Amerike, predsednikovo odbijanje da bolje naoruža Ukrajinu „predstavlja jedan od najsramnijih i najnečasnijih postupaka koje pamtim“.
S druge strane, izbor Kine kao glavnog američkog neprijatelja podrazumevao bi relativno uzdržan nastup na ukrajinskom frontu i energičnije reagovanje na kineske pretenzije i izgradnju baza u Južnom kineskom moru. To je poruka koju je kineskim liderima preneo ministar odbrane Ashton Carter krajem maja u sedištu američke pacifičke komande u Honoluluu. Govoreći da su napori Kine da izgradi baze u Južnom kineskom moru „u raskoraku“ sa međunarodnim normama, upozorio je da će eventulani pokušaji Kine da ugrozi američke operacije u regionu dovesti do vojnog odgovora. „U to ne treba uopšte sumnjati – Sjedinjene Države će leteti, ploviti i delovati gde god to međunarodni zakoni dopuštaju.“
Ako ste nekim slučajem republikanaski predsednički kandidat (a niste Rand Paul), verovatno ćete se opredeliti za strategiju koja uključuje sve gore navedeno i zahtevati istovremeno vođenje kampanja protiv Kine, Rusije, Irana, Sirije, Islamske države i svih drugih neprijatelja. Ali to nije strategija, to je retorika. Na kraju jedan ili drugi pristup mora odneti prevagu, a to će odrediti dalji tok istorije.
Azijski „stožer“
Opsednutost Obamine administracije „gorilom od pola tone“, kako opisuju Kinu, dospela je u prvi plan 2010-2011. Tada su pravljeni planovi za očekivano konačno povlačenje američkih snaga iz Iraka i postepeno gašenje američkog vojnog prisustva u Avganistanu. Tada su vodeći zvaničnici administracije obavili sistematsku reviziju dugoročnih strateških interesa Amerike i došli do konsenzusa koji se može sumirati u tri tačke: Azija i Pacifički okean su postali globalno relevantna zona međunarodne konkurencije; Kina je iskoristila američku okupiranost Irakom i Avganistanom da učvrsti prisustvo u tom regionu; ako želi da ostane vodeća svetska sila, Amerika mora sprečiti dalje jačanje Kine.
Takav pristup, formulisan u seriji saopštenja predsednika Obame i ministarke spoljnih poslova Hillary Clinton, kao i drugih vodećih članova administracije, inicijalno je opisivan kao „stožer u Aziji“, da bi kasnije bio preimenovan u „uravnotežavanje“ u regionu. Izlažući novu strategiju 2011, Hilary Clinton je napomenula da je region „Azije i Pacifika postao jedan od pokretača globalne politike. U regionu koji se prostire od Indijskog potkontinenta do zapadnih obala Amerike… živi gotovo polovina svetske populacije, tamo se nalaze mnogi od pokretača globalne ekonomije.“ Pošto se Amerika povukla iz ratova na Bliskom istoku, „jedan od glavnih zadataka američkih državnika u narednoj deceniji jeste da osiguraju znatno veće investicije – diplomatske, ekonomske, strateške i druge – u regionu Azije i Pacifika.“
Predstavnici administracije su tvrdili i nastavljaju da tvrde da strategija nikada nije imala za cilj ograničavanje uticaja Kine, ali takve tvrdnje su, naravno, tek smokvin list na jasnoj nameri da se nova sila u usponu zauzda svim mogućim sredstvima. Očigledno je da će pojačano američko prisustvo u regionu predstavljati direktan izazov regionalnim aspiracijama Pekinga. „Moje opredeljenje je jasno“, rekao je Obama pred parlamentom Australije u novembru iste godine. „Kada budemo planirali budžet za budućnost, odvojićemo sredstva potrebna za održavanje snažnog vojnog prisustva u ovom regionu. Očuvaćemo našu jedinstvenu sposobnost da pokažemo moć i suzbijemo potencijalne pretnje miru.“
Sprovođenje strategije stožera, objašnjavali su Obama i Hilary Clinton, trebalo je da uključuje podršku za saradnju sa zemljama koje okružuju Kinu, što bi obuhvatalo veću vojnu pomoć za Japan i Filipine, razvoj diplomatskih odnosa sa Burmom, Indonezijom, Malezijom, Vijetnamom i drugim zemljama u ekonomskoj orbiti Pekinga, vojnu saradnju sa Indijom i zaključivanje velikog sporazuma o Trans-pacifičkom partnerstvu (TPP) sa većinom zemalja u regionu, ali ne i sa Kinom.
Mnogi u Vašingtonu su kasnije komentarisali da su inicijative administracije u pacifičkom regionu bile znatno manjeg obima nego što je u početku najavljivano. Naravno, Vašington je ponovo morao da se angažuje na Bliskom istoku i tamo uputi znatan deo vojnih resursa, zbog čega nije ostalo dovoljno za „uravnotežavanje“ u Aziji. Ipak, Bela kuća se i dalje drži plana koji treba da osigura izolovanje Kine. „Bez obzira na broj novih žarišta na drugim mestima, mi ćemo ostati trajno posvećeni tom važnom regionu“, izjavila je savetnica za nacionalnu bezbednost Susan Rice u novembru 2013.
I pored izazova Islamske države i raspada Jemena i Libije u kojima je zavladalo ekstremističko nasilje, za Obamu i njegove najviše zvaničnike Kina je i dalje jedini protivnik Amerike koji bi zaista mogao preuzeti poziciju vodeće svetske sile. (Kineska ekonomija je to već učinila.) Po njihovom mišljenju, zaključak se sam nameće: Kina se mora zauzdati svim raspoloživim sredstvima. To ne znači, tvrde oni, da ćemo igonrisati pretnju Rusije i drugih potencijalnih protivnika. Bela kuća je najavila da će u Istočnoj Evropi uskladištiti teško naoružanje, uključujući tenkove, koje u budućnosti mogu koristiti američke snage upućene u region da bi neutralisale ruski pritisak na bivše zemlje Sovjetskog Saveza. Obamina administracija takođe intenzivira akcije protiv Islamske države, pa je u Irak nedavno upućena nova grupa američkih vojnih savetnika. Ipak, predstavnici administracije tvrde da ih ništa od toga neće odvratiti od primarnog zadatka zauzdavanja Kine.
Povratak ruskog medveda
Ali ne bi se svi u Vašingtonu složili da je Kina centar sveta. Većina tvoraca državnih politika će potvrditi da je Kina potencijalna pretnja za američke interese na duži rok, ali mnogi od njih smatraju da ta pretnja još nije aktuelna. Uostalom, Kina je i dalje drugi najveći trgovinski partner Sjedinjenih Država (posle Kanade) i najveći isporučilac uvozne robe. Mnoge američke kompanije koje posluju u Kini žele da ove dve zemlje sarađuju. Mada rukovodstvo u Pekingu očigledno nastoji da zaštiti interese u azijskim vodama, ono je prvenstveno fokusirano na ekonomiju i želi da sačuva prijateljske odnose sa Sjedinjenim Državama. Diplomatski kontakti se redovno održavaju na najvišem nivou, a predsednik Đi Jinping treba da poseti Vašington u septembru.
Putinova Rusija, s druge strane, za mnoge američke stratege predstavlja daleko veću pretnju. Pripajanje Krima i pružanje podrške separatistima u istočnoj Ukrajini vide se kao direktna i neodložna pretnja na evroazijskom tlu koja ugrožava svetski poredak kojim dominiraju Sjedinjene Države. Predsednik Putin ne krije prezir prema Zapadu, kao ni rešenost da nastavi da štiti ruske nacionalne interese, ne obazirući se mnogo na moguće posledice. Za one koji pamte vreme Hladnog rata – a tu spada većina vodećih kreatora državnih politika u Sjedinjenim Državama – to liči na preteće ponašanje bivšeg Sovjetskog Saveza; po njihovom mišljenju, za razliku od Kine, Rusija predstavlja egzistzencijalnu pretnju za Sjedinjene Države.
Najpoznatiji zastupnik tog mračnog, neprijatno prepoznatljivog i retrogardnog stava je senator McCain. Nedavno je u izlaganju o pretnjama sa kojima se suočavaju Amerika i Zapad postavio Rusiju na vrh liste:
„U srcu Evrope vidimo Rusiju koja posle velike modernizacije vojske obnavlja stare imperijalne ambicije i pokazuje želju da osvaja. Prvi put posle sedam decenija, jedna suverena zemlja na ovom kontinentu je okupirana, a njena teritorija anektirana silom. Što je još gore, od Srednje Evrope do Kavkaza ljudi osećaju sve snažniji pritisak ruske pretnje, a u takvoj atmosferi urušavaju se liberalne vrednosti, demokratski suverenitet i otvorenost tržišta.“
Za McCaina i ostale koji zastupaju slične stavove, nema sumnje u to kako Sjedinjene Države treba da odgovore – tako što će isporučiti Ukrajincima teško naoružanje i suprotstaviti se Putinu na svaki mogući način. Takođe, kao mnogi republikanci, McCain se zalaže za povećanje proizvodnje gasa iz domaćeg škriljca koji će se izvoziti kao tečni gas da bi se smanjila zavisnost Evropske unije od ruskih isporuka gasa.
McCainove stavove dele mnogi od republikanskih predsedničkih kandidata. Jeb Bush, na primer, opisuje Putina kao „beskrupuloznog pragmatičara koji će gurati ljude oko sebe sve dok mu neko ne uzvrati“. Kada su senatora Teda Cruza u programu Fox News pitali šta bi učinio da se suprotstavi Putinu, on je odgovorio na tipičan način: “Prvo, trebaju nam oštre sankcije… Drugo, moramo odmah vratiti u Istočnu Evropu antibalističke rakete koje je predsednik Obama povukao 2009. godine u pokušaju da umiri Rusiju. I treće, treba da olakšamo izvoz prirodnog gasa da bismo pomogli oslobađanje Ukrajine i Istočne Evrope.“ Slični komentari su se čuli i od drugih kandidata i potencijalnih kandidata.
Može se očekivati da će se sa približavanjem izbora 2016. antiruska retorika pojačavati. Mnogi republikanski kandidati verovatno će napasti Hillary Clinton, očekivanu kandidatkinju Demokratske stranke, zbog njene uloge u „resetovanju“ odnosa između Obamine administracije i Moskve 2009. godine, kada je učinjen pokušaj da se odnosi poboljšaju, što se danas uglavnom smatra neuspehom. „Ona je doslovno odnela dugme za resetovanje u Kremlj“, izjavio je guverner Teksasa Rick Perry u aprilu.
Ako na izborima 2016. pobedi neki od republikanskih kandidata, osim Paula, antiruska kampanja će postati noseći stub spoljne politike, što će imati dugoročne posledice. „Nijedan strani lider nije izložen kritikama republikanaca toliko kao Putin“, objavljeno je na jednoj konzervativnoj veb stranici u junu. „Poruka kandidata je jasna: ako bilo ko od njih bude izabran, odnosi izmeđe Amerike i Rusije će postati još hladniji.“
Pogled u budućnost
Ko god da pobedi 2016, stvarnost sa kojom će Vašington morati da se nosi i dalje će biti ono što je istoričar sa Jejla Paul Kennedy opisao kao „imperijalno preopterećenje“. Ipak, možemo očekivati da će se posle izbora više pažnje i resursa usmeriti na jednog od dva kandidata za mesto na vrhu liste neprijatelja. Pobeda demokrata i Hillary Clinton verovatno bi dovela do koncentrisanja na Kinu kao najveću pretnju na duži rok, dok bi pobedom republikanaca sasvim izvesno Rusija bila proglašena za neprijatelja broj jedan.
Onima koji su daleko od Vašingtona može se činiti da taj izbor nije naročito važan i da neće proizvesti značajne posledice. Budžet za odbranu će u svakom slučaju nastaviti da raste; trupe će se, kao i dosad, premeštati od jednog do drugog žarišta i tako dalje. Ali, nema sumnje da će na duži rok učinjeni izbor biti itekako važan.
Pojačani napori da se Rusija izoluje neizbežno će proizvesti mračno i nepredvidljivo hladnoratovsko okruženje, pokazivanje mišića i povremene krize. U Evropu će pristići još američkih trupa, možda će se vratiti i nuklearni arsenal, i svakako će biti više zveckanja oružjem, bilo nuklearnim ili konvencionalnim. (Ne smemo zaboraviti da je Moskva nedavno objavila odluku da već impresivnom nuklearnom arsenalu priključi još četrdeset interkontinentalnih balističkih raketa, kao ni predlog senatora Cruza da se antibalističke rakete vrate u Istočnu Evropu.) Za one koji se sećaju Hladnog rata, ta opcija nije ni najmanje privlačna.
Usmeravanje pažnje na Kinu takođe ne obećava. To bi podrazumevalo angažovanje dodatnih američkih pomorskih i vazdušnih snaga u Pacifiku, što nosi rizik oružanog sukoba zbog širenja prisustva Kine u Istočnom i Južnom kineskom moru. To bi ugrozilo saradnju u domenu trgovine i kontrole klimatskih promena, pa i zdravlje globalne ekonomije, a dodatno bi se ograničila i razmena ideja i ljudi između Istoka i Zapada. (U skladu s vremenima, Kina je nedavno objavila uvođenje novih ograničenja za rad stranih nevladinih organizacija.) Mada ima znatno manje nuklearnih glava nego Rusija, Kina nastavlja da modernizuje svoj arsenal, što uvećava rizik od nuklearnog sukoba.
Ukratko, opcije za američku globalnu politiku posle 2016. godine mogu se opisati kao loše i haotične ili kao još gore, ali bolje fokusirane. Za većinu nas i jedan i drugi ishod jednako su loši, mada će proizvođači oružja i ostali pripadnici onoga što je predsednik Dwight Eisenhower prvi opisao kao „vojnoindustrijski kompleks“ imati razloga da slave. Potrebe stanovništva kao što su zdravstvena zaštita, obrazovanje, infrastruktura i zaštita životne sredine svakako će morati da trpe, dok će se izgledi za mir i sprečavanje klimatskih promena smanjiti.
Zemlja koja nema koherentan plan za zaštitu svojih interesa ima ozbiljan problem. Ipak, kao što ćemo verovatno otkriti u godinama koje dolaze, još gore je zauvek živeti na ivici krize i mogućeg sukoba sa ratobornim i dobro naoružanim nuklearnim rivalom.
Michael T. Klare je profesor svetske bezbednosti i mirovnih studija na Koledžu Hempšir i autor nedavno objavljene knjige The Race for What’s Left (Borba za ostatke). Dokumentarni film snimljen po njegovoj knjizi Blood and Oil (Krv i nafta) dostupan je kod Fondacije za medijsko obrazovanje. Možete ga pratiti na tviteru pod imenom @mklare1.
The Huffington Post, 30.06.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 23.07.2015.