Razgovor vodio Grigorij Durnovo
Srbija i Kosovo su potpisali Sporazum o normalizaciji međusobnih odnosa. Istovremeno je u tom regionu zabeležena i aktivnost Rusije: Srbiju su pozvali da se u svojstvu posmatrača uključi u rad Parlamentarne asambleje Organizacije za kolektivnu bezbednost i saradnju. Na pitanja o konfliktu između Srbije i Kosova, a takođe i o opštoj situaciji i mogućoj perspektivi odnosa među zemljama bivše Jugoslavije, za Ежедневный Журнал odgovara vodeći naučni saradnik Instituta za ekonomiju pri Ruskoj akademiji nauka, istoručar Sergej Romanjenko.
Sergej Aleksandroviču, kako vi ocenjujete rezultate pregovora?
Sama činjenica da su pregovori vođeni za mene predstavlja pozitivnu stvar. Sećamo se da je, sasvim nedavno, na tim prostorima besneo otvoreni oružani sukob s nepredvidivim posledicama za region, Evropu i ceo svet. Pregovori su bili veoma teški. Oni su tekli veoma sporo, ali drugačije i nije moglo biti. I na kraju, premijeri obeju strana konačno su parafirali sporazum. Potpisali su ga Ivica Dačić i Hašim Tači i sada treba sačekati zvanične reakcije Beograda i Prištine, pre svega predsednika Srbije Tomislava Nikolića i njegove stranke. Bez obzira na neuspehe prvih rundi pregovora, obe strane su neprestano izjavljivale da su za to da dogovor treba postići i na kraju se to i dogodilo. I to je sasvim logično. Meni se čini da ni Srbija ni Kosovo ne žele da se konfliktna situacija dalje produžava. Obe strane su svesne toga da je kompromis neophodan, jer bez njega je i za Srbiju i za Kosovo dalji proces integracije u Evropsku uniju sasvim nemoguć. A ulazak u Evropsku uniju je i za Beograd i za Prištinu strateški cilj broj jedan.
Mnogi su Sporazum od 19. aprila već nazvali istorijskim. Po mišljenu posmatrača, u skladu s dogovorom o ulasku Srbije u Evropsku uniju, Beograd će morati da uspostavi normalne odnose sa svim zemljama na Balkanu. Beograd se saglasio sa tim da Kosovu treba priznati pravo na upravljanje severnim delom teritorije gde je srpsko stanovništvo u većini i da se neće protiviti pristupanju Kosova u članstvo međunarodnih organizacija. Priština je sa svoje strane pristala da Srbima da autonomiju (o sadržaju sporazuma izveštavaju BBC, gazeta.ru). Ali konačna ocena će biti moguća tek uvidom u integralni tekst ovog dokumenta i što je glavno, tek nakon njegovog zvaničnog odobravanja od strane Srbije i Kosova.
Pri tome treba imati u vidu da problem Kosova ovime nije ni izbliza konačno rešen. Srpski političari i analitičari podvlače da je značaj ovog sporazuma u tome što on pokazuje da je zvanična Srbija spremna da pogleda realnosti u oči, ali da je to tek početak dugog, sporog i teškog puta u budućnost. Jer ovde se ne radi samo o međunarodnim odnosima. Problem zahvata i međunacionalne odnose ne samo na Kosovu, već i na prostoru čitave bivše Jugoslavije.
Srbiji bi dalje insistiranje na očuvanju konfliktne situacije komplikovalo odnose ne samo sa Evropskom unijom i SAD, već i sa susednim državama koje su do različitog stepena već integrisane u evropske i evroatlantske strukture. Srpsko društvo i srpska država ne mogu sebi da obezbede opstanak, a ni razvoj, ako sami sebe stavljaju u uslove opšte izolacije. Etnonacionalistička raspoloženja zapravo su direktno protivrečna sa interesima države i društva, s građanskim opštim vrednostima i građanskim tumačenjem patriotizma. Ovome treba dodati i unutrašnje protivrečnosti u samoj Srbiji – probleme Vojvodine i Sandžaka. Nemam nameru da ova dva problema upoređujem s Kosovom. Samo opisujem situaciju. Jedno je sigurno: Srbija više ne može da vrati Kosovo. Istorija ne poznaje takav slučaj, to jest otkazivanje stečene nezavisnosti do danas još nije zabeleženo. Budući da bi se kosovski Albanci (a oni su tamo u velikoj većini) svi kao jedan digli i s oružjem u rukama nastupili protiv toga, svaki pokušaj vraćanja istorije bi neumitno doveo do obnavljanja oružanog konflikta. Što se toga tiče, među albanskim političkim partijama na Kosovu nema nikakvih nesuglasica. Za takav razvoj situacije niko nije zainteresovan, pa čak ni onaj deo političke elite i stanovništva Srbije koji nastupa s najradikalnijih pozicija. Radikali postoje i među Albancima na Kosovu, ali svi oni vrlo dobro znaju da će etnonacionalistički radikalizam odvesti obe strane u apsolutno bezizlaznu situaciju.
Gde su granice ustupaka do kojih mogu da idu pregovarači? Gde su „crvene linije“ koje se ne smeju preseći?
Na to pitanje se može odgovoriti tek nakon detaljne analize teksta parafiranog sporazuma. Za sada je očigledno samo to da su obe strane stigle do danas maksimalno mogućih ustupaka. Tokom pregovora se na paradoksalan način ukazala jedna te ista „crvena linija“ preko koje nijedna od strana ne može da prekorači: Kosovo je teritorija na kojoj zajedno žive Srbi i Albanci i oni imaju jednaka prava. Sudeći po dosadašnjim informacijama, ova linija nije prekoračena čak ni u parafiranom sporazumu. I baš zbog tog, strogo etničkog principa, ovaj je sporazum izložen kritici nekih albanskih političara na Kosovu. To jest, pregovarači im navodno potvrđuju da pregovarati o mnogonacionalnom građanskom društvu u ovom trenutku nije moguće, a principijelni strateški zadatak se sastoju baš u tome da se obezbede jednaka prava i bezbednost svim stanovnicima Kosova, bez obzira na njihovu nacionalnu i religioznu pripadnost.
Na „crvenu liniju“ se može gledati i drugačije. Nije li to zapravo granica koja deli priznavanje od nepriznavanja nezavisnosti Kosova? S ove tačke gledišta, Beograd i Priština različito tumače parafirani sporazum. Prvi govore da ovaj dokument ne znači priznavanje nezavisnosti i suvereniteta Kosova, a drugi da on upravo to znači.
U Srbiji se prema kosovskom problemu ne odnose svi jednako. Jedan deo srpskog društva je potpuno svestan toga da se Kosovo ne može vratiti i da treba definitivno urediti odnose sa susedima (između ostalih i sa Kosovom) i Evropom, a što ni u kom slučaju ne znači isključivanje saradnje Srbije i Rusije. Drugi deo istrajava na poziciji „ili Kosovo, ili Evropa“, što je prilično nerealno. Što se albanske strane tiče, već sam govorio o tome da u vezi sa nezavisnošću tu nema nikakvih nesuglasica. A po ostalim pitanjima, između raznih političkih partija postoje razna mišljenja i politička trvenja.
Koji je odnos između ove dve pozicije u Srbiji? Koliki je značaj Kosova u srpskom javnom mnjenju i kako je postignuti sporazum primljen u Srbiji i na Kosovu?
Jedan deo srpskog društva problem Kosova doživljava veoma bolno i oni ga percipiraju u mitološkim kategorijama. Saglasno jednoj od osnovnih teza radikalne nacionalne ideologije, Kosovo je „kolevka“ srpskog naroda i prožeti baš ovom idejom, mnogi ljudi i političari će biti protiv postignutog sporazuma. Ali tokom viševekovnog razvoja, situacija se umnogome izmenila i treba poći od aktuelne realnosti, a ne stalno živeti u prošlosti i u njoj tražiti recepte za budućnost. Protiv sporazuma se već izjasnila marginalizovana partija Vojislava Koštunice (Demokratska stranka Srbije) i partija Vojislava Šešelja (Srpska radikalna stranka). Teško se može zamisliti da briselski sporazum neće podržati Demokratska stranka Dragana Đilasa (do nedavno ju je vodio bivši predsednik Srbije Boris Tadić) i Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića (koja nema ničeg zajedničkog sa ruskom partijom istog imena).
Sudbina sporazuma, vladajuće koalicije i daljeg razvoja Srbije umnogome će zavisiti od predsednika Tomislava Nikolića i njegove Srpske napredne stranke. Sasvim je moguće da će glavnu ulogu u ovoj igri odigrati ne ideologija, već rezultat suparništva između naprednjaka i socijalista, ili bi možda tačnije bilo reći između Tome Nikolića i Ivice Dačića lično. Dačić podvlači da će već u ponedeljak biti doneto konačno rešenje i da će Evropska unija o tome biti blagovremeno obaveštena. Ali ako sporazum bude odbijen ili sabotiran, to će naneti ogromnu štetu reputaciji Srbije.
Ne sme se zaboraviti još jedan važan učesnik u ovim događajima – Srbi na Kosovu. Mada je u Briselu zapravo bila rešavana njihova sudbina, oni u tim pregovorima nisu učestvovali. Ovi ljudi su u poslednje dve decenije preživeli ogroman broj drama i tragedija, i njima je stvarno više nego neophodna podrška u borbi za sticanje svojih prava. Ali na kraju, oni su postali žrtve i politike Beograda, i politike Prištine. Oni su zapravo poslednje žrtve ovog međunacionalnog sukoba i njihovo raspoloženje je sasvim razumljivo. Njihovi lideri su se već izjasnili protiv sporazuma. Njima je zaista teško da razdvoje etnonacionalističku nostalgiju kojom su zadojeni, prirodnu želju da im se osigura bezbednost i legitiman zahtev za obezbeđenje svih građanski prava dostojnih čoveka. S psihološke tačke gledišta, njima je teško da pristanu na život u državi za koju smatraju da je neprijateljski raspoložena prema njima. Koliko taj njihov osećaj odgovara realnom stanju stvari – o tome bi moglo da se razgovora. I zato, osim otpora jednog dela društva i dela političke klase u Srbiji, na putu realizacije ovog sporazuma će se isprečiti i problem kosovskih Srba. Oni se u ovoj situaciji osećaju odbačenima i više je nego verovatno da će sabotirati ispunjavanje sporazuma, što sporazumu može dati upravo obratni efekat: umesto da dođe do ublažavanja konfliktne situacije, doći će do njenog zaoštravanja.
S istorijsko-političke tačke gledišta, pred nama se odvija neka vrsta paradoksa. To što za osam godina svoje vladavine nije umeo da uradi „prozapadni“ Boris Tadić, uradio je politički naslednik Slobodana Miloševića, Ivica Dačić. On je bio taj koji je potpisao ovaj sporazum, mada je svojevremeno baš njegov patron Milošević imao glavnu ulogu u raspaljivanju ovoga sukoba. Njegovim „zalaganjem“ je konflikt dobio tako surovu formu i on je bio taj koji mu je „dodelio“ tako veliki „značaj“ u međunarodnim odnosima Srbije. On je najviše pomogao Kosovu da stekne svoju nezavisnost i da nakon toga bude priznato od strane mnogih zemalja sveta (do ovog trenutka njih 98 od 193 zemlje članice UN). Njegova politika etničkog nacionalizma mu je prvo poslužila kao odskočna daska preko koje je došao na vlast, a potom i kao postament za dugi boravak na njoj, ali to je istovremeno dalo povoda i za ne uvek opravdanu i često sasvim nezakonitu reakciju kosovskih Albanaca. Bez tako velikog broja žrtava, to je mogao ostati samo ograničeni sukob unutar Srbije, i on u tom slučaju ne bi privukao toliko veliku pažnju međunarodne zajednice i toliko ozbiljno angažovanje Evropske unije i SAD. Naravno da te države imaju i svoje interese i da unutar njih postoje i one političke snage koje imaju određene predrasude u odnosu na Srbiju, ali po mom mišljenju, uzroci koji zapravo rešavaju sudbinu bilo koje konkretne zemlje, uvek leže unutar nje same, uvek potiču od njenog društva i njenog državnog ustrojstva. To se odnosi i na raspad bivše Jugoslavije, kao i na raspad bilo koje mnogonacionalne države. „Spoljni faktor“ ili „zavera“ često se veoma lako daju inkorporirati u masovnu svest stanovništva. I to nije svojstveno samo sadašnjici. Recimo 1918, posle raspada Austrougarske, odmah se rodila teorija o tome da je za rušenje imperije kriva Antanta.
Kako ocenjujete ulogu Evropske unije u pregovorima?
Potpisivanje sporazuma je veliki uspeh Evropske unije. Ona naravno nije svemoguća i ne treba je ni neosnovano veličati, a ni preterano demonizovati. I u Srbiji i u Rusiji postoje ljudi koji se veoma negativno odnose prema njenim političkim odlukama, kritikujući je da nastupa s pozicija sile i da neprestano postavlja nekakve nove uslove. Neki drugi smatraju da samo pritisak Evropske unije (i zapada uopšte) može rešiti problem Srbije i Kosova. Ali svaka država i društvo se razvijaju po svojim unutrašnjim zakonima, i odluka se mora roditi unutar njih. Ako u društvu ne postoji makar minimum saglasnosti o putu, formi i ciljevima budućeg razvoja zemlje, tu nikakav spoljni pritisak ne može da pomogne. Osim toga, pored Evropske unije treba pomenuti i druge međunarodne organizacije, sve zemlje evroatlantskog sistema, kao i zasebne političke ciljeve pojedinih zemalja kao što su Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija ili Turska. NATO je takođe bio neizbežan faktor pregovora i on je taj koji će na kraju biti garant realizacije sporazuma.
Ima li današnja Srbija evropsku perspektivu? I s druge strane, da li zvanična Srbija želi da se uključi u Evropu?
U srpskom društvu se vremenom izgradio prilično složen odnos prema Evropi. U tome je ne malu ulogu odigralo NATO bombardovanje 1999. Čak i onaj sloj društva koji nije podržavao Miloševića, nakon ovog surovog čina je osetio kao da je od strane zapada, u širem smislu te reči, izjednačen sa Miloševićevim najvatrenijim poštovaocima. Zatim, pregovori sa Evropskom unijom su se preko svake mere otegli. Ispada da je bilo mnogo lakše ispuniti zahteve NATO-a nego zahteve Evropske unije. I to bi bio objektivni razlog. S druge strane, Evropska unija je često primenjivala pogrešnu strategiju i taktiku, menjala i dopunjavala političke uslove, i to bio bio subjektivni razlog. Naravno da se postupci Evropske unije ne smeju tumačiti kao politika kojom sve njene članice žele samo da napakoste Srbiji i srpskom narodu. Evropska unija nije tip organizacije koja dejstvuje unisono. Kod svake od njenih članica postoje posebni interesi, različite političke struje, različiti pogledi na svet i zato je, tek kada se uključe svi pomenuti elementi, moguće tražiti neki opšti balans. Što se Srbije tiče, u poslednje vreme popularnost ideje o pridruživanju Evropskoj uniji po svemu sudeći opada. Ali mislim da je ovaj proces moguće preokrenuti. Verujem da je to samo privremena, možda relativno dugoročnija kolebljivost i da će mnogo toga zavisiti od prihvatanja ovog tek potpisanog sporazuma i njegove dosledne realizacije.
Nemojmo zaboravljati da ova ideja nije nova, jer posle Drugog svetskog rata, jedna od osnovnih ideja srpskog nacionalnog pokreta (i ne samo srpskog) je bila vraćanje Srbije u Evropu. U tom kontekstu je zapravo Titova socijalistička Jugoslavija bila smetnja ovoj njenoj težnji. Ona je navodno bila ta koja je sprečavala Srbiju da se vrati Evropi.
To što se vremenom u Srbiji nataložilo mnogo nerešenih pitanja u ekonomskoj i socijalnoj sferi, problem čini još težim. Trebalo je ta pitanja rešavati još krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka. Umesto toga, njena elita je Srbiji predložila rat, odnosno pred nju je kao isključivi prioritet postavila rešavanje nacionalnih i teritorijalnih problema. Mnogi su mislili da će sa odlaskom Miloševića sve doći na svoje mesto. Ali nažalost, to se nije desilo. Ni Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice, a ni Demokratska stranka Borisa Tadića Srbiji nisu donele nikakve promene. I budući da je socijalno-ekonomsku realnost nemoguće neprestano zamenjivati mitom, srpsko društvo se već prilično umorilo od toga. Problemi se moraju rešavati, a oni se već godinama samo talože i postaju sve oštriji i bolniji. Bez namere da širim beznađe, moram da pomenem tužnu činjenicu da Srbija kao društvo, država i ekonomija, iz godine u godinu postaje sve nemoćnija.
Da li bi Moskva mogla da odigra pozitivnu ulogu u rešavanju konflikta između Srbije i Kosova? Može li Rusija danas da bude ta koja će da formuliše i ponudi dnevni red za balkanski region?
Pre svega moram reći da u Risiji postoje mnogi, nezavisno od njihovih pojedinačnih političkih ubeđenja, koji još uvek (čak i posle njegove smrti) pogrešno poistovećuju Miloševića, njegove lične, porodične i partijske interese sa interesima srpskog naroda, srpske države i njenog društva u celini. Kod nas je veoma malo kvalitetnih i profesinoalnih informacija o srpskom društvu i državnoj politici Srbije. Nedavno je premijer Srbije Ivica Dačić dolazio u Moskvu i tom prilikom je Srbiji dat status posmatrača u Parlamentarnoj asambleji pri Organizaciji za kolektivnu bezbednost i saradnju (što je u većem delu srpskog društva bilo dosta skeptično primljeno), a predsednik Tomislav Nikolić je nastupio u UN i u svom govoru prilično oštro osudio status i rad Haškog tribunala (posle toga je bio potpisan sporazum sa Kosovom). Ovo se može razmatrati i kao povratak Rusije na Balkan, ali meni se čini da bi njen zadatak trebalo da bude učvršćivanje mira i stabilosti u tom regionu, a ne „pomoć“ Srbiji u svađi sa njenim susedima, navođenje na samoizolaciju i njeno udaljavanje od Evropske unije. Već su stigle reakcije iz Bosne i Hercegovine, a biće ih i od strane ostalih zemalja. A kada u Srbiji na vlast dođu neki drugi ljudi (a možda i ranije), Rusija će u srpskoj nacionalnoj svesti postati sila koja je, huškajući je na konflikt, samo slabila pozicije Srbije umesto da ih učvršćuje. Uostalom, ovo i ne bi bio prvi takav slučaj u srpsko-ruskim odnosima. Setimo se samo sovjetsko-jugoslovenskog konflikta 1948-1955. Danas ga praktično niko ne pominje, mada je on vrlo poučan. Posebno za Srbiju. Jer svi pokušaji da se ona predstavi kao naš najverniji saveznik, ni za Srbiju ni za Rusiju se nikada ničim dobrim nisu završili. Mi još od kraja XIX veka nikako da prevaziđemo tu lošu tradiciju. Obe strane se redovno busaju u grudi govoreći o neraskidivom savezu i bratstvu, a u potaji guraju isključivo svoje interese i ciljeve. A kada ne uspevaju da ih ostvare, sledi uzajamno razočarenje i rađa se konfliktna situacija koja nikome ne donosi nikakvu korist. I na kraju, umesto normalnih, obostranih, uzajamno korisnih partnerskih odnosa, stvaraju se ili neosnovane iluzije i preuveličana očekivanja, ili preterano ogorčenje, ljutnja, čak i neprijateljstvo.
Kakav bi model rešenja konflikta na Balkanu po vama bio najprihvatljiviji? Objedinjavanje bivših jugoslovenskih republika pod „kišobran“ Evropske unije ili možda pružanje najširih mogućih autonomija, uz garanciju Saveta bezbednosti UN?
Uvek treba imati na umu to da je situacija na Balkanu često nepredvidiva. Niko na primer nije očekivao da će Boris Tadić izgubiti na predsedničkim izborima. Što se tiče modela o kojima vi govorite, mislim da UN nisu dovoljno snažna i efikasna organizacija i da njen Savet bezbednosti ni u kom slučaju ne može biti neka ozbiljnija garancija. A objedinjavanje pod „kišobranom“ Evropske unije i NATO, to se po meni već događa. Ostao je još samo slučaj Srbije. Srbija ima specifičan stav u odnosu na NATO, i to je sasvim razumljivo. Što se pak Evropske unije tiče, ako se vratimo na početak našeg razgovora ispostavlja se da ni tu nije baš sve jasno. Srbiji naravno odgovara stupanje u članstvo Evropske unije (pa i u NATO) prosto zato što su sve zemlje u susedstvu već postale članice ovih struktura. NATO i Evropska unija su za to takođe zainteresovani. A pomenuo sam već i to da jedna ovakva odluka uopšte ne bi morala da označi prekid odnosa sa Rusijom. Špekulacije na ovu temu svima bi donele samo štetu. Jer geografski položaj Srbije i čitavog Balkana govori o tome da je u interesu svih tih zemalja da tesno sarađuju i sa Rusijom, i sa Evropskom unijom, i sa SAD. Države bivše Jugoslavije teže da stupe u NATO jer, imajući u vidu protivrečnosti iz ratova u bližoj i daljoj prošlosti, one u tom savezu vide garanciju regionalne bezbednosti. To je baš tako i zapisano u koncepcijama njihove nacionalne bezbednosti (isključujući Srbiju). I da potkrepim to poslednjim primerom iz prakse: prema saopštenjima medija, delegacija Srbije je posle potpisivanja sporazuma u Briselu posetila glavni štab NATO i na sastanku sa njegovim predstavnicima pokrenula pitanje o garancijama za bezbednost Srba na Kosovu.
U slučaju da bude prihvaćen i realizovan, ovaj će sporazum Srbiji i Kosovu otvoriti put u Evropsku uniju i u perspektivi značajno smanjiti mogućnost konflikta u regionu. No kako sam već pomenuo, moguć je nažalost i obrnuti ishod.
Ежедневный Журнал, 22.04.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 27.04.2013.