Doista, šta je to što je na svečanost upriličenu povodom uspostavljanja još jednog instituta za proizvodnju bogojavljenske vodice u Beogradu, ovoga puta sa ukusom “svetskog održivog razvoja” (7. novembra), okupilo gotovo ceo vrh Srbije – predsednika države, premijera Vlade, patrijarha SPC i predsednika (hapšenjima dosta proređenog) poslovnog kluba “Privrednik”, kao i još mnogo drugih eminentnih članova trenutnog društvenog “džet-seta” Srbije?
Jedino se beogradski list Danas usudio da postavi hipotezu za odgovor na ovo pitanje: celu tu kompaniju možda motiviše cilj da se „zaustavi Vučić” jer, navodno, ko bi drugi to mogao osim Vuka Jeremića, osnivača spomenutog Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD) i presrećnog domaćina pompezne žurke u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Hipoteza koja je u uvodniku ovog lista (9-10. novembra) izneta hipotetički oprezno i na veoma „zaobilazan način” ne bi imala nikakvu uverljivost (uprkos raširenosti po “dvorskim kuloarima”) ako joj se ne bi dodala okolnost da Jeremić ne bi dogurao ni do predsedavajućeg Generalne skupštine UN, protekle godine, pa ni do aktuelnog projekta da se kandiduje za poziciju generalnog sekretara Ujedinjenih nacija (od 2016. godine), da, navodno, on lično nema kontinuiranu podršku Rusije.
Pa ako je Tadićev đak doista „ruski unter” u Beogradu, onda bi bilo shvatljivo što njegove pozive na političke zabave ne odbijaju ni predsednik, ni premijer, ni patrijarh, pogotovu što svi oni već sutra mogu steći zajednički interes da unaprede aktuelnog „prvog potpredsednika Vlade” na funkciju „počasnog prvog premijera”, a da na njegovo sadašnje mesto izaberu Vuka Jeremića – ako Aleksandar Vučić bude “suviše bukvalno” vodio Srbiju ka Evropskoj uniji i u modernizacijske reforme, ne štiteći dovoljno oduševljeno ruske interese u srpskoj energetici.
Cela ova kuloarska dvorska priča dobija sada dodatno na temperaturi zbog poznatog niza primedaba Rusije upućenih, najviše preko predsednika Nikolića, Vladi Srbije, to jest Vučićevoj potpredsednici u stranci i ministarki energetike Zorani Mihajlović, što navodno sabotira određene ruske zahteve oko gradnje gasovoda Južni tok i ne sprečava (nego podstiče) gradnju gasne konekcije sa Bugarskom mimo Južnog toka (koju je obećala da će finansirati EU); zatim što traži restrukturiranje Srbijagasa i gašenje parazitskih firmi oko ovog preduzeća; i, na kraju, ali ne i najmanje važno, što u ime države Srbija, kao “malog akcionara” NIS-a (29 odsto), pokazuje aspiraciju da se meša u njegovu poslovnu politiku i strategiju.
Ova “ruska jesenja ofanziva” u Srbiji ne može se razumeti bez uvida u širi kontekst. Prvo, približava se vreme kada doista može biti bar smireno „kosovsko krizno žarište”, što će otkočiti pregovore Srbije i EU, pa Rusi žure da „zakucaju” neka svoja ugovorna prava i privilegije oko nafte i gasa na srpskoj teritoriji pre nego što se u spomenutim pregovorima dođe do pitanja inplementacije poznate treće energetske korpe EU, koja pre svega traži „razdvajanje” proizvođača, transportera i distributera struje i gasa kako bi potrošač imao „izbor” na svakom od tih nivoa – a sve to Rusima ne odgovara.
Drugo što treba imati u vidu povodom niza primedaba Moskve prema Srbiji jeste to što je Aleksej Miler, prvi čovek Gasproma, nedavno bio prinuđen da u Sofiji (30. oktobra) prihvati deo zahteva EU, jer je tamo zajednički izjavljeno da će se Južnim tokom na teritoriji Bugarske „upravljati prema bugarskim zakonima” (koji, dakle, moraju biti u skladu sa evropskim direktivama).
Takođe je izneto da je prethodno projektovana kamata na ruski kredit za izgradnju gasovoda preko Bugarske smanjena sa osam na 4,5 odsto, a da će bugarskoj državi odmah posle puštanja Južnog toka u pogon biti uplaćivan njen deo taksi i tantijema na tranzit gasa, pa će ona otplaćivati investicioni kredit, dok je Gasprom predlagao da on to čini prvih 15 godina (prepričavamo ove informacije pojednostavljeno).
Nakon Milerove posete Beogradu (11. novembra) ne znamo da li je „bugarski model” na bilo koji način uticao i na „srpski slučaj”. Izvesnu zabunu izazvalo je to što su i premijer Dačić i predsednik Nikolić saopštili da će cena izgradnje Južnog toka koštati pet milijardi evra i da će ga „u početku finansirati Rusi”.
Na dan Milerove posete težina ove investicije vraćena je na ranije spominjanu procenu od 1,7 milijardi evra. O eventualnim korekcijama ranijih dogovora Srbije i Rusije, u svetlu „bugarskih korekcija”, ništa nije saopšteno.
Novi magazin, 15.11.2013.
Peščanik.net, 15.11.2013.