Kada je Ilija Garašanin sastavljao svoje čuveno “Načertanije”, po kome je Srbija trebalo da postane “balkanski Pijemont”, to jest centar nove ujedinjene velesile na evropskoj političkoj sceni (megalomanija u srpskoj politici nije nikakav proizvod miloševićevskih vremena) – on je bio ministar jedne još uvek poluzavisne kneževinice koja je zvanično bila u sastavu Otomanske imperije. U prestonici te poluzavisne kneževinice bio je ruski konzul i ponašao se otprilike onako kako se sada u Beogradu ponaša ruski ambasador određujući dnevni red zasedanja srpske skupštine (ustvari ne samo dnevni red, nego i odluke). Drčni Garašanin, inače pun sebe, odnosno buduće veličine svoje države u nastajanju, suočen sa diktatom jednog običnog konzula koji je svojom dužnošću smatrao i upravljanje vladom bratske pravoslavne kneževine Srbije, procenio je da je bolje privremeno spustiti durbin i potražiti zaštitu kod vekovnog krvnog neprijatelja. Garašanin je pisao u Istanbul, da ga Turska odbrani od samovolje ruskog konzula.
Kom srpskom neprijatelju treba danas da se obrati srpska vlada ne bi li od nasrtaja ambasadora bratske pravoslavne zaštitnice – zaštitila elementarno dostojanstvo nezavisne države? Ili će Srbija pristati da bude nezavisna, koliko je odnedavno nezavisna i Južna Osetija? (O nezavisnosti Severne Osetije, a ova je u sastavu Rusije, ni sada ni ranije niko nije ni zucnuo: Rusija daje strogo kontrolisanu nezavisnost narodima koji žive na tuđoj, a ne na njenoj teritoriji.)
Ko misli da pod suncem ima nečeg novog, vara se.
Danas, 03.09.08.
Peščanik.net, 03.09.2008.