Lov na grupu žena bombaša samoubica u Čečeniji odveo je elitnu grupu ruskih komandosa iz specijalnih jedinica do malog sela duboko u unutrašnjosti. Tamo su opkolili skromnu kuću malo pre svanuća, kako bi bili sigurni da će uhvatiti svoju lovinu na spavanju.
Kada je stiglo naređenje da se upadne u tu jednospratnicu, tuce teško naoružanih muškaraca pod maskama i u maskirnim uniformama – neobeleženim da bi se sakrio njihov identitet – s lakoćom je savladalo tri žene koje su se nalazile u kući. Zarobljenice su odvedene u vojnu bazu.
Vojnici su dejstvovali po dojavi da najstarija od te tri žene, koja je bila četrdesetih godina, navodi žene da se žrtvuju u surovom čečenskom ratu između islamskih boraca i Rusa. Žene koje su zarobljene sa njom bile su njeni najnoviji regruti. Jednoj od njih je bilo jedva 15 godina.
„Najstarija je najpre sve poricala“, rekao je viši oficir specijalnih jedinica prošle nedelje. „Onda smo je pritisli i podvrgli smo je elektrošokovima. Dala nam je veoma korisne informacije. Kad smo završili s njom, ustrelili smo je u glavu.“
„Izneli smo njeno telo u polje. Stavili smo joj jednu artiljerijsku granatu između nogu, a drugu na grudi, dodali nekoliko pakovanja TNT-ja od 200 grama i razneli je u paramparčad. Trik je u tome da ne ostane apsolutno ništa. Nema leša, nema dokaza, nema problema.“ Ova tehnika je poznata kao raspršivanje.
Mlađe žene je druga jedinica odvela na saslušanje, a onda su i one ubijene.
Ovo svedočanstvo je jedno u nizu onih koje su The Sunday Timesu dala dvojica oficira specijalnih jedinica koje su se borile protiv Čečena više godina. Njihovo svedočanstvo, prvo te vrste dato nekom stranom novinaru, daje zapanjujući uvid u operisanje tajnih ruskih odreda smrti tokom jednog od najsurovijih sukoba nakon Drugog svetskog rata.
Ova dvojica, odlikovani veterani sa više od 40 smena na dužnosti u Čečeniji, rekli su da su osumnjičeni pobunjenici i njima bliski ljudi bili sistematski praćeni, otimani, mučeni i ubijani. Informacije su izvlačili tako što su im lomili udove čekićem, podvrgavali ih elektrošokovima i prisiljavali muškarce da seksualno opšte među sobom. Njihovi leševi su ili sahranjivani u neobeležene jame ili su raspršivani.
„Ove metode nije koristila šačica bezobzirnih otpadnika, već su bile uobičajene u specijalnim jedinicama“, rekla su ova dvojica oficira. Pri tome su imali podršku nadređenih, mada su svi shvatali da se takve operacije moraju izvoditi u tajnosti i da svaki oficir koji bude uhvaćen može biti krivično gonjen: ruska vlada zvanično osuđuje mučenje i pogubljenje bez suđenja, i ne priznaje da je njena vojska činila ratne zločine u Čečeniji.
„U praksi“, rekli su Andrej i Vladimir, „Kremlj je zatvarao oči pred tim stvarima. Svako iz vlasti, ko se i najmanje zanimao za ovaj rat, znao je šta se dešava“, rekao je Andrej. „Naš jedini cilj je bio da uništimo teroriste.“
Dvojica oficira su ponosna na sopstveni doprinos „uspehu“ specijalnih jedinica u obuzdavanju terorističke pretnje. Ali pristali su da govore pod uslovom da ne budu imenovani.
Andrej, koji je bio teško ranjen u ratu, rekao je da je učestvovao u ubistvu barem deset žena, navodnih bombaša samoubica. Drugom prilikom je ranio snajperistkinju koja je bila vezana i naredio je da je pregazi tenk.
Takođe je učestvovao u jednoj od najsurovijih osvetničkih operacija ruskih snaga. Nakon što su 2002. ubijena dva agenta FSB-a i dvojica pripadnika specijalnih jedinica, ruske trupe su ulovile 200 Čečena, navodno povezanih sa tim napadom.
Tokom jedne operacije, Andrejeva jedinica je nabasala na desetine ranjenih boraca u podrumu koji je korišćen kao poljska bolnica. Neke od njih su negovale rođake. „Borci koji su se oporavili dovoljno da se mogu saslušati odvedeni su. Ostale smo poubijali, a sa njima i neke od tih žena“, seća se. „Jedino tako se možete nositi sa teroristima.“
Nakon rata bez pobednika koji se u Čečeniji vodio od 1994. do 1996, Vladimir Putin, ruski vođa, pokrenuo je drugi rat 1999. i zakleo se da će „zbrisati teroriste sa lica zemlje gde god da su, pa makar se zavukli i u mišju rupu“. Procenjuje se da je više od 100.000 Čečena stradalo pre nego što je Kremlj nedavno objavio da je rat završen. Grozni, glavni grad Čečenije, gotovo je sravnjen sa zamljom. Putinova neumoljivost mu je donela veliku popularnost kod kuće.
Zverstva od kojih se ledi krv u žilama počinjena su na obe strane dok su pobunjenici pokušavali da pretvore Čečeniju u islamsku zemlju, često odsecajući glave zarobljenim Rusima. Čak su snimali sakaćenje jedne žrtve motornom testerom.
Dok je rat besneo, Čečeni su izveli samoubilačke napade usmerene protiv civilnog stanovništva u moskovskom metrou i na jednom rok festivalu. Jedna grupa, u kojoj je bilo 18 žena, uzela je 2002. godine 800 ljudi za taoce u jednom moskovskom pozorištu, od kojih je 129 umrlo kada su Rusi trećeg dana opsade ubacili smrtonosni gas u zgradu.
Najužasniji teroristički napad odigrao se 2004. u školi u Beslanu, kada su pobunjenici uzeli za taoce stotine dece i njihovih rođaka. Trodnevna opsada se završila smrću 334 taoca, od koji su više od polovine bila deca.
Odredi smrti su operisali u takvoj, veoma napetoj atmosferi. Andrej se seća da su njegovi ljudi uhvatili osumnjičenog koji je imao nekoliko video-zapisa na kojima se videlo kako Čečeni muče taoce Ruse. Na jednom se videlo kako se taj čovek smeje dok njegovi drugovi siluju dvanaestogodišnju devojčicu, a onda joj pucaju u prste.
„Pobesneli smo kad smo to videli“, rekao je Andrej, koji je počeo da bije osumnjičenog. „Pao je na zemlju. Naredio sam mu da ustane, ali nije mogao od lisica. Naredio sam da mu skinu lisice, ali nešto nije bilo u redu sa bravicom. Pao mi je mrak na oči od besa, pa sam naredio jednom od svojih narednika da mu skine lisice kako zna i ume. Onda je on uzeo sekiru i odsekao mu ruke. Zatvorenik je vrištao od bola. Bilo je jasno da ga se više na može saslušavati, tako da sam ga ustrelio u glavu.“
Andrej je rekao da o svojim protivnicima nije razmišljao kao o ljudskim bićima, već kao o bubašvabama koje treba zgaziti. Nije im opraštao zverstva koja su počinili, ali kaže da ni svojim ljudima nije praštao preterano hvalisanje.
„Imao sam problem sa jednim od svojih momaka, koji je voleo da sakuplja uši koje je odsecao zarobljenicima. Napravio je ogrlicu od njih i veoma ozbiljno je nameravao da je odnese kući. Nije mi se dopadalo takvo ponašanje.“
Zverstva su se nastavila nakon što je Moskva počela lagano da ustupa kontrolu čečenskim specijalnim jedinicama, sačinjenim od bivših pobunjenika koji su promenili stranu. Snage pod komandom Ramzana Kadirova, proruski nastrojenog predsednika Čečenije, takođe su optužene za otimanje, mučenje i likvidaciju osumnjičenih.
Vladimir je rekao da je osnovao odred smrti koji je ulovio, mučio i pogubio više od 16 navodnih terorista 2005. Komandant odreda bi u zvanični zapisnik jedinice upisao neki izmišljeni zadatak na udaljenoj lokaciji, kako bi im obezbedio alibi. „Upali bismo, oteli zarobljenika i nestali. Usta smo im zatvarali lepljivom trakom, a na ruke stavljali lisice. Ako bi se neko opirao, ustrelili bismo ga. Ako bi u razmeni vatre još neko bio ubijen, podmetali smo pušku mrtvoj osobi.“
Vladimir i njegovi ljudi su za svoj plen koristili termin „zaichik“ – tom rečju, koja znači „zečić“, zaljubljeni tepaju jedno drugom.
„Mali broj ljudi je učestvovao u svemu tome. Od onih koji smo oteli, neki su bili čvršći, a neki mekši, ali na kraju svi progovore kada ih obradite kako treba.
Koristili smo nekoliko metoda. Tukli smo ih do krvi golim rukama ili štapovima. Jedna od najdelotvornijih metoda zove se „koncertni klavir“ – čekićem lomite zarobljenikove prste jedan po jedan. To je prljav i težak posao. Nije čovek onaj ko uživa u tako nečemu, ali to je bio jedini način da ih nateramo da progovore.“
Čekić se koristio i za lomljenje zarobljenikovih čašica, a jedna od metoda je bilo i prisiljavanje zarobljenika na međusobno seksualno opštenje. Te scene bi povremeno snimali, pa bi snimke slali neprijateljima u cilju zastrašivanja.
„Morate imati posebnu strukturu ličnosti da biste radili ovaj posao – veoma snažnu.“, kaže Vladimir. „Za takve poslove ljudi su se prijavljivali dobrovoljno. Ne bi bilo u redu da naredite nekom od svojih ljudi da muči nekoga. To može da bude nepodnošljivo u moralnom i psihološkom smislu.“
Andrej je dodao: „Najvažnije je bilo da se posao obavi profesionalno, da se ne ostave tragovi koji bi vodili do nas. Naši šefovi su znali za te metode, ali bilo je jasno da moramo da zamećemo tragove. Znali smo da bi nas ostavili na cedilu ako bismo bili uhvaćeni.
Mi nismo ubice. Mi smo oficiri koji su učestvovali u ratu protiv surovih terorista koji su spremni na sve, čak i na ubijanje dece. Oni su životinje i jedini način da se nosite sa njima je da ih uništite. Nema mesta zakonskim tričarijama u ratu kao što je ovaj. Samo oni koji su bili tamo to zaista razumeju. Ne žalim ni zbog čega. Savest mi je čista.“
Mark Franchetti,The Sunday Times, 26.04.2009.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 14.05.2009.