Ruski voz

Modernizacija društva

Zašto u Sovjetskom Savezu nije bilo ni modernizacije, ni organizacije rada na naučnoj osnovi, niti naučno-tehničke revolucije? Zato što nije postojao motivacioni mehanizam u obliku privatne inicijative i nije bilo garancija kojima bi se zaštitilo intelektualno vlasništvo subjekata modernizacije, odnosno kreativno mislećih ljudi. I još nešto: nije bilo slobode. Personalni kompjuter u principu nije mogao biti smišljen u SSSR-u. U zemlji u kojoj je svaki aparat za fotokopiranje bio stavljen pod kontrolu KGB-a, vlast ni u košmarnom snu nije mogla da zamisli građanina koji ima lični računar.

Uzgred, zbog toga ni u Kini nema prave modernizacije. Moguće je samo ponavljanje, pozajmljivanje i umnožavanje nečega već smišljenog i razrađenog na Zapadu ili u Japanu. Industrijalizacija, da – ona je sasvim ostvariva. I to na osnovu zapadnih tehnoloških rešenja i projekata, ali teško da će se Kina ikada pridružiti zemljama koje su lideri u visokim tehnologijama.

Meni se čini da je modernizaciju u načelu moguće ostvariti samo kroz modernizaciju društva, odnosno stvaranjem uslova za nju. Da je Sergej Brin, rodom iz Moskve, ostao u SSSR-u, možda bi postao uvaženi načelnik odeljenja nekakvog ”poštanskog faha”.^[1] Postao bi doktor nauka ili čak akademik. Ali on je još kao dete sa roditeljima izmešten u socijalnu sredinu zvanu SAD, gde je već u uzrastu MNS-a^[2] stvorio Google, postao multimilijarder i prinudio čitav svet da upotrebljava ovaj internet pretraživač. Stvorio ga je koristeći se američkim softverom, sazdanim na osnovama engleskog jezika. I sad nam je krivo što se to desilo. Zar ne?

A u društvu zvanom Rusija/SSSR čak je i jezik bio sputavan. Nije mu bilo dozvoljeno da slobodno diše, jer je njegov razvoj kontrolisao veliki naučnik lično, drug Staljin, čuven po lingvističkom znanju i obrazovanju. Zašto se onda čudimo što nema softvera na ruskom? Puškin je govorio da se jezik ”svojim bogatstvom i svojom snagom” sam širi. Ako ga državni autoritet drži na kratkom lancu, on će u najboljem slučaju biti sposoban za reprodukovanje ideoloških klišea iz Pravde. Da bi se stvorilo društvo koje bi bilo osnova modernizacije, potrebno je generacijama razvijati nove pojmove, uviđati nove paradokse, napipavati i opisivati nove probleme i iznalaziti nove puteve njihovog rešenja. Svega toga kod nas decenijama nije bilo. Umesto toga, imali smo papagajsko ponavljanje praznih razgovora o naučno-tehničkom razvoju.

Puškinu i njegovoj generaciji, tvorcima blistavog i moćnog ruskog jezika, prethodio je dugogodišnji trud Katarine Velike na prosvećivanju plemstva. Prethodio im je takođe i Mihail Speranski, osnovač liceja u Carskom Selu. Najviša dostignuća evropske nauke i kulture kao bujica su se slivali u Rusiju. Bez obzira na njihova protivrečna politička ubeđenja, Fonvizin, Puškin, Deljvig, Pušćin, Karamzin, Gorčakov, Tjutčev, Vjazemski, bili su ljudi blistavog obrazovanja. Oni si bili proizvod velike kulture i za sobom su ostavili veliku kulturu, plodno tle za bujanje najrazličitijih plodova ljudske misli. Zato je u Rusiji od sredine XIX veka bio moguć tako silovit  tehnološki razvoj, počev od železnice do aviona Možajskog.

Boljševici su uništili tu osnovu. Prvih 30-tak godina je još ponešto i preostajalo zahvaljujući urođenoj sociokulturnoj etici starih naučnih škola oličenih u poštovanju Otadžbine i uvažavanju Istine. Poslednji veliki starci umrli su negde do 1970, a zamenili su ih novi, pravi sovjetski kadrovi, ljudi sa sasvim drugim vrednosnim nazorima. Ova kulturna katastrofa je tim strašnija, što mi do danas nemamo uvid u njene prave razmere.

Bajka o menadžerima

Velika većina građana Rusije iskreno veruje u to čemu su ih u školi učili. A u školama su ih primitivno lagali baš ti nesrećni sovjetski kadrovi. Neki iz straha ili gluposti , a neki zato što su i sami u te laži poverovali. Lagali su ih o tehnološkom proboju posle revolucije, o staljinskoj industrijalizaciji i tome slično. To što današnja država nema dovoljno hrabrosti i pameti da uvidi tu surovu istinu, zapravo je ta kulturna katastrofa o kojoj govorim. Umesto toga, ona sa zadovoljstvom proizvodi otrovnu maglu pričama o blistavim uspesima sovjetske vlasti i ulozi ”efikasnog menadžera” u modernizaciji zemlje.

Da su komunisti čitali svoje klasike, saznali bi iz razboritog Lenjinovog dela ”Razvoj kapitalizma u Rusiji” da je Rusija po tempu modernizacije infrastrukture u periodu posle reformi Aleksandra III prestigla Britaniju. Rusiji je trebalo 25 godina da posle 1865. sedam puta uveća svoju železničku mrežu. Engleskoj je za takav skok bilo potrebno 30 godina, a mreža je uvećana samo šest puta. Doduše, Nemačka je prestigla i Rusiju i Englesku. Ali najinteresantnije tek sledi. U poslednjoj deceniji pretprošlog veka u Rusiji je srednji tempo rasta železničke mreže bio nešto viši od 2,5 hiljada kilometara godišnje. U godinama na granici dva veka čak i brži, preko 3 hiljade kilometara godišnje. I onda, sasvim prirodno, apsolutni pad u vreme revolucije. Nakon toga na vlast dolazi ”efikasni menadžer”, sa svojom politikom industrijalizacije.

Prema podacima sovjetske zvanične statistike, u periodu od 1913. do 1956. dužina novoizgrađenih železničkih pruga se udvostučila. Taj podatak je tačan, ali nam ne govori o tempu rasta. Srednji prirast za navedeni period iznosi 1,4 hiljada kilometara godišnje, a to znači da je zahvaljujući revoluciji, kolektivizaciji i industrijalizaciji tempo razvoja železničkog transporta pod ličnom kontrolom druga Staljina u XX veku pao na nivo iz vremena ukidanja kmetstva (1865-1875). Naravno, za sve te  godine mi smo nenadoknadivo zaostali u odnosu na evropske i američke konkurente.

Objektivnosti radi zanemarimo teško vreme Velikog otadžbinskog rata i pogledajmo izdvojeno najuspešnije godine staljinske industrijalizacije. U periodu od 1928. do 1940. srednji prirast iznosi 2,4 hiljade kilometara pruga godišnje, odnosno manji je od onog pri kraju XIX veka. Ili da pogledamo brojke iz perioda  ”brze posleratne obnove i izgradnje narodne privrede”. U tom periodu (1945-1956) srednja brzina prirasta bila je 0,7 hiljada kilometara pruga godišnje, što je otprilike dva puta manje od prirasta u vreme Aleksandra II i oslobađanja seljaštva.

Izabrao sam primer železnice, jer je to prost primer ”sovjetske modernizacije”. Tu se ništa ne može dodati ni oduzeti. Njih ili ima ili nema. U većini ostalih slučajeva modernizacija je bila, nažalost, samo artefakt ili prostije rečeno, izmišljotina. Ovaj tipično sovjetski izum koristio se za opisivanju slike neverovatnog rasta socijalističke ekonomije. Nije bilo kraja dopisivanju doprinosa za potrebe partije. Tu opet dolazimo do jednog kulturološkog fenomena: niko ni tada nije imao, a ni danas nema smelosti da kaže da je sve to bila notorna laž. Baš kao i bajka o tome kako je Čerčil rekao za Staljina: ”Primio je Rusiju sa ralom i volovima, a predao je sa atomskom bombom”.

Ponavljam, reč je o unikatno sovjetskom izumu. Prvo, Čerčil za Staljina to nikada nije rekao. Uvažavao ga je, kako i doliči džentlmenu da uvažava saveznika u velikom ratu. Ni manje ni više od toga. Ova izmišljotina o ”primopredaji” potekla je sa Lubjanke (trg u Moskvi na koji gleda zgrada sedišta KGB-a, prim. prev), kao i većina upečatljivih brojki o uspesima prvih petoljetki. Drugo, boljševici su ”primili” Rusiju ne sa ralom i volovima, već sa tempom najbržeg ekonomskog rasta u svetu (u vremenu do revolucije). Treće, neposredno nakon Drugog svetskog rata, atomska bomba je bila ”predata” narodima Engleske, Francuske, SAD i naravno Rusije.

Bojim se da ne dosadim, ali evo još jednog podatka o železničkoj mreži. Mada je svima jasno da za zemlju tako ogromnih razmera, tako spori razvoj železničke infrastrukture predstavlja kamen spoticanja na putu u budućnost, i to u svakom smislu te reči, u periodu od 1970. do l990. u Ruskoj Federaciji je ostvaren prirast od 24 hiljade kilometara, odnosno 1,2 hiljade godišnje, što je opet manje od postignutog pre sto godina. Infrastrukturna povezanost, kao ambijentalni faktor, neophodna je za modernizaciju privrede, kao što je za razvoj kulture i razmenu informacija neophodan moćan i adekvatan jezik. Uprkos široko rasprostranjenoj tvrdnji o progresivnom karakteru staljinske epohe, tog ambijentalnog faktora nije bilo, a ni u savremenoj Rusiji ga nema.

Za početak bi trebalo prevazići mit o ”sovjetskoj modernizaciji”, jer u protivnom srljamo u staru grešku da ponovo uvećamo ulogu države kao osnovnog faktora u obezbeđivanju uslova za prednost u trci za inovacijama. Te prednosti nikada nije ni bilo. Postojala je samo genijalno smišljena tehnologija laži i propagande. I kao što se na taj ”filozofski kamen” spotakla sovjetska verzija ”naučno-tehničkog progresa”, tako će izgleda, i Putinova verzija ”proboja pomoću vojno-industrijskog kompleksa” na njemu polomiti noge, sa svim legendama o GLONASS-u,^[3] ”Bulavi”^[4] i avionima ”lovcima pete generacije”.

Prostu istinu da u ropstvu nema inovacija niko u SSSR-u nije smeo da izgovori. Društvo toga doba za to nije bilo spremno. Za tako nešto ono nije spremno ni danas.

Plodovi devedesetih

Međutim, tokom sada izdašno blaćenih devedesetih, društvo jeste bilo počelo zadivljujuće brzo da stasava i donosi prve očigledne plodove modernizacije. Na primer, bez ikakvih svečanih govorancija, stvoren je dinamični monetarni sistem zasnovan na rublji. Rublja je od dvoglavog sovjetskog čudovišta, s ”gotovinskom” i ”bezgotovinskom” glavom, najzad postala normalan novac kojega ima smisla zarađivati, čuvati i investirati. Isto tako, bez suvišnog hvalisanja, ”sam od sebe” se modernizovao informacioni sistem. U ”zlim devedesetima”^[5] desilo se nekoliko takvih revolucija, koje danas iz političkih razloga nije uputno spominjati u javnosti. Prva je bila  kompjuterska. Druga telefonska. Mislim da me dobro razumeju ljudi koji su po 10 godina čekali da dobiju liniju. Treća je bila internet mreža. Četvrta – modernizacija sredstava javnog informisanja. Peta – dostupan lični automobil, koji je vrlo brzo postao svakodnevna navika, što je za većinu nas u sovjetsko vreme bilo nezamislivo. Šesta – nove tehnologije u građevinarstvu. Konstrukcije od monolitnog betona koje su uvedene u građevinarstvo omogućile su bržu, jeftiniju i kvalitetniju gradnju.

Tih godina niko nije razbacivao štamparsku boju na temu modernizacije, valjda zato što su se i zemlja i njeni građani aktivno modernizovali u praksi. To što danas visoki državni činovnici u horu pevaju himne modernizaciji, vrlo je loš znak. To znači da su primetili realne znake usporavanja procesa i da po dobroj sovjetskoj navici pokušavaju da sklone problem, privuku pažnju, prebace odgovornost, signaliziraju, potraže izvore finansiranja, izveste o uspesima, osmisle koncepciju. Kraće rečeno, oni uspešno rešavaju svoje birokratske probleme u svom birokratskom carstvu.

Sve u svemu, to je kraj ruske modernizacije. Izdahnula je već u pelenama i to iz nekoliko razloga. Prvi i osnovni je taj što je realna modernizacija pokrenuta snagom privatnih ekonomskih interesa pojedinaca, bez učešća državnih činovnika. Njima je bilo bitnije da im se država ne meša u inovacione poslove nego da im u tome ”pomaže”. A državnim činovnicima je   modernizacija ”van sistema” bila kao kost u grlu. Pokazalo se da su u tom slučaju oni suvišni. Otuda je gušenje ili preuzimanje pod komercijalni ”reket” ono malo, u stihiji izniklog inovacionog biznisa, bio prvi korak Putina i njegovih čekista kada su ponovo zgrabili vlast.

Drugi razlog je taj što kada modernizacija počinje ozbiljno da se širi, ona ne nastupa u zbijenom redu i forntalno, već lokalno i sa raznih mesta. Poljavi se nekakav uspešni inovator sa liderskim sposobnostima odskače od drugih. On grabi resurse, bogati se i što je najgore, počinje da deluje nezavisno od državnog aparata, to jest bezobzirno štiti svoje interese, ostvaruje svoja prava i nervira rukovodeći sloj administracije. A uz rukovodstvo su i široke narodne mase, koje bi da se modernizuju u stroju, po sistemu – svima podjednako. Sprovesti u život takvu ideju realno nije moguće, ali u carstvu sovjetske mitologije, takvih ideja je koliko ti duša želi. Imali smo veliki modernizovani Sovjetski Savez, govore oni. To je ono što i sada želimo.

Potrebna je izvesna hrabrost da bi se pošteno priznalo da takav, modernizovani Sovjetski Savez nije postojao. Tačnije postojao je, ali kao tvorevina koja je živela na ostacima započete modernizacije velike Rusije.

Mitološka vertikala

Istina je da imamo rakete, ali rakete ima i Severna Koreja. Da li je to čini modernijom državom od Južne Koreje (koja kao za inat nema rakete – prim.prev), retoričko je pitanje. Da ne kažem mitološko. Realna modernizacija podrazumeva da se hiljade rizičnih start-up projekata kreće istovremeno po hiljadama različitih putanja u raznim pravcima i, razarajući mitološko carstvo jedinstvenog birokratskog sistema, uspeva da se otme kontroli. Ovakva, istinska modernizacija, svojom suštinom ruši onu nestvarnu, na mitologiji zasnovanu pretpostavku monolitne države, centralne uprave, vertikale vlasti i tome slično. U današnjoj Rusiji se brižljivo skriva pitanje izbora sistema vrednosti: ili smo svi zajedno, pod rukovodstvom voljenog i mudrog vođe ili u individualnom poretku utiremo novi put u nepoznato, udružujući se, ne silom administrativne hijerarhije, već infrastrukturnim jedinstvom kojem svi doprinosimo.

Ovaj konflikt dva sistema vrednosti oštro se ispoljava u svakodnevnoj praksi. Na primer, država ili tačnije ljudi koji nastupaju u ime mitologije državne vlasti, uspešno je uništila Jukos. Ako se sećate, ova firma  je 2003.  planirala da započne izgradnju naftovoda iz Evenkije za Kinu. Po predračunu je bilo predviđeno da se za ovaj projekat utroši 5,6 milijardi dolara i da bude završen do kraja 2006. Ali Hodorkovski je smešten u zatvor, a naftovod je predat na upravljanje državnoj firmi Transnjeft. Projekat je odmah doživeo promene. Za početak je predračun povećan na 7 milijardi dolara, a rok završetka radova pomeren na 2007. Zatim je novim predračunom prekoračena suma od 8 milijardi, a rok ponovo pomeren, sada na 2008. Sećamo se kako je sam predsednik Medvedev pred televizijskim kamerama označio decembar 2008. kao poslednji rok za završetak radova. Međutim, radovi još uvek stoje. Onda je stigla kriza. Oprezno nam se daje do znanja da je lako moguće da ni do kraja 2009. izgradnja ne bude  gotova. U međuvremenu, troškovi su premašili sumu od 13 milijardi dolara. Iznos predviđen predračunom Hodorkovskog je udvostručen. Poslednja vest: gospodin Sečin je uspešno završio pregovore sa Kinom o kreditu od 25 milijardi dolara za izgradnju tog istog naftovoda, uz obavezu da tokom sledećih nekoliko godina Rusija Kini prodaje naftu po fiksnoj ceni od oko 20 dolara po barelu. Veliki uspeh! Aplauz! Zaista rekord.

I šta smo dobili kao rezultat ove burne aktivnosti države?

Sibirskoj zemlji je svejedno kome pripada ovaj naftovod, privatniku ili ”narodu” sa licem državnih birokrata. Njoj je bitno da li ga ima ili nema. Ako ga ima, to znači da će se duž njegove linije graditi put, zatim pumpna postrojenja i merne stanice i naravno naselja gde će živeti zaposleni personal. Gde su naselja, tu su i prodavnice, benzinske pumpe i transport. Tu su nova radna mesta i kvalifikovani kadrovi sa prilično visokim platama. Jednom rečju, to je osvajanje novih teritorija. Da su Jukos-u dozvolili da završi svoj privatni naftovod za svoje privatne pare, već od 2006. bi počeo da pristiže novac od naplate poreza, ne samo za transport nafte, već i od prodavnica, benzinskih pumpi, transportnih preduzeća i zarada zaposlenih. Sve bi ovo pomoglo da Evenkija uveća svoj budžet, finansira plate učiteljima, lekarima, policiji itd.

Ali naftovoda nema i nije izvesno kada će ga biti. Zaustavili su privatnika. Nisu mu dozvolili da investira u Rusiju 5,6 milijardi dolara ”ukradenih od naroda”. A narod – oduševljen. Istina, zaboravili su da mu saopšte da će državnu kasu, odnosno taj isti narod (poreske obveznike) ovo zadovoljstvo koštati otprilike pet puta skuplje. Plus kineski jaram za jeftino prodatu naftu.

Ova priča mučno podseća na sagu o željeznici. Pod carevima Nikolajem I, Aleksandrom II, Aleksandrom III i Nikolajem II Rusija je bez osobite galame i dizanja prašine gradila transsibirsku magistralu. Privatni kapital, uglavnom na osnovu koncesija, realno i brzo je modifikovao sibirske prostore. Gde su nam sada nove železničke pruge, kojih bi, da je RSFRS barem zadržao prethodni tempo izgradnje, danas bilo za 50 hiljada kilometara preko postojećih? Tamo su gde i naftovod Hodorkovskog.

Država na kratkom lancu

I poslednje. Molim da me ne smatrate za idiota koji u potpunosti poriče ulogu države. Liberalizam nikada nije odricao državu. Za razvoj liberalnog modela ekonomije država je neophodna. To je razumljivo čak i uz minimum blagonaklonosti, ako se ima u vidu da je Adam Smit pisao o ”nevidljivoj ruci tržišta” ne bilo gde, nego u Velikoj Britaniji, jednoj od najefikasnijih drzava sveta. Da nije bilo jake i efikasne države, sve proizvedeno i zarađeno ”nevidljivom rukom” bilo bi vrlo brzo oteto akcijom nekog Robina Huda u ime ”opštenarodnog dobra”.

Adam Smit je, za razliku od većine onih koji su ga kritikovali, bio pametan čovek i smatrao je da je nepristojno objašnjavati čitaocu očigledne stvari. Analogno tome, naglašavajući vrlo važnu ulogu ambijentalnog faktora i problem motivacije subjekata modernizacije, ja se takođe nadam da nije nephodno da ponovo objašnjavam da je baš država, ili tačnije njena sposobnost da obezbedi finansijsku podršku i pravnu zaštitu učesnicima na tržištu, jedan od tih faktora (i to najbitniji!).

Ako naša ruska država nastavi da deluje na već uobičajeni način, to jest uglavnom u interesu klana ”opričnika”^[5] kojima je omogućeno da deru kožu biznisu i da se naslađuju mogućnošću da samovoljno hapse konkurente uz aplauze širokih narodnih masa, finale je vrlo lako predvideti. Postavlja se pitanje kako naterati takvu državu da drži sebe u okvirima pristojnosti i ispunjava makar minimum datih obećanja? Ja ne znam za drugi mehanizam osim provođenja poštenih i konkurentnih izbora.

Drugim rečima, sve dok ne naučimo da držimo državu na kratkom lancu, kako bi nam služila ne manje nego što mi služimo njoj, kod nas će se modernizacijom nazivati neprestano sustizanje onoga što je već postignuto u svetu.

Ako ne uspemo da napipamo neki prihvatljiv način za odnose sa vlastima, prognoze su loše. Subjekti modernizacije će sa strategije ”zaobilazi” (to jest organizuj svoj inovacioni biznis tako što ćes se sakriti od budnih očiju vladarevih ljudi i praviti se da te nema), preći na strategiju ”beži”. Danas, u eri interneta, može se ”pobeći” otvaranjem inovacione firme negde u Kanadi ili u Silikonskoj dolini i tamo se baviti stvaralačkim radom, fizički ne napuštajući teritoriju Otadžbine. Moguće je da će ova strategija u bližoj budućnosti preovladati, što će biti pravedna nagrada za ”olovne godine” koje je Putinova administracija straćila na učvršćenje mitološke vertikale i birokratske samovolje, umesto na savesno usavršavanje socijalno-kulturne i pravne sredine koja bi olakšala inovacione i modernizatorske proboje.

Дмитрий Орешкин, Новая Газета, 10.04.09.

Preveo sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 07.06.2009.