Fotografije čitalaca, Damir Romanov

Fotografije čitalaca, Damir Romanov

Neko je prorekao da će ova predizborna kampanja biti najprljavija do sada. Da li će biti najprljavija tek ćemo da vidimo, ali se već sada može reći da je – najsveobuhvatnija. U nju su, što milom što silom, uključeni svi živi, a bogami i mrtvi. Primer za ove druge je veliki pisac Borislav Pekić, a za one prve veliki glumac Miodrag Miki Manojlović. Šta je, ni kriv ni dužan, zgrešio Pekić znamo, ali zbog čega je i kriv i dužan Manojlović otkrio nam je ovih dana u jednom članku u Kulturnom dodatku „Politike“ pisac Vule Žurić. Manojlovićev greh je u tome što je na jednoj tribini („o mogućnostima uspostavljanja kvalitativno drugačijih odnosa između Srba i Albanaca“, što je već sumnjivo) postavio „pitanje kako je moguće da se u Srbiji istorija uči od slepog guslara Filipa Višnjića“.

Iz te rečenice Žurić zatim, kao na traci, izvlači čitav niz dalekosežnih zaključaka. Od kojih prvi glasi: „izjavom velikog glumca područje borbe protiv samih sebe prošireno (je) sa samog naroda i na njegove pisce“.

Već se ovde čovek malo lecne. Da se nešto sa šire društvene kategorije proširuje na užu zaista je, blago rečeno, neobično. Poznato je, naravno, da su pisci pomalo sujetni, ali baš toliko, to do sada nije zabeleženo. Osim ako Žurić ne misli da između naroda i njegovih pisaca nema nikakve veze ili, čak, da su ovi drugi na neki način od(na)rođeni, što sumnjamo da je pisac zaista hteo da kaže.

Ali, idemo dalje, što reče veliki glumac Dragan Nikolić u onom divnom istoimenom filmu. Dalje, dakle, Žurić tvrdi da se Miki Manojlović „ograđuje od Filipa čije je delo utkano u biće naroda, a samim tim i od naroda kome hteo – ne hteo pripada“.

I ne samo da se „ograđuje“, nego i „upire prstom u pesnika koji je još i slep“ (pa valjda ne vidi taj prst, šta li, i ne može da se brani); ali ni to Manojloviću nije dosta, nego još (slepom, ne zaboravite) pesniku objavljuje pravi pravcati rat te „vojuje“ protiv njega, kako kaže Žurić.

Ni tu se beskrupulozni Manojlović ne zaustavlja: „ne dovodi on (Manojlović – prim. ML) u pitanje kredibilitet slepoga pevača, već i sam jezik“, tvrdi Žurić.

Onda u priču ubacuje i Andrića – koji je „znao jezike i bio posetilac mnogih arhiva“ ističe sad Žurić sa pohvalom (kao da pre nekoliko redova nije izrazio veliku sumnju u „pouzdanost carigradskih arhiva“) a što za takođe „oklevetanog“ Pekića ne navodi, mada je i on bio zaljubljenik „prašnjavih knjižurina“, inače, recimo, ne bi mogao da napiše onu fenomenalnu „Sentimentalnu povest britanskog carstva“.

I tako se, nekako, stiže do „predizbornih bilborda“ na kojima se „klimava građevina sačinjena od bahatosti, samoljublja, nepravde, neznanja i prostote… predstavlja kao bolja budućnost“.

Dobro, predizborna kampanja je takva kakva je, nije ona uzor poštenja i lepog vaspitanja – mada se ne vidi baš ni gde su ti uzori smešteni – al’ opet, kakve sve to ima veze sa „ocem na službenom putu“.

Protrljam oči, pročitam ponovo „inkriminisanu“ rečenicu, piše – „istorija“. Razumno je, pretpostavljam, pretpostaviti da pisci, osim što znaju da pišu, treba da znaju i da čitaju. Nije, dakle, Manojlović rekao ni „poezija“, ni „književnost“, ni „umetnost“, nego jednostavno i, takoreći, suvoparno – „istorija“.

I, šta je tu sad pogrešno? Istorija je nauka, zar ne. Nauka o prošlosti. A nauka – to su činjenice. Ako hoćemo da steknemo neko saznanje o prošlosti – kako našoj, tako i svačijoj drugoj, ali našoj naročito – zar ne bi bilo prirodno da idemo za činjenicama.

A Filip Višnjić, uz svo uvažavanje, nije išao za istinom, nego za poezijom. A poezija, kao i svaka umetnost, čak i kad ime činjenične elemente u sebi, pre svega je fikcija.

Uzgred, ako ćemo pošteno, FV i nije bio pisac – makar ne u tom smislu da je stvarao orignalna dela – nego kazivač, interpretator (narodne) poezije, neka vrsta preteče Raleta Damjanovića, pomalo grubo, ali u osnovi tačno rečeno. Koji je tim stihovima verovatno po nešto dodavao, ali nikada i nikako toliko da bi njemu bilo pripisano autorstvo nad njima. Pa mu zato i nije bilo pripisano, kao ni Vuku Karadžiću, uostalom, koji je to kasnije zapisao.

Ali, ako je „delo Filipa Višnjića“ jedini relevantan istorijski izvor, kao što tvrdi Žurić, ako je u njima zapisana svekolika istorija, pa se ne sme ni u dokumentaciju, pogotovo neprijateljsku – šta će nam istoričari? I, uopšte, istorija. Uzmete Đurićevu Antologiju narodnih junačkih pesama i – basta.

Ima, međutim, još jedno „ali“. Zašto je, naime, saznavanje činjenica o sopstvenoj istoriji tako opasno, takoreći subverzivno, pa ugrožava „nacionalni identitet“, kao što tvrdi Žurić. Odnosno, kakav je to nacionalni identitet koji je zasnovan na neistini, da ne kažemo laži, pa će suočavanje sa istinom da ga ugrozi, možda i promeni, da ne kažemo opameti?

Biće da se ovde radi o tome da taj nacionalni identitet, o čijem se ugrožavanju govori, zapravo i ne postoji. Već da ga tek treba iskonstruisati i izgraditi. A da bi se ta zamisao sprovela u delo, potrebno je narod (za)držati u neznanju. Da on ne zna ko je i šta je, već da mu se nametnu tuđe misli i shvatanja.

Nije ovde, dakle, reč o pokušaju (predizborne) kampanje protiv jednog glumca – bilo bi benigno da je tako – nego o pokušaju da se širokim slojevima naroda, koji se jedva budi iz bunila u koje su ga gurnuli njegovi inteligenti devedesetih godina, nametne jedna vrsta svesti koja jača u poslednje vreme u Srbiji. Radi se o pokušaju da se mit nametne kao činjenica, a legenda kao istorija.

Da li su to pisci ili falsifikatori, kako istorije tako i poezije – odlučite sami.

Peščanik.net, 03.04.2016.

Srodni linkovi:

Sofija Mandić: Rečeno – učinjeno

Nadežda Milenković – Ako vam je loše, onda dobro

Zlatko Minić – Čelična jutra, hitam fabrici

Vesna Pešić – Predizborno mučilište

Dejan Ilić – Dva u jedan

Saša Đorđević – Politička zloupotreba policije

Saša Ilić – Čekajući varvare

Ne da(vi)mo Beograd: Jedna je patka – mnoge su laži

Vesna Pešić – Zvrčke sa patkom

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.