Postoji jedan oblik perverzije danas koji nam omogućava da izbegnemo stid: isključujemo sebe iz društvene stvarnosti (koju reguliše određeni simbolički autoritet, ono što je Lakan nazivao „Velikim Drugim“) i u nju intervenišemo sa bezbedne distance, tako da naši postupci nisu izloženi pogledu Velikog Drugog koji u nama izaziva stid. Odličan primer takve perverzije je „Sarajevo Safari“ (Miran Zupanič, Slovenija, 2022), dokumentarni film o verovatno najbizarnijem patološkom događaju koji se odigrao tokom opsade Sarajeva od 1992. do 1996. godine. Kada se ovaj dokumentarac pojavio, zvaničnici Republike Srpske i udruženja ratnih veterana oštro su demantovali optužbe, nazivajući ih „propagandom“ i „gnusnim lažima“ usmerenim protiv srpskog naroda. U poslednje vreme, sa zakašnjenjem od četiri godine, krivične istrage konačno otkrivaju činjenice, naročito u Italiji, i pojedinci će uskoro biti krivično gonjeni.
Dobro je poznato da su snajperisti sa brda koja okružuju Sarajevo, a koja su bila pod kontrolom srpskih snaga, nasumično pucali na stanovnike na ulicama ispod njih. Takođe je još i tada bilo poznato da su odabrani saveznici Srba (uglavnom Rusi) bili pozivani da ispale nekoliko hitaca na Sarajevo, ali to se smatralo počašću, znakom posebnog uvažavanja, a ne biznisom. Sada smo saznali za pravi biznis: desetine bogatih stranaca (uglavnom iz SAD, Velike Britanije i Italije, mada i poneki iz Rusije) plaćali su visoke iznose za priliku da pucaju na stanovnike opkoljenog Sarajeva. Put je organizovala Vojska Republike Srpske: klijenti su prvo bili transportovani iz Beograda na Pale (prestonicu srpske Bosne u planinama iznad Sarajeva), a zatim na bezbedno mesto sa pogledom na Sarajevo u dolini. Cene su bile fiksne – na primer, ubiti malo dete koštalo je više nego ubiti odraslu osobu.
Iz dokumentarca saznajemo da su za ovaj safari znali ne samo najviši komandni vrh Vojske Republike Srpske, već i mirovne snage NATO-a u Bosni – pa zašto to nisu obelodanili ili jednostavno bombardovali snajperske položaje? Međutim, ono što je ovde posebno interesantno jeste oblik subjektivnosti jednog safari „lovca“: žrtve nisu bile personalizovane, ostajale su anonimne, a simbolički zid razdvajao je lovca od mete. Ali to nije bila video-igra; žrtve su bile deo stvarnosti i upravo svest o toj činjenici objašnjava perverzni užitak takvog „lova“. Preciznije rečeno, ovde iz stvarnosti nije bila isključena žrtva već „lovac“ koji je sam sebe isključivao iz nje i doživljavao kao nekoga ko je na bezbednom mestu iznad nje. Na taj način sama stvarnost postala je deo spektakla u kojem lovac može da se pretvara da nije lično umešan u nju.
Zato „Sarajevo Safari“ verovatno ide korak dalje od jednog drugog dokumentarca, „Čin ubijanja“ (The Act of Killing, u režiji Jošue Openhajmera i Kristin Sin, Final Cut Film Production, Kopenhagen, 2012). Film – snimljen u Medanu u Indoneziji 2007 – govori o Anvaru Kongu i njegovim prijateljima, koji su danas ugledni političari, ali su nekada bili gangsteri i vođe odreda smrti, igrajući ključnu ulogu u ubistvima oko 2,5 miliona navodnih simpatizera komunista, uglavnom Kineza, 1966. godine. Nakon pobede, njihova strašna dela nisu bila potisnuta u status „prljave tajne“, osnivačkog zločina nacije čije tragove treba izbrisati – naprotiv, oni se otvoreno hvale detaljima svojih masakara (kako zadaviti žrtvu žicom, kako prerezati grlo, kako silovati ženu na „najprijatniji“ način…). U oktobru 2007. godine, indonežanska državna televizija producirala je tok-šou u slavu Anvara i njegovih prijatelja. Usred emisije, nakon što Anvar kaže da su njihova ubistva bila inspirisana gangsterskim filmovima, ozarena voditeljka okreće se kamerama i kaže: „Neverovatno! Dajmo Anvaru Kongu jedan veliki aplauz!“ Kada ga pita da li se plaši osvete rođaka žrtava, Anvar odgovara: „Ne mogu oni ništa. Čim podignu glavu, mi ih eliminišemo!“ Njegov pomoćnik dodaje: „Sve ćemo ih istrebiti!“, a publika eksplodira oduševljenim aplauzom i uzvicima… Čovek ovo mora da vidi da bi poverovao da je tako nešto moguće.
Međutim, uz sav užas koji razotkriva, „Čin ubijanja“ govori o nečemu što se već dogodilo (i što se za potrebe kamere ponovo izvodi), dok je u „Sarajevo Safariju“ samo ubijanje organizovano kao spektakl. U tome postoji nešto perverzno iskreno: zar i najviši korporativni menadžeri nisu uključeni u sličan safari? Njihove odluke mogu da unište mnoge živote, hiljade ljudi mogu da ostanu bez posla – i možemo da zamislimo neke od njih kako posmatraju porodice koje su uništene jer su nekoga otpustili ili mu na neki drugi način upropastili život.
I – kao poslednji primer istog ludila – nije li se Dmitrij Medvedev, bivši predsednik Rusije, koji sada obavlja funkciju zamenika predsednika Saveta bezbednosti Rusije, poslužio sličnom logikom kada je nedavno izjavio da bi NATO bio previše uplašen od „nuklearne apokalipse“ da bi se direktno uključio u sukob kao odgovor na rusku upotrebu taktičkog nuklearnog oružja: „Verujem da NATO neće direktno intervenisati u sukobu čak ni u toj situaciji. Uostalom, bezbednost Vašingtona, Londona i Brisela mnogo je važnija za Severnoatlantski savez od sudbine umiruće Ukrajine koja nikome nije potrebna… Isporuka savremenog naoružanja za zapadne zemlje samo je biznis. Prekomorski i evropski demagozi ne nameravaju da stradaju u nuklearnoj apokalipsi. Zato će progutati upotrebu bilo kog oružja u sadašnjem sukobu.“
Da li smo svesni šta ove rečenice podrazumevaju? Medvedev je spreman da rizikuje živote milijardi ljudi zbog malog komada zemlje – milijardi ljudi u Latinskoj Americi, Africi i Aziji koji nisu uključeni u ukrajinski sukob. Još u avgustu 2022. Medvedev je izjavio da predlog da Rusija bude kažnjena za ratne zločine u Ukrajini ugrožava samo postojanje čovečanstva, imajući u vidu moskovski nuklearni arsenal. Ponovo se postavlja pitanje: odakle Medvedev govori kada govori na taj način, kakva je njegova subjektivna pozicija? On sebe prosto ne ubraja među one koji će stradati. Kao da će nekako preživeti globalnu nuklearnu katastrofu – kao da je čovečanstvo poput Sarajeva u dolini, a on se nalazi na bezbednoj udaljenosti, na brdu iznad njega. Naravno, on zna da bi i sam bio pogođen krajem sveta, ali govori kao da nije toga svestan.
Žižek Goads and Prods, 18.07.2026.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 22.07.2026.
SARAJEVO