Predsednici, premijeri i kraljevi više od 100 država sveta sastaće se virtuelno na Samitu za demokratiju planiranom za 9. i 10. decembar. To je prvo takvo okupljanje u istoriji, međudržavni skup na kom je kriterijem za pozivanje zemalja učesnica bilo prihvatanje – makar i deklarativno – demokratskih načela u upravljanju unutrašnjim poslovima države.
Na samit se može gledati na tri načina. Naivnom pogledu skup će se ukazati kao okupljanje slično opredeljenih zemalja zainteresovanih da uče jedne od drugih i tako unapređuju primenu demokratskih načela. (Ali za to postoje drugi forumi i zbog toga nije bilo potrebno organizovati ovakav skup.) Nešto realističniji pogled će samit prepoznati kao pokušaj izgradnje neformalnog saveza država koje promovišu sopstveni model upravljanja, u uverenju da on najviše odgovara visokim idealima ovaploćenim u Deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija. Najrealističniji pogled će ovaj skup tumačiti kao uvod u stvaranje bloka država koje će Sjedinjene Države koristiti u svom ideološkom krstaškom pohodu i sve oštrijem geopolitičkom sukobu sa Kinom i Rusijom.
Otuda je organizacija samita, iz jedne istinski globalne ili kosmopolitske perspektive (kakvu navodno zastupa), loša ideja. Cilj samita je da svet podeli na dva nepomirljiva tabora između kojih će biti veoma malo komunikacije i još manje razumevanja. Kada se takva postavka izvede do svojih logičnih krajnjih ishoda, sukob je neizbežan.
Sukob Kine i Sjedinjenih Država uzrokovan je geopolitičkim razlozima: rastom relativne moći Kine i njenim pokušajima da povrati istorijski značaj koji je imala u Istočnoj Aziji. Njihov rivalitet nema nikakve veze sa demokratijom.
Sukob je stekao ideološku dimenziju zbog tvrdnji obe strane da je upravo njihov način organizacije najprimereniji potrebama ostatka sveta. Kina naglašava tehnokratsku prirodu svog sistema koji, kako tvrde, najefikasnije zadovoljava potrebe čovečanstva; Sjedinjene Države insistiraju na demokratskom učešću svojih građana.
Geopolitički i ideološki sukobi zalaze u opasne vode kada se prenesu na teren vrednosnih sistema. Obično se geopolitički sukobi mogu rešiti, i kroz istoriju su mnogo puta rešavani, iznalaženjem odgovarajuće formule za uspostavljanje ravnoteže moći. Isto važi za ekonomska i ideološka nadmetanja. U nekim slučajevima to je korisno za ostatak sveta, jer u nastojanju da daju što bolju ponudu obe strane poklanjaju više pažnje globalnim problemima kao što su siromaštvo, migracije, klimatske promene, pandemije i slično.
Ali ako jedna strana poveruje da su u njoj otelotvorene vrednosti potpuno nespojive sa vrednostima koje zastupa druga strana, teško je zamisliti kako se na duži rok sukob može izbeći. Kompromisi su mogući u sukobu interesa, ali ne i u sukobu različitih sistema vrednosti. Izgradnja saveza koji proklamuje i zauvek cementira veru u nespojivost vrednosnih sistema američkog i kineskog tipa doprinosi produbljivanju izvornog sukoba interesa i prenosi ga na nivo na kom je on praktično nerešiv.
Formalizacija sukoba primorava zemlje ostatka sveta da odaberu stranu, dopadalo se to njima ili ne. Takvo postrojavanje projektuje američko-kineski sukob na čitavu planetu i dodatno ga zaoštrava.
Pouka koju je trebalo izvući iz prvog Hladnog rata jeste to da je odbijanje da se svet podeli na dva nepomirljivo suprotstavljena tabora značajno doprinelo smirivanju konflikta između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza i tako verovatno sprečilo izbijanje nekoliko ratova. Tome su doprinele i nesvrstane zemlje. Ali nesvrstavanje danas nije moguće: treći put ne postoji. Prema logici samita, onaj ko nije sa nama mora biti protiv nas.
Manihejska logika borbe dobra i zla dominira stavovima brojnih zapadnih medija i političara. Mnogi od njih veruju da su u ovoj borbi na strani anđela ili pokušavaju da u to poveruju, ne shvatajući da se tako priklanjaju jednom krajnje jednostranom čitanju istorije i guraju svet sve bliže sukobu. To je, takođe, suprotno politici promovisanja mira i traganja za kompromisom kakvu bi jedan zaista kosmopolitski pristup nalagao: pronađimo šta je našim zemljama i sistemima zajedničko i dajmo sebi dovoljno vremena da evoluiramo u neki bolji svet.
Svi veliki istorijski sukobi počinjali su velikim ideološkim opravdanjima. Krstaši su pošli u Jerusalim s namerom da Isusov grob oslobode od „nevernika“. Stigli su tamo kao kaznena ekspedicija koja je bez razlike ubijala hrišćane i muslimane. Evropski kolonijalizam je opravdavan kao civilizacijska ili verska misija (pokrštavanja „pagana“). Bile su to dimne zavese za eksploataciju u Južnoj Americi, trgovinu robljem u Africi i kontrolu političkih zbivanja u ostatku sveta (Indija, Egipat, Kina i najveći deo Afrike). Megalomanski projekat Woodrowa Wilsona pokrenut po završetku Prvog svetskog rata, navodno u ime plemenitih načela demokratije i prava na samoopredeljenje, praktično je prepisao pravila igre kolonijalne uprave služeći interesima unosnih „protektorata“, „mandatnih uprava“ i sumnjive trgovine teritorijama.
Ukoliko zaživi, ovaj grandiozni projekat će se okončati na sličan način: kao provizorna maska iza koje se kriju mnogo prizemniji ciljevi. Zato se nadamo da će prvi samit za demokratiju ujedno biti i poslednji.
Global inequality, 07.12.2021.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 10.12.2021.