Slamarica, slamarica…
Stropoštavam se u srbijanski haos. Komšije, poznanici, prijatelji pričaju da tamo dole kosovski Srbi još uvek stražare na barikadama koje su podigli kako bi sprečili Kfor i Eulex da prevoze albanske carinike na srpsko-kosovsku liniju razdvajanja. Oni smatraju da to nije ništa drugo, nego priznavanje nezavisnosti Kosova. Beogradska vlada nije u stanju da premosti problematičnu situaciju koja bi mogla da bude uslov dobijanja kandidature za članstvo u Evropskoj uniji. Nikakvih novih kompromisa nema na vidiku, stranke na vlasti pište, kukaju, nadaju se samo nekakvom čudu. I ministarski savet Evropske unije insistira na sklapanju kompromisa, ali i to telo je bespomoćno, čini se da su polovična odlaganja jedina mogućnost. Možda će tako i da bude, jer je Brisel velemajstor odlaganja. Srbiji, dakako, nikakva odlaganja ne odgovaraju, jer se rapoloženje javnosti sve više okreće protiv Evropske unije, trenutno već više od polovine stanovništva ne podržava pristupanje zemlje evropskim integracijama. Građani stoje u redu pred šalterima banaka, vade oročene evre, trče na menjačnicu i kupuju švajcarske franke. Ne veruju više ni u evro, ni u banke. Bude se u njima sećanja na devedesete godine, kad su u bankama ušteđevine preko noći postale nedostupne. Slamarice, slamarice – čujem i na ulici, ali čujem i to da ni slamarica nije baš sigurna. Raste broj provalnih krađa, jača nostalgija za titovskim vremenima. Evo, već i Mlađan Dinkić, lider stranke koja je energično krenula u izbornu kampanju, javno priznaje: „U Titovo vreme je bilo bolje.” Čak ni ta izjava nije nikog skandalizovala, plebs klima glavom, politička elita „hmka“, naprosto ne znaju šta da kažu. Nemam volje ni televizor da uključim, ni novine da prelistam.
Povratak kući
U kontaktu sam sa svega nekolicinom svojih prijatelja. U potpunoj osami nastavljam pisanje Šlemilevog kopileta. Ponovo sam kod kuće.
Domoljubi lajavih jezičina
Kasno uveče skidam sa police knjigu Julije Kristeve Sam sebi stranac. U jednom poglavlju raspravlja o kosmopolitizmu Svetog Pavla. Kao manjinac, ponešto sumnjičavo gledam na „književne kosmopolite”, jer toga, zapravo, i nema, budući da kosmopoliti ipak potiču iz redova „reprezentacije nacionalne države”. Ali me veoma zanima šta kažu o Svetom Pavlu istočnoevropski nacionalistički novopagani. Oni su ti koji u „novoj demokratiji” raspiruju nacionalizam, kanuvši tu i tamo poneku lažnu suzu u svojoj navodnoj dirnutosti sudbinom nacionalnih manjina. Ali zna se: kad opasnost pokuca na vrata, oni će među prvima da zbrišu – ocrtava se, dakle, kukavičluk „nacionalnih radikala”. Ne bih to ni pominjao, da nisam desetak godina gledao uživo ovu priču. Kad je izbio balkanski rat, bežali su kud koji glavom bez obzira, više se nisu ni vraćali, eventualno kao pitomi turisti – s mađarskim pasošem. Ne bih ništa od toga pominjao, kažem, jer je i strah ljudski i, na kraju krajeva, svako ima pravo da živi tamo gde je srećniji. Mislim isključivo na one koji su odavde panično pobegli, a potom, sedeći pored peštanskih kamina, čitali bukvicu o pravom mađarstvu onima koji su ostali kod kuće. I to me podseti na stihove Geze Đonija.
Pošaljite ih samo na jednu noć:
Domoljube dugih, lajavih jezičina.
Zimske noći
Prenem se noću iz sna, opet sam sanjao rat. Isteturam se na terasu, popušim jednu cigaretu. Uskoro će prava zima. Pobeleće Fruška Gora. Biće bela kao sneg.
O nedužnosti
Biti nedužan znači toliko, da smo izranjavljeni gresima i zabludama našeg doba. I te rane su i tada bolne, kad u sebi raščistimo sa zabludama.
Mazohistički socijalizam
Sad mnogi nastoje da se predstave kao žrtve, da su bili progonjeni. Jednog su prijatelji u potaji upozoravali da mu rade o glavi, drugog na to upozorava „neko”. A onda se ispostavlja da su ti proganjani bili na visokim državnim i partijskim funkcijama, ili su imali istaknuti status u društvu. Sudeći po tome, jugoslovenski socijalizam je bio čudnovata tvorevina. Nije bio toliko samoupravni, koliko mazohistički. Maltretirao je, kažnjavao, vlastite miljenike. Valjda ni Borhes ne bi umeo da smisli neverovatnije priče. Koliko ja znam, univerzitetski profesori koji su se zamerili režimu (uz nekoliko zaista retkih izuzetaka) nisu zaglavili u zatvoru, kao što to pokazuje i primer Praxisa, jednostavno im nije dozvoljeno da drže nastavu. A oni koji su skrenuli sa linije, javno su žigosani.
Zadovoljni i nezadovoljni
Ima ljudi koji su zadovoljni sobom, jer su savršeno smetnuli s uma šta su sve u životu radili. S druge strane, ima ljudi koji su nezadovoljni sobom jer ne mogu da zaborave šta su sve u životu propustili da urade. Samo što zadovoljni uvek onemogućavaju nezadovoljne. Tako je to bilo u jednopartijskom sistemu, tako je to i danas.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 18.11.2011.
Peščanik.net, 19.11.2011.