Vlast će pre izbora promeniti Zakon o finansiranju političkih aktivnosti. Tekst izmena poslat je jedino Kancelariji OEBS-a za demokratske institucije (ODIHR) od koje se očekuje pozitivno mišljenje. Od domaće javnosti se očekuje da ćuti. Govore Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija i Vladimir Kostić, novinar CINS-a. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: U toku takozvanih pregovora vlasti i opozicije uglavnom se govori o pristupu medijima. Veći deo opozicije cvili na vratima RTS-a, „pustite nas tamo, pustite nas tamo“, i tu uglavnom počinju i završavaju njihovi zahtevi. Nigde nisam videla da je neko od njih pomenuo nešto što je problem već godinama, a to je pitanje finansiranja političkih subjekata, odnosno izborne kampanje. Kako objašnjavate da to za njih nije tema?
Nemanja Nenadić: Objašnjavam pre svega demagoškim razlozima, zato što i opozicione partije smatraju da ne bi bilo popularno da narod vidi kako oni stavljaju u prvi plan svojih zahteva da dobiju više para iz budžeta, jer od tome se pre svega radi. Mislim da je to glavni razlog, a da su im pare potrebne, jesu, itekako, i to se vidi iz finansijskih izveštaja. Mi smo ranije, negde do 2012-14, imali izborne kampanje u kojima je koliko toliko ravnopravno, sa značajnim novcem, učestvovalo 6 ili 7 partija, a sada praktično imamo samo jednu. Više ni SPS ne može da plati neku skupu kampanju, a kamoli opozicione stranke koje više ne dobijaju ni novac iz budžeta, jer nisu u Skupštini.
Prošle godine, kada su bili dijalozi u kojima sam imao prilike da učestvujem, tamo na Fakultetu političkih nauka, to jeste bila jedna od tema i bilo je nekih zahteva, pre svega u pravcu ravnopravnije podele tog novca iz budžeta. Međutim, zanimljivo je da su ti zahtevi uglavnom dolazili od nekih veoma malih stranaka ili manjinskih stranaka, a ove veće su se i tada držale uglavnom priče o REM-u i obezbeđivanju medijskog prisustva.
Na kraju krajeva, hajde da budemo skroz pošteni: te stvari jesu povezane, jer ako neko može da se pojavi na televiziji, u informativnom programu, onda će mu trebati mnogo manje novca da plaća reklame, da bi obezbedio neki drugi vid prisustva, tako da i ova priča o medijima na neki način jeste i priča o novcu. Pogotovo je priča o novcu ono što se dešava redovno, pred svake izbore, ta funkcionerska kampanja koja vredi, je l’ da, mnogo više nego bilo koji plaćeni oglasi. Kada bi tu vlast bila ograničena, onda bi sasvim sigurno i uslovi za nastupanje na izborima bili daleko ravnopravniji.
Svetlana Lukić: Pre nekoliko dana objavljena je kratka vest da je neka vladina radna grupa ODIHR-u podnela predlog Nacrta izmena i dopuna Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Međutim, vi ste u CINS-u tu vest objavili kao da se radi o nekom tajnom nuklearnom sporazumu. Prvo, nije bilo čak ni neke simulacije javnog dijaloga na tu temu, i od toga se izgleda odustalo, a s druge strane, zašto je bilo toliko teško da dobijemo nacrt tog sporazuma, pa ste vi morali to da objavljujete, s razlogom, kao neku ekskluzivnu vest?
Vladimir Kostić: Pa to i jeste možda najveći problem, da mi u nekoj 2021. godini još uvek pričamo o tome da ne možemo da dođemo ni do nacrta izmena zakona, što je stvarno neverovatno. Na više adresa smo slali neka pitanja i tražili da vidimo nacrt, i niko nam nije dao. I ja stvarno ne razumem zbog čega je taj nacrt toliko tajan. Mislim, čak ni same te izmene nisu toliko strašne da bi se to sakrivalo. Možda tu sad postoji nešto više, kako da se dobije neko pozitivno mišljenje od ODIHR-a, da bi to kasnije bilo lakše usvojeno, i zbog toga je predstavljeno kao neki veliki ekskluzivitet.
Nemanja Nenadić: Pa, jeste ekskluziva, zato što nije niko do nacrta nije mogao da dođe, ni mi preko naših veza nismo mogli…
Vladimir Kostić: Ali je neverovatno da moraš na taj način da dolaziš do nacrt izmena zakona, da preko anonimnog izvora dođeš do tog nacrta – mislim, to je apsurdno.
Nemanja Nenadić: Da. Pri čemu, je l’ da, imamo i Zakon o državnoj upravi, i Poslovnik Vlade, svi nalažu da se otvori javna rasprava, ne samo o zakonu kao gotovom nacrtu, nego i o polaznim osnovama kad su neke značajne izmene u pitanju. A ništa to oni ne fermaju. Kao što je Vlada rekao, verovatno je razlog to da dobiju pozitivno mišljenje od ODIHR-a, i posle ih baš briga šta ćemo mi ovde da kažemo, komentarišemo. Ista priča kao sa ovim Ustavom, je l’ da, kada smo pre par godina dobili neki papir od Venecijanske komisije, i sada da li će nešto moći da se promeni? Jako teško, ako jednom vlast dobije odobrenje sa strane. Pa, i ovaj tekst koji ste vi dobili je na engleskom, za početak, je l’ tako?
Vladimir Kostić: Da, da. Pa dobro, nisam hteo da otkrivam mnogo detalja.
Nemanja Nenadić: Aha, dobro, onda.
Vladimir Kostić: Mislim, nije toliko strašno. U suštini, da, na engleskom je.
Svetlana Lukić: To je postao manir, navikavaju nas na „nemoj ništa da pitaš, to se tebe ne tiče“.
Nemanja Nenadić: Pazi, ovde se čak ne zna ni ko je ovo u stvari napravio, zato što se u Tanjugovoj vesti kaže „Radna grupa Vlade Srbije poslala ODIHR-u“, i stvarno postoji jedna radna grupa Vlade, koja se bavi svim tim izbornim zakonima, i tu je prošli put kad su bili ovi dijalozi na čelu bio Nebojša Stefanović. Sada, ja ne verujem da je on tu, ko je sada…
Vladimir Kostić: Pa spominje se da je glavni čovek iza toga ovaj što je bio u RIK-u, profesor Đurđević, što me ne bi čudilo jer je on neko ko je u SNS-u zadužen, čini mi se, za te izbore, generalno.
Nemanja Nenadić: Pa da. Ali formalno gledano, zakone pripremaju ministarstva, znači trebalo bi na primer Ministarstvo finansija, ali nije ministarstvo, nego, kaže, Radna grupa Vlade. Znači, mi čak ne znamo ni ko je to u stvari pisao.
Svetlana Lukić: Koliko je kampanja skupa? Vi ste pravili neka poređenja sa Češkom. To nam daje nekakve repere. Vi iz Transparentnosti ste nam skretali pažnju da smo se mi kao javnost često hvatali za neke manje važne detalje, da li je neki privatnik dao, ne znam, 10 hiljada evra, a da glavni novac, u stvari, stiže iz budžeta.
Nemanja Nenadić: To i jeste naša glavna teza, da bez obzira na ono što piše u finansijskim izveštajima i na neke statistike koje, recimo, objavi Agencija za sprečavanje korupcije, na osnovu tih izveštaja partija, u suštini se izborna kampanja gotovo u celosti finansira iz budžeta. E sad, kako? Na primer, sad na ovim poslednjim parlamentarnim izborima prijavljeno je da je oko 60% novca došlo iz budžeta, i to je ono što je iz budžeta namenski opredeljeno za kampanju. Međutim, onda sledeći izvor prihoda su takozvana sopstvena sredstva političkih stranaka. Šta su njihova sopstvena sredstva? Pa opet novac koji su dobili iz budžeta, ali za drugu namenu, za finansiranje redovnog rada po osnovu zastupljenosti u Parlamentu.
I onda sledeći izvor prihoda su krediti. A šta znači kredit? Kredit je nešto što će opet da bude vraćeno od nekog drugog novca, a taj drugi novac je ono što će partije koje su ušle u Skupštinu dobiti iz budžeta u budućnosti. I postoji jedan vrlo mali deo prihoda, koji dolazi od priloga fizičkih ili pravnih lica. I sada, u tom vrlo malom delu prihoda koji dolaze od fizičkih ili pravnih lica, kad se pogledaju ti spiskovi, to su neki ljudi koji su odbornici, neki funkcioneri stranke, koji su već na budžetu po drugom osnovu, pa praktično deo svojih prihoda vraćaju stranci, ako je sve legalno, a ako je nelegalno, kao u onim slučajevima, kao što se sumnja, nekoliko hiljada donacija, je l’ da, za SNS na ranijim izborima.
Znači, u nekoliko navrata se sumnja da je to novac koji je došao iz nekih crnih fondova. Šta su crni fondovi? Opet možda nešto što je bilo u budžetu pa je vraćeno, je l’ da, ali ne u budžet nego partijskim poverenicima. Tako da mi u stvari, kad govorimo o finansiranju kampanje u Srbiji, ne govorimo o istoj stvari o kojoj govore, ne znam, Amerikanci, ili u brojnim evropskim državama gde postoji snažan upliv privatnog kapitala u izbornu kampanju radi kupovine uticaja. Kod nas i kada dolazi neki privatni kapital, dolazi zato to su reketirani, pa moraju da daju nešto strankama na vlasti. Vrlo retko kada ovde govorimo o tome da se ulaže novac, da se investira u kupovinu tog političkog uticaja, pogotovo sada je to tržište veoma ograničeno, jer nekada je bilo više stranaka, je l’ da, koje su mogle da budu atraktivne finansijerima iz tih razloga.
A sada praktično imamo samo jednu stranku, uz još par nekih izuzetaka na lokalnom nivou, samo jednu stranku koja donosi sve ključne odluke. Tako da, problem je taj što novac dolazi iz budžeta, novac se ne deli ravnomerno iz budžeta, to je povezano naročito sad sa izborima. Samo 20% onoga što se izdvaja dolazi pred izbore i deli se na jednake delove, 80% ide prema izbornim rezultatima. To je jedan sistem koji ne omogućava ravnopravne uslove. I imamo brojne druge probleme u Zakonu: nedovoljnu kontrolu.
Pomenula si ranije češka iskustva: Srbija je zemlja koja je nešto malo manja od Češke po broju stanovnika, finansijski i ekonomski znatno slabija od Češke, ali kod njih postoje ograničenja koliko jedna stranka sme da potroši, i recimo SNS bi na poslednjim izborima probio taj češki limit za 2-3 miliona evra.
Svetlana Lukić: Pomenuo si Češku; pa ona nije malo veća od Srbije. Srbija ima manje od 7 miliona stanovnika, a Češka skoro 11.
Nemanja Nenadić: Je l’ tako?
Svetlana Lukić: Da. A prosečna plata im je duplo veća nego u Srbiji. Njima je tamo limit bio 4 i po miliona evra, a ovi iz SNS-a su potrošili 5,6 ili 5,8 miliona.
Nemanja Nenadić: Tako je. Tako da ako bismo uvodili limit u Srbiji, on bi trebalo svakako da bude manji od tih 4 i po miliona. Ali kao i kod svakog ograničenja, ne vredi limit ako neće biti adekvatne kontrole, i tu opet dolazimo do nekih drugih pitanja koja su Česi regulisali a mi nismo: šta se dešava kada kampanju finansira ne stranka, nego neko treće lice. Jer, tamo gde postoje limiti, to je najčešći način da se oni zaobiđu. To u Srbiji nemamo regulisano.
Svetlana Lukić: Da se vratim na kratko na onih desetina hiljada ljudi, ne znam koliko ih je bilo, koji su donirali istu svotu novca SNS-u. Ali izgleda kao da su oni odustali od tako direktne zloupotrebe i kršenja zakona, jer kad se to otkrije nije baš popularno, je li, nego se sada prelazi na neke, sofisticiranije metode koje nisu toliko očigledne.
Vladimir Kostić: To i dalje jeste problem. Jer, šta oni sad rade? Oni znači to više ne koriste za vreme izbora, nego koriste za redovan rad. I dalje imaju veliki broj ljudi koji uplaćuju identične iznose, ali onda, pošto su 2014. menjali zakon tako da mogu sredstva za redovan rad prebace na izbore, oni zapravo taj novac prebace, tako da taj problem i dalje postoji. I složio bih se sa Nemanjom da je tu najveći problem kontrola. Evo, mi smo baš pre neki dan zvali Tužilaštvo da vidimo šta je sa tim slučajem, gde je Agencija podnela neku vrstu prijave za sumnje na pranje novca. To još uvek stoji, a prijava je podneta 2017. godine. Još par godina će verovatno da se razvlači i onda da zastari.
Naravno, igra se stalno ping-pong između Tužilaštva i policije, gde Tužilaštvo kaže da su naložili policiji nešto da uradi, policija to ne radi, i sad to tako traje. Dakle, kontrola je najveći problem, i mi možemo da donesemo super zakonska rešenja; ukoliko ne postoji kontrola, prava kontrola u praksi, mislim da to sve može da padne u vodu.
Svetlana Lukić: A kontrola, to je Agencija, to su tužilaštva, to je REM, svako za svoju oblast.
Vladimir Kostić: Mislim da ne možemo sve da svalimo samo na Agenciju, nego mora da postoji čitav niz ko time treba da se bavi. Oni su sad uveli poresku kontrolu, odnosno, to stoji u Nacrtu stoji, a to ranije nije bilo. U suštini, i to što Agencija može da radi, radi sve slabije. Mi već godinama nemamo nijedan jak slučaj koji je potekao od Agencije. Poslednji je bio zapravo to, 40 po 40 hiljada, pre toga smo imali, ne samo u sektoru finansiranja, nego i sukoba interesa i imovine i prihoda, imali smo i tetku iz Kanade i Sinišu Malog. Ali evo, sad nemamo već godinama ništa tako jako.
Čak se izveštaji o monitoringu koji bi trebalo da se objavljuju posle izbora dosta kasno objavljuju, i dosta su šturiji nego što su bili ranije, što opet ne bi trebalo da nas iznenadi, jer je direktor Agencije čovek koji je bio donator Srpske napredne stranke.
Nemanja Nenadić: Šta tu može da se uradi? Kad nema u zakonu direktno propisane obaveze kako se vrši kontrola, šta sve mora da obuhvati, onda je lako svakome da kaže, pa i Agenciji, mi smo uradili kontrolu onako kako smo mi mislili da treba, i sad, šta, to je to. Međutim, ako je tako i ako mi nismo zadovoljni kako se ta kontrola radi, a već se menja zakon, e, to je onda dobra prilika da se precizira šta sve mora da se proveri, u kom roku, u kom roku moraju da se pokrenu postupci. Ali glavno je pitanje šta će sve da bude kontrolisano. Pomenula si REM, recimo. Oni su sve vreme, to sad nije novi trend sa sadašnjim rukovodstvom, znači od osnivanja RRA negira bilo kakvu svoju ulogu u vezi sa finansiranje stranaka. A šta bi recimo mogla da bude, i trebalo da bude njihova uloga?
Kaže se tamo, dok su donosili ona obavezujuća uputstva ranije, da mora da se obezbedi oglašavanje svim učesnicima, pod istim tehničkim i finansijskim uslovima. Šta su tehnički uslovi? Ono, da one reglere ne podižu i ne spuštaju i tome slično, a finansijski uslovi, da cena te sekunde u jednom terminu uvek bude ista, je l’ tako, ili da bude bazirana na nekim javno objavljenim popustima. Međutim, toga nema, nema nikakve kontrole da li REM time ne želi da se bavi, a Agencija, kad se govori o monitoringu medija, e oni se oslanjaju na podatke od REM-a. I super.
Vladimir Kostić: Ja sam pisao o tome koliki su popusti davani SNS-u od strane Pinka i Hepija za neke lokalne izbore, čini mi se da su bili u Zemunu. Vidi se da su popusti bilo i preko 90%, gde ne postoji neka vrsta tržišne logike zašto bi iko davao tolike popuste. Ne kažem da možda neko ne bi davao visoke popuste, ali preko 90%, jednostavno zauzimaš svoj prostor koji možeš da daš za neku drugu vrstu oglašavanja.
Sa druge strane, izbori su prava prilika za televizije da zarade novac, a oni se onda kao odriču tog novca. Ali hteo sam da se nadovežem na priču o ovom Nacrtu izmena: oni sad uvode jednu novu stvar koja se tiče preliminarnih izveštaja, gde bi oni zapravo hteli da stranke, odnosno učesnici na izborima, dostavljaju te neke preliminarne izveštaje Agenciji 5 dana pre glasanja, a obuhvataju period od kad su raspisani izbori do 15 dana pre datuma glasanja. Agencija sad kaže da taj predlog praktično nema smisla, jer novac se uglavnom troši poslednje dve nedelje kampanje, a druga stvar, oni već kažu da nemaju mogućnost da to kontrolišu.
Nemanja Nenadić: Sad radimo sa kolegama iz Češke, je l’ da, pominjemo ih često baš zato što oni imaju jako dobro iskustvo u vezi sa tim, sa obezbeđivanjem javnosti podataka o finansiranju dok kampanja traje. Znate šta oni imaju? Oni u njihovoj bankarskoj regulativi daju mogućnost, ako neko hoće da objavi podatke o transakcijama sa svog računa, da je banka to dužna da mu izađe u susret, da mu ponudi to kao uslugu, i to se tamo dešava. To su oni prvo uveli zbog dobrotvornih organizacija, kad se skuplja novac, za neka lečenja i tako dalje, da se vide te uplate, da ljudi manje sumnjaju i tako dalje. E, onda su taj isti mehanizam primenili na izborne kampanje. I tamo je to ušlo u zakon.
Svetlana Lukić: Šta to znači? Da ja mogu da uđem i da vidim svakog dana koliko je SNS ili neka druga partija potrošila novca i u koje svrhe, ko im je i koliko novca uplatio?
Nemanja Nenadić: Jeste, odakle im je došao novac, ko je uplatio i kome su platili. Sad, ne vidiš možda da li su kupili super ili dizel na pumpi, ali vidi se suma koju su potrošili na neko gorivo, ili na plaćanje spotova određenoj televiziji, ili bilborde i tako dalje. I to je nešto što je najefikasnije, a sasvim je moguće da se uvede u Srbiji, zato što kod nas već u zakonu, decenijama, postoji obaveza da se sav novac za kampanju prikupi na jedan račun, i da se sva plaćanja vrše sa tog računa. Nema plaćanja u kešu! Znači, sve mora da ide preko tog računa.
E, ali onda dolazimo do drugog problema, i to je takođe pomenuto, da se mnogo troškova plaća ne samo u zadnjim danima kampanje, nego posle izbora. Partije dobijaju 80% novca iz budžeta posle izbora, na osnovu rezultata, i onda čekaju sa plaćanjem računa, dok ne dobiju taj novac, i onda plaćaju tek posle izbora te troškove. I zato bi nama trebalo još nešto, dakle jedna evidencija da se objavi, o preuzetim obavezama: ugovorili smo 100 bilborda kod te i te firme, ugovorili smo na TV Happy, Pink, RTS i tako dalje, toliko i toliko reklama, i da se to vidi, pošto oni moraju da znaju šta su ugovorili.
Vladimir Kostić: Spomenuo si kako sad sve mora da ide preko računa, ali imali smo primer u Zaječaru, plaćeno je na ruke za smeštaj za aktiviste Srpske napredne stranke. I niko nije kažnjen. E sad, ako je to u nekom Zaječaru, šta onda da očekujemo da se dešava na nekom većem i širem nivou?
Svetlana Lukić: Da li se ukratko može reći da Agencija po zakonu ima jako široka ovlašćenja i dosta uske obaveze?
Nemanja Nenadić: Pa upravo tako, da, to je klasika. Mislim, piše u zakonu da Agencija može, ali nema „mora“. E, a ovo što je Vlada rekao za Poresku upravu, to stvarno može da bude značajno, a to je jedna od stvari koja je ušla u ovaj zakon. Ovako kako je sad formulisano, to meni, moram da kažem, čak zvuči pomalo opasno.
Svetlana Lukić: Zašto?
Nemanja Nenadić: Pa, kao da će Poreska uprava kontrolisati davaoce priloga ili pružaoce usluga na osnovu podataka koje dobije iz Agencije. Okej, sad ima neke logike da Poreska uprava, ako je nešto sumnjivo, ako sad neka firma osnovana juče donira partiji, ne znam koliko sme da donira…
Svetlana Lukić: Oko 100 hiljada evra.
Nemanja Nenadić: Sad, to bi bilo stvarno nešto sumnjivo i možda bi imalo smisla da oni izvrše neke provere. Ali opet, ako je tako bezobalno, bez nekih jasnih parametara određena ta kontrola, to može da dovede do daljeg šikaniranja nekih firmi koje eventualno sad pružaju neke usluge strankama…
Vladimir Kostić: To može isto i da se okrene i protiv opozicije, kao recimo sa poreskom kontrolom medija. Znači, vi sad kontrolišete niške Južne vesti konstantno, tražite im poslednjih 10 godina, praktično od osnivanja, a sa druge strane imate Pink kojem konstantno odlažete plaćanje poreskog duga. Znači, ta poreska kontrola može vrlo lako da se okrene, da bude striktnija prema davaocima priloga opozicionim strankama, a da ovamo imate slučaj od pre 4 godine, koji stoji u Tužilaštvu, gde se ništa ne dešava.
Nemanja Nenadić: Palo mi je na pamet, sad pošto pričamo o tim prilozima i od firmi, da jedna od stvari koje se menjaju u tom zakonu je ta visina maksimalnih priloga. I sad, to je opet na tragu onoga što je ODIHR rekao. Rekli su „smanjite maksimalnu dozvoljenu vrednost priloga za kampanju“. Zašto su oni to tačno rekli, nije ni meni baš skroz jasno. Možda su mislili da tih stotinjak hiljada evra koji bi došli od jedne firme može da bude nešto što je neprimereno, i to stvarno jeste nešto što je neprimereno ako cela kampanja košta 120 hiljada evra, onda tih 100 hiljada naravno da je nešto što je vrlo značajno; ali sad ako pogledamo, ne znam, SNS i te kampanje od koliko smo rekli…
Svetlana Lukić: 5,6 miliona.
Nemanja Nenadić: Pa dobro, to i nije tako strašno, neće baš ta firma kupiti neki presudan uticaj na donošenje politike. Ali šta se recimo nisu setili da urade? Nisu se setili da ograniče koliko smeju da daju firme koje su povezane. Jer vi danas možete sa 100 dinara da otvorite firmu, ili možda i sa manje. Znači, jedan čovek može da otvori 100 firmi, i svaka ta firma može da donira 100 hiljada evra. Kad se već menja zakon, onda treba razmišljati o svim mogućim posledicama, osmisliti najbolja rešenja, a ovo sada što smo videli je bukvalno lupanje recke da je nešto ispunjeno, bez udubljivanja u to kakve su posledice, i kako treba urediti neku materiju.
Vladimir Kostić: Da li će postojati neka suštinska kontrola, mislim da je to ono na šta se vraćamo i o čemu se čak ni u tim razgovorima između vlasti i opozicije ne vodi računa. Čak i kad se priča o finansiranju, ja nisam video da se toliko vodi računa o tome da se na primer insistira na tome da se ti neki slučajevi, koji su otvoreni u javnosti, koji su pred Tužilaštvom, da se oni privedu kraju.
Nemanja Nenadić: Pa dobro, naravno da to nije tema. Mislim, ja se sećam kad je donošen ovaj sadašnji Zakon, bilo je vrlo malo interesovanje partija za njegove odredbe, osim onog dela o tom novcu iz budžeta, koliko će da bude i kako će on da se deli. U stvari, najbolji dokaz o tome koliko sva ova zakonska ograničenja, zabrane, dužnosti u Srbiji nisu obezbedile adekvatnu kontrolu, je to da mi nemamo toliko zastupljene ove mehanizme koji se javljaju u drugim zemljama, a koji služe da se zaobiđu ograničenja kao što je finansiranje kampanja od trećih lica.
Svetlana Lukić: A šta bi to konkretno bilo?
Nemanja Nenadić: Hajde recimo ovako: znači, stranka hoće da se reklamira na televiziji i sada, umesto da uzme novac od svog finansijera koji želi da ostane skriven, umesto da taj finansijer uplati nešto stranci, taj finansijer uplati direktno mediju ili, još bolje ne uplati direktno mediju, nego uplati posredničkoj marketinškoj agenciji, kao da reklamira na primer deterdžente, ili šta god drugo da pravi, a u stvari tu plati i nešto što će otići za oglašavanje stranke. To je recimo skrivena kampanja od strane trećeg lica. A može da bude i neskrivena, može da bude nešto što mi nemamo u Srbiji, a što postoji, opet, po drugim zemljama, gde neko izađe u svoje ime i kaže „Glasajte za tu i tu stranku“, ili „Nemojte da glasate za tu i tu stranku“.
Znači, umeša se u kampanju i o svom trošku finansira nešto što doprinosi ili škodi učesnicima u političkom životu. E sad, mi tu nemamo nikakvu regulativu. Imali smo situaciju da je REM zabranio bojkot spotove koji su bili emitovani tokom ove poslednje kampanje, ali za tu zabranu, oni su se pozvali na nešto što uopšte nije validan zakonski razlog. Znači, nemamo jasna pravila, nemamo gotovo pa nikakva pravila koja bi uredila tu materiju, tako da verujem da, ukoliko se bude uspostavila efikasna kontrola, da je onda nužno da se u potpunosti uredi i kontroliše i ovo finansiranje kampanje od strane trećih lica. Činjenica da je to finansiranje kampanje od trećih lica toliko retko nam govori da kontrola trenutno nije efikasna.
Vladimir Kostić: Čini mi se da svi imaju neki interes da postoji neka siva zona, gde bi oni mogli da, možda zbog toga što nema dovoljno novca iz budžeta, da onda moraju na neki način da finansiraju, a pošto možda ne mogu legalno da unesu taj novac, onda moraju da se snalaze. I onda im se to pitanje kontrole ne poklapa sa interesom.
Nemanja Nenadić: Ja mislim da imamo i neke druge stvari koje su sporne. Šta je zanimljivo? Mnogi ljudi su dobijali telefonske pozive tokom izbora, od SNS-a, naročito, bilo je možda i od nekih drugih stranaka. Ali kad se otvori izveštaj te stranke, tamo nema nikakvih telefonskih troškova. Kako je to moguće? Znači, to je nešto što bi bilo logično da je Agencija ispitala: izvinite, kako ste vi to finansirali. Možda postoji čak i neko razumno objašnjenje, ali njega nema, ne vidimo da je to pitano. Ili, recimo, imamo nekoliko stranaka koje su imale Fejsbuk oglašavanje, a koje to nisu navele u svojim izveštajima. Sad tu opet postoji začkoljica, ne postoji posebna rubrika za društvene mreže, obrazac je malo zastareo, ali ko je hteo da navede, imao je priliku, i to su učinili.
Znači, opet bi bilo normalno da je usledilo pitanje kako je to finansirano. Mi s druge strane ne vidimo uopšte da li je Agencija vršila monitoring oglašavanja na društvenim mrežama, da li su oni o tome prikupljali podatke, pa samim tim i da li su vršili provere, a Vlada će se bolje setiti kad je bio na Tviteru onaj slučaj da je ukinuto nekih 8 hiljada naloga koji su…
Vladimir Kostić: Praktično botovi.
Nemanja Nenadić: Koji su povezani bili sa SNS-om, i to nije sad bilo vezano za ovu kampanju niti za neku konkretnu kampanju. Taj slučaj takođe nije ispitivan. Mi smo odmah objavili reakciju na to, a onda su novinari išli kod direktora Agencije da ga pitaju kada će Agencija to da proveri. On je rekao da hoće, ali da prioritet ima zaštita zdravlja zaposlenih, to je bilo baš ono kad je korona počela, i evo sada prođe i vakcinacija ali nismo još videli da li ima nekih rezultata, da li se vršila ta kontrola.
Vladimir Kostić: Za to zvanje telefonom inače postoji prekršajna prijava Agencije, ali ne za sad, nego za 2014. godinu, sa Inviktusom, gde SNS nije prijavio trošak, Inviktus je verovatno kao neku uslugu…
Nemanja Nenadić: Šta je Inviktus, ime firme?
Vladimir Kostić: Da. Oni su zapravo bili kao neki kol centar. SNS nije prijavio. Inviktus je kasnije dostavio Agenciji, čini mi se, neki ugovor, i podneta je prekršajna prijava. Nisam se, istina, recimo godinu raspitivao za nju, ali do tog nekog trenutka nije bila rešena.
Nemanja Nenadić: Okej. Ali ovde postoji rubrika Troškovi telekomunikacija, i rubrika je 0, piše da nema nikakvih troškova. Znači, moralo je nešto da bude.
Svetlana Lukić: Vraćam se na pitanje ljudi koje mi plaćamo da kontrolišu, ili da makar simuliraju da predizbornu kampanju. Dakle, govorimo o Agenciji, govorimo o Tužilaštvu, govorimo o prekršajnim sudovima, govorimo o REM-u. Znači, postoji veliki broj ljudi sa velikim ovlašćenjima koji odbija da radi posao za koji su plaćeni. To već postaje besramno: nismo za ovo nadležni, nismo za ono nadležni. Kriju izveštaje ili ih uopšte ne pišu. To je stvarno već skandalozno, ja ne znam kako bih drugačije to nazvala.
Nemanja Nenadić: Pa, dobro si nazvala. Pazi, tu je Tužilaštvo, ono je uvek krajnja adresa, ali oni će uvek da kažu da njima neko nije podneo krivičnu prijavu, i ta čuvena proaktivnost koja bi trebalo da bude njihova obaveza je nešto što oni realno ne rade. I ne samo da ne rade, nego oni nisu ni planirali svoje kadrovske kapacitete da to rade. Sad kad je rađena reforma Tužilaštva pre par godina, pa ova odeljenja za borbu protiv korupcije, oni su određivali broj zamenika tužilaca koji će se time baviti na osnovu prethodnih statistika, koliko je bilo slučajeva tih krivičnih dela, uopšte ne vodeći računa o tome da je broj tih slučajeva gonjenih bio nesrazmerno mali u odnosu na broj slučajeva korupcije koji su se stvarno desili i da mora nešto da se uradi da se oni i otkrivaju.
A sada finale: ovo krivično delo iz Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, koje se ogleda u davanju lažnih podataka, skrivanju podataka o finansiranju kampanje, uopšte nije u nadležnosti tužilaca koji se bave borbom protiv korupcije.
Svetlana Lukić: Nego?
Nemanja Nenadić: Nego običnih. Zaboravili su da ga stave, kad su pisali za koja dela će ovo Tužilaštvo biti nadležno. Znači, ni za to delo, ni za ovo delo iz Zakona o sprečavanju korupcije, kada funkcioner daje lažne podatke o svojoj imovini, nisu nadležna ova posebna ta tužilaštva. Očigledno je da tu nema ni pretpostavki da se nešto ozbiljno uradi, i da tema nije bila prioritet ni za evropske komisije. Evropska komisija se u svojim izveštajima pozove na ODIHR, kaže preporuke ODIHR-a nisu još uvek ispunjene, i to ponavljaju svake godine.
Znači, mnogo konkretnije stvari bi morale da se predvide u ovim rešenjima, a hoće li imati ko da ih izgura? Teško, za sada vidimo da nema dovoljno volje, a da postoji potreba, postoji.
Vladimir Kostić: Ili će se sve završiti na tom formalnom ispunjavanju, gde recimo sad taj Nacrt Zakona, ako prođe takav kakav je kod ODIHR-a. Ja kažem kod ODIHR-a, zato što njima treba to pozitivno mišljenje, to zeleno svetlo. Njih baš briga, za javnost i za organizacije koje se time ovde bave. Njima treba da dobiju legitimitet od stane neke međunarodne institucije, i ako sad to prođe, sutra u tom nekom izveštaju Evropske komisije će da piše da su ispunjene neke preporuke ODIHR-a. I mi smo završiti. Šta se dešava u praksi, to je skroz druga priča. Koja je ovo godina već da se viđamo, pričamo o jednoj istoj stvari, o istim slučajevima, o istim problemima koji se ponavljaju, i ništa se ne dešava.
Svetlana Lukić: Jedno vreme je glavna tema bila funkcionerska kampanja. Sad to više uopšte ne pominjemo zato što je to toliko i opšteprihvaćeno, podrazumevajuće. U stvari, kad pogledaš šta oni sve imaju na raspolaganju za izbornu kampanju, pa njima novac uopšte i ne treba. Imaš medije, imaš bilborde, službene automobile.
Nemanja Nenadić: Pa da, realno vlast nema nikakve potrebe za vođenjem kampanje, i to smo i pokazali na nekim od ovih ranijih monitoringa kada se dešavalo da uopšte nemaju plaćene oglase, zato što imaju funkcionersku kampanju. Ali nije zgoreg da se potroši, je li, to što se dobija, tih par, 5-6 miliona iz budžeta, koliko sleduje onome ko ostvari jako dobre rezultate, i, to je sad zanimljivo, nije samo u tome zastupljena SNS kao ultra vladajuća stranka. Recimo imamo situacije da su neke manje stranke, naročito manjinske, koje takođe dobijaju dosta novca iz budžeta, neke od njih su imale muku da potroše taj novac u celosti.
Pre smo pričali o nekim troškovima koji su spušteni, gde su prikazani lažni popusti; ovde postoje, da kažemo indicije, da su neki troškovi nerealno visoki, jer šteta je da se vrati u budžet, ako može da se da nekoj prijateljskoj firmi.
Svetlana Lukić: Šta bi ti naveo kao nešto što bi bio paradigmatičan slučaj koji opisuje problem o kome govorimo?
Vladimir Kostić: Pa ja mislim da je taj sa uplaćivanjem 40 po 40 hiljada SNS-u.
Svetlana Lukić: Koliko je ono beše bilo ljudi koji su uplaćivali tu istu sumu?
Vladimir Kostić: 2017. je bilo oko 7 hiljada, a 2014. je bilo manje. Mislim da je 2017. uneto oko 2 miliona evra, što je velika suma. Mislim da je taj slučaj stvarno jedan od najvećih koji je otkriven i za koji postoji prijave podnete Tužilaštvu, i mislim da dok se on ne reši…
Nemanja Nenadić: Postoji priznanje predsednika stranke…
Vladimir Kostić: Da, to je najgore, ali ne samo to, eto za taj slučaj u Zaječaru gde je čovek plaćao kešom hotel, on je nama rekao da je davao na ruke. Situacija je takva da nije sad to ne znam kakva skrivena tajna, pa oni negiraju, ne, oni priznaju. Mislim da je to slučaj koji pokazuje kako se tretira kontrola, i kasnije procesuiranje zloupotrebe finansiranja stranaka, jer ako mi 4 godine nemamo ništa od Tužilaštva, pa bar da su odbacili krivičnu prijavu, odnosno tu prijavu Agencije, pa da vidimo šta se tačno desilo, zbog čega su odbacili, znači, mi i dalje to nemamo.
Nemanja Nenadić: Samo da se vratim ponovo na ODIHR. Dosta smo kritikovali neka rešenja, koja su se našla, na osnovu njihovih predloga, pa čak i njihove predloge. Ali imamo dve tačke koje mislim da su značajne, i gde mislim da ODIHR neće moći da da pozitivno mišljenje. Prvo je ovo što nije uvedeno nikakvo ograničenje za trošenje kampanje, to su oni direktno preporučili, dakle mislim da će morati da se uvede. I ono što je posebno zanimljivo, da je ODIHR dao preporuku, to je u stvari najkorisnija preporuka, da se obezbedi sankcionisanje, primena odvraćajućih sankcija i tako dalje.
Znači, to više zvuči kao nešto što je pitanje prakse, a ne kao, sad, zakonska norma samo. A pogotovo, nemamo nikakve promene u praksi. I nadam se da će ODIHR ukazati na to, i da će se onda otvoriti neka rasprava o tom pitanju kako da se obezbedi, je l’ da, da imamo konačno neki sistem gde će se kažnjavati kršenja ovog Zakona. Ako do toga ne dođe, onda jedino da se uzdamo da će vlast reagovati na nešto, kao što dobro reaguju, kad je nešto građanima bitno. A građane zaista iritira visina potrošnje unutar kampanje, tako da možda će nešto promeniti zbog toga.
Svetlana Lukić: Pominjete ODHIR, odnosno evropske institucije. To počinje ljudima da liči na igru. Oni kao hoće da nas prime, pa daju razne preporuke, a ovi kao hoće u Evropsku uniju, pa kao slušaju preporuke. U stvari, neće ni ovi da nas prime, vrata su zatvorena, niti ovi hoće u EU, jer, naravno, to podrazumeva da moraju da se odreknu mnogih nezakonitih stvari koje ih drže u životu.
Nemanja Nenadić: Biće nekih novih mehanizama za zaobilaženje zakona, tako da, biće nam zanimljivo i narednih godina.
Svetlana Lukić: Vidimo se onda posle sledećih izbora. Hvala vam obojici.
Peščanik.net, 21.07.2021.