Celokupna problematika samoopredeljenja obavijena je velom neodređenosti i zbrke, čemu se ne treba mnogo čuditi. Dokumenti OUN i drugih međunarodnih organizacija koji se odnose na pravo nacija na samoopredeljenje nisu sređeni ni u kakav jedinstven i u celosti razumljiv sistem normativnih akata koji bi opisivali proceduru, kriterijume i uslove za odluku koliko će se opravdanim smatrati svaki pojedinačan zahtev za samoopredeljenjem. Nema ni jasnih kriterijuma razloga za spoljašnje mešanje radi podrške zahtevima koji izgledaju opravdani (kao što je to, na primer, bilo u Eritreji 1993. godine).
Po svemu sudeći, ideje Vudru Vilsona bi trebalo razviti, konkretizovati, i zatim formulisati u obliku svima razumljivih normi međunarodnog prava. Za sada – sa retkim izuzecima, kao što su plebisciti sprovedeni početkom ovog veka u Sarskoj oblasti Nemačke ili u austrougarskom Burgenlandu, kao i nedavna podela Čehoslovačke i ujedinjenje oba dela Nemačke – uglavnom smo suočeni sa nasiljem. Rezultati nasilja se postepeno usvajaju kao nova politička realnost, kao što je to u slučaju podele Kipra, ili promene u faktičkoj kontroli nad Abhazijom i Nagornim Karabahom.
Dalja rasprava o uslovima samoopredeljenja, bar kada je u pitanju pokušaj nalaženja opšte pozicije od strane lica koja su odgovorna za donošenje odluka, možda ne bi bila uzaludna. Ako bi bila razrađena i prihvaćena osnova za to da se neki pokret za samoopredeljenje prizna “moralno zakonitim”, to bi moglo da posluži kao opšti temelj budućeg međunarodnog prava. Nemajući ambiciju da sastavim potpunu listu mogućih kriterijuma određivanja zakonitosti zahteva za samoopredeljenjem, pokušaću da odredim neke od njih, ne zaboravljajući da proizvoljan izbor jednog ili dva kriterijuma neće odgovarati zahtevima zakonitosti. Te zahteve mogu zadovoljiti samo svi kriterijumi u celini, a da se oni svi steknu u bilo kojoj zemlji sveta, slučaj je koji se retko sreće.
Primenjivanje takve liste opštepriznatih kriterijuma pomoglo bi da se izbegne i haos neorganizovanih prepravki granica na mestima konflikta, i pokušaji rešavanja pitanja nasiljem. Postojanje međunarodnih standarda u oblasti rešavanja “konflikata samoopredeljenja” daje narodima nadu na rešavanje njihovih problema uz minimalni štetu za suverenitet njihovih suseda.
Prvi kriterijum: Nepodnošljivost zajedničkog života
Kako bi se ispitala zakonitost zahteva za samoopredeljenjem, trebalo bi najpre uzeti u obzir “nepodnošljivost zajedničkog života” jednog naroda pod vlašću države koja ima suverenitet nad teritorijom na kojoj taj narod živi. Naravno, ova “nepodnošljivost” se može tumačiti proizvoljno. Među osnovnim žalbama i zamerkama Britanskoj kruni u Deklaraciji nezavisnosti SAD nalazimo: sud bez porotnika, proizvoljnost u sprovođenju sudskih procesa, podsticanje američkih Indijanaca na napade i učešće Imperije u ratu protiv kolonista. Kao kontrast tome, Jermeni su u Nagornom Karabahu bili dovedeni do ivice fizičkog uništenja – ekonomskom blokadom, deportacijama i ubistvima – i sve to od samog početka konflikta. Nesumnjivo da isti taj kriterijum koji je koristio Kontinentalni Kongres 1776. godine kako bi pred svetom opravdao pokret za samoopredeljenje, može da se primeni i u slučaju Jermena iz Nagornog Karabaha. U svakom slučaju, čak i subjektivno osećanje nepodnošljivosti duge tuđinske vladavine, nezavisno od njegove objektivne osnove, treba da se uzme u obzir, ako je ono izraženo u odlukama predstavničkog organa ili na referendumu naroda koji sebe smatra potlačenim. Većina dokumenata koji se odnose na period dekolonizacije napisana je u duhu zaštite upravo ovog osećanja. Naravno, raspad SSSR se u određenom stepenu može uporediti sa procesima dekolonizacije u drugim delovima sveta.
Drugi kriterijum: Istorijsko pravo
Takođe se mora uzeti u obzir takozvano “istorijsko pravo na teritoriju” – pravo koje je od svih ostalih kriterijuma najteže definisati. Najpre, da bi se utvrdilo ko su najstariji žitelji određene oblasti, neophodno je mišljenje eksperata, koje samo po sebi može biti krajnje sumnjivo, odnosno subjektivno. Zatim, ispravka granica teritorije na koju neko stanovništvo zakonski polaže pravo, često je problematična. Ponekad se pretenzije upućuju autonomnom regionu sa administrativnim granicama koje jedna od strana u sukobu smatra nepravednim. Drugi put to mogu biti pretenzije na teritoriju na kojoj je nekada u prošlosti živela potisnuta etnička grupa. Treći put, najstariji stanovnici oblasti, aborigeni – kao naprimer drevni stanovnici Amerike – mogu biti manjina, i to sasvim statistički beznačajna, među savremenim stanovništvom, pa je davanje neproporcionalnog prava vladavine manjini nespojivo sa principima demokratije.
Danas se, bez obzira na sve njegove slabosti i neodređenosti, princip istorijskog prava ne može potpuno ignorisati prilikom donošenja odluke. Specifičan slučaj primene ovog prava imamo kada je nacionalni suverenitet bio uspostavljen na istoj istorijskoj teritoriji posle skoro dvehiljadugodišnjeg odsustvovanja naroda – kada je OUN 1948. stvorila izraelsku državu u Palestini. Međutim, to se desilo tek posle uništavanja evropskih Jevreja. Arapska manjina je bila prinuđena da se više od 45 godina bori pre nego što je isto takvo “istorijsko pravo” palestinskoj državi bilo priznato od strane većeg dela međunarodne zajednice.
Prisustvo velikih etničkih zajednica Rusa u Latvi i Estoniji – gde čine više od trećine stanovništva – svakodnevni je problem ovih pribaltičkih država. Mada većina Rusa tamo živi već dve ili tri generacije (a neki i više), njih ne smatraju delom starosedelaca, stanovništva koje ima istorijska prava; oni, stoga, teško dobijaju državljanstvo.
Kolektivna nacionalna svest često precenjuje ovaj princip, i da bi se donela pravedna konačna odluka, to se mora uzeti u obzir. Ipak, savremeni narodi uglavnom žive na istim (ili bliskim) teritorijama gde se nekada davno rađala njihova nacija, pa je geografska i prirodna sredina jedan od važnih elemenata njihove nacionalne psihologije i kulture. To je posebno važno kada je u pitanju stari svet Evroazije, i osobito Rusije.
Treći kriterijum: Etnički sastav stanovništva
U principu, postojanje višenacionalnih demokratskih država nije nemoguće. U traženju konkretnog primera, ipak, pažnja se usredsređuje na SAD, ali teško je nabrojati druge nesporne slučajeve. Međutim, nacionalni i rasni problemi i ovde čine jedan od potencijalnih izvora unutrašnje nestabilnosti SAD. Koncepcija “melting pot” ne odgovara baš sasvim američkim političkim realijama: etničke razlike među raznim grupama imigranata (i njihovih potomaka) još uvek igraju važnu političku ulogu, kao i razlike između imigranata u celini i prvobitnog stanovništva Amerike.
Među starim narodima Evrope, Azije i Afrike još uvek postoji značajan broj predrasuda “krvne pripadnosti” – uprkos svetske mešavine kultura izazvane novim tehnologijama i urbanizacijom.
U Evropi, u većem stepenu nego u drugim delovima sveta, princip nacionalizma, koji “zahteva da političke i etničke granice budu kongruentne i da oni koji vladaju i oni kojima se vlada, pripadaju istom etnosu”, bio je uspostavljen i ovaploćen u političkoj praksi. Države koje su etnički relativno jednorodne, kao Holandija, Austrija i Mađarska, smatraju se stabilnijim.
Takođe se samoopredeljenje etnički jednorodne zajednice može smatrati boljom pretpostavkom za organizovanje nove, stabilnije državne jedinice, nego što je to samoopredeljenje višenacionalne zajednice.
Očigledno je da je etnički sastav stanovništva uticao na planove Oven-Stoltenberga i Vens-Ovena za rešenje krize u Bosni i Hercegovini, kao i na planove njihovih nastavljača, koji su pre nekoliko godina predložili da se na tim teritorijama formiraju etnički jednorodni entiteti (najpre njih desetak, a posle Dejstonskog sporazuma – dva ili tri).
Imajući u vidu etničku strukturu stanovništva, međutim, ne treba gubiti iz vida da ovaj princip može biti u suprotnosti sa prethodnim principom istorijskog prava, budući da se savremeni etnički sastav stanovništva u mnogim zemljama ne poklapa sa etničkim sastavom stanovništva koje je živelo u istim tim granicama pre sto, dvesta, trista ili petsto godina. Ako se govori samo o bivšem Sovjetskom Savezu, a ostave po strani SAD, takva je situacija ne samo u pribaltičkim republikama, nego i u Nahičevanskoj republici, republici Krim, Abhaziji, Južnoj Osetiji i drugde. Zaista, u nepovoljnim političkim uslovima, većina može postati etničkom manjinom, i obrnuto.
Četvrti kriterijum: Volja naroda
Prethodni kriterijumi su predlagali da se izmeri etnički sastav zajednice koja se samoopredeljuje, kako bi se obezbedila najoptimalnija budućnost novih oblika državnih tvorevina. Izvesni prioritet ipak ima princip demokratskog izražavanja volje celokupnog stanovništva, kako onog koje živi unutar administrativnih granica, tako i onih koji za sebe smatraju da pripadaju zajednici koja želi da svoju budućnost definiše na nov način. Ovo izjašnjavanje bi trebalo da bude nezavisno od etničke pripadnosti onih koji u tom procesu učestvuju.
Takva volja se najbolje može izraziti na referendumu sa jasno postavljenim pitanjima koja se tiču budućeg statusa naroda, ili, ako se referendum ne može sprovesti, preko demokratski izabranih predstavnika naroda. (Tako su postupili osnivači Sjedinjenih Država kada su usvajali Deklaraciju o nezavisnosti.)
Poželjno je da se obezbedi potvrda stalnosti izražene volje, kako bismo bili sigurni da se nije radilo o prolaznoj reakciji na neki događaj, uvređenosti ili pak povoljnoj ponudi neke treće strane. Iz tog razloga, procedura glasanja, u najmanju ruku u lokalnim zakonodavnim organima, treba da se ponovi ne kasnije nego kroz tri ili šest meseci, kako bi se utvrdila prvobitna odluka. Uz to, glasanje po tako važnim pitanjima ne može zavisiti od proste većine, naročito u etnički mešanim zajednicama. Neophodno je da se ne manje od dve trećine opšteg broja delegata svake nacije saglasi sa budućim statusom njihove zemlje, i da ne manje od dve trećine izabranih predstavnika zatim ratifikuje tu odluku. Ovaj strogi uslov zahteva veliko osećanje odgovornosti od naroda koji želi da izmeni geografiju regiona i svetsku istoriju.
Peti kriterijum: Odgovornost za posledice
U slučaju poštovanja više opisanih uslova, narod koji se samoopredeljuje, i njegova politička elita, imaće više vremena da se pripreme za prihvatanje bremena političke i ekonomske odgovornosti. U leto 1994. godine, isti oni lideri Palestinaca koji su tražili suverenitet, zamolili su izraelsku vladu da privremeno odloži povlačenje vojske iz sektora Gaze i Jerihona, budući da njihove snage održavanja reda nisu bile pripremljene da prihvate odgovornost za održavanje reda u tim zonama. Nekoliko godina posle sticanja nezavisnosti, Ukrajina se takođe obratila Rusiji sa molbom da joj dostavlja naftu po starim cenama, znatno nižim od onih na svetskom tržištu, jer sama nije bila spremna da započne proces ekonomskih reformi.
Problemi koji mogu nići u vezi sa neuspehom pokušaja da se izglade međuetnički nesporazumi pre nego što se dobije nezavisnost, mogu se ilustrovati na primeru Velike Britanije koja je napustila svoje kolonije pod pritiskom vođa lokalnih nacionalno-oslobodilačkih pokreta. Ona je otišla iz Palestine koja se nalazila pod njezinim mandatom, a takođe i iz zone indijsko-pakistanskog konflikta (na primer, iz Kašmira), pre nego što su bili rešeni međunacionalni konflikti koji su u tim oblastima postojali. Državne institucije Britanske imperije nisu imale vremena da izgrade stabilnu državnost tih zemalja, ali su ipak ostavili važno nasleđe – sistem državnih službi.
Isto se može reći i za užurban i neorganizovan odlazak Sovjetske imperije iz Zakavkazja i “neuralgičnih tačaka” Centralne Azije. Uskoro posle tog odlaska, odgovarajući na molbe vođa nekih od tih zemalja (Jermenije, Gruzije, Moldavije i Tadžikistana), Ruska Federacija je u svojstvu zakonitog naslednika SSSR bila prinuđena da tamo uvede mirotvorne snage, ili da pomaže pri obezbeđivanju spoljašnjih granica tih nezavisnih država. To su neki posmatrači ocenili kao dokaz ruskih namera da obnove imperiju – što Rusiji ne bi donelo ni ekonomske, ni političke koristi.
Narod koji se bori za suverenitet bi trebalo unapred da proceni sopstvenu sposobnost da izgradi privredu koja može da funkcioniše, i da kontroliše novu teritoriju i njene granice. Inače, bez obzira na čvrstu nezavisnost države, pojaviće se samo još jedan izvor napetosti. Objektivni standardi za ocenu spremnosti da se preuzme odgovornost, međutim, još uvek nisu razrađeni. Strani eksperti ne mogu uvek da ocene koliko je narod koji teži da dobije nezavisnost spreman na ekonomske i političke promene. Ambasador SAD Džin Kirkpatrik je autoru izjavio u intervjuu da taj kriterijum – odgovornost za posledice samoopredeljenja – ne treba da se shvati kao prepreka za izražavanje volje nacije, jer “ponekad su ljudi u stanju da izvedu čudo koje niko nije mogao da predvidi”. Moglo bi se dodati da je to posebno tačno kada su u pitanju ljudi koji ostvaruju san da samostalno odrede sopstvenu sudbinu.
Nade i razočarenja – primer Gruzije
Slučaj Gruzije, nove nezavisne zakavkaske republike, koja je na nekoliko godina bila gurnuta u krvavi građanski rat, ilustruje ogromne probleme koji prate pokušaje novostvorene suverene nacije da odbrani svoju teritorijalnu celovitost od zahteva za samoopredeljenjem etničkih manjina.
Gruzija se prostire na 69.700 kvadratnih kilometara, u zapadnom delu Zakavkazja. Njeno stanovništvo, koje u naše vreme broji 5,5 miliona, etnički je raznorodno. Titularna nacija, Gruzini, čini nešto više od 70%. Najbrojnije nacionalne manjine su Jermeni (8,1%), Rusi (6,3%), Azerbajdžanci (5,7%). Poslednjih godina, međutim, ozbiljan izazov novorođenoj grizinskoj državnosti dolazi od manjih etničkih grupa, od Osetina, koji čine tri procenta, i Abhaza, kojih ima manje od dva posto stanovništva.
Za razliku od nekih drugih novih država koje su se izdvojile iz bivšeg Sovjetskog Saveza, Gruzija ima davnašnje tradicije nezavisne državnosti (iako je, sa izuzetkom kratkih perioda u kojima je postojala jedinstvena država, Gruzija kroz istoriju bila podeljena na regionalne kneževine). Tek krajem XVIII veka, pod pritiskom Persije i Turske, Gruzija je počela da gubi svoju nezavisnost. Država je formalno bila inkorporirana u sastav Ruske imperije tokom procesa koji se sastojao od nekoliko etapa: 1783. godine, prema Georgijevskom traktatu, Gruzija je postala ruski protektorat, 1801. gruzijsko carstvo (Istočna Gruzija) postalo je deo Ruske imperije, a 1864. je završen proces inkorporacije Zapadne Gruzije u sastav imperije.
Dok je zvanična sovjetska istoriografija tumačila prisajedinjenje Gruzije kao dobrovoljno, većina gruzinskih istoričara ga je smatrala aneksijom od strane Ruske imperije. Ipak, u XIX i u početku XX veka, carski režim se ponašao relativno blagonaklono prema Gruzinima, čija je većina bila pravoslavna. Predstavnici gruzinske i jermenske aristokratije su često stupali u brakove sa ruskim velikašima, uključujući i carsku porodicu.
Sve do 1917. godine, gruzinski nacionalisti su se uglavnom ograničavali na jedan zahtev: autonomija u granicama Rusije. Međutim, odmah posle revolucije 1917. godine, Gruzija je objavila nezavisnost i bila priznata od strane međunarodne zajednice, kao i od strane moskovskih boljševičkih vođa. Ova druga nezavisnost Gruzije je trajala samo tri godine, i završila se 1921. godine upadom Crvene Armije u Gruziju. Bez obzira na suprotstavljanje naroda, Gruzija je bila uključena u sastav tvorevine nazvane Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, komunističkog naslednika Ruske imperije. Na taj način, posle sedam decenija, kada je Sovjetski Savez bio na ivici raspada, zahtevi Gruzije za samoopredeljenjem i otcepljenjem od Saveza su imali solidno istorijsko opravdanje.
Iako formalno nije bila federacija, pri sovjetskom režimu, Gruzija je imala komplikovanu nacionalno-administrativnu strukturu. Relativno mala savezna republika Gruzija je u svom sastavu imala tri autonomne teritorije: dve autonomne republike – Abhaziju i Adžariju, i autonomnu oblast – Južnu Osetiju. Dok je adžarska autonomija bila za SSSR neobična, jer se zasnivala više na religiji nego na etničkoj pripadnosti (njezino stanovništvo uglavnom čine muslimani koji govore gruzinski), Abhazija i Južna Osetija su osnovane na etničkom principu. Ovakvo etnoteritorijalno ustrojstvo se danas može smatrati karakterističnom crtom komunističkog režima u njegovim naporima da stvori stalna žarišta nereda i napregnutosti, sa ciljem da se iskoristi klasični princip “zavadi pa vladaj”. Tokom većeg dela sovjetskog perioda, ova autonomija zasnovana na etničkom principu nije ni na koji način štitila odgovarajuću manjinu od ugnjetavanja i pokušaja asimilacije. Gruzijski komunistički rukovodioci su sprovodili više ili manje energičnu politiku “gruzinizacije”.
S druge strane, nacionalistički nastrojeni Gruzini su samo postojanje ovih autonomnih teritorija koje su zauzimale značajni deo istorijskih gruzinskih zemalja, smatrali za pretnju daljem postojanju gruzinske nacije. Od kraja osamdesetih godina bilo je jasno da će Gruzija, koja se borila za suverenitet, odricati slično pravo republikama koje se nalaze u njezinom sastavu. Nobelovski laureat i borac za ljudska prava Andrej Saharov je jednom primetio da se s te tačke gledišta Gruzija može posmatrati kao “mala potencijalna imperija” koja je suparnik krupne imperije – Sovjetskog Saveza – po pitanju neravnopravnosti nacionalnih grupa. Posmatrači upoređuju Gruziju sa ruskom lutkom “matrjoškom”, jer je ona uspela da se otcepi u vreme kada su se dva njezina regiona borila za otcepljenje od same Gruzije.
Nacionalna ideja, zasnovana na uspomenama o nezavisnosti, nikada nije gubila svoju popularnost, iako su se sve do kraja osamdesetih godina zahtevi za nacionalnim samoopredeljenjem Gruzina mogli čuti samo od nevelike grupe disidentske inteligencije. Njihove deklaracije su bile upućene saborcima –disidentima u drugim delovima SSSR i, naravno, svetskom javnom mnenju. Međunarodni odjek je, međutim, bio minimalan. Sovjetski disidenti su, podržavajući prava Gruzije na samoopredeljenje, takođe imali u vidu i položaj nekih gruzijskih manjina koje su bile izložene narušavanju ljudskih prava, osobito položaj Turaka-Meshetinaca, koji su bili nasilno proterani iz južne Gruzije u Centralnu Aziju 1944. godine. Zahtev “kažnjenog naroda” da mu se odobri povratak na rodnu zemlju nije podržao nijedan član gruzinskog nacionalnog pokreta.
1987. i 1988. godine, kada su vetrovi otcepljenja već uveliko duvali obalama Baltika i u nekim drugim regionima Sovjetskog Saveza, situacija u Gruziji je i dalje bila relativno mirna. Prelomna tačka je bio april 1989. godine, kada su sovjetske trupe grubo ugušile mirnu demonstraciju u Tbilisiju, ubivši nekoliko nevinih ljudi. Sveopšte negodovanje povodom nasilja izazvalo je nagli porast antikomunističkih osećanja i ojačalo separatističke tendencije. Istovremeno, sposobnost Moskve da kontroliše situaciju u Gruziji (i po celoj mnogonacionalnoj imperiji), brzo se smanjivala. U oktobru 1990. godine u Gruziji su sprovedeni slobodni parlamentarni izbori na kojima je pobedio separatistički blok Okrugli sto – Slobodna Gruzija, koji je predvodio Zvijad Gamsahurdija, bivši disident, vidna i protivrečna politička figura. Završen je bio period komunističke uprave u Gruziji. Aprila 1991. godine, to jest dva meseca posle grube intervencije sovjetskih trupa u prestonici Litve Vilnusu, parlament Gruzije je pod predsedništvom Gamsahurdije izglasao nezavisnost Gruzije od SSSR. Mesec dana kasnije, na sveopštem glasanju, Gamsahurdija je bio izabran za predsednika države.
Gamsahurdija je bio harizmatična i popularna ličnost, ali je imao i mnogo uticajnih neprijatelja, kako u Gruziji, tako i van njenih granica. Razvila se duga i surova borba za vlast, čiji je vrhunac bio vojni prevrat decembra 1991. – januara 1992. godine i smenjivanje Gamsahurdije. Vrhovnu vlast u zemlji je uskoro preuzeo Eduard Ševarnadze, koji je upravljao Gruzijom i kao rukovodilac republičke komunističke partije 1972-1985.
Vladavina Ševarnadzea je postala legitimna tek nakon novih parlamentarnih izbora u oktobru 1992. godine. Većina zapadnih vlada i međunarodna zajednica u celini, ne pokazujući nameru da suverenitet Gruzije priznaju za vreme Gamsahurdije, sada su priznali gruzinsku državnost maltene odmah posle dolaska Ševarnadzea. Dok je tamo bio Gamsahurdija, na Gruziju se gledalo kao na državu nedovoljne političke stabilnosti da bi bila priznata; međutim, ni posle dolaska Ševarnadzea država nije postala ništa stabilnija i demokratskija. Verovatno je jedini razlog međunarodnog priznanja države na čijem čelu je bio lider koji je sam sebe naimenovao, a nakon što je priznanje otkazano toj istoj državi dok je njome upravljao zakonito izabran predsednik – bilo to što je novi vlastodržac bio bolje poznat, i u međunarodnoj diplomatiji izazivao više poverenja. Ševarnadze je od 1985. do 1990. bio ministar inostranih poslova SSSR. Ovaj slučaj pokazuje da današnji modeli priznavanja novih država, koji se nalaze u najtešnjoj vezi sa problemima samoopredeljenja, treba da budu znatno logičniji i dosledniji. Politička borba u Gruziji, koja uopšte nije prestala posle svrgavanja Gamsahurdije, vodi se na pozadini etnopolitičkih nasilja u kojima se gruzinska većina sukobljava sa zahtevima za samoopredeljenjem teritorijalno autonomnih manjina Osetina i Abhaza.
Južna Osetija
U skladu sa poslednjim sovjetskim popisom stanovništva, sprovedenim 1989. godine, broj Osetina u Gruziji je bio oko 160.000, od kojih je 65.000 živelo u Jugo-Osetinskoj autonomnoj oblasti, gde su činili oko trećine stanovništva. Ostalo stanovništvo oblasti su činili uglavnom Gruzini. Istorijski, Gruzini su naseljavali tu oblast pre dolaska Osetina (zbog čega danas mnogi Gruzini odbacuju i sam pojam “Južna Osetija”, i umesto toga koriste gruzinska imena tih zemalja: “Šida Kartli” ili “Samačablo”). Međutim, Osetini se teško mogu smatrati kao nedavni migranti, budući da na toj teritoriji žive već nekoliko stotina godina.
Za sovjetskog režima, gruzinski Osetini, osobito oni koji su živeli izvan autonomne oblasti, bili su predmet politike asimilacije koju je sprovodilo rukovodstvo u Tbilisiju. Napregnutost je narasla krajem osamdesetih godina, kada su južni Osetini, ne nalazeći odgovor na svoje žalbe, postavili pitanje samoopredeljenja i promene statusa teritorije. Pokret za samoopredeljenje, iako je bio iniciran i rukovođen državnim organom upravljanja oblašću (sovjetom), u kome je većinu činila komunistička elita starog kova, uživao je masovnu podršku svih socijalnih slojeva. U jesen 1990. godine Južna Osetija se proglasila suverenom republikom u sastavu Sovjetskog Saveza, imajući očigledan cilj da se ujedini sa Severno-Osetinskom Autonomnom Republikom Ruske Federacije. Obe teritorije deli kavkaski greben, ali ih povezuje gorski prelaz i tunel pod planinama. Zahtevi Južne Osetije su naišli na malo podrške (ako je uopšte bilo nekakve podrške) u Moskvi, gde su se plašili da pod pritiskom “odozdo” promene bilo koju granicu ili status ma koje teritorije unutar mnogonacionalne države.
Decembra 1990. godine novoizabrani parlament Gruzije je ukinuo teritorijalnu autonomiju Južne Osetije i u glavnom gradu oblasti, Chinvali, uveo vanredno stanje. Glasnogovornik zakonodavnog organa Južne Osetije, osnovanog nešto ranije, Torez Kulumbegov, bio je uhapšen u Tbilisiju za vreme pregovora i zatvoren više od godinu dana, sve dok ruski i osetinski borci za ljudska prava nisu uspeli da izdejstvuju njegovo oslobađanje. Uvođenje vanrednog stanja je bilo signal za početak partizanske borbe koja je trajala dve i po godine. Za vreme tog rata, Gruzini i Osetini su počinili ubistva civilnog stanovništva, organizovali blokade, etnička čišćenja i druga nasilja. U početku je Moskva pokušavala da obuzda nasilje tako što je u region poslala odrede unutrašnjih vojski, ali joj nije uspelo da uspostavi red.
Posle raspada Sovjetskog Saveza, južna Osetija je aktivno tražila podršku Rusije, ali ruska vlada, bez obzira na snažan pritisak od strane nacionalističkih političkih snaga i rukovodstva Južne Osetije, uzdržala se od priznavanja otcepljenja Južne Osetije od Gruzije, jer bi to bilo isto što i ruski “anšlus” dela gruzijske teritorije. Ako bi ovaj zahtev bio ispunjen, to bi moglo izazvati zahteve za sličnim “anšlusima” od strane drugih manjina: naprimer, Rusa na Krimu ili u severoistočnom delu Estonije, ili Lezgina na severnom Kavkazu, od kojih deo živi u Rusiji (Dagestan), a drugi deo sa druge strane kavkaskog lanca, u Azerbajdžanu. Rezultati plebiscita sprovedenog u Južnoj Osetiji, i na kome se većina učesnika izjasnila u prilog pripajanja Južne Osetije Ruskoj Federaciji, rusko rukovodstvo je jednostavno ignorisalo. Tek je u junu 1992. godine bila dogovorena prava obustava vojnih dejstava, zahvaljujući uglavnom posredničkim naporima Rusije. Uz to, Rusija je u region poslala izvestan broj mirotvornih trupa. Ovi su odredi bili pojačani vojnicima iz Severne Osetije i Gruzije. U sadašnje vreme, kontrolu delovanja ovih tripartitnih mirotvornih snaga ostvaruju predstavnici Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS). Od tog vremena u Južnoj Osetiji više nije bilo nasilja, ali pošto trajno političko rešenje problema još nije nađeno, moguća je nova eksplozija neprijateljstava. Uz to, gruzinski prognanici do danas ne mogu da se vrate u Južnu Osetiju.
Abhazija
Sukob u Abhaziji je bacio još ozbiljniji izazov teritorijalnoj celovitosti i unutrašnjoj stabilnosti Gruzije. Gruzinsko-abhaski konflikt takođe ima dalekosežne međunarodne posledice.
Abhazi su nevelika etnička grupa koja se jasno razlikuje od Gruzina. Po jeziku i kulturi oni su srodni planinskim narodima Severnog Kavkaza, i spadaju među najstarije stanovnike Zapadnog Zakavkazja. U ranom srednjem veku, Abhasko carstvo je postojalo istovremeno sa Gruzinskim. Godine 1860. Abhazija je ušla u sastav Ruske imperije. U vreme ruskog osvajanja i uskoro posle toga, znatan deo abhaskog stanovništva (koje ispoveda mešavinu islamskih, hrišćanskih i paganskih verovanja), bila je ili iseljena, ili se dobrovoljno preselila u susednu Tursku. Bez obzira na to, u početku dvadesetog veka Abhazi su još uvek činili većinu u svojoj istorijskoj domovini. Posle revolucije 1917. godine Abhazija je ušla u Sovjetski Savez kao suverena republika u sastavu takozvane Zakavkaske Federacije, i taj status je potvrđen 1925. godine u novom ustavu Abhazije. Ali, 1931. taj status je bio promenjen, snižen do statusa autonomne republike u sastavu Gruzije. U većem delu sovjetskog perioda (osobito za vreme Staljina), Abhazija je bila podvrgnuta pojačanoj “gruzinizaciji”: sprovodila se diskriminacija Abhaza u mnogim sferama, a istovremeno se favorizovalo doseljavanje Gruzina iz krajeva izvan autonomne republike. Lavrentije Berija, šef gruzinske komunističke partije u tridesetim godinama, igrao je veoma aktivnu ulogu u ostvarenju te politike. Kao posledica svega toga, etnodemografski pokazatelji u Abhaziji su se izrazito izmenili za života dve generacije. 1989. broj Abhaza je iznosio 93.000 (18% stanovništva republike), dok je Gruzina bilo 240.000 (45%). Broj Jermena (15%) i Rusa (14%) takođe je znatno porastao.
Abhaski nacionalni pokret je ponikao krajem sedamdesetih godina. 1978. su bili organizovani masovni zborovi za podršku plana o istupanju iz Gruzije i prisajedinjenju Ruskoj Federaciji. Podsticaj otvorenom izražavanju nezadovoljstva Abhaza nastalom situacijom bio je razmatranje projekta novog ustava Abhazije, koji su prepremile vlasti u Tbilisiju. Prema tom projektu, ne abhaski, nego gruzinski jezik je trebalo da bude službeni jezik republike. Pokret, kojim je rukovodila inteligencija i koji je prećutno podržavala mesna partijska elita, imao je i podršku celokupnog abhaskog naroda. Njegovo zadivljujuće jedinstvo se u izvesnoj meri objašnjava još uvek važnom ulogom klanskih struktura u životu naroda. Uz to, i druge etničke manjine su podržavale abhaske zahteve. Rukovodstvo u Tbilisiju je bilo prinuđeno da izmeni projekt ustava (tri jezika su istovremeno priznata kao službeni: abhaski, gruzinski i ruski), da imenuje novo rukovodstvo Abhazije i da pruži autonomnoj republici ekonomsku pomoć.
Krajem osamdesetih godina, Abhazi su obnovili svoje zahteve za sticanjem statusa savezne republike, što je dovelo do gruzinsko-abhaskih sukoba 1989. godine. Ipak, u to vreme, nasilje je imalo sporadičan karakter. Abhazi su još uvek bili usredsređeni na lobiranje Moskve, sa željom da se obezbedi njena podrška; trudili su se da sebe predstave kao lojalne sovjetske građane koji se suprotstavljaju antikomunističkom gruzinskom nacionalizmu. Karakteristično je da je Abhazija, u suprotnosti sa ostalim delovima Gruzije, učestvovala u referendumu koji je marta 1991. sproveo Gorbačov radi podrške održavanju Sovjetskog Saveza kao celovite države. Uprkos tome, Gamsahurdija, koji je u to vreme već bio došao na vlast u Tbilisiju, zauzeo je pomirljiviji stav prema Abhazima, jer su oni, za razliku od Osetina, važili za jedan od “starosedelačkih naroda” Gruzije. Najvažniji ustupak gruzinske strane je bio taj, da su Abhazi dobili više mesta u Vrhovnom Savetu Abhazije nego što je bio procentualni udeo Abhaza u ukupnom stanovništvu autonomne republike. Ipak, to nije smirilo Abhaze, jer je u skoro isto vreme Vrhovni Savet Gruzije izrazio nameru da uspostavi gruzinski ustav iz 1921. godine koji za Abhaziju nije predviđao status republike sa sopstvenom državnošću u sastavu Gruzije. Jula 1992. godine abhaski Vrhovni Savet je doneo odluku da do usvajanja novog ustava u Abhaziji treba da važi ustav iz 1925. godine, prema kome je Abhazija bila praktično nezavisna od Gruzije. Ovaj “rat dekreta” je bio poslednja kap koja je prepunila posudu, izazvavši oružani sukob.
Avgusta 1992. gruzijske trupe su ušle u Abhaziju, napale i zauzele njezinu prestonicu Suhumi. Abhaski lideri, uključujući i izabranog predsednika Vladislava Ardzinbe, pobegli su na sever republike, u Gudautu, kako bi odatle organizovali oružani otpor. Neprijateljska dejstva su trajala oko godinu dana, i u njima su Abhazi imali direktnu podršku etnički srodnih i po veri istih severnokavkaskih etničkih grupa (uključujući tu čečenski bataljon). Ima razloga da se veruje da su ruske trupe koje su u to vreme bile stacionirane u regionu, takođe podržavale Abhaze. U leto i jesen 1993. Abhazi su prešli u protivnapad. Bivši komunistički lider Gruzije Eduard Ševarnadze, koji je preuzeo vlast uskoro posle svrgavanja Gamsahurdije, lično je došao u Suhumi kako bi rukovodio odbranom grada. Ipak, Abhazi, podržani ruskim snagama, ponovo su zauzeli celokupnu teritoriju autonomne republike. Većina abhaskih Gruzina je bila primorana da beži, i Gruzija je time bila suočena sa teškim izbegličkim problemom. Tražeći podršku ruskog rukovodstva, Eduard Ševarnadze je 1994. potpisao ugovor o stupanju Gruzije u SNG. Takođe je bio postignut i dogovor o dislokaciji ruskih vojnih baza u Gruziji i saglasnost o zajedničkom obezbeđivanju grizijsko-turske granice.
Osumnjičena za svoju proabhasku poziciju, Rusija danas sprovodi uravnoteženiju politiku. Uz to, ruski predsednik Jeljcin i gruzijski rukovodilac Ševarnadze su potpisali ugovor o međusobnom priznavanju teritorijalnog integriteta Rusije i Gruzije. Međutim, lideri frakcija u Državnoj Dumi Rusije su upozorili predsednika Jeljcina da neće ratifikovati dvostrani ugovor sve dok gruzijsko rukovodstvo ne donese projekt novog federalnog ustava Gruzije. Marta 1994. predsednik Ševarnadze je sa predsednikom SAD Bilom Klintonom potpisao dogovor u kome se nalazi i izjava o teritorijalnom integritetu Gruzije. Klinton i Ševarnadze su razmatrali pitanje uvođenja međunarodnih mirotvoračkih snaga na granicu između Gruzije i Rusije, ali takvo rešenje ne izgleda realnim. Vojni posmatrači OUN i predstavnici Vrhovnog komesara OUN za izbeglice zauzeli su pozicije na granici između Abhazije i Gruzije.
U vreme kada je pisan ovaj deo knjige (jun 1997), u Abhaziji nema masovnih nasilja, ali je sukob daleko od razrešenja, bez obzira na dugotrajne pregovore i posredništvo OUN. Glavni uzrok konflikta je nerešen status Abhazije. Rukovodioci Abhazije su se do sada uzdržavali od otvorenog deklarisanja otcepljenja od Gruzije, ali je malo verovatno da bi se saglasili sa jednostavnim obnavljanjem abhaske autonomije u sastavu Gruzije. S druge strane, Gruzini se verovatno nikada ne bi pomirili sa otcepljenjem. Šta više, otcepljenje bi izazvalo međunarodno neslaganje, jer bi bilo protumačeno kao narušavanje teritorijalnog integriteta Gruzije, budući da Abhazi već duže vreme predstavlajju manjinu stanovništva u samoj Abhaziji. Sadašnja situacija, u kojoj je većina abhaskih Gruzina bila primorana da napusti Abhaziju, ne može se prihvatiti kao konačno rešenje pitanja. Izgleda da budući pregovori treba da se skoncentrišu na razrađivanje statusa Abhazije kao suverene države u sastavu Gruzijske federacije ili konfederacije. Važno je takođe da Abhazija garantuje jednakost svih etničkih grupa, uključujući i Gruzine.
U leto 1995. rukovodstvo Abhazije je dozvolilo približno stotini hiljada gruzinskih izbeglica da počnu proces povratka u najjužniju oblast Abhazije – galijsku – gde je gruzinsko stanovništvo činilo bitnu većinu. Ne mnogo ranije, gruzijsko rukovodstvo je, bez obzira na snažno suprotstavljanje u parlamentu, u junu predložilo projekt novog ustava Gruzije, prema kome zemlja zvanično treba da postane federativna država sa posebnim nivoom samouprave u Abhaziji, Adžariji i Južnoj Osetiji.
U jesen 1996. u Abhaziji su sprovedeni predsednički i parlamentarni izbori, čija je legitimnost sumnjiva usled odsustva mnogobrojnih izbeglica. Istovremeno su i gruzijske vlasti sprovele referendum među izbeglicama iz Abhazije koji žive u Gruziji. Kako se moglo očekivati, ogromna većina učesnika na referendumu je glasala za davanje Abhaziji specijalnog statusa u sastavu Gruzije.
Galina Starovojtova, sociolog i etno-psiholog iz Lenjingrada/Peterburga, stručnjak za probleme zakavkazja i aktivista pokreta za zaštitu ljudskih prava, uživala je u regionu takav ugled da je 1988. godine postala poslanik Jermenije u poslednjem sovjetskom parlamentu. Sarađivala je sa Andrejom Saharovim i 1991-1992 bila savetnik predsednika Jeljcina za etnopolitička pitanja. Kao poslanik u parlamentu (Dumi) Ruske Federacije, bila je osobito poznata po svojoj beskompromisnoj borbi protiv korupcije. Bila je osnivač i predsednik partije Demokratska Rusija. Ubijena je decembra 1998. pred svojim stanom u St. Peterburgu.
Iz knjige Samoopredeljenje nacija, Sankt Peterburg, 1999.
Preveo Pavle Rak
Peščanik.net, 14.10.2008.