Biti u Sarajevu u proleće kada behari cvatu je velika privilegija. Međutim, kada posedujete pasoš zemlje koja je ovaj divan i veseo grad sistematično uništavala preko tri godine mnogo toga vas u ovom gradu suočava sa uznemirujućim osećajem težine, mučnine i stida. Sarajevo se danas, dvadeset tri godine posle početka opsade, nakon zimskih meseci budi kao medved iz dubokog zimskog sna. Građani su svesni da su zbog velikog broja turista proleće i leto vreme kada mogu da zarade pristojan novac nevoljno prihvatajući ulogu ratnih žrtava nesposobnih da stvore funkcionalnu i odgovornu državu; ulogu u koju su ih uspešno ugurali srpski nacionalisti i “evropski kolonijalisti” uz pomoć domaćih političara. Etnonacionalističke partije svakodnevno agresivno nameću identitetsku politiku ostavljajući po strani egzistencijalna pitanja i ekonomski razvoj, pitanja koja zapravo najviše zanimaju građane Bosne i Hercegovine (BiH). Manipulacijom identitetske politike i zloupotrebom postratnih osećanja domaća politička garnitura i međunarodni gospodari sudbina “običnih” i “malih” ljudi pune svoje džepove sejući za sobom glad i bedu. Napori da država postane ekonomski samoodrživa praktično da ne postoje. Aktuelna politika koju vode političari Federacije BiH se svodi na razglabanje o prošlosti i pitanje identiteta bez svesti o sutrašnjici, o budućnosti, zbog čega su građani Sarajeva primorani da put iz teške situacije traže u nametnutim (samo)viktimizujućim predstavama. “Turizam rata” je apsolutno dominantan, dok se status kolonije mučno očitava kada veliki broj evropskih birokrata na privremenom radu u BiH zajedno s kauč surferima i pomodnim hipsterima željnih “sigurne” egzotike zaposednu grad kako bi noć proveli opuštajući se uz sevdalinke i samozadovoljno gledali domaće stanovništvo poput životinja u zoološkom vrtu u njihovom karasevdahu i siromaštvu. Takođe, Sarajlije su zbog ekonomskog stanja primorane da u sve većoj meri pristaju na prinudnu orijentalizaciju i ekscentrične potrebe evropocentričnog konzumerizma, prodajući Sarajevo kao grad iz 1001 noći na periferiji Evrope, kao dozvoljeno zabranjeno voće na međi između orijenta i hrišćanske Evrope gde možete da uživate u orijentalnim gurmanlucima i slastima turskih slatkiša i da osetite “miris” šiše, rata i orijenta, a da ne napustite evropski kontinent. Ovakva slika Sarajeva i pored njegove prelepe i značajne osmanske zaostavštine ne odgovara činjenici da je ovaj grad pre svega evropski grad i da je prirodno da se u tom pravcu i razvija, naravno, ne zanemarujući svoje islamsko nasleđe. Na kraju, gledajući iz perspektive islamske civilizacije najveća specifičnost južnoslovenskih muslimana i mogućnost njihovog doprinosa samoj islamsko-orijentalnoj civilizaciji je ležala, a i dalje leži, u činjenici da su oni autohtoni Evropljani i da su kao takvi oduvek predstavljali značajan most između dve komšijske civilizacije.
Međutim, za “bolesno” stanje u kome se danas nalaze Sarajevo i BiH apsolutno najveću krivicu i dalje snosi maligna i destruktivna politika koju preko sto godina vodi Srbija. Republika Srpska se nije distancirala od ratne politike “Velike Srbije” koja se vodila idejom etnički čiste teritorije s ciljem da je pripoji Srbiji. Politika koju Dodik danas vodi ima za cilj opstrukciju državnog uređenja i držanje BiH u blokadi s idejom da “mirnim” sredstvima dovede do njenog kolapsa kako bi se ostvarili nezavisnost Republike Srpske i njeno sjedinjenje sa Srbijom. Ideja “Velike Srbije” koja nije dovršena za vreme rata devedesetih godina se odlučno sprovodi i u “miru”. Zbog podrške srpskih vlasti Republici Srpskoj, Sarajevo je i danas posle dvadeset tri godine od početka opsade i dalje grad koji je na bolesno perverzan način pod srpskom blokadom. Stanje u kome se nalaze Sarajevo i BiH nepogrešivo ukazuje i na odgovornost građana Srbije koji svojom višedecenijskom podrškom velikosrpskoj politici i danas odobravaju iredentističku politiku Republike Srpske. Međutim, oni koji se u Srbiji nadaju raspadu BiH morali bi da znaju da ako bi se jednog dana i pretočila u stvarnost toliko priželjkivana nebeska velika Srbija koja bi obuhvatila sve Srbe u jednoj državi, do njene realizacije bi došlo na jedan krajnje “nenebeski” način – genocidom i najvećom klanicom nedužnih civila nakon Drugog svetskog rata na tlu Evrope. Svako ko u Srbiji ima imalo morala i integriteta morao bi da se odlučno suprotstavi mogućem sjedinjavanju Srbije s etnički očišćenom teritorijom natopljenom krvlju nedužnih civila. Jedna od ključnih uloga za opstanak BiH je tokom istorije uvek bila na Beogradu. Kao što je Beograd najodgovorniji za bezumno razaranje BiH tokom devedesetih godina, tako je i danas politika Srbije prema Republici Srpskoj jedan od najvažnijih preduslova za normalizaciju prilika u BiH. Beograd mora da bespogovorno prekine podršku višedecenijskoj iredentističkoj politici koju danas personifikuje Milorad Dodik. Ključnu ulogu u tom procesu bi morale da imaju nove snage, to jest, mladi ljudi u Srbiji, što je, kako trenutno stoje stvari, maltene nemoguće zbog njihove apolitičnosti i nezainteresovanosti za suočavanje s gresima iz prošlosti naroda kome pripadaju.
Šetajući Sarajevom i gledajući u zgrade koje su i dalje pune rupa od snajperskih hitaca i gelera ne mogu a da ne osetim dodatan stid zbog svesti da u Beogradu nije “in” da se priča o mučnim temama poput odgovornosti Srbije za opsadu Sarajeva, već je jednostavnije da se primeni opšta relativizacija i da se pribegne amneziji i indolentnosti. Pored sveprisutnog konformizma, problem kod mlađih generacija predstavlja i neznanje, i što je još važnije odsustvo želje da se suoče s činjenicama o političkoj odgovornosti koju Srbija ima za stanje u regionu. Posledica “slepila” kod mlađih generacija se očitava u zastrašujućoj relativizaciji prošlosti koja izaziva osećaj da i dalje uveliko živimo u mraku.
Naravno, načelnik generalštaba neće nikada odgovarati za potencijalno počinjene zločine jer uživa apsolutnu zaštitu vlasti, kao i prećutnu saglasnost srpskog naroda s politikom Srbije iz devedesetih godina. Isto tako ni Aleksandar Vučić nikada neće snositi nikakvu odgovornost za svoje političko delovanje tokom ratnih godina, kao ni za aktivno podržavanje ratnih zločinaca Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Garant Aleksandru Vučiću da nikada neće biti suočen s odgovornošću za svoje postupke je sam srpski narod, koji ga je nagradio za njegovo političko delovanje ubedljivom pobedom na izborima. Ovakvo stanje pokazuje bolje nego ikada simpatije koje srpski narod suštinski gaji prema ratnohuškačkoj politici “Velike Srbije”, koja je uvidevši “greške” iz prošlosti doživela kvazi katarzu pokajanja i transformaciju u proevrospku politiku s ciljem da nastavi da traži ostvarenje velikosprskih ideja drugim sredstvima nekada u budućnosti. Zbog toga ne treba biti u iluziji da građani Srbije nisu svesni da je Aleksandar Vučić i dalje isti onaj opsesivno agresivni političar ultranacionalističkih opredeljenja, koji je do pre koju godine branio Radovana Karadžića i lepio plakate najvećeg “srpskog heroja” Ratka Mladića preko imena ulice Zorana Đinđića. Svi u Srbiji znaju da je to isti onaj mladić koji se devedesetih godina vozio po obodima opkoljenog Sarajeva u džipu na kojem je trofejno stajala lobanja ubijenog Bošnjaka.
U izjavi datoj Slobodnoj Evropi i poslednjem tekstu objavljenom na sajtu Peščanika Vesna Pešić je sjajno ukazala na dve krucijalne stvari koje svedoče da je Srbija i dalje u kandžama nacionalističke politike i sistema vrednosti gde se naređenje ne odbija ma kakvo god ono bilo. Vučićevo ultranacionalističko uverenje – “Mi” nasuprot “oni” – nepogrešivo odaju “sitnice“ poput ideje o spasavanju petodnevne bebe “druge veroispovesti”, koja je nastradala u padu helikoptera kao posledica nemanja hrabrosti generala Bandića da odbije naređenje ministra odbrane Gašića da helikopter sleti na Surčinski aerodrom. Na isti način tokom ratova devedesetih godina uposlenici danas “reformisane” vojske nisu imali hrabrosti (ili nisu želeli) da odbijaju najstravičnija naređenja pretpostavljenih, koja su na kraju (in)direktno rezultirala najužasnijim pokoljima civilnog stanovništva na prostorima BiH, Kosova i Srbije i najdužom opsadom jednoga grada u modernoj istoriji.
Ovih dana je prošla još jedna godišnjica opsade Sarajeva. U Srbiji se malo ko i setio ovog užasnog dana. Ako su mediji i preneli vest o godišnjici, ona je bila sporedna i bezlična kao da Srbija nije imala nikakve veze s višegodišnjim silovanjem građana Sarajeva i tog divnog grada. Situacija u kojoj se Srbija danas nalazi predstavlja potpuni poraz pravde i odsustvo morala i ljudskosti. Ona tragično svedoči o suštinskoj opredeljenosti srpskog naroda za nacionalističku politiku ekstremno desničarskih ideja, kao i o odsustvu najelementarnije potrebe građana Srbije za pokajanjem i suočavanjem s prošlošću. Ove gorke činjenice, nakon mnogih proživljenih užasa, bi najpre u budućnosti morali da budu svesni narodi koji žive sa Srbima i pored njih, te da budu u stalnom stanju pripravnosti na moguće aktiviranje bezumne velikosrpske politike.
Peščanik.net, 11.04.2015.
SARAJEVO