O rađanju nacionalizma
I
Zahvaljujući snažnom buđenju interesovanja za istoriju, u devetnaestom veku znatno su se promenile čovekove predstave o sopstvenom poreklu i značaju razvoja, napretka i vremena. Rađanje te nove istorijske svesti imalo je više različitih uzroka. Najčešće se pominju brz i dubok preobražaj ljudskog života i mišljenja na zapadu (podstaknut napredovanjem prirodnih nauka kakvo nije viđeno od renesanse), uticaj nove tehnologije na društvo i, posebno, nastanak krupne industrije; zatim, opadanje jedinstva hrišćanskog sveta i nastanak novih država, klasa, društvenih i političkih formacija; a ne treba smetnuti s uma ni traganje za izvorima i rodoslovima, težnju za povezivanjem sa stvarnom ili imaginarnom prošlošću, pa čak i za vraćanjem u prošlost. Sve je to dostiglo vrhunac u događaju koji je izazvao najburnije promene – Francuskoj revoluciji. Ona je raspršila ili, u najmanju ruku, bitno izmenila neke od najdublje ukorenjenih shvatanja i predstava prema kojima su se ljudi ravnali u životu. Pored toga, izoštrila je svest o promeni i pobudila zanimanje za zakone koji njom upravljaju.
Sve su to opštepoznate istine i nije ih potrebno ponavljati, baš kao ni jednako trivijalan stav da se valjanost teorija koje objašnjavaju društvene promene u prošlosti dokazuje, između ostalog, i njihovom uspešnošću u predviđanju budućeg razvoja. Predviđanje, koje je ranije spadalo u domen religije i zabran mistika i astrologa, odvojilo se od apokaliptičkih knjiga Biblije – četiri velike zveri iz Knjige proroka Danila ili Otkrivenja svetoga Jovana – i drugih okultnih sfera, i prešlo u nadležnost filozofa istorije i utemeljivača sociologije. Činila se razumnom pretpostavka da u oblasti istorijske promene mogu biti upotrebljena moćna nova oružja, slična onima koja su tako uspešno prodrla u tajne fizičkog sveta.
To i nije bila sasvim isprazna nada. Pokazalo se da su neki istorijski proroci s kraja osamnaestog i iz devetnaestog veka – a među njima je bilo i vizionara – čvršće zahvatili stvarnost nego njihove teološke preteče. Među misliocima prosvetiteljstva bilo je i optimista i onih koji su gajili manje nada. Volter i Ruso su jednako jasno opisali veoma različite svetove koje su priželjkivali; obojica su, međutim, strahovali da će ljudska ludost i pokvarenost onemogućiti njihovo ostvarenje. Melkior Grim je smatrao da su za popravljanje ljudske prirode potrebna stoleća. Najveća su bila očekivanja Tirgoa i Kondorsea: Kondorse je bio uveren da će korišćenje matematičkih metoda u organizaciji društva (posebno socijalne statistike) dovesti do pobede istine, sreće i vrline – blagodeti koje su „povezane neraskidivim lancem“ – i da će to zauvek okončati surovost, bedu i ugnjetavanje – sredstva kojima su kraljevi, sveštenici i njihove sluge tako dugo potčinjavali čovečanstvo.
Ono u šta su ti ljudi verovali nije bilo besmisleno. Nove naučne metode zaista su podarile veliku moć onima koji su znali kako da organizuju novo društvo i urede ga prema načelima razuma. Blistavi novi svet koji je Kondorse zamislio u tami svoje zatvorske ćelije bio je zapravo svet „sofistara, ekonomista i kalkulatora“; tri godine ranije, Berk je jednako jasno video nastupanje takvog sveta, ali mu se nije radovao. Ta velika promena zaista se i dogodila; pokazalo se, doduše, da njene posledice ne liče baš mnogo na Kondorseove snove. Početkom devetnaestog veka, Kondorseov učenik Sen-Simon tačno je predvideo revolucionarnu ulogu koju će odigrati sprega primenjene nauke, kapitala i industrijskog načina proizvodnje; još je tačnije najavio da će verska propaganda biti zamenjena svetovnom i da će se u njenu službu staviti pesnici i drugi umetnici koji su ranije radili u slavu crkve. On je napisao lirska, ali i izrazito profetska poglavlja o ogromnom porastu društvene moći, posebno u odnosu prema prirodi – procesu koji je u njegovo vreme uveliko bio otpočeo. Njegov sekretar i saradnik Ogist Kont uvideo je da su za to potrebni ideali nekakve svetovne religije koju bi ustanovila jedna autoritarna crkva posvećena racionalnim, premda ne i liberalnim ili demokratskim ciljevima.
Događaji su mu dali za pravo. U našem veku zaista se odigrao preobražaj političkih i društvenih pokreta u monolitne ustanove koje svojim članovima – preko svetovnog sveštenstva opremljenog duhovnim i laičkim autoritetom – nameću totalnu disciplinu, a sve u ime jedinstvenog naučnog znanja o čoveku i prirodi; štaviše, taj preobražaj je poprimio razmere kakve nisu zamišljali ni najfanatičniji pobornici sistemskog uređenja društva. Takvo stanje su dostojno opisali pioniri naučne fantastike Žil Vern i H. Dž. Vels. Žil Vern se ograničio na sjajna predviđanja tehnoloških otkrića i izuma. Vels je poslednji propovednik etike prosvetiteljstva, uverenja da će nova elita naučnih planera uništiti golemu masu predrasuda, neznanja i praznoverica, kao i besmislena i represivna pravila – ekonomska, politička, rasna i seksualna – u kojima su ovaploćene te smetnje čovekovom napretku. Viktorijanski romantičari, Karlajl ili Dizraeli ili Raskin, smatrali su da je takav pristup krajnje vulgaran i stran ljudskoj prirodi. On je izazivao uznemirenost čak i kod racionalnih mislilaca poput Džona Stjuarta Mila, koji je želeo da veruje u naučnu metodu, ali je u Kontovim autoritarnim ustrojstvima video pretnju kako individualnoj slobodi, tako i demokratskoj vladavini; taj sukob vrednosti Mil nikada nije uspeo da razreši.
„Vladavina nad ljudima biće zamenjena upravljanjem stvarima“: ta sensimonovska formula bila je zajednička Kontu i Marksu. Marks je verovao da će do toga dovesti proizvodne snage društva – istinski motor svake društvene promene – čiji međusobni odnosi, s jedne strane, presudno određuju spoljašnje forme društvenih odnosa („nadgradnju“), a s druge strane su, po pravilu, njima maskirani. Društvenu nadgradnju čine pravne i društvene institucije, kao i ideje u ljudskim glavama, ideologije koje svesno ili nesvesno branestatus quo, to jest, moć vladajuće klase od konačnih pobednika – istorijskih snaga koje su otelovljene u žrtvama postojećeg poretka. Kakve god bile Marksove greške, danas niko ne može poreći njegove jedinstvene sposobnosti predviđanja ili uočavanja glavnog pravca razvoja – koncentraciju i centralizaciju kapitalističkog preduzetništva, neminovno širenje krupnih preduzeća (koja su u to vreme nastajala) i zaoštravanje društvenih i političkih sukoba. Pored toga, on je sebi stavio u zadatak da pokaže kako se neke od najbrutalnijih manifestacija tih sukoba, kao i njihove društvene i duhovne posledice, skrivaju iza konzervativnih i liberalnih, patriotskih i humanističkih, verskih i etičkih maski.
Bili su to pravi profetski mislioci. Nesistematični i neukrotivi Bakunjin predvideo je tačnije od svog velikog suparnika Marksa u kojim će okolnostima izbijati revolucije potlačenih. Smatrao je da se to, po svoj prilici, neće događati u industrijski najrazvijenijim društvima čija je privreda u usponu nego, naprotiv, tamo gde se većina stanovništva približila granici golog opstanka i nema bogzna šta da izgubi ako se pobuni, dakle, u najzaostalijim delovima sveta, gde primitivni seljaci žive u krajnjoj bedi i gde je kapitalizam najslabiji – u Španiji i Rusiji. Slično uverenje su kasnije iskazali neki marksisti, na primer, Parvus (Helphend) i Trocki, ali ga nikada nisu pripisali anarhističkom nadahnuću.
To su bili optimisti. Prvi pesimisti javljaju se početkom tridesetih godina dvadesetog veka. Godine 1832. pesnik Hajne je upozoravao Francuze da se čuvaju svojih nemačkih suseda, koji će se jednog dana, raspomamljeni paklenom smesom apsolutističke metafizike, istorijskog pamćenja i kivnosti, fanatizma, divlje snage i besa, obrušiti na njih i uništiti velike tekovine zapadne civilizacije: „Zakleti kantovci… razrovaće sekirom i mačem tle našeg evropskog života da bi počupali korenje prošlosti… pojaviće se naoružani fihteanci“ koje neće obuzdavati ni strah ni pohlepa – u tome će oni ličiti na „rane hrišćane, koje nisu mogli slomiti ni telesna mučenja ni telesna zadovoljstva“. Najstrašniji će biti Šelingovi sledbenici, Filozofi Prirode; usamljeni i ograđeni vlastitim opsesivnim idejama, oni će se poistovetiti s elementarnim silama „demonskih moći drevnog germanskog panteizma“. Kada se pokrenu ti varvari zatrovani metafizikom, Francuzi će se naći u opasnosti: Francuska revolucija izgledaće im kao spokojna idila.
Niko ne može poreći da se Hajneovo predviđanje ispunilo, i to u daleko strašnijem obliku nego što je čak i Vagner zamišljao u svojim najcrnjim trenucima. Nekoliko decenija kasnije, Jakob Burkhart je predvideo neminovnost nastajanja vojnoindustrijskog kompleksa koji će biti dovoljno jak da prigrabi vlast u dekadentnim zapadnim zemljama. Slede strahovi Maksa Vebera i negativne utopije Zamjatina, Oldosa Hakslija, Orvela, kao i mnoštvo polusatiričnih-poluprofetskih Kasandri od kojih se ledi krv u žilama. Ponekad su to bila predskazanja u pravom smislu reči; međutim, neka druga – na primer, ona koja su izricali Marks i frankofobični neopagani iz Hajneovih crnih slutnji – aktivno su doprinela sopstvenom obistinjenju.
Pomenuli smo neke tačne dijagnoze i uspešna predviđanja budućeg razvoja zapadnog društva. Pored njih, tu su i sve one zasluženo zaboravljene utopije – od Platona do Furijea, Kabea, Belamija ili Hrecke – na koje nailazimo samo u debelim tomovima istorija socijalističkih doktrina. Na drugoj strani su liberalne i tehnokratske ili neomedievalne fantazije, koje se temelje ili na povratku u pretkapitalističku i predindustrijsku vrstu Gemeinschaft, ili, pak, na konstruisanju jedinstvenog, tehnokratski ustrojenog, sensimonovskog menadžerskog sveta. Međutim, u tom nizu promišljenih, statistički potkrepljenih i ozbiljnih futuroloških pokušaja – prošaranih, doduše, uzletima mašte – nametnuo se jedan pokret kojem niko nije predvideo značajnu budućnost, a koji će ipak odigrati ključnu ulogu u devetnaestom veku; on je danas tako poznat, tako važan i u okvirima pojedinačnih nacija i u njihovim međusobnim odnosima, da samo uz mnogo mašte možemo zamisliti svet u kojem nije igrao nikakvu ulogu. Njegovo postojanje i njegova moć – pogotovo u anglosaksonskom svetu – danas nam se čine tako očiglednim da se čudimo previdima nekadašnjih proroka; međutim, ni noviji teoretičari društva nisu o njemu vodili računa, što je ponekad imalo kobne posledice i po njih i po one koji su im verovali. Taj pokret je nacionalizam.
II
Svako ko je u devetnaestom veku ozbiljnije razmišljao o društvu ili politici bio je svestan nacionalizma kao najjačeg pokreta toga doba. Ipak, u drugoj polovini stoleća, a zapravo i sve do prvog svetskog rata, vladalo je uverenje da njegova moć presahnjuje. Možda je svest o nacionalnom identitetu stara koliko i sama svest. Međutim, malo je verovatno da je nacionalizam postojao u antičkom ili klasičnom dobu; tu se može govoriti o plemenskom osećanju i ksenofobiji, s kojima je on povezan ali s kojima se ne sme izjednačavati. Tada su postojale druge žiže kolektivne lojalnosti. Nacionalizam se, po svoj prilici, pojavio krajem srednjeg veka na zapadu, posebno u Francuskoj, kao jedan od načina na koje su gradovi, regioni, esnafi i, naravno, država i sama nacija, branili svoje običaje i povlastice od stranih sila: rimskog prava, papske neprikosnovenosti, prirodnog prava i srodnih oblika univerzalizma; ukratko, od svega onoga što se nametalo kao nadnacionalni autoritet. Nacionalizam u obliku koherentne doktrine verovatno se prvi put javio u osamnaestom veku u Nemačkoj, posebno s idejama Volkgeist-a i Nationalgeist-a koje je u svojim delima izražavao veoma uticajni pesnik i filozof Johan Gotfrid Herder. Korene tih ideja treba tražiti na početku osamnaestog veka, pa i ranije, barem u istočnoj Pruskoj, gde su ponikle i odakle su se dalje širile. Herderovom mišlju dominira uverenje da je pripadnost određenoj grupi jedna od čovekovih osnovnih potreba, elementarna koliko i potrebe za hranom, produženjem vrste ili komunikacijom. S više žara i mašte nego Berk, služeći se mnoštvom istorijskih primera, Herder je dokazivao da svaka ljudska zajednica ima jedinstven oblik i sklop. Njeni članovi rođenjem dospevaju u maticu date tradicije koja oblikuje njihov emocionalni i fizički razvoj, kao i njihove ideje. Prema Herderu, razlikovanje između razuma, uobrazilje, osećanja i osećaja dobrim delom je nasilno. Svako društvo ima svoj osnovni obrazac; on se istorijski razvija i određuje život i aktivnost date zajednice, a pre svega one koja je u to vreme već bila definisana kao nacija. Ponašanje Nemca u sopstvenom domu i u javnom životu, nemačka pesma i nemački pravni sistem, to jest, nemački kolektivni duh koji je stvorio mitove i legende, balade, istorijske hronike – dakle, ono što se ne može pripisati pojedinačnim autorima – sve je to došlo do izražaja i u Luterovoj Bibliji, u umetnostima, zanatima, slikama i misaonim kategorijama Herderovih nemačkih savremenika. Način na koji Nemci govore, oblače se i kreću bliže je povezan s načinom na koji oni grade svoje katedrale i uređuju svoj građanski život nego sa srodnim aktivnostima Kineza ili Peruanaca; reč je, dakle, o nemačkoj suštini, o jednom specifičnom modelu i kvalitetu.
Ljudi nužno doživljavaju neke običaje, načine života, umetnička dela i ideje kao vredne, ali se pri tom ne upravljaju prema bezvremenim merilima koja važe za sve ljude i društva, na svim prostorima i u svim vremenima, kao što su verovali francuski lumieres: oni ih cene kao nešto svoje, kao izraze svog lokalnog, regionalnog, nacionalnog života koji samo za njih imaju posebno značenje. Zbog toga izgnanici kopne, zbog toga postoji nostalgija („najplemenitiji bol“). Ako želimo da razumemo Bibliju, moramo uz pomoć uobrazilje stupiti u život primitivnih judejskih pastira; da bismo shvatili Ede, moramo se saživeti sa žestokom borbom varvarske severnjačke rase protiv elemenata. Sve vredne stvari su jedinstvene.
Svodeći sve na najveći zajednički imenitelj, na ono što važi za sve ljude u svim vremenima, univerzalizam lišava živote i ideale specifičnog sadržaja koji im jedini daje smisao. Otud Herderov neumoljivi pohod protiv francuskog univerzalizma i veličanje pojedinačnih kultura – indijske, kineske, nordijske, hebrejske; otud i njegova mržnja prema svima koji su brisali specifične razlike, potiskivali domorodačke kulture i zamenjivali ih svojima – što je za žrtve značilo istorijski i duhovno tuđim i tlačiteljskim kulturama: prema Cezaru i Šarlmanju, Rimljanima, zatočnicima hrišćanstva, britanskim graditeljima imperije i misionarima. Herder i njegovi sledbenici verovali su u mirnu koegzistenciju mnoštva nacionalnih životnih oblika; što više razlika – to bolje. Pod uticajem Francuske revolucije i Napoleonovih osvajanja, Herderovo prvobitno zalaganje za kulturnu i duhovnu autonomiju izmetnulo se u ogorčeno i agresivno nacionalističko samopotvrđivanje.
Teško je utvrditi izvore kulturne promene i odnosa prema naciji. Nacionalizam je usplamtela nacionalna svest, koja može biti – a ponekad je i bivala – tolerantna i miroljubiva. Obično ga izazivaju patnje i uvrede, neko kolektivno poniženje. Možda je ponikao u nemačkim zemljama upravo zato što su one ostale na marginama velikog preporoda zapadne Evrope. Kasni šesnaesti vek, doba velike kreativnosti, nije do kraja iscrpeo stvaralačke mogućnosti čak ni u Italiji, čija se kultura sto godina ranije uzdigla do neuporedivih visina; u Francuskoj, Engleskoj, Španiji i Nizozemskoj, to vreme bilo je obeleženo procvatom stvaralaštva. U poređenju s tim, nemački gradovi i zemlje, kako oni pod carskom vlašću Beča, tako i oni izvan njenog domašaja, bili su duboko provincijalni. Postizali su visoke domete samo u arhitekturi i, možda, protestantskoj teologiji. Strahovita pustošenja Tridesetogodišnjeg rata samo su produbila taj jaz. A to je svakako jedno od najmučnijih iskustava za pojedince i društva: da budu objekt prezira ili nadmene trpeljivosti gordih suseda. Odgovor je najčešće patološko preuveličavanje sopstvenih vrlina, stvarnih ili imaginarnih, i jetkost i neprijateljstvo prema ponosnima, srećnima, uspešnima. Time su zaista bila obojena nemačka osećanja prema zapadu, posebno prema Francuskoj, u osamnaestom veku.
Francuska je dominirala zapadnim svetom – politički, kulturno i vojno. Poniženi i poraženi Nemci (a posebno tradiciji i veri skloni i ekonomski zaostali istočni Prusi), morali su, povrh svega, da trpe i uvrede francuskih službenika koje je uvezao Fridrih Veliki; na to su odgovorili, poput savijene grane iz teorije pesnika Šilera, tako što su uzvraćali udarac i odbijali nametnutu inferiornost. Otkrili su u sebi osobine daleko vrednije od onih koje su imali njihovi mučitelji. Na jedan teg su stavili svoj dubok unutrašnji duhovni život, svoju smernost i težnju ka pravim vrednostima – jednostavnim, plemenitim, uzvišenim – a na drugi bogate, uspešne, uglađene, bezdušne, moralno isprazne Francuze, okrenute isključivo ovozemaljskom životu. Takvo raspoloženje dostiglo je razmere groznice u vreme nacionalnog otpora Napoleonu; bila je to tipična reakcija zaostalog, izrabljivanog ili, u najmanju ruku, patronalizovanog društva: kivno na očiglednu inferiornost svoga statusa, ono se okreće stvarnim ili izmišljenim prošlim pobedama i slavi ili pak visoko poželjnim osobinama sopstvenog nacionalnog ili kulturnog karaktera. Oni koji ne mogu da se pohvale velikim političkim, vojnim ili ekonomskim postignućima niti veličanstvenom umetničkom i misaonom tradicijom, traže utehu i snagu u isticanju svog slobodnog i kreativnog duhovnog života, neiskvarenog porocima koje sobom nose moć i istančanost.
Dobar deo toga može se naći u spisima nemačkih romantičara, a kasnije i ruskih slavofila i drugih razbuđivača nacionalnog duha u srednjoj Evropi, Poljskoj, na Balkanu, u Aziji i Africi. Zato ljudi koji su opterećeni osećanjem niže vrednosti pridaju veliku vrednost bogatoj istorijskoj prošlosti (stvarnoj ili imaginarnoj): u njoj je možda sadržano obećanje još slavnije budućnosti. Ako nema takve prošlosti koja bi se mogla prizvati, onda će upravo njeno odsustvo biti osnova za optimizam. Možda smo danas primitivci, siromasi, pa čak i varvari, ali baš ta zaostalost je simptom naše mladosti, naše nepotrošene životne snage, mi smo baštinici budućnosti kojoj se stare, istrošene, iskvarene nacije ne mogu nadati, uprkos svojoj sadašnjoj dičnoj superiornosti, jer su one na silaznoj putanji. Tu mesijansku temu snažno su izrazili Nemci, zatim Poljaci i Rusi, a posle njih, u našem vremenu, mnoge države i nacije koje su osetile da još nisu odigrale svoju ulogu u velikoj drami istorije, ali da će uskoro kucnuti njihov čas.
III
Danas i najneukije oko može jasno opaziti to raspoloženje gotovo u svim nacijama u razvoju. Međutim, ono uopšte nije bilo očigledno u doba političkih predviđanja – u devetnaestom veku – kada se budućnost posmatrala kroz mnoštvo istorijskih, socioloških i filozofskih teleskopa. Ni veliki umovi nisu predvideli neobuzdano bujanje nacionalnog ponosa. Kada je delio narode na „istorijske“ (nosioce svetskog duha koji nezadrživo napreduje) i „neistorijske“, Hegel je možda polaskao zapadnoj i severnoj Evropi i podstakao težnje onih koji su se zalagali za nemačko ili nordijsko jedinstvo i moć. Međutim, i njemu je, ništa manje nego Meternihu, smetao razulareni, mahniti emocionalni nacionalizam frankofoba i antisemitski raspoloženih studenata, njihovi šovinistički istupi i spaljivanje knjiga; sve je to smatrao varvarskim preterivanjem, baš kao i Gete, koji je svom sinu zabranio da se bori protiv Francuza. Nema nikakvog opravdanja za upućivanje na Hegelove spise kao na izvor pomamnog nacionalizma kasnijih nemačkih pisaca koji su se na njih oslanjali. Čak ni fanatični rani šovinisti – razni Jani, Arnti, Geresi, pa zapravo i Fihte, koji je delimično odgovoran za to raspoloženje, sa svojim slavopojkama nezagađenom nemačkom jeziku kao pokretaču jedinstvene nemačke oslobodilačke misije u svetu – čak ni oni nisu svesno videli nacionalizam kao najmoćniju silu buduće Evrope, a pogotovo ne čovečanstva. Oni su se samo borili da oslobode svoje narode od nepovoljnih dinastičkih ili stranih ili skeptičkih uticaja. Jan, Arnt i Kerner su nemački šovinisti, ali nisu teoretičari nacionalizma kao takvog; oni ni na koji način nisu predskazali njegov ogroman uticaj i širenje na ceo svet. Štaviše, smatrali su da inferiorni narodi nemaju prava na nacionalizam. Racionalisti i liberali, a, naravno, i rani socijalisti zapravo su ignorisali nacionalizam. Po njima, to je puki znak nezrelosti, iracionalni ostatak varvarske prošlosti, istorijsko nazadovanje: fanatici poput Mestra (koji je uz sve svoje ultramnotanjarstvo bio jedan od prvih pristalica prirodnog „integralizma“), Frisa, Gobinoa ili Hjustona Stjuarta, Čemberlena i Vagnera ili, kasnije, Morasa, Baresa i Drimona nisu uzimani ozbiljno sve do velikih afera, Bulanžeove i Drajfusove; one su, pak, smatrane privremenim zastranjivanjem, posledicom nenormalnog raspoloženja koje je pratilo poraz u ratu; kad ljudi dođu k sebi i urazume se, kad otpočne opšti napredak, takvih slučajeva više neće biti. Ti mislioci koji u prošlosti traže osnaženje ne igraju ulogu društvenih proroka: s različitim stepenima pesimizma, oni teže da obnove nacionalni duh koji su možda kobno podrili neprijatelji – liberali, masoni, naučnici, ateisti, skeptici, Jevreji; uz velike napore nešto bi se možda još moglo spasti. Ali oni veruju da se treba boriti protiv „destruktivnih“ tendencija koje ugrožavaju snagu nacionalnog duha, da im se treba suprotstavljati makar samo zato da bi se očuvala ostrva čistote, snage i „integralnog“ života. Gobino je najveći pesimista među njima: on se, međutim, više bavi rasom nego nacijama; Trajčke, pak, ima najviše poverenja u budućnost; a njihova očekivanja svakako odražavaju nacionalna raspoloženja.
Što se tiče Marksa i Engelsa, gotovo da ne treba ponavljati da oni vide uzroke istorijskih društvenih promena u postojanju klasa, ekonomski uslovljenih podelom rada i akumulacijom kapitala, i u njihovoj uzajamnoj borbi. Nacionalizam je, poput religije, privremena pojava, posledica uspona buržoazije i jedno od njenih duhovnih oružja protiv proletarijata. On, doduše, često prodire u mase, ali kao jedan oblik „lažne svesti“: otežava neprosvećenima da shvate svoje pravo stanje i hrani iluziju koja im pruža varljivu utehu. Kada nestanu okolnosti koje su ga izazvale – klasna borba – nacionalizam će iščileti, baš kao i religija i druge politički moćne i istorijski uslovljene iluzije. U izvesnoj meri, on može imati nezavisan uticaj, kao i mnogi drugi nusprodukti razvoja proizvodnih snaga, ali ne može nadživeti uništavanje svog prvobitnog izvora – kapitalističkog sistema.
To učenje je postalo dogma za svaku školu marksizma. Kolika god bila neslaganja u drugim pitanjima, to je bilo zajedničko tle na kojem su stajali i miroljubivi gradualizam Eduarda Bernštajna i krajnja levica u boljševičkoj partiji. Definisati nacionalizam kao reakcionarnu buržoasku ideologiju bilo je isto što i predvideti njegovu skoru propast. Nacionalni ustanci kolonijalnih naroda protiv njihovih imperijalističkih gospodara mogli su se, doduše, podvesti pod istorijski determinisane pojave, kao taktički korak na putu ka pravoj socijalističkoj revoluciji koja će ubrzo uslediti. Uostalom, nacionalni ustanak je jedna stvar, a nacionalizam druga. Upravo zato što je u to verovala, internacionalistička levica na čelu s Lenjinom, Karlom Libknehtom i njihovim prijateljima bila je razočarana i ogorčena 1914, kada su socijalističke partije zaraćenih zemalja stale ispod nacionalnih znamenja i ustremile se jedne na druge, umesto da proglašenjem generalnog štrajka zaustave rat. Zbog toga se Roza Luksemburg pobunila protiv stvaranja nacionalne države Poljaka na kraju rata. Što se tiče Oktobarske revolucije, treba priznati da je ona zaista imala antinacionalistički karakter.
U nekim krugovima, na Lenjina se gledalo kao na autentični glas ruske osećajnosti, a na ljude poput Trockog, Zinovjeva ili Radeka kao na „kosmopolite bez korena“; takvo suprotstavljanje je sasvim neosnovano. Za Lenjina je ruska revolucija bila kidanje najslabije karike u kapitalističkom lancu, a njena vrednost se sastojala u ubrzavanju svetske revolucije, pošto komunizam, prema učenju Marksa i Engelsa, ne može opstati u jednoj zemlji. Događaji su to opovrgli, ali je sama doktrina izmenjena tek pod Staljinom. Početno raspoloženje ranih boljševika bilo je uistinu antinacionalističko – u tolikoj meri da su se boljševički kritičari takmičili u potcenjivanju sopstvene nacionalne literature, na primer, Puškina, da bi izrazili svoj prezir prema nacionalnoj tradiciji kao ključnoj buržoaskoj vrednosti.
Slično raspoloženje je postojalo i među vođama neuspelih komunističkih revolucija koje su usledile u Mađarskoj i Minhenu. Izrazi „nacionalšovinizam“ i „socijalšovinizam“ zloupotrebljavani su kao bojni pokliči pri gušenju nezavisnih pokreta u nekim neruskim oblastima starog ruskog carstva. Ubrzo se, međutim, završila ta istinski internacionalistička faza. Sve potonje revolucije i pobune imale su neki nacionalistički sastojak. Uspon fašizma ili nacionalsocijalizma marksistički teoretičari su protumačili kao poslednji i ekstremni, očajnički otpor kapitalizma u tim zemljama protiv neizbežne pobede socijalizma. Sistematično potcenjivanje snage totalitarnih ili autoritarnih nacionalističkih pokreta i činjenice da su oni izvojevali pobedu u srednjoj i severoistočnoj Evropi, na Iberijskom poluostrvu i drugde, može se okvalifikovati kao ideološki uslovljena greška u računu.
Ekonomska autarhija koja je usledila posle velike krize 1931. godine, protumačena prilično ubedljivo kao vrhunac unutrašnjih protivrečnosti kapitalističkog sistema, bila je, pored ostalog, jedan vid akutnog ekonomskog nacionalizma koji je nadživeo svoje prvobitne ekonomske uzroke i ozbiljno se isprečio napretku prosvećenosti, bilo liberalne ili socijalističke. Reklo bi se da potonja zbivanja na novooslobođenim teritorijama Azije i Afrike potkrepljuju gledište da posle dvadesetih godina našeg stoleća ni socijalizam ni drugi politički pokreti u poratnom svetu nisu imali izgleda na uspeh ako nisu išli podruku ne samo sa antiimperijalizmom, već i sa otvoreno proklamovanim nacionalizmom.
IV
Danas je bujanje nacionalizma globalna pojava, verovatno najsnažniji činilac u novoosnovanim državama, a u nekim slučajevima i među manjinskim stanovništvom starijih nacija. Ko je u devetnaestom veku mogao predvideti izbijanje nacionalističkih osećanja u Kanadi, u Pakistanu (pre sto godina indijske nacionalističke vođe teško bi poverovale u takvu mogućnost), ili u Velsu, Bretanji, Škotskoj i Baskiji? Moglo bi se reći da je to automatski psihološki pratilac oslobođenja od strane uprave – prema Šilerovoj teoriji „savijene grane“, bilo bi sasvim prirodno da jedno društvo koje ima izražene nacionalne odlike tako reaguje na ugnjetavanje i ponižavanje. U većini slučajeva, želja za nacionalnom nezavisnošću povezana je sa socijalnom pobunom protiv eksploatacije. Ta vrsta nacionalizma je možda isto toliko jedan oblik socijalnog ili klasnog otpora koliko i čisto nacionalnog samopotvrđivanja; stvara se raspoloženje u kojem ljudi više vole da im naređuju, pa čak i da ih zlostavljaju pripadnici njihove vere, nacije ili klase, nego da se prema njima pokroviteljski odnose nadređeni – makar i krajnje dobronamerni – stranci, ili pripadnici neke druge klase i druge sredine.
Moguće je, takođe, da nijedna manjina koja je očuvala sopstvenu kulturnu tradiciju i verske ili rasne osobine ne može beskonačno trpeti perspektivu da zauvek ostane manjina pod vladavinom većine s drukčijim navikama i pogledom na svet. Time se zaista mogu objasniti reakcija ranjenog ponosa ili osećanje kolektivne nepravde koje pokreće, na primer, cionizam ili njegov odraz u ogledalu – palestinske Arape, ili takve „etničke“ manjine kakve čine crnci u Sjedinjenim Državama ili irski katolici u Ulsteru, Nage u Indiji, i tako dalje. Izvesno je da se savremeni nacionalizam retko javlja u čistom, romantičnom obliku kakav je imao u Italiji, Poljskoj i Mađarskoj u ranom devetnaestom veku; on je danas mnogo tešnje povezan sa socijalnim, verskim i ekonomskim pitanjima. Ipak, teško se može poreći da je osnovno osećanje duboko nacionalističko. Još mnogo kobnija rasna mržnja (koju su još ređe, ili nikako, predviđali proroci prošlog stoleća) nalazi se, izgleda, u jezgru najstrašnijih izraza žestokih kolektivnih osećanja: genocid, ili nešto što mu je vrlo slično, u Indiji, Sudanu, Nigeriji i Burundiji, ukazuje da takve eksplozivne situacije – bez obzira na druge činioce koji se u njima javljaju – uvek imaju nacionalno ili rasističko jezgro koje drugi činioci mogu pojačati, ali ga izvesno ne stvaraju, i bez kojeg se oni nikad ne bi sklopili u društveno i politički kritičnu energiju. Strasni nacionalizam pojavljuje se kaosine qua non savremenih revolucija.
Ta pojava danas na svoj način ugrožava čovečanstvo koliko i druge opasnosti koje su se nad njim nadvile – zagađenje, prenaseljenost ili nuklearni holokaust; međutim, kad pokušamo da objasnimo njen razmah, uviđamo da nam u tome ne mogu pomoći teorije iz devetnaestog veka po kojima su rasa, nacionalnost, pa čak i kultura relativno beznačajni činioci u poređenju, recimo, s klasnom ili ekonomskom borbom, kao što su i psihološki i antropološki činioci beznačajni u odnosu na sociološke ili ekonomske. Ipak, na tim pretpostavkama su nekad počivala predviđanja o pojavi racionalnog društva, utemeljenog bilo na načelima liberalnog individualizma ili na tehnokratskoj centralizaciji. Činjenica da niko nije predvideo ni drukčije, ali ništa manje nacionalističke pokrete u savremenim komunističkim društvima – od mađarskog otpora 1956. do antisemitizma i nacionalizma u Poljskoj, pa i u Sovjetskom Savezu – u najmanju ruku ozbiljno dovodi u sumnju ortodoksne marksističke teze. Izvesno je, međutim, da ti pokreti nisu puki zaostaci ranije ideologije, kako su ponekad pokušavali da ih opišu oni koji nisu uspevali da nađu drugo objašnjenje. Ni Nage ni Mađari ni Mazuri u Poljskoj, uprkos svojim veoma različitim ciljevima, ni u kom slučaju nisu bili buržoaski nacionalisti.
U tom svetlu, vera u suprotne sile koje bi mogle uspostaviti ravnotežu – u multinacionalne korporacije koje, kakva god bila njihova veza s klasnom borbom i društvenim sukobom, svakako prelaze nacionalne granice, ili pak, u Ujedinjene Nacije kao prepreku neobuzdanom šovinizmu – izgleda isto onoliko realna (barem kad je reč o zemljama izvan zapadne Evrope), koliko i Kobdenova vera da će razvoj slobodne trgovine širom sveta biti dovoljan da obezbedi mirnu i skladnu saradnju među narodima. Setimo se i jednog na izgled vrlo ubedljivog tvrđenja Normana Ejndžela neposredno pred rat iz 1914: interesi modernih kapitalističkih država onemogućuju ratove širih razmera.
V
Čini mi se da je ovde po sredi svetska reakcija protiv ključnih doktrina liberalnog racionalizma iz devetnaestog veka, smušena težnja za povratkom u jedan stariji moralni poredak. U osamnaestom i devetnaestom veku, borbene linije bile su manje-više jasno povučene. S jedne strane stajali su pobornici tradicije, političkih i društvenih hijerarhija, bilo „prirodnih“, bilo osveštanih istorijom, kao i oni koji su isticali značaj verovanja u božanski ili, u najmanju ruku, transcendentni autoritet i pokoravanja njegovoj volji. Oni su smatrali da se delovanju razuma moraju postaviti neke granice i, nadasve, da treba sprečiti preispitivanje zakona, običaja i drevnih načina života – onih neopipljivih i analizi nepodložnih spona koje povezuju društvo i koje su jedine u stanju da očuvaju moralno zdravlje država i pojedinaca. To je vera u „integralno“ društvo; skeptički intelektualci, koji se u svojim kritičkim ispitivanjima služe racionalističkom metodom, mogu samo da diskredituju tu veru u teoriji i da je potkopaju, a na kraju i razore, u praksi. S druge strane su stajali nepokolebljivi pobornici razuma; oni su odbacivali veru u tradiciju, intuiciju i transcendentne izvore autoriteta kao puke dimne zavese kojima se opravdavaju nerazumnost, neznanje, predrasude, strah od istine u teorijskim pitanjima, i glupost, nepravda, ugnjetavanje i prljava moć Bentamovih opakih interesa u praksi.
Partija progresa, liberalna ili socijalistička, pozivala je na korišćenje razumskih metoda, posebno onih koje su se već dokazale u prirodnim naukama i pomoću kojih svako razumsko biće može da proveri istinu nekog načela, ili delotvornost nekog postupanja, ili pouzdanost svedočanstva na kojem je zasnovan neki zaključak. Čovek može sam da testira takva tvrđenja služeći se tehnikama koje su dostupne svakom, u svakom trenutku, na svakom mestu, a da mu za to nisu potrebne nikakve posebne sposobnosti ni mistička intuicija kojom su tajanstveno obdareni samo malobrojni izabranici – dakle, magijski načini saznanja u čiju se istinitost obično ne sme sumnjati. Svaka strana je dobro znala ko su joj neprijatelji: na desnoj su stajali monarhisti i konzervativci, klerici i pobornici autoriteta, nacionalisti i imperijalisti, ljudi koje su njihovi protivnici nazivali reakcionarima i mistifikatorima; na levoj, racionalisti, naučni materijalisti, skeptični intelektualci, egalitaristi i pozitivisti raznih boja. Koliko god se te grupe razlikovale u pogledu ciljeva ili sredstava, osnovna linija podele mogla se jasno razaznati; uprkos pomešanim i prelaznim pozicijama, svaka strana je znala gde pripada i ko su joj prirodni saveznici, a ko neprijatelji.
U izvesnom smislu, danas su pobedili Berkovi „sofisteri, ekonomisti i kalkulatori“, racionalisti, viktorijanski naprednjaci. Kondorse je jednom primetio da se sva prava pitanja budućnosti mogu rešiti na osnovu racionalnog izračunavanja utilitarnih posledica. Calculemus je trebalo da bude nova lozinka, ključ za rešavanje i socijalnih i ličnih problema. Ta metoda, s naglaskom na sistematskoj analizi, odnosu utroška i učinka, svođenju na statističke i kvantitativne kategorije, oslanjanju na autoritet i moć organizacije i eksperata, danas je zajednička svojina obeju strana. Tehnološkim tehnikama za organizovanje ljudskih života i proizvodnih aktivnosti služe se vlade, industrijska preduzeća i šire privredne (i kulturne) delatnosti, kako u kapitalističkim, tako i u komunističkim državama. Naučno znanje i naučna organizacija, koji su se jedini pokazali uspešnima u otkrivanju tajni žive i nežive prirode, svakako se mogu staviti u službu racionalizacije društvenog života i proizvesti maksimum zadovoljavanja poznatih ljudskih potreba, pod uslovom da su sistem organizovali nepristrasni eksperti.
Fizičari i biolozi, geografi, urbani i ruralni planeri, psiholozi i antropolozi, matematičari i inžinjeri (uključujući i Staljinove „inžinjere ljudskih duša“), specijalisti svih vrsta, mogu biti, a uveliko su i bivali, upregnuti u službu onih koji su, ponekad iz čistih pobuda i fanatične posvećenosti idealima razuma i ljudske sreće, čvrsto rešeni da na najbolji način iskoriste ljude i sva druga dostupna sredstva. Marksisti, ili žitelji nerazvijenih zemalja, mogu se buniti zbog toga što unutrašnji ili spoljni neprijatelji – kapitalisti, „neokolonijalisti“, imperijalisti – koriste takve metode za ostvarivanje svojih interesa. Oni, međutim, nemaju ništa protiv tehnološkog pristupa kao takvog i zapravo bi samo hteli da ga upotrebe za postizanje sopstvenih ciljeva. Upravo to izaziva jedan novi protest širom sveta.
Ta pobuna (a izgleda da je zaista reč o pobuni) još je u začetku i teško je predvideti njene posledice. Ona proističe iz osećanja da ljudska prava, koja su ugrađena u samo značenje ljudskog bića kao specifično ljudskog – to jest, u pojam individue sa specifičnim htenjima, osećanjima, uverenjima, idealima, načinom života – bivaju zanemarena u „globalnim“ proračunima i velikim ekstrapolacijama prema kojima se upravljaju planeri i izvršioci socijalne strategije u džinovskim operacijama vlada, korporacija i raznih tesno povezanih elita. Po samoj prirodi stvari, iz kvantitativnog računanja moraju izostati specifične želje, nade, strahovi i ciljevi pojedinačnih ljudskih bića. To je nužni nedostatak svih oblika upravljanja masama, ali danas se zaista otišlo vrlo daleko.
Sve je više mladih koji svoju budućnost vide kao proces uklapanja u neki naučno utemeljen program, proces kojem prethode svrstavanje prema očekivanom životnom veku, sposobnostima i upotrebljivosti, kompjuterizacija i analiza podobnosti za određeni cilj (u najboljem slučaju, cilj je proizvođenje najveće sreće najvećeg broja ljudi). Na taj način će se organizovati život u nacionalnim, regionalnim ili svetskim razmerama; neće se voditi računa o individualnim karakterima, načinima života, željama, osobenostima i idealima, jer ništa od toga nije neophodno za obavljanje zadatka. Zato te mlade ljude obuzimaju sumorna raspoloženja, gnev ili očaj. Oni bi hteli da budu nešto i da urade nešto, a ne samo da se s njima, ili za njih, ili u njihovo ime nešto radi. Oni traže priznanje svog ljudskog dostojanstva. Ne žele da budu svedeni na ljudsku građu, da budu ulozi u tuđoj igri, čak i kada je cilj te igre, barem delimično, njihova dobrobit. Pobuna izbija na svim nivoima.
Disidentska mladež bojkotuje ili napada univerzitete, intelektualne delatnosti i obrazovni sistem, zato što u njima vidi ogromnu odljuđujuću mašineriju. Svesno ili nesvesno, ti mladi se pozivaju na neke vidove prirodnog zakona ili kantovskog apsolutizma, koji zabranjuju da se s ljudima postupa kao sa sredstvima za ostvarivanje određenih svrha, makar iza njih stajale najbolje namere. Njihov protest nekad dobija racionalne, a nekad izrazito iracionalne oblike; često se radi o egzibicionističkim i histeričnim pokušajima provociranja i vređanja vlasti, s ciljem da im se ukaže na totalitarno – namerno ili nesvesno – dejstvo metoda kojima se služe (autentično marksistički element takvih protesta – raskrinkavanje eksploatacije i klasne vladavine – ovde obično nema veliki značaj). Oni se bune protiv tehnike koja razara pojedinca: globalnog planiranja, gde cifre i dijagrami zamenjuju neposredno posmatranje živih ljudi, a sve navodno za njihovo dobro (naročito su pogođeni oni ljudi o kojima planeri malo znaju, a ponekad im krajnje surovo uređuju živote, skrivajući se iza neprozirnog medija bezlične statistike).
U industrijskim i postindustrijskim društvima, bune se grupe i pojedinci koji ne žele da ih lokomotiva pogrešno shvaćenog naučnog progresa vuče ka gomilanju materijalnih dobara i usluga, i utilitarnih dogovora o njihovom korišćenju. U siromašnim zemljama ili bivšim kolonijama želja većine žitelja da kao ljudska bića budu ravnopravni sa svojim nekadašnjim gospodarima često poprima oblik nacionalističkog samopotvrđivanja. Vapaj za individualnom i nacionalnom nezavisnošću – zahtev pojedinaca ili naroda da se u njihove poslove ne meša niko sa strane, da im ne diktira šta da rade i da im ne organizuje život – proističe iz istog osećanja povređenog ljudskog dostojanstva. Istina je da pokret za nacionalnu nezavisnost ponekad i sam vodi stvaranju većih jedinica i centralizaciji, i da često rađa novu elitu koja ugnjetava svoje sunarodnike; istina je i to da on može tlačiti razne manjine – etničke, političke, verske. Ponekad ga, međutim, nadahnjuje suprotni ideal – bekstvo od ogromnog bezličnog autoriteta koji zanemaruje etničke, regionalne i verske razlike, i žudnja za „prirodnim“ jedinicama „po meri čoveka“.
Izgleda, međutim, da je prvobitni impuls – želja za fare da se – u oba slučaja isti; menja se jedino se. Sopstvo koje traži slobodu da dela, da upravlja vlastitim životom, može biti veliko ili malo, regionalno ili jezičko; danas je ono češće kolektivno, nacionalno ili etničko-versko nego individualno; a uvek se opire razblažavanju, asimilaciji, obezličavanju. Čudan je paradoks da je upravo posvudašnja pobeda racionalizma – velikog pokreta osamnaestog stoleća za oslobođenje čoveka od praznoverja i neznanja, od sebičnosti i pohlepe kraljeva, sveštenika i oligarha i, nadasve, od ćudi prirodnih sila – nametnula ljudima novi jaram, i da su oni, u skladu sa svojom prirodom, poželeli da se tog jarma oslobode. To je, zapravo, vapaj za prostorom u kojem ljudi mogu ostvarivati svoje prirode i osobenosti, oslobođeni od diktata ili prinude raznih učitelja, gospodara, tirana, ubeđivača i nametnika. Izvesno je da onaj ko čini sve što mu se prohte može uništiti ne samo svoje susede već i sebe. Sloboda je samo jedna među mnogim vrednostima i ne može se ostvarivati bez pravila i ograničenja. To se, međutim, nužno zaboravlja u časovima pobune.
VI
Anomizam nije nova pojava. Pobuna protiv života u ružnim, jednoobraznim kućama, protiv gušenja u „zatvorenim“ društvima, protiv zakona i ustanova koji se doživljavaju kao nepravedni, ugnjetački, pokvareni ili ravnodušni prema nekima od najdubljih ljudskih težnji, događa se u istoriji svake dugovečne države i crkve i svakog društvenog poretka. Ponekad se javlja osećanje da te ustanove, kakve god bile njihove zvanične ideologije i izjave, podržavaju jednu klasu ili grupu na štetu drugih koje, svesno ili nesvesno, obmanjuju ili nateruju na poslušnost. U drugim vremenima, preovlađuje osećanje da se sistem mehanički obnavlja i da razlozi za njegovo postojanje, ako su nekad i bili valjani, nemaju više nikakvu težinu. Njegove pristalice – i same obmanute – obmanjuju ljude, uveravajući ih da su ljudski dogovori (koji su u početku možda odgovarali stvarnim potrebama) objektivne nužnosti, zakoni prirode (u najmanju ruku, ljudske prirode) i da je zaludno i nerazumno tražiti da se oni promene. Didro je govorio o ratu u svakom ljudskom biću, o prirodnom čoveku koji nastoji da se oslobodi veštačkog, sačinjenog od društvenih konvencija, iracionalnih pritisaka i „interesne zablude“ vladajuće klase na kojoj počiva savremeno društvo, ali koju će racionalna kritika definitivno raspršiti.
Pobuna protiv svega toga ponekad poprima oblik nostalgične čežnje za ranijim vremenima, kada su ljudi bili dobri, srećni i slobodni ili pak snova o zlatnom dobu u budućnosti, o ponovnom uspostavljanju jednostavnosti, spontanosti, prirodne ljudskosti, samodovoljne seoske privrede, u kojoj čovek, nezavisan od tuđih ćudi, može da obnovi moralno (i fizičko) zdravlje. Rezultat bi trebalo da bude vladavina večitih vrednosti, a njih svaki čovek koji nije beznadežno pokvaren može lako otkriti zagledanjem u sopstvenu unutrašnjost; u to su verovali Ruso i Tolstoj, u to i danas veruju mnogi miroljubivi anarhisti. Slični su bili i ciljevi narodnjačkih pokreta u devetnaestom veku, koji su idealizovali seljake, sirotinju ili „istinsku“ naciju (društveni entitet koji nema nikakve veze sa samozvanim birokratskim vlastodršcima): povratak „narodu“ da bi se pobeglo od sveta lažnih vrednosti, „neautentičnog“ života, čoveka organizacije, od Ibzenovih ili Čehovljevih sapetih i uništenih ličnosti, od svega onoga što sputava i osujećuje ljudsku sposobnost za ljubav i prijateljstvo, pravednost i stvaralački rad, uživanje, radoznalost i traganje za istinom. Ima onih koji žele da poboljšaju savremeno društvo reformama. Drugi osećaju ono što su verovatno osećali anabaptisti iz šesnaestog veka: da je pokvarenost otišla predaleko, da zlo mora biti iščupano iz korena kako bi na njegovom mestu niklo novo i čisto društvo.
Izabrao sam ekstremne slučajeve da bih pokazao najkarakterističniji vid stava o kojem govorim. S tim raspoloženjem i tim stavom tesno je povezan nacionalizam. On je takođe patološki vid samoodbrambenog otpora. Ruso, najubedljiviji glas te opšte pobune, savetovao je Poljacima kako da se odupru ruskom ugnjetavanju: da se tvrdoglavo drže svojih nacionalnih institucija, nošnje, običaja, načina života; da se nipošto ne prilagode, da ne pristanu na asimilaciju; u tom trenutku, njihov otpor je ovaploćivao načela opšte humanosti. Nešto od tog stava nalazimo i kod ruskih narodnjaka iz prošlog veka i među ugnjetavanim narodima ili manjinama – onim etničkim grupama koje se osećaju poniženima i potlačenima, za koje nacionalizam znači ispravljanje savijenih leđa, povraćaj slobode koju možda nikada nisu ni imali (jer to je stvar ideja u ljudskim glavama) i osvetu za uvređenu ljudskost.
To osećanje ređe nalazimo u društvima koja su tokom dugih perioda uživala političku nezavisnost. Zapad je uveliko zadovoljio glad za priznanjem – Anerkennung – koju je Hegel veoma upečatljivo analizirao; nedostatak takvog zadovoljenja najjači je uzrok nacionalističkih preterivanja. Mnogi zapadni liberali i socijalisti u nacionalizmu vide samo šovinizam ili imperijalizam, bitan sastojak ideologija istog onog ustrojstva koje je svoje žrtve lišilo prava dobijenog rođenjem. Šta može biti paradoksalnije ili patetičnije od činjenice da same žrtve teže vrednostima čudovišnog sistema koji im je doneo siromaštvo i propadanje? Zar to nije najbolja potvrda marksističke teze da je jedno od najvećih zala koje vladajuća klasa čini svojim podanicima upravo to što im prikriva njihov pravi interes, što ih zaražava svojom ideologijom, izgrađenom na svojim interesima, što ih čini slepima za suštinske razlike?
U stvari, ne može se reći da nacionalizam nužno i isključivo služi interesima vladajuće klase. On pokreće i pobune protiv nje jer izražava snažnu želju uniženih da dobiju nekakav značaj među svetskim kulturama. U svetu koji rastržu ekscesi ne treba posebno isticati surovu i razornu snagu nacionalizma. Ali moramo priznati tu pojavu, koju evropocentrično društvo devetnaestog veka nije predvidelo, i moramo u njoj prepoznati pokušaj novooslobođenih robova širom sveta – „dekolonizovanih“ – da zadovolje jednu duboku i prirodnu potrebu. Zašto su svi prevideli mogućnost takvog razvoja događaja? Na to pitanje ne nudim odgovor.
Isaiah Berlin, The Bent Twig: A Note on Nationalism, Foreign Affairs, Vol. 51, October 1972.
Sa engleskog prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 13.07.2011.