Dominatna srpska kultura zasniva se na mitologiziranom preplitanju stvarnih i izmišljenih vremenskih arhitektura. Odbacivanjem racionalizma u javnom pseudoideološkom diskursu, koji se prebacuje u domen ličnih, predatorskih poriva, odigrala se, u tom smislu, mitologizacija sadašnjosti, prošlosti i budućnosti. I ako se poruke vremena koje je isteklo krivo tumače, jednako su pogrešne pretpostavke da će se to vreme ponoviti u kategorijama koje su suštinske. Na drugoj strani istine, bez obzira na nedostatak sklonosti liberalne ideje da prihvati odstupanja od linearnih tokova istorije, odbacujući učenja o njenoj predvidljivoj pravilnosti, srpska politika se u protekloj deceniji istovremeno reformisala i pripremala povratak na prethodno stanje varvarstva. Kad je uništavala sve oko sebe i sebe samu. Ponekad su u tome učestvovale iste ličnosti i udruženja. Ako je ima u društvenim zajednicama i njihovom mišljenju, šizofrenija je u politici oboljenje čije se patološke crte ogledaju pre svega u uverenju o sopstvenoj izuzetnosti.
Naknadna pamet je gotovo jednako sporna kao i prvobitna glupost. Ali je ona ponekad jedina preostala racionalna sprega između prošlosti i budućnosti. Od nje su manje vredna samo ona promišljanja proteklog vremena, i onoga koje predstoji, koja nalikuju ponovljenim greškama. A suština političke manipulacije je u namerama, koje se nastoje ostvariti, koje su najmanje vidljive. I to se ovde toliko puta ponavljalo.
Srđa Popović piše, u istom smislu, o remisiji. Tranzicioni bolovi, koji preterano dugo traju u vremenu sporih, osporavanih, i u ovom trenutku zaustavljenih reformi, iziskuju anesteziju. Koja je jednako snažna. Povratak kolektivnoj anesteziji dovodi u pitanje izvesnost izlečenja koje je moguće ponovo izvesti dugom i strpljivom terapijom. Srbiji je potrebna „cold turkey“, šok terapija koja, međutim, ne mora da boli, niti da dugo traje. Optimizam u Srbiji nikad nije bio u toj meri neka vrsta hiperracionalne utopije. Istovremeno opravdan i iluzoran. Budući da rešenja nikad nisu bila jednostavnija. Ona se zasnivaju i na uspesima koje je Srbija ostvarila u proteklim preobražajima. Njih osporavaju dominantne elite, koje sopstvenu naciju smatraju divljim plemenom nedostojnim promena i razvoja. U predizbornom nadmetanju, nudi se isključivo beskrajna budžetska redistribucija (G17 PLUS). Umesto korisne, a jednako ponižavajuće ponude tuđeg novca u obliku predpristupnih fondova EU, i ostalih obećanja vezanih za evropske integracije, koja bi se mogla svesti na četiri slopbode kretanja roba, usluga, ljudi i kapitala, nema, međutim, ponuda o oslobađanju od sopstvenih predrasuda, kolektivističkih utopija, masovne histerije o naročitom istorijskom poslanju, svetskoj zaveri, od ruskog i kosovskog mita. Umesto toga, politička elita se potrudila da dodatno ospori poslednja utočišta slobodnog mišljenja. Srđa Popović je u pravu kad tvrdi da se Srbija iz mentalnog stanja, kojim se anestezira od prošlosti kako bi sačekala budućnost u kojoj će ponovo ubrzano nestajati, ne može izbaviti sama. To, uostalom, nisu bile u stanju da učine ni one nacije koje su kulturu postavile na osnove ukupnog nasleđa modernosti. I najrigidniji racionalni skepticizam bi teško mogao zamisliti prvi korak u smislu preuzimanja pune odgovornosti zajednice u celini, i svake pojedinačne odrasle jedinke, koji ne bi podrazumevao institucionalno i vrednosno pridruživanje evropskim integracijama. Mada bi to bio samo novi početak. Ali dovoljan, i dovoljno bezbedan. Od sopstvene prošlosti i utapanja u njene najgore osobine.
Evropski koncept je u Srbiji neprihvatljiv pre svega kao pretnja elitama, i njihovom opstanku, i njihovim manipulacijama. Evropsko ujedinjenje obesmislilo je nacionalizme, nudeći zajednički prostorni i institucionalni okvir kolektivnim identitetima. Stvarnim i izmišljenim. Vezana mitskim, demagoškim vezama za kosovski mit, koji je istovremeno politički kontekst ideološkog i organizovanog kriminala, Srbija odbija da se suoči sa sopstvenim granicama koje bi se protezale od Estonije do Lamanša. Srpsko nacionalno pitanje upravo njene elite ostavljaju otvorenim, kao živu ranu, kako bi gangrenozno tkivo obuhvatilo čitav organizam. Rešenje nacionalnog pitanja, bez obzira na institucionalni sadržaj, to pitanje obesmišljava i ostavlja u prošlosti. Ako ima zajednica, naročito u istočno-pravoslavnim kulturama, koje su očuvale su vrstu kolektivističkih opsesija, takve poruke obesmišljene su u okeanu evropskog materijalnog, kulturnog i institucionalnog izobilja, u slobodama, razvoju i prosperitetu. Separatizme smiruje pre svega opipljiva perspektiva njihovog ostvarenja. Ona otkriva porive elita koji se obično nameću potrebama zajednice. Nesloboda opstaje jedino u samoći.
Evropska integracija bi dodatno obesmislila kosovski i ruski mit, dva uporišna stuba kolektivističke, autoritarne i nasilne politike. Iz perspektive nekadašnje jugoslovenske federacije, Srbija je na Kosovu imala najmanje stvarnih interesa. To će postati očigledno ukoliko se ona bude okrenula Briselu, kad bude zaključila da su institucionalni i politički oslonci na tom putu Zagreb i Ljubljana. To su znali i naši preci koji su zamišljali jugoslovensku zajednicu, samo u toj zajednici nisu bili spremni da njenim udeonim jedinicama ostave dovoljno sloboda i samostalnosti. Danas je očigledno, u naknadnoj pameti, da je bilo kakav oblik institucionalnog povezivanja sa Hrvatskom i Slovenijom, kao okvir sloboda i uzajamnih interesnih odnosa, bio prvenstvena potreba, prioritet nad prioritetima, da je Srbija bila opsednuta mitskim vezama sa siromašnijim, manje razvijenim balkanskim susedima, koji su je takođe napustili upravo zbog njenog nedostatka sposobnosti da razume davne poruke Karla Šmita i Konrada Adenaura. Da se do jedinstva dolazi obostranim usaglašavanjem suprotnosti. Ukoliko one u racionalnoj političkoj kulturi zaista postoje. Zato će najverodostojniji advokat evropske integracije za Beograd biti Zagreb, a za Prištinu Beograd. I zato je Brisel za dominantnu srpsku politiku tako ozbiljna pretnja.
Ima mišljenja da su novi izolacionizam i populistička pomama takođe odbrambeni bedem krupnog monopolističkog kapitala. Zaustavljanje novih krupnih investicija, koje bi postale u tom smislu konkurentske, uz carinski protekcionizam koji napumpava i monopole i cene, zaista je obrazloženje takve politike, ukrašene prostačkom pseudoetnografskom narodnjačko-radikalskom ikonografijom. Ali će izolacija oboriti vrednost domaće valute, srušiti čitav bankarski, naročito kreditni sistem, i isprazniti državne fondove. Nestaće i postojeći poredak, koji tajkunima dopušta da monopole usklade sa domenima partijskih feuda. Za pretpostaviti je da će u jednom trenutku i oligarsi razumeti da su demokratija i slobodno tržište jedini dugoročan garant opstanka njihovog poslovanja, možda i lične sigurnosti. Oni su toga inače svesni kad viškove sklanjaju u sisteme koji su takve uslove obezbedili. Mala i srednja preduzeća su još ranjivija. Samo je potrebno da vreme, koje podrazumeva prihvatanje stvarnosti u kojoj bi i u Srbiji mogli prevladati razum i sloboda, ne prevazuđe, svojim trajanjem, događaje koji u dnevnoj politici dobijaju na ubrzanju.
Close to the Edge
Peščanik. net, 24.04.2008.