Radio emisija 10.01.2004, govori Teofil Pančić.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Iza nas su dani besvesti, ispunjeni holesterolom, besmislenim kupovinama i dremežom, a ispred je ko zna šta. Misliti o tome u Srbiji ravno je proricanju budućnosti, što se graniči sa crnom magijom.
Ovo besmisleno i skupo spajanje praznika pomoglo nam je makar u jednoj stvari, da brzo zaboravimo sramotne rezultate izbora.
Neophodna je određena vrsta šenutosti da bi neko sistematski radio protiv sebe i 104 poslanička mesta poverio onima čije su i ruke i pare i partije krvave. Nismo se približili otrežnjenju, kao što smo verovali, već truleži. I tako sedimo, ne preduzimamo ništa, fascinirani svojim bezumljem, ponosni što zaudaramo na znoj i buđ, što će nam u skupštini sedeti ljudi sa prosekom od dva zuba u vilici i sedam razreda škole u knjižici, što će nam ministar za kapitalne investicije možda biti Velimir Ilić, koji na svoje zvanje može imati samo jednu asocijaciju – bik kapitalac.
Ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, koji će sve one koji neće kapitalno da investiraju u Čačak, šutnuti nogom u glavu ako treba, a o Vuku Draškoviću kao ministru inostranih poslova neću ni da mislim, počeću da ridam.
A sve će to, i još mnogo više od toga, zavisiti – od koga? Od Vojislava Koštunice. Opet se sve vrti oko tog čoveka. A Koštunica je na političkom nebu Srbije kao crna rupa u kosmosu – tačka beskrajne gustine u kojoj su ukinuti i prostor i vreme, nemoguće telo oko koga kao uklete kruže zarobljene zvezde. A on, Koštunica, nezamislivo je usamljen. Nema s kim da podeli svoje dragocene misli o konačnom rešenju nacionalnog, ustavnog, monarhističkog, terorističkog i svakog drugog pitanja koje živom čoveku može da padne na pamet.
A danas, negde u Srbiji, predstavnici takozvanog demokratskog bloka razgovaraju o novoj vladi. Predsedava Koštunica, koji je juče izašao sa još jednim idiotskim saopštenjem koje počinje rečima: “Zbog velikog interesovanja javnosti, mesto i vreme sastanka biće tajno.”
Ne može Koštunica da misli i odlučuje kada su novinari ispred vrata. Em mora da gleda i da se dogovara sa protuvama iz drugih stranaka, em još da na njega, osim atmosferskog, vrše pritisak i novinari. To nijedan živ čovek ne bi mogao da podnese, pa ni Koštunica Vojislav.
Sutra i prekosutra će većina stranaka imati sastanke glavnih odbora. Koštunica, za koga je mišljenje Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije svetinja, a on kao patrijarh samo prvi među jednakim vladikama, zakazao je glavni odbor svoje stranke tek za 14. januar. 13. januara će slaviti Srpsku novu godinu, povratak Teološkog fakulteta na Beogradski univerzitet, Bušovu lunarnu inicijativu, čiji je cilj, nada se Koštunica, iseljenje Amerikanaca na Mars.
Eto tako, opet se vratio onaj osećaj da stojimo na santi leda koja plovi u nepoznatom pravcu i svakog dana biva sve uža i tanja, i kad je već tako, ajde bar da biramo društvo. Svetlana i ja smo izabrale sebi društvo, to je Teofil Pančić. Teofil će biti gost Peščanika danas do pet sati, biće kriv za sve, počev od muzike koju ćete čuti – on ju je birao.
Dakle, u Peščaniku je danas gost Teofil Pančić. Ti si izabrao muziku. Da li je tako loše kao što muzika kaže?
Teofil Pančić: Još je gore.Kad sam polazio od kuće, razmišljao sam, pošto je dan već ovako truo i pošto je ono što nam se sprema danas – koliko vidim – još trulije, ajde da donesem muziku koja će eventualne tragove dobrog raspoloženja dodatno da uništi. Eto, i muzika je u skladu s tim. Naravno, to je dobra muzika.
Svetlana Lukić: Probale su kolege iz informativne redakcije da uđu u trag predstavnicima takozvanih demokratskih stranaka i njihovim jatacima, da utvrde gde će se danas sastati da pregovaraju. Izgleda da će sastanak biti oko pet sati. Taman kad Koštunica malo dremne, od tri do pet…
Teofil Pančić: I nahrani mačke.
Svetlana Lukić: Da. A šta misliš, hoće li uspeti nekako da se spakuju, i da li bi ti uopšte voleo da vladu formiraju te četiri stranke?
Teofil Pančić: Nemam pojma, stvarno. Danas nisam pratio vesti, to sam čuo od tebe. Blage veze nemam kakav im je red vožnje danas ali, naravno, važnije je ovo drugo pitanje. Ne znam, pa valjda bi bilo dobro da se spakuju, ako ništa drugo, zato što nisam siguran u priču koju sad politički analitičari, kao zanat u modi, šire da ako vladaju četiri stranke takozvana demokratskog bloka, onda jedina opozicija ostaju radikali.
A onda, pošto će ovi i onako brzo da se rasture – jer, bože moj, takvi su – e, onda će na sledećim izborima radikali da oduvaju sve, dobiće 16 milijardi glasova i vladaće Srbijom sami. Pa slušaj, ako je Srbija zemlja u kojoj radikali mogu da dobiju u bilo kojim okolnostima iz bilo kojih razloga 16 milijardi glasova, neka ih dobiju. Pa slušaj, ako je Srbija zemlja u kojoj radikali mogu da dobiju u bilo kojim okolnostima, iz bilo kojih razloga, neka ih dobiju. Daj onda što pre, ‘ajde da to prođe, pa da imamo lepo Tomu grobara i kompaniju na vlasti pa da znamo na čemu smo i nema frke.
Svetlana Lukić: Postojala je i teza da bi možda najčistija situacija bila da imamo vladu sastavljenu od Radikalne stranke i Demokratske stranke Srbije, kao dve najjače stranke.
Teofil Pančić: Jeste i to je veoma zanimljivo. Ima ona dobra Koraksova karikatura kad Toma sa cvećem dolazi i izjavljuje ljubav Voji, a Voja sve nešto onako…
Svetlana Lukić: …kao stidljiva mlada.
Teofil Pančić: Da, Voja kao stidljiva mlada, nešto se femka, a zapravo vidiš da mu je milo. Toma Nikolić je sjajno denuncirao Demokratsku stranku Srbije nekoliko puta od izbora na ovamo. Ne znam da li je on svestan koliko ih denuncira, ali on stalno ponavlja: naši birači bi to hteli, naši birači imaju neku srodnost, naši birači zapravo žele da mi stupimo u koaliciju i naše stranke suštinski imaju slična opredeljenja.
Daj jednom da ta srodnost urodi nekim izborom po srodnosti, što bi rekao Gete, ajde da to jednom ostvarimo. Ono što je nekada bio brak između socijalista i radikala, 90-ih godina, to bi danas, po tim kriterijumima gledano, mogao da bude brak između DSS-a i radikala. Mislim da je to što Nikolić kaže sasvim tačno u osnovi, jer zaista ne vidim fundamentalne razlike u gledanju na većinu važnih pitanja, od politike, ekonomije, Haga, pogleda na Evropu, na Ameriku. Ne vidim koje su to fundamentalne razlike između radikala i DSS-a zbog kojih se DSS toliko femka. To se otprilike svodi na: eto, mi smo kao… radikali nam nešto smrde, nisu nam…
Svetlana Lukić: Imaju estetsko gađenje…
Teofil Pančić: Estetsko gađenje, isključivo estetsko gađenje, nikakvo političko, etičko, ideološko, svetonazorno. Stvarno se svodi na estetsko gađenje i to baš dosta jadnjikavo deluje i…
Možda bi bilo dobro da se stvarno – kao što neki navijaju za to, možda iz drugih razloga nego ja – da se jednom napravi ta radikalsko-deesesovska vlada, pa da vidimo ko šta tu radi. Kad bi se to desilo, ja mislim da bi radikali rasturili tu vladu, jer ne bi mogli sa DSS-om, kao što niko ne može. Niko ko je probao sa DSS-om nešto da radi, ne može. Zašto? Zato što se ubrzo ispostavi: a) da DSS neće da radi, b) da DSS hoće da pridikuje i da DSS hoće da zadrži sebi poziciju za sledeće izbore, koje god, da on bude u vlasti ali da osigura sebi poziciju čiste, neokaljane, ne znam sve kakve, stranke koja ni u čemu lošem nije učestvovala, ali je zato zaslužna za sve što je dobro. E, to ne može niko da trpi, to čak ni radikali ne bi mogli da trpe. Pretpostavljam da bi tu vladu radikali rasturili. Morali bi, iz samoodbrambenih razloga.
Svetlana Lukić: Kad se govori o DSS-u, čula sam tu tezu da je Koštunica, u stvari, najbolji izdanak DSS-a, da bi možda mogao da bude konzervativni političar sa svim tim, recimo, dobrim osbinama konzervativnog političara, ali činjenica je njegova stranka je mnogo gora nego što je on, mnogo radikalnija, pogotovo u Vojvodini.
Teofil Pančić: To je tačno u dobroj meri, mada zbog toga nismo ništa ni srećniji ni pametniji. Ali, to je tačno utoliko što tu postoje koncentrični krugovi. Znači, Koštunica, pa onda beogradski DSS, kao najmanje sporan od svih DSS-ova i nije slučajno što DSS najbolje prolazi na izborima u samom Beogradu, jer se tu najušminkanije prikazuje, pa onda DSS u užoj Srbiji i onda onaj najgori, DSS u Vojvodini, koji stvarno ne znam po čemu se, baš bukvalno ni po čemu se ne razlikuje od radikala.
Često čak lokalni radikali, na primer novosadski radikali paze na to da budu izrazito ušminkani, da drže nekakav nobles, kvazi, dok tamošnja DSS-ovska ekipa… Ne znam uopšte gde su ih našli, verovatno po futoškim bircuzima, ne znam neko drugo mesto gde se takva ekipa okuplja. Tako da jeste, to je tačno.
Ali, mislim da nije slučajno kad neki političar privlači određenu strukturu ljudi, bilo da su u pitanju glasači, bilo da su u pitanju članovi stranke. Dakle, ako su Koštuničini ljudi lošeg kvaliteta, onda za to mora da postoji neki razlog i u samom Koštunici, dakle mora da bude nešto u njegovoj politici, u njegovom stavu, što baš takve ljude privlači, ne može to biti slučajno.
Evo, baš sam ovih dana gledao, bila je repriza – Nova godina, pa se svašta reprizira – jedne od onih emisija u kojoj se govorilo o Rezidensima, onaj čuveni ispad, i onda su DSS-ovci, Bakarec je nešto govorio, samo što nije rekao – ma, dobro, to je naš stranački ekstremista, naš stranački ludak, eto imao jedan ispad.
Ali, problem je u tome što ako imaš stranku koja ima ekstremnu frakciju, onda to znači da zapravo podsvesno cela ta stranka vuče na tu stranu.
Da li možeš ti da zamisliš ekstremnu frakciju Građanskog saveza? Šta to znači? Šta bi značila ekstremna frakcija Građanskog saveza, na primer? Pa čak i Demokratske stranke? Ne znam šta bi to moglo da znači. Čim ti imaš stranke koje inkliniraju tome, to zapravo znači da je negde ona podsvesna, loše prikrivena suština, da fundament njihove politike zapravo vuče na tu stranu. Ali, oni bi to uradili da se baš ne primeti mnogo. Tako da, ukoliko je zaista i taj famozni DSS, kao nekakav presek njegove politike, ako pogledaš, on nije ništa drugo nego onakokrug dvojke, varijanta srpskog radikalizma.
Svetlana Lukić: Ali, očigledno je da su se namestili kao nekakav crni obelisk i stoje i nema mrdanja. Ne može ništa bez njih da se uradi. Mislim da sad ne vrednujem, nego postoje tu, neki procenat gore ili dole, tako nekako nekonstruktivni i ne zna se šta hoće. U stvari, najčešće nešto neće ali imam utisak da ako se sretnemo za nekoliko godina da ćemo opet da kažemo – evo on donosi neke odluke.
Teofil Pančić: Jeste. To što si rekla, ja bih potpisao. To je tako. Ali, ‘ajde da vidimo zašto to njima prolazi, dakle zašto oni imaju deo biračkog tela kojem je to sasvim OK, koji glasa za to. Meni se čini da je, na neki način, to zapravo pokazatelj onoga što Srbin u politici najviše voli. Dosta mu je, s jedne strane, onih razdrljenih tipova, a s druge strane, dosta mu je i onih sumnjivih izdajnika što prodaju ljude Hagu, sprovode nekakvu privatizaciju pa stranci kupuju naše mlekare kojima bismo mogli da pokorimo svet, samo da stranci nisu došli i tako dalje, nego traže nešto što je između.
Šta je između? Između je neko ko može sebe da predstavi kao poštenog čoveka ali da to njegovo poštenje zapravo ima potpuno pasivnu… Super je što je on pošten, ali ti ne znaš šta bi s tim jer to ništa ne proizvodi, ne proizvodi nikakav politički, društveni ili bilo koji efekat. On je, naprosto, samo pošten. Kao što za nekog portira možeš da kažeš da je pošten, i to je odlično, ali on je i dalje portir. Tako i ovo. Ti imaš strukturu ljudi u Srbiji koju to fascinira.
Evo, pogledaj Otpor, i on je pokušao da igra na to. Čeda Čupić, uvaženi profesor, on je išao okolo i govorio – ja sam pošten, ja sam pošten. Zašto je puko na izborima? Zato što već imamo jednog poštenog, pa ne znamo šta ćemo s još jednim. To poštenje nije politika. Poštenje nije ideologija. Poštenje je samo jedna lepa privatna vrlina – ako je stvarno, ili poza – ako nije stvarno. To je sve. Ti s tim stvarno u politici ne možeš da uradiš ništa. To je nešto što bi trebalo da se podrazumeva, ali od toga nikakve konkretne…
Ali, to je ona tačka do koje je prosečni birač u Srbiji stigao, to je to. Hoću nekoga ko mi tako izgleda, mada zapravo znam da s njim ne mogu da uradim ništa i da mi je potpuno beskorisan. Mi sad imamo tu situaciju. Imamo DSS, imamo Koštunicu, koji pred izbore kaže – neću radikale – i kaže – neću demokate. Dobro. Onda smo imali izbore, a izbori su pokazali da on mora ili radikale ili demokrate. Ne može da ih zaobiđe.
Svetlana Lukić: Nije trebalo mnogo pameti da se zaključi da će biti tako, još pre izbora.
Teofil Pančić: Kao što ni oni ne mogu da zaobiđu njega. Znači, on se sad tu… Pošto je Koštunici… tu postoji nešto što bi se moglo nazvati narcizmom vrline. On je tipičan primer. On drži do svoje javno proklamovane vrline više nego do svega drugog. Neka svet propadne, ali neka moja vrlina, moja reč, reč je reč, neka moja reč opstane. Dakle, ja sam rekao da neću s radikalima, neću s demokratama, ja moram da održim reč. Jedini način da ja održim tu reč a da se nešto ipak dogodi jeste koncentraciona vlada, jer onda nisam ja u koalicija. Koncentraciona vlada nije koalicija, to je nešto drugo. To svi…
B92: Saborna Srbija.
Teofil Pančić: Saborna Srbija. ‘Ajde tako. Problem je u tome što niko drugi neće koncentracionu vladu, ali on i dalje nudi koncentracionu vladu. Znači, vi nećete, ali svejedno, ja vama i dalje predlažem koncentracionu vladu. Zašto? Zato što ću u svakom drugom ishodu ja ispasti kriv za nešto i moraću ili da pogazim svoju reč, neoprezno datu, ili ću morati konačno nešto da uradim, prelomim, da preuzmem na sebe. A pošto ni jedno ni drugo neću, jer mi je moja reč važnija od svega, onda teramo ovako. Znači, teramo da vidimo šta ćemo i kako ćemo i onda ćemo videti da li on – verovatno zavisi od rezultata današnjih pregovora, koji će se nastaviti i sledećeg dana – da li će uspeti da prevaziđe tu svoju nirvanističku zaljubljenu fazu. Ja ću se iskreno iznenaditi ako bude uspeo.
Svetlana Lukić: Zajednički imenitelj za većinu stranaka jeste to što niko u stvari neće to mesto za koje već tri godine govore, i dok je pokojni Đinđić bio živ, da je on uzurpirao to mesto, i posle toga da je Demokratska stranka uzurpirala mesto, sve sa elementima koji su pokazivali da je dosta toga bilo loše i mnogo toga je bilo uzurpirano, ali sad odjednom niko neće to da uzme u ruke, osim ljudi iz G17 plus, za koje imam utisak da nemaju problema da uzmu bilo šta.
Teofil Pančić: Oni nemaju problema da uzmu bilo šta, ali kad bi oni bili u situaciji da sami formiraju vlast, verujem da se ni oni ne bi tako lako dohvatili toga. Oni nemaju problema da uzmu ono u čemu se osećaju jakima, ali da neko drugi odgovara za neke druge stvari. Tako da nisam siguran ni za njih.
Ali, u svakom slučaju, to možemo da gledamo na više načina. Jedan od njih je optimistički. To bi značilo – konačno je došlo vreme u Srbiji kada nije lako uzeti vlast, kada vlast nije samo slast nego i odgovornost, neka težina stoji iza tog pojma. Znači, konačno je došlo vreme kad neko ko dođe u situaciju da uzme vlast, mora dobro da razmisli da li se to njemu uopšte isplati.
Svetlana Lukić: Da li je dorastao?
Teofil Pančić: Da li je dorastao, da li će to možda da mu se slomi o kičmu i tako dalje. To je dobra strana te priče. Loša strana je to što, kad pogledaš retrospektivno, zaista, Đinđić je jedini čovek za koga možeš odgovorno da tvrdiš da je umeo da nosi tu vlast, sa svim dobrim i lošim stranama, i sa svim što je to pratilo, i sa svim osporavanjima koja su ga pratila i koja se najčešće na džukački način nastavljaju do danas. Znači on je čovek koji je rekao – OK, ja sam se borio za tu vlast, sad sam došao u situaciju da je vršim, evo, hoću da budem premijer.
Danas ti ne možeš da navataš čoveka koji će reći – hoću da budem premijer, ako govorimo o ozbiljnim ljudima, ne mislim na one političke lucprde nego na ono nešto ljudi iza kojih stoje glasovi. Nema, ne može. Sve te priče u predizbornoj kampanji – mi ćemo da smanjimo poreze za ovoliko, mi ćemo da uradimo ovo, mi ćemo da izvršimo reviziju privatizacije i tako dalje, ti ako dođeš u situaciju da to stvarno radiš, ti znaš da od toga nema ništa, i posle moraš da se češkaš po glavi šta si to pričao i ko te vukao za jezik. Naravno, svako čeka da se neko drugi istrči.
Svetlana Lukić: OK. Sad je četiri sata i 28 minuta. Opet nešto za šta si ti kriv. Još jedna muzička numera.
Svetlana Lukić: Ovo je Peščanik. Sa nama je i dalje Teofil Pančić. Teofile, od četiri partije koje su u igri, znali smo da će Demokratska stranka Srbije biti jedan od aktera, za Demokratsku stranku, za G17 plus, mada su oni, izgleda, mnogo lošije prošli nego što se Dinkić nadao…
Teofil Pančić: Da, da, u čemu ima neke božanske pravde.
Svetlana Lukić: … i SPO, mada sam tvrdila i ranije da će svakako da pređe cenzus. Šta ti misliš o tom akteru? Koliko će oni pomagati, ili odmagati, u celoj toj priči oko formiranja, uopšte, pošto je vaskrsao Vuk Drašković?
Teofil Pančić: Da, to vaskrsnuće je zanimljivo. Što se tiče toga kako će se oni ponašati, koliko vidim, oni se, naročito Vuk, oni se dosta neutralno i konstruktivno drže, ali dobro, to je sve još tvrđenje pazara, videćemo na šta će to da izađe. Ali, ‘ajde sad da ne… kako se sad to moderno kaže u politikantskom žargonu, da ne prejudiciramo. To je veoma popularna reč, skoro kao – ispoštovati.
Što se tiče tog uskrsnuća, ono se stvarno moglo predvideti i to malo podseća na povratak u nešto što si mislio da je gotovo. Zaboga, nećemo opet da se akamo sa četnicima i sa partizanima i sa celom tom skalamerijom, dokle bre više, aman zaman. Ali, s druge strane, to ima dobru stranu. Bilo je nerealno očekivati da će da nestane takva opcija u Srbiji – Vuk i Velja, ne samo Vuk, nego baš Vuk i Velja. Ono što je dobro jeste da se ona na ovim izborima svela na svoju realnu meru jer mi smo imali taj problem tokom 90-ih godina: SPO se nametnuo, ne kažem u ružnom smislu, naprosto se nametnuo svojim radom kao najjača opoziciona stranka.
B92: Pa svi smo demonstrirali sa njima, išli iza njih i pevali i marširali…
Teofil Pančić: Jeste. Pevali smo: “Marširala kralja Petra garda.” Oni su, na neki način, bili pseudonim za opoziciju i svako od nas je nekada došao u situaciju da glasa za njih, iako mu je bilo daleko sve što ima veze sa SPO-om u užem ideološkom smislu. Uvek je bilo – ajde sad, šta ćeš, Vuk, kakav je da je, ali ipak je on neki zalog nečega.
E, sad su oni došli. Znači, sad više nema toga, nema priče o komunizmu, postkomunizmu, ovom, onom, nego šta ima na pazar da ponudi. Evo Vuk i Velja su ponudili na pazaru, to je sedam posto biračkog tela i molim lepo. Realno, to je još i manje jer Vuk i Velja nisu prešli cenzus u celoj Vojvodini. Vuk i Velja nisu prošli cenzus na jugu, Vuk i Velja su opcija koja se locirala između Valjeva, Užica, Kragujevca, znači centralna Srbija, Šumadija, i to je njihovo područje, ono – Ravna gora pobediti mora. Oni tu moraju imati 15 posto, koliko već imaju, i to je to.
Svetlana Lukić: Njihovom uspehu je pomoglo i aktiviranje priče o monarhiji.
Teofil Pančić: E, ta monarhistička priča. Ako se jednog dana zaista u ovoj zemlji kraljevina vaspostavi, ona se neće zvati Srbija nego Šumadija i njene severne granice će biti tamo negde oko Topole, a južne valjda oko Arilja, jer to je realno ono gde ta opcija ima bilo kakvu težinu. Izvan toga, ona je na nivou statističke greške, severno, južno, istočno i zapadno od toga, ona ne prelazi cenzus, ali u ukupnom rezultatu, to je bilo dovoljno. Ali, dobra je stvar što je dobila napokon svoju pravu težinu. Više niko neće glasati za Vuka i Velju iz nužde, nego zato što je zaista za Vuka i Velju, mislim da je to u redu.
Svetlana Lukić: Jedna od stvari koja se isticala kao vrednosti u vreme predizborne kampanje i sada dok traju ovi pregovori, to je da su lepo vaspitani. To je još bilo u predizbornoj kampanji između Tome Nikolića i Mićunovića, kad je propalo sve, pa onda makar su se lepo ponašali. Dakle, s jedne strane, da su se oni manje-više pristojno ponašali i s druge strane, kako se mediji vale, da su manje-viđe isti ili sličan medijski prostor ustupali svim političkim strankama koje su učestvovale na izborima. Šta stoji iza te finoće , po tvom mišljenju?
Teofil Pančić: Rezultat te finoće su ona 104 glasa o kojima si ti govorila na početku emisije jer to je vrsta finoća koja niveliše sve razlike. Mi smo svi glupi, pola mozga nam je odrezano i ničega se ne sećamo i nemamo pojma i nama je sasvim svejedno da li se neko zove Goran Svilanović ili se zove Aleksandar Vučić. Bitno je da su obojica doterani, našminkani, da mirišu, i sad ćemo mi njih lepo u studio pa će oni lepo da razgovaraju a onda će radni narod slobodno da se opredeli između te dve, inače podjednako divne i krasne i legitimne i normalne opcije….
Svetlana Lukić: Sa istom prošlošću, sa istim backgroundom
Teofil Pančić: Sa istom prošlošću…Eto to tako izgleda. Rezultat toga su ta 104 poslanika. Jer ovde se svaka vrsta sećanja diskvalifikuje kao zlopamćenje, kao revolucionarni ili kvazirevolucionarni jakobizam, revanšizam, lustratorska strast i ne znam šta, i ako govorim u svoje ime, ja sam sto puta rekao i sad ću reći 101. put – ja nisam za lustraciju nego za robiju.
Dakle, ratni zločinci, uključujući i novinare i političare – na robiju, nikakva lustracija. O čemu mi govorimo. Dakle evo, ti imaš situaciju: znači sve je normalno, sve je legitimno. Radikalima smo sve zaboravili, bitno je samo to da oni pričaju o hlebu od tri dinara. Socijalistima smo sve zaboravili, a rezultat toga je da Ivica Dačić govori u predizbornoj kampanji – i to svi mediji prenose, naravno, bez ikakvog osvrta na to to šta taj čovek lupeta i odakle mu pravo da tako lupeta i odakle mu pravo da tako lupeta – govori znači tamo na nekom predizbornom skupu da je osnovni cilj, kad bi socijalisti dobili izbore i ponovo se vratili na vlast, da spreče bekstvo iz zemlje ovih lopova, zlikovaca i užasnih tipova koji su vodili Srbiju u dosmanlijsko vreme.
I sad mi to slušamo, aplaudiramo ili ne, ali sve je to legitimno i sve je to normalno. To je karikatura svega što bi se moglo nazvati normalnim građanskim društvom u kojem je dozvoljeno sećanje, u kojem je dozvoljeno mišljenje, u kojem je dozvoljeno da te ne prave budalom. Meni na to liči.
Svetlana Lukić: Kako god pogledaš, opet smo podeljeni na pola. S jedne strane – radikali i socijalisti, a sa druge strane takozvani demokratski blok, mada se mnogi analitičari s tim ne slažu. Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović, kažu, ne znam da li si ih slušao – zašto Radikalnu stranku ne bismo zvali demokratskom? Postoje, kažu oni, određeni postupci koji su demokratski ili nedemokratski. A nekada ih ima kod Radikalne stranke, nekad ih ima kod Demokratske stranke, ili kod nekog drugg.
Teofil Pančić: Da, to je ekstremno legalističko razmišljanje. Svako ko je pristao da učestvuje na demokratskim izborima, da se ponaša po tim pravilima, on je demokratski sam po sebi, da li se zove radikal ili ne, nije važno. Ako je to tako, zašto su onda u Francuskoj digli onoliku dževu oko Le Pena? On je takođe učestvovao na demokratskim izborima, ponašao se po svim uzusima koje podrazumeva učestvovanje na višestranačkim parlamentarnim izborima ili na predsedničkim izborima. Znači po toj logici, zašto Le Pen nije demokrata?
Svetlana Lukić: Samo da ti kažem, ne znam da li si pratio, kada su ga optuživali da je rasista, onda je zvao jednu crnkinju da mu peva na preizbornim skupovima…
Teofil Pančić: Naravno. Ja imam mnogo prijatelja Jevreja koji se takođe slažu da je taj cionizam strašan. Ta čuvena logika. Ne držim mnogo do toga, mislim da je to ona čuvena metodološka greška kad od drveća ne vidiš šumu ili nećeš da je vidiš, da ne ulazim u to.
Ali, taj demokratski blok, ne znam, verovatno je svima nama teško da progutamo da je sve to… Uostalom, govorili smo na početku zašto je DS demokratska stranka a radikali nisu. Znači o svemu tome bi moglo da se razgovara. Negde moraš da povučeš neku razdelnicu. Naša razdelnica je 5. oktobar. Ne vidim, uz sve moguće prigovore, ne vidim bolju od nje. Znači, da li si ti pre 5. oktobra bio vlast ili si bio opozicija? Mislim da je to ipak nekakva demarkaciona linija koja ima svoju suvislost i svoje opravdanje.
Svetlana Lukić: Kada si pomenuo Francusku, sećaš se kad se veliki deo Francuske bukvalno digao na noge i podržao Širaka čak, samo da Le Pen ne pobedi. Mnogi su morali da podrže Širaka iako nikad pre toga nisu ni pomišljali da za njega glasaju…
Teofil Pančić: Mnogi sa zapušenim nosem, ali…
Svetlana Lukić: Jeste, ali su to uradili… Kod nas, posle uspeha radikala preovlađuju komentari: “pa takvi smo mi”, “šta da radiš”, “eto, takav nam je narod”.
Teofil Pančić: Ma da, mi smo stoka, prema tome, ‘ajde da se valjamo u blatu. To je taj način razmišljanja. Na kraju kad pogledaš, obično su ti hvalitelji naroda – to je ovde, inače, jedna vrlo rasprostranjena što profesija što hobi, u svakom slučaju, mnogo ljudi se bavi time – ti hvalitelji naroda su zapravo najgori ružitelji. To je ono što mene fascinira.
Na primer, ja sam jedan od onih ljudi koji su često dobijali etiketu ružitelja naroda, samo zato što ja ljude shvatam kao odgovorna i ozbiljna bića, zrela bića. Da li su ti ljudi Srbi, Francuzi, Englezi, nije važno, bilo koji, ali pošto ja živim u Srbiji, onda su meni najvažniji ljudi koji ovde žive i pošto ja polazim od toga da su ti ljudi odgovorni za svoje ponašanje, da su normalni jer imaju ceo mozak i jer umeju da ga upotrebljavaju, onda su za mene ljudi krivi ako nešto pođe po zlu.
A oni koji im stalno tepaju da nisu krivi ni za šta, da su oni OK ali ne znam šta se desilo, svetska zavera i tako dalje, oni ih zapravo prave maloumnicima i budalama i prave ih stokom koja nije sazrela da odlučuje o sebi. Jer, ako ti nisi odgovoran za svoje postupke, to znači da si ti ili mentalno retardiran ili … u svakom slučaju, s tobom nešto nije u redu, i to fundamentalno nije u redu.
Svetlana Lukić: Da to je ono “volim vas uprkos svemu, svi ste vi ipak moji”.
Teofil Pančić: Da, vi ste svi moji, da, da.
Svetlana Lukić: Hoćemo li da čujemo još jednu numeru. 16.44, ovo je Peščanik a ovaj čovek koji priča zove se Teofil Pančić.
Svetlana Lukić: Ima još 10 minuta vremena. Teofile, ti si u poslednjem tekstu u Vremenu pomenuo onu osetljivu temu. Prvo je bio u pitanju “Utisak nedelje”, dakle gde je Zoran Šami iz Demokratske stranke Srbije smatrao da je mnogo gore što se Zoran Živković ponašao nevaspitano prema novinarima, nego Toma Nikolić koji je ponovio da mu nije žao što je ubijen Slavko Ćuruvija. I imao si tamo komentar na činjenicu da su se kolege tako demonstrativno digle i otišle sa te konferencije za štampu.
Teofil Pančić: Da, ja se nisam u tekstu bavio ni Šamijem ni bilo kim od političara, jer to je već stvarno ispričana priča, koliko god bila otužna. Stvarno je bilo otužno to slušati. Nego sam se bavio tim našim vrlim esnafom, koji se dirnuti ne sme, svi moramo da budemo solidarni, svi za jednog – jedan za sve.
Između političara i nas postoji klasna borba, što bi se reklo marksistički, i mi smo jedna klasa, oni su druga. I onda nam se pod te bubrege uvaljuje sve i svašta. Meni je priča o tom “famoznom” Živkovićevom strašnom incidentu, kada je jednog novinara, urednika jednog tabloida nazvao marginalnim, a što je bila samo reakcija na ono što je taj čovek rekao da je to što on priča bezočno, ni manje ni više, i to kao kompliment njegovoj inteligenciji.
Znači, rekao mu je – ili si bezočan ili si glup, pa sad biraj, na šta je dobio to da je marginalan. I onda novinari, jedan po jedan, poustaju, što je opet manje važno. Bitnije je ono što je usledilo, cela ta histerija javnih reakcija, javnih zgroz, zgroz saopštenja i ne znam sve čega. To je jedan malograđanski karneval. Ja sam čekao da vidim hoće li neko, alo bre, što kaže Mile sa Čubure, alo bre, hoće li neko reći više na šta to liči.
Ne, naravno, osim dva-tri izuzetka svi su mudro ćutali. I ta dva-tri izuzetka ne pripadaju novinarskom esnafu nego su ljudi iz drugih profesija, kao Srđan Dragojević, kao Borka Pavićević.
Dakle, u našoj novinarskoj čaršijici se već podrazumeva da svaka opačina protiv nekoga ko je političar, po mogućstvu da je to neko ko ili nije na vlasti ili odlazi sa vlasti, po mogućstvu da je to neko koga možeš pljuvati na sve načine jer pripada onoj političkoj grupaciji na kojoj su svi u ove tri godine dokazivali hrabrost. Svi oni koji nisu dokazivali hrabrost, ako je već o hrabrosti reč – mada ja mislim da taj termin više liči na termine za kaskadere, ali, ako već govorimo o tome, više volim ljude koji su dokazivali hrabrost protiv onih od kojih se zaista imalo šta strahovati zaboga, nego dokazivati hrabrost na Čedi Jovanoviću, na Zoranu Živkoviću ili na famoznom državnom činovniku Bebi Popoviću.
Svaka šuša u srpskom novinarstvu dokazivala je svoju ogromnu veličinu pljujući tog Bebu Popovića. Ja ne znam ko je taj čovek i uopšte me ne zanima i ne mislim ništa lepo o ljudima koji pretenduju da objašnjavaju medijima na silu neke stvari, ali to je baš bilo degutantno.
I to je nešto što se širilo od 2001. godine, pa 2002. godine, a u mesecima pred Đinđićevo ubistvo zaista je doživelo neverovatnu kulminaciju, da bi sad pred izbore, kad su se ljudi zagrejali, opet imalo jedan od svojih vrhunaca i to je eksplodiralo u toj sceni kolektivnog iživljavanja malograđanske čaršije, na čelu sa novinarskom, naravno, malograđanskom čaršijom, nad čovekom koji eto za koji dan više neće biti predsednik vlade, pa je zgodno da mu se svašta saspe u lice što se nije sasulo drugim ljudima za neuporedivo ozbiljnije stvari od jednog blago nervoznog ispada, dakle, da se sve to njemu saspe u lice jer, bože moj, on je autsajder, on odlazi sa vlasti, on je bivši premijer, on je u vlastitoj stranci verovatno neko više neće biti šef, pa daj da mu sada …
Svetlana Lukić: On je sada gubitnik, pa možemo…
Teofil Pančić: Gubitnik, pa daj da mi pokažemo svoju… daj da ga iscipelarimo malo. Čudi me da se Milan Božić još nije uključio u sve to jer on je majstor za cipelarenje onih koji već leže na zemlji, očekujem da i on nešto o tome kaže ili napiše.
Usput, vidiš, to je veliki problem sa vlašću, sa povratkom Vuka Draškovića, nadam se da to što se Vuk i Velja vraćaju, neće značiti da će Milan Božić na bilo koji način da vaskrsne u srpskoj javnosti. Ja apelujem na Srpski pokret obnove u ime estetike, etike i svih ostalih uzvišenih disciplina da nipošto ne dozvoli da Milan Božić ponovo predstavlja nešto u srpskoj javnosti. “Please, please, please.”
Svetlana Lukić: Ja mislim da je kasno, nema boga da ne bude poslanik u skupštini.
Teofil Pančić: Ali, eto ja molim, ako išta značim moj glas. Preklinjem, ako treba napisaću nešto, evo napisaću nešto lepo o monarhiji, napisaću nešto lepo o ravnogorskom pokretu. ‘Ajde da menjamo jedan moj tekst za odsustvo Milana Božića i njegovih popovanja iz srpske javnosti. Je l’ može?
B92: Urgiraćemo. A kaži mi, molim te, evo bukvalno pred kraj emisije, posle svih tih godina koje su iza nas, mislim do 2000. godine i posle toga, pa nekako osećaš se kao da … Mislim ja bih volela da jednom budem jednom u većini. Baš bih volela da jednom budem u većini. A sad si stalno nešto u manjini, pa još u manjoj manjini. Pa si stalno nešto marginalan, polumarginalan. Šta ćemo da radimo? Ko sluša ovo? Tvoje tekstove čita sve manji i manji broj ljudi.
Teofil Pančić: Moram da priznam da ja nikad nisam imao problem s tim. Ja mislim da sam ja uvek bio u manjini u svakom mogućem smislu, i da ću to uvek i ostati. Nemam iluzija da je moguće da se to promeni.
I zapravo, pravo da ti kažem, mislim da je ovaj period vlasti u Srbiji, od izbora 2000. do ovih sadašnjih, da je to period u kome se desilo nešto veoma bizarno, a to je da je prvi put da je nekakva manjina, vlada većinom. I tu su u pravu legalisti koji su stalno upozoravali da u dosovskoj Srbiji manjina vlada večinom. Oni su u pravu.
Jedino, što ja mislim da je to bilo dobro za Srbiju, to je jedina razlika izmešu nas. Dakle, ova vlast kakvu smo mi imali, uz sve njene marifetluke, uz sve njene nedostatke, uz sve promašaje, ta vlast je mnogo bolja od proseka stanja svesti, stanja pameti, stanja morala, stanja čega god hoćeš u Srbiji. I to se pokazalo. Znači, ljudi su se zeznuli jednom da glasaju za nešto što je relativno normalno, taj zez se desio 24. septembra 2000. i onda decembra 2000, kao neka vrsta posledice toga.
E, tri godine kasnije, kad su dobili priliku i kad su stigli da razmisle šta im bi, kad razmisle dobro gde smo se ono prešli, e ljudi su se onda opredelili da glasaju za radikale, za socijaliste, za celu tu ekipu, pa malo za SPO ….
B92: Da poslušaju svoje srce?
Teofil Pančić: Pa da, da poslušaju svoje srce, što je dobra stvar, pod navodnicima ili bez, da će Srbija ponovo biti slična sebi. Mislim da je dosovska Srbija bila bolja od onoga što Srbija zapravo jeste, koliko god to bilo teško da se prizna ali to jeste tak.
Ti si mogao da kažeš ne dopada mi se ovaj ili onaj čovek iz te vlade, ali to su sve bili ljudi koji, za početak, govore srpski, pa onda govore još po neki jezik, pa onda znaju sve padeže, pa onda umeju da se ponašaju za konferencijskim stolom ili za stolom gde se jede, svejedno, pa umeju da kažu nešto suvislo. Dakle, umeju sve ono što naš zapravo tipičan birač ne ceni mnogo, što mu se čini kao nekakva dekadentna osobina koju ne treba uzgajati u preterano velikim količinama. Na primer – od čitanja se kvare oči i slično.
Tako ćemo mi sada polako da se vratimo onome što je naše prirodno stanje, pa ko u tome može da uživa, evo neka mu, neka bude srećan, neka uživa. Biće srećan jer neće više gledati Čedu Jovanovića, neće više gledati Gorana Svilanovića, ne znam koga, i eto njemu veselja doživotnog, kako se to kaže – aferim – taj izraz je takođe u modi, da se poentira neki mudar bod sa aferim. Aferim!
Svetlana Lukić: Što se tiče podele ministarskih mesta, šta je tvoja noćna mora? Recimo, ko bi mogao da bude ministar prosvete ili kulture?
Teofil Pančić: Obren Joksimović.
Svetlana Lukić: A ne, on je valjda za zdravstvo.
Teofil Pančić: Ne znam, ali mislim da je to dovoljno univerzalno. Mislim da je sam Obren Joksimović, kao takav, poruka. Obren je poruka.
Svetlana Lukić: On je tvoja noćna mora?
Teofil Pančić: On je moja noćna mora na etičkom nivou ali, naravno, ima i ozbiljnijih mora od njega. Videćemo, mislim da ćemo se nagledati mnogih opskurnosti. Nisam li malopre spominjao Milana Božića?!
Svetlana Lukić: Teofile, hvala ti što si bio gost Peščanika. Ovo je bio Peščanik. Govorio vam je Teofil Pančić. Hvala ti još jednom što si nam ulepšao dan. A mi se čujemo iduće subote. Prijatno.
Emisija Peščanik, 10.01.2004.
Peščanik.net, 10.01.2004.