Sećaš li se Lili Marlen?

Nijedna vlast u Srbiji do sada nije toliko posezala za antifašističkim metaforama kao što je to slučaj sa vlašću SNS-a, što se pre svega odnosi na predsednika države, ali mnogo više na zamenika gradonačelnika Beograda, a odnedavno i pisca – Gorana Vesića. Naravno, ovo važi za vlasti nakon oktobra 2000, jer je raniji period bio upravo obeležen planetarnim „antifašizmom“ bračnog para Milošević-Marković čija je propagandna mašina jedan deo sveta markirala kao „fašistički“, predstavljajući sebe kao poslednje ostrvo „slobode“. Ovo etiketiranja je neprestano trpela opozicija, naročito tadašnji predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić, kome se na poseban teret stavljalo njegovo nemačko obrazovanje i boravak Nemačkoj. Optuživan je za „fašizam“ i pretnju da želi da u Srbiju uvede „kancelarski sistem“. Etiketa „Hitlerjugenda“ bila je glavna u obračunu sa pokretom Otpor pred kraj Miloševićevog režima kada je ova propaganda doživela svoj vrhunac oličen u baražnoj paljbi Mirjane Marković i saradnika: Gorana Matića, Ljubiše Ristića, Gorice Gajević, Ivice Dačića, Gorana Perčevića, Ivana Markovića, Aleksandra Vulina i ostalih kadrovika. Razume se, krucijalni doprinos tome dali su funkcioneri iz tadašnje Srpske radikalne stranke, danas čelni ljudi na svim nivoima vlasti u državi.

Novosadski Prometej je u jeku naprednjačke „antifašističke borbe“, pred Sajam knjiga ove godine, objavio kapitalno izdanje sabranih tekstova Gorana Vesića, prethodno publikovanih na „Beogradskim stranama“ Politike. Vesićeva Knjiga o Beogradu, kako glasi njen naslov, ne samo da je plasirana kao prvorazredno književno štivo, reklamirano u svim režimskim medijima, već je organizovana i velika promocija u Galeriji Progres, pred kojom su građani Beograda demonstrirali, izražavajući svoje nezadovoljstvo katastrofalnim radom gradskih vlasti. Državna propaganda je veštom zamenom teza te demonstracije označila kao napad na jedno „književno delo“, „fašistički pir“ koji se na kraju pretvorio u potragu za „fašistima koji su palili Vesićevu knjigu“. Predsednik države je lično izveštavao o hapšenju izgrednika, naglasivši da je za njega „paljenje knjiga i dolazak opozicije kući Gorana Vesića fašistički metod koji je bio zastupljen u vreme nacističke Nemačke“. Vučić je svakako aludirao na paljenje knjiga u maju 1933, kada su na lomači završila dela koja su se našla na „Crnoj listi“ nacističke studentske organizacije. Takođe, time je posredno želeo da poruči da delo njegovog partijskog saborca Gorana Vesića ima neke veze sa autorima kao što su Karl Marks, Karl Kaucki, Sigmund Frojd, Erih Kestner, Hajnrih Man i recimo Kurt Tuholski, čije su se knjige tada našle na udaru Trećeg Rajha. Naprednjaci vole ovakve vidove propagandnog iskrivljenja stvarnosti, koja odlično prolaze kod konzumenata režimskih medija – spin o usamljenim pravdoljubivim borcima protiv korupcije i demonskih tajkuna. Na usavršavanje te žrtvoslovne figure sam Vučić je potrošio čitav svoj radni vek. Reč je o radikalsko-naprednjačkoj martirologiji koja besprekorno funkcioniše u propagandne svrhe čak i kada su sve poluge vlasti u njihovim rukama.

Ali pogledajmo sada kako izgleda knjiga Gorana Vesića, „levičara, pacifiste i marksiste“, koji se našao u žiži nedavnih događaja. Knjiga o Beogradu ima sve elemente jednog divot izdanja: štampana je na kunstruku visoke gramature u punom koloru, na ćiriličnom fontu veličine 14 ili čak 15, sa velikim proredom, na 310 strana. Knjiga je šivena i tvrdo ukoričena, formata malo manjeg od Miroslavljevog jevanđelja, doduše bez metalne kopče. Opremljena je svim respektabilnim elementima: predgovorom (Milovan Vitezović), pogovorom (dr Sima Avramović), ilustracijama u boji slikara Nebojše Đuranovića, kao i uvodom samog autora Vesića u kome je on dopustio sebi malo „sentimentalnosti“, kakva se može tolerisati piscu nakon briljantne dvogodišnje književne karijere na stranicama Politike, pod budnim okom Žarka Rakića i Gorana Kozića, kojima se Vesić posebno zahvalio. Naravno, tu su reči zahvalnosti i dvojici ljudi bez kojih bi ova, kako reče dr Avramović, istraživačka knjiga bila nezamisliva – pre svega predsedniku Vučiću a potom i samom patrijarhu Irineju. Prvome se Vesić zahvalio kao partijskom mentoru u ratu protiv „lažne elite“, na čiji nagovor se „posle deset godina vratio u politiku“ i bez čega nikada ne bi došao do zenita svoje karijere, odnosno do ove knjige. Zaista, Vesić nikada u životu ne bi mogao da objavi svoje „kolumne“ ni u Školarki, a kamoli u Politici, da iza njega ne stoji sam Vučić, te ministarstva vojske, pravde, kulture, finansija i privrede, kao i BIA i KOS, jer nijedan urednik koji brine o čitanosti svog lista ne bi prihvatio nepismene i anahrone uratke jednog političara, čiji rad se u Beogradu za šest i po godina manifestovao kao delovanje neke autoimune bolesti, koja iz dana u dan napada sve vitalne sisteme grada. Naravno, tu je i patrijarh Irinej koji ga je ohrabrio da svoju „svetosavsku besedu“, zapravo meditaciju o Šekspiru, Nikolaju Velimiroviću i Svetom Savi, pridruži svojim „kolumnama“. Vesić je kao uvod u svoju besedu preštampao i Himnu Sv. Savi a završio je stihovima Vaska Pope, baš onako kako nalaže pisanje pismenog zadatka u osnovnoj školi. Uz kič ilustracije, ovo podseća na daleke odjeke nedićevske propagandne štampe, kojoj je Vesićevo „književno“ pismo veoma blisko, budući da je uglavnom sentimentalnog svečarskog, domoljubnog karaktera, ispunjeno palanačkim prezirom prema susednim narodima „bez istorije i crkve“, koji je mogu imati samo ukoliko je „kradu od Srba“. Ovakav model nedićevskog kraja mogao bi postati tipski i proklamovani u nekoj budućoj književnoj produkciji koja bi se dirigovala iz centrale SNS-a.

Nije ni čudo što je proslavljeni aforističar i govornik sa Mitinga na Ušću iz novembra 1988, književnik Milovan Vitezović napisao kratki egzaltirani predgovor, praveći vertikalu velikana koji su pisali o Beogradu. Zapravo, njegov spisak je kratak, nekada je to bio Konstantin Filozof a danas je to Goran Vesić, poveznica između njih je Despot Stefan Lazarević – „vitez evropskog Reda Zmaja i obnovitelj zapustelog i razorenog Beograda“. O buđenju tog „uspavanog džina“, kome je razvalio svu kaldrmu, probušio trotoare, prekopao ulice, rasturio trgove i presekao vodovod, ponosno piše i Vesić u svom viteškom uvodu. On ispoveda samo jednu veru, onu beogradsku i srećan je dok u toj vučićevskoj crkvi može bogu da se moli bez ikakve odgovornosti za svoje postupke, posečene šume da bi se njegova propaganda štampala i državne subvencije za realizaciju tog sumanutog književnog projekta, kome je Vitezović predvideo sudbinu bestselera.

Izlažući svoje beogradsko vjeruju, Vesić je u ovim tekstovima, ispunjenim statističkim samohvalisanjem, izneo i neke slučajne samorefleksije koje bi se mogle uzeti kao ključne za razumevanje njegovog programa za (ne)uređivanje grada. „Nekada se“, piše Vesić, „Beograd najčešće stihijski širio ka periferiji“. Stoga je on, u saradnji sa svojim bliskim saradnicima, u poslednjih četrdesetak meseci napravio kopernikanski zaokret, „promenivši pravac razvoja grada“. Zapravo, Vesić je sproveo jedan vid deurbanizacije Beograda, pri čemu se infrastrukturni hendikep nekadašnje periferije sada preselio u sam centar. Zvuči revolucionarno isto koliko i Vesićev antifašizam. Njegova Knjiga o Beogradu, kao kombinacija anahronizama i propagande, predstavlja šepavi program za implementaciju takvog projekta. Podseća na pomenutu „Crnu listu“ beogradske topografije, jer čega god se on dotakao perom ili rukom, izgubilo je svoja osnovna svojstva. I sve to uz soundtrack Lili Marleen o čijoj kratkoročnoj cenzuri u Trećem Rajhu Vesić piše s brigom i setom, istinski srećan što je pesma ipak vraćena na program Vojničkog radija Beograd 13. oktobra 1941. Ujedno, reč je o jedinoj cenzuri koju je autor ove nepotrebne i preskupe knjige primetio u dugoj istoriji Beograda.

Peščanik.net, 30.10.2019.