Indija, zemlja u kojoj vlada korporativizam, koja ne samo da je nuklearna sila, nego je država u kojoj su militarizacija i upotreba sile uglavnom okrenute unutar granica, prema vlastitim građanima i društevnim grupama, predstavlja sve ono što je Mahatma Gandi prezirao i protiv čega se borio. Čovečanstvo je, bolje rečeno, sve ono na šta je on upozoravao kroz navedenu listu sedan najvećih grehova: bogatstvo bez rada, uživanje bez karaktera, trgovina bez morala, nauka bez humanosti, obožavanje bez žrtve i politika bez principa. Kada se skupe svi “međunarodni dani” posvećeni nekakvom blagorodnom razlogu, a ima ih dovoljno da pokriju svaki dan u godini, čovek shvata kakvo nesrećno mesto je ovaj svet. Na ovoj listi se nalazi i Međunarodni dan nenasilja, koji se pod pokroviteljstvom UN-a obeležava svake godine, a povod je upravo Gandijev rođendan. Složiću se da i tu vlada velika hipokrizija, jer ne samo da se pred očima organizacije i njenih članica krši princip mira mirnim sredstvima (koji je trebao biti srž sistema kolektivne bezbednosti), nego je uprkos svim blagorodnim, a ustvari praznim zalaganjima iz Milenijumskih ciljeva, siromaštvo i dalje najstrašniji oblik nasilja – kao što je nekada govorio Gandi. Srećom, na Gandija se ne može primeniti ona naša izreka da se „u grobu okreće“, ali mi, živi svedoci, sve češće imamo problem s okretanjem stomaka od mučnine.
Dok čitate ovu kolumnu, mogu se kladiti, da je ovo već zastarela tema, da su isplivale na površinu neke aktuelnije, ali ipak smatram da nešto mora ostati zapisano o sramoti tzv. Balkanskog festivala mira. Kada se na jednom mestu, u tako maloj zemlji kao što je Makedonija, i usred centralnog trga ionako prepunog cirkuskih elemenata useli Bolivud da bi se proslavio Dan nenasilja, onda je to dovoljan razlog za osećaj mučnine. Slaviti nenasilje na trgu na kome se u kamenu i bronzi glorifikuje nasilje (pre svega preko Aleksandra, pardon Ratnika na konju kako je oficijalni naziv spomenika), pa da se to još radi uz pomoć efekata iz indijskih srceparajućih filmova, to mogu da urade i podnesu samo oni koji stradaju od grehova o kojima je govorio Gandi! Da bi slika bila kompletna, pobrinuo se – Toni Bler! Čovek je sada novorođeni evangelista, humanista, slikar i govornik koji naplaćuje i po 10 hiljada dolara na minutu dok propoveda o miru, ljubavi, toleranciji. Naravno, to je skupo plaćena ali zato bar čista blasfemija iz usta jednog ratnog zločinca, koji je eto došao da nam kaže da smo (ponovo?) „oaza mira“. But there is no business like peace business! Sve je bilo toliko nadrealno, da je oficijalno neotvoreno velelepno pozorište bilo pravo mesto za ovu farsu i ruganje miru. Došao je Toni i otišao, ali njegov prijatelj Subrata Roj ostaje, bar za sada, da posluži kao finalni dokaz da vlasti ostvaruju i dovode investitore. Mnogi su mu zamerili što je onako polupijan poručio da siromasima uvek ostaje sreća koju mogu naći u seksu i razmnožavanju (čime čine uslugu svojoj naciji), čime je dao konkretnu podršku demografskoj politici Gruevskog. Ma kako uzeti ovu izjavu, čovek je samo bio iskren kada je poručio da se možemo – znate već šta! Bio je iskren (in vino veritas) i kada je rekao da u njegovoj organizaciji ima kriminalaca, ali da su i oni korisni ako ih se pusti da rade. U stvari, najveća laž koju je izrekao, a koja je bila najteža za gutanje kada ti je neko ovakav cinično baci u lice, je ona da je tražio i konačno našao zemlju bez korupcije – Makedoniju. Da upozorim one iz susedstva koji nam se možda podsmevaju: Subrata Veliki je već najavio da kreće ka severu, ka Srbiji, da ispita investicione mogućnosti. A kako su i oni očajni, posrećiće se maharadži i tamo, plašim se.
Nemam ništa protiv traženja alternativa i okretanja ka drugim stranama sveta, drugim civilizacijama, tržištima i kulturama. Naprotiv! Ali, ono što se ovde dešava pokazuje da je kompas odavno pokvaren, strelica se okreće u krug. Nema više ni Istoka ni Zapada, ni Severa ni Juga. Korporacije, profit, politički preduzimači i vojno-industrijski kompleks vladaju svuda. Ova bolivudska scena nas možda pogađa i zbog osećaja bespomoćnosti i poniženja ispred slike besramne rasprodaje resursa i to kompaniji koja ima jako indikativno ime “Sahara”. Dok kod nas gostuju i prosvetljuju nas Toni Bler i Subrata Roj, tamo gde se nalazi epicentar kapitalizma, a i njegove krize – u SAD – gostuje Arundati Roj. Ona govori Istinu, što je zaista revolucionalni čin u vreme opšte prevare, i o stanju na globalnoj sceni gde nenormalno postaje normalno, pa i jedino moguće. Govori o dilemi s kojom se suočava svako ko je ostao razuman i moralan, pa pita sebe i ostale, koji je smisao protesta, skupljanja, pamfleta, govora i marševa, kada najveći ratni zločinci ne samo da deluju kako im se prohte, nego se još i uspešno „prodaju“ (i prodaju) za mirotvorce? Mir je rat, rat je mir! Ponovo je Orvel u pravu. Izvor zla više nije u nacionalnim državama. Ponoviću ono što govorim odavno, još od onda kada su oni koji se sada zgražavaju frenetično aplaudirali Bleru, kao aktivnom političaru i mogućem Predsedniku EU: u svetu turbo-kapitalizma, koji ne zna ni za granice ni za države, ni za pravo, a još manje za moral i društvenu odgovornost, lideri malih država – slabići i korumpirani kakvi već jesu – su samo makroi koji nude svoje zemlje (resurse i jeftinu radnu snagu) svim svetskim probisvetima. Pošto je za kapitalizam veći greh ograničavanje slobode tržišta nego ljudi, a država može intervenisati samo kada treba da spasava banke i korporacije, svi (od SAD, preko Svetske banke, MMF-a, STO, pa sve do EU) zahtevaju poštovanje principa „liberalne ekonomije“, široko otvaranje vrata stranom kapitalu uz spuštanje poreza i ekoloških standarda.
Na tzv. Balkanskom festivalu mira ne samo da uopšte nije bilo regionalnih elemenata (gostiju, učesnika, vizija), nego smo se još naslušali fraza o „balkanizaciji“ (očito, prva i poslednja lekcija o Balkanu koju je Bler naučio). Ostavimo po strani ovaj PR event, koji je trebalo da poboljša imidž maharadže, i okrenimo se sebi i pogledajmo istini u oči, kada već pominjemo nenasilje i Gandija. Makedonija više nalikuje Sahari, nego oazi. Elementi nasilja (fizičkog, strukturalnog i kulturnog) su svuda oko nas. Možda je vrhunac hipokrizije to što u Makedoniji postoji samo jedna stvar oko koje postoji jedinstvena nadstranačka pozicija, nešto što spaja sve opcije koje se inače žestoko obračunavaju: naime, konstanta naše spoljne politike je podržavanje vojnih intervencija i spremnost da se u nedogled šalju vojnici u „mirovne operacije“, i to na poziv, kao call-boys, sve u nadi da će se to isplatiti finansijski, kroz ulazak u NATO ili drugačije.
Nesrećna je ova zemlja, ali nisu srećni ni oni koje je vode. Jer sreća je kad su ono što mislite, ono što kažete i ono što radite u skladu.
Nova Makedonija, 07.10.2013.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 07.10.2013.