Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Pre desetak godina sam relativno često putovala vozom kroz Keln. Dolazila sam u Keln i ranije i docnije, pre svega zbog izuzetnog Arheološkog muzeja i zbog spomenika Edit Štajn: ona je bila izuzetna filozofkinja i učenica Huserla, inače Jevrejka. Prešla je u katoličanstvo i zamonašila se, ali je papi Piju XII poslala oštro i jasno pismo o genocidu nad Jevrejima. No ni odora katoličke sestre nije je spasla: umrla je u gasnoj komori u Aušvicu. Vatikan je dozvolio objavljivanje njenog obraćanja papi posle pedeset godina: godine 1998. je kanonizovana, i jedna je od šest zaštitnika-svetaca i svetica Evrope, zajedno sa Ćirilom i Metodijem.

Moje prolaženje vozom kroz Keln bilo je obeleženo zaustavljanjem voza pred stanicom, i to skoro uvek pored jedne zgrade pored pruge. Ona je privukla moju pažnju, jer je pored svakog prozora bio veliki broj. Dugo nisam razumevala šta znači taj broj, dok jedanput nisam opazila kako gospodin poslovnog izgleda preko puta mene vredno beleži brojeve: pratila sam njegov pogled, i videla da su na obeleženim prozorima žene, koje ni izdaleka ne bih mogla svrstati među zaposlene ili domaćice. Zgrada pored pruge bila je kupleraj, veliki brojevi bili su namenjeni upravo putnicima iz voza, koji bi u Kelnu sa stanice skrenuli odmah tamo gde su tako neposredno pozvani, sa brojem koji su zaželeli…

Železničke i druge prometne stanice uvek su bila mesta gde se tražio, nalazio, i iznuđivao seks. Imam dobru američku prijateljicu koju je u mladosti neko silovao u autobusu, na putu, a da niko u vozilu nije hteo da primeti niti da pomogne. Jedanput mi je mladić prišao na jednoj od njujorških železničkih stanica na putu prema Nju Džersiju, kasno uveče, i predložio da putujemo zajedno… jer se boji silovanja. Prijateljica Jevrejka iz Nju Jorka me je naučila da u podzemnoj železnici uvek tražim grupu crnih muškaraca ako bi me neko napao – oni su jedini spremni da zaštite i pomognu. I uverila sam se, imala je pravo. Najneprijatnije situacije dobacivanja, napadanja, dosađivanja imala sam više puta upravo na železničkim stanicama, u našem svetu. U Gracu sam, pre mnogo godina, na kraju sela na pult garderobe, i tako prinudila službenika da konačno reaguje i pozove policiju, jer su mi neki pijani lokalci predugo dosađivali; u Lozani sam u železničkoj kafani sela sa barmenom iza pulta da bi me pustili na miru: autoritet tog starijeg čoveka bio je dovoljan. Na mnogim balkanskim putovanjima imala sam sličnih, ali ne više neprijatnih iskustava nego drugde. Stanice su mesta tranzita, nesigurnosti, mobilnosti, svega što u mnogim društvima više priliči muškarcu nego ženi – žena je, dakle, lakši plen na tim mestima. Pre svega zato što muškarac u prolazu nema baš nikakve odgovornosti ni obaveza, a žena je sumnjiva već time što nije tamo gde se očekuje da bude, u kući. Odnos prema ženama, u neočekivano velikom broju društava na planeti, a možda i u svima bez izuzetka, opredeljen je patrijarhatom, i seksom koji se razume kao moć. Na stanicama, mestima identitarne nesigurnosti, često se okupljaju oni koji su inače u nesigurnom stanju u društvu. Mnoga istraživanja su, posebno u Nemačkoj, otkrila da je status stranca, drugoga, doseljenika, gastarbeitera intimno određen ne samo nestabilnom i poremećenom seksualnošću, nego i ozbiljnim slučajevima impotencije. Ona, doduše, prati i nezaposlenost, samo gubljenje posla, i mnoge druge pojave koje društvo, posredno ili neposredno, tumači kao demaskulinizaciju. Odnos između ovakvih problema i nasilja prema ženama i prema ostatku porodice davno su dobro definisani, obrađeni i potvrđeni u mnogim društvima. U nekim akademskim sredinama, posebno kanadskoj, australijskoj i britanskoj, nastala je čitava naučna disciplina, maskulinizam, koja proučava impakt društva na muškost i to pretežno u radničkoj klasi, među doseljenicima i emigrantima: poznati autori iz ove discipline svi ističu da maskulinizma kao ozbiljnog društvenog proučavanja ne bi bilo bez feminizma i studija roda, koji su postavili temelje.

Ponašanje muške mase na kelnskoj železničkoj stanici u novogodišnjoj noći i plansko napadanje svih žena nije dakle posledica nekih drugih kultura, koje se prema ženama ponašaju drugačije – naravno da je odnos drugačiji, ali tamo, u njihovoj svakodnevici – već u tome što su napadači temeljno izbačeni iz svakodnevice i svake normalnosti: nemaju novca da kao „normalni“ nemački poslovni ljudi zabeleže broj prozora koji im se dopada, nemaju prostora, prilike, društvenog okvira u kojima sreću žene, nemaju obrazovanja, nemaju manje-više ništa. Grupi su se pridružili i drugi slični hvatači prilika, evropski i američki, dakle i oni koji se uvek nađu u gomili da nešto dobiju za sebe. Alkohol, beda, muškost u opasnosti, isključenost iz društva, patrijarhalne fantazme, eto recepta za zastrašujuću scenu ponižavanja, uzgredne krađe i ispoljavanje seksualne moći. Jedini mogućni odgovor je prepustiti policiji i sudstvu bavljenje svakim slučajem pojedinačno, uz osiguranu saradnju žrtava. Nikakve velike reči o kulturama, razlikama, multikulturalnosti ne mogu baš ništa razjasniti; mogu samo izazvati još veće probleme. Jer, preko događaja je prevučena zavesa populizma i politizacije.

Naravno da je zahtev da svako hladno radi svoj posao teško izvesti kada zemlja, Nemačka, i cela Evropa ključaju od mržnje, netolerancije, histeričnih odbrambenih gestova, neprihvatanja drugoga, lančanih reakcija smanjivanja ljudskih prava, zapenušenih desnih vlada na vlasti i duboko ukorenjene medijske moralne arbitrarnosti. Nije li onda pravi trenutak da se teške i često nekorisne evropske administracije okrenu boljim, praktičnim i humanim rešenjima? Recimo, osnivanje ženske policije za dežuranje i čuvanje mesta visokog rizika seksualne nadmoći i ponižavanja žena; recimo, više organizovanog obrazovanja i olakšanja života priseljenicima – Nemačka inače u tome prednjači nad drugim evropskim državama; recimo, mnogo bolje i masovnije službe psihičke pomoći izbeglicama a i već doseljenim; recimo, mnogo bolje i pravičnije deljenje dohotka u novim uslovima, u kojima ni proizvodnja, ni zaposlenost, ni mnogo rada uz marljivost i štedljivost ne mogu spasti bede; recimo, planska emancipacija žena iz drugačijih kultura, a ne plitko poštovanje zahteva njihovih nekadašnjih društava; recimo, izdašna državna pomoć mnogobrojnim ženskim organizacijama koje odlično znaju šta ženama treba i kako im to obezbediti; recimo, seminari za evropske administratore i birokrate koje bi njima, a ne obrnuto, davale nevladine organizacije i ljudi koji su se naprosto u nekome trenutku odlučili da pomažu drugome.

Takve mere, u poređenju sa nezamislivo velikim sumama koje idu za provereno i utvrđeno štetne gluposti, ne koštaju mnogo, a za razliku od drugih aktivnosti EZ, dobile bi odmah hiljade raspoloženih i sposobnih dobrovoljaca. I ne na kraju, pridobile bi kohezionu snagu za evropske građane, koji su na ivici strpljenja zbog tako izrazite nesposobnosti zajednice i svake države posebno. Gnev i iznenađenje posle kelnske strahote mogli bi se korisno usmeriti.

Peščanik.net, 17.01.2016.

Srodni linkovi:

Slavoj Žižek – Napadi u Kelnu i karneval opscenosti

Georg Diez – Istina o Kelnu

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

TEMA – FEMINIZAM

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.