Seksualnost kao nasilje

U mnogim izveštajima o masovnim silovanjima u Bosni, iznenađujuće retko se postavljalo pitanje kako su hiljade muškaraca uopšte bile u stanju da siluju žene, komšinice, koleginice koje su poznavali. Zar većina njih ranije nije vodila sasvim „normalan“ život?

Nepostavljanje tog pitanje podrazumeva znanje, rašireno znanje, da je nasilje institucionalni deo normalnog građanskog života u društvima muške dominacije. Samo ona muška seksualnost koju su od malih nogu roditelji, rodbina, crkve, škole, udruženja, omladinski savezi, stranke stopili sa formama nasilja, sposobna je za erekciju pred ženom koju treba silovati. Seksualnost koja je nastala u prijateljskom odnosu među ljudskim telima odbila bi svoju službu kada bi trebalo da funkcioniše kao nešto razarajuće po žene. To je slučaj i sa mnogim hrvatskim, srpskim, bosanskim muškarcima. Prosečni „muškarac-vojnik“, međutim, ne crpi svoju erektivnu sposobnost, kao ni muškarci u muškim grupama, iz individualnog odnosa prema drugom telu, nego iz (razarajuće) moći same grupe; otuda se vojnička silovanja odigravaju uglavnom u grupi, ona nakon silovanja kolektivno pribegava uzdizanju „vođe“: on je taj koji garantuje da će grupa ovladati (institucionalnom) erekcijom u željenom trenutku (u ubilačkom trenutku).

Do stapanja muške seksualnosti sa nasiljem ne dolazi samo u vojsci; tamo se doduše ono najčešće javlja kao totalna, nepovratna spona seksualnosti i nasilja, kao što je to opisao Mika Haritos-Faturos u slučaju obučavanja za mučenja u logorima grčke vojne hunte (1967–1974). U njima dolazi do „spontanog izlivanja semena“ prilikom primenjivanja kaznenih mera i do permanentnog preobraćanja penisa u oružje, čija se primena među muškarcima zatim opterećuje odrednicom „homoseksualno“; ali da li je to uopšte bilo kakva seksualnost.

„Ispitanik G. Biziuras je naveo najmanje tri slučaja“, iznosi Haritos-Faturos, „u kojima su vojnici ESA-e (vojna policija, prim. prev.) zatvorenicima zabili pendreke u anus. Pored toga su neki vojni policajci tukli zatvorenike samo zato što su ih smatrali homoseksualcima. Te postupke je ovako tumačio: „U vojsci je uopšte vladala homoseksualna klima. Za vreme tuširanja vojnik strahuje da se sagne. Kasnije su u EAT-u (specijalnoj jedinici zaduženoj za prisluškivanje, prim. prev.) vojni policajci, kada nisu imali novca, išli sa ’homoseksualnim muškarcima’ ispred kasarne. Nama se prenosio osećaj da smo mi takvi nadljudi da bismo mogli da jebemo i muškarce. ’Niko vam se neće usprotiviti; možete svakog istući i jebati’, govorili su nam. Vojni policajci su pravili šalu od toga, govoreći da nose pendreke kao penise“.¹

Tako su mladići iz stražarskog odreda, u izveštaju Rigoberte Menču,² „opštili“ čak i sa telom kome su odsekli neke udove, kome su već skinuli kožu. Njihova „seksualnost“ je do te mere preokrenuta, da izgleda da je njihov ud mogao da se uzbudi tek nasilnim činovima ili nasilnim fantazijama. „Rad“, „rađanje“, „seksualnost“, svi oni žive u užasnim formama preokretanja u institucionalno formiranim područjima muškog tela.

Onima kojima je više ili manje sistematski oduzeta civilizacijska kočnica pred telesnim napadima na telo drugih ljudi, ne može se reći: ovde smeš (prodirati, ubijati, klati, masakrirati), a ovde moraš biti ljubazan i predusretljiv; muškarac-vojnik može doduše da se „prebaci“, ali onima samo u retkim slučajevima dva fizička tela, odnosno još jedno u koje može da se presvuče uveče ili kada ugleda ženu. On može da nosi „civilizacijski korzet“ do izvesne mere u kasarni ili na poslu, ali kada je dopušteno klanje, to postaje nemoguće.

Onaj ko govori principijelno o mogućnosti rata, u svakom slučaju se miri sa silovanjem; nasilje na ratištu je uvek pri ruci – i kao nasilje koje ubija i kao nasilje koje siluje. Ali koliko je tabuiziran čitav kompleks pokazuje se na tek sada započetom bavljenju ovom stranom ratne i poratne istorije. Brojni slučajevi u kojima su ruski vojnici silovali nemačke žene, kao i njihove posledice (brojna vanbračna deca) došla su nakratko pod lupu, koja se ubrzo ponovo zamutila; isuviše toga je u igri: nemačka vojska iz ratnog vremena³ mogla se predstavljati u javnosti pretežno kao da je „ostala čista“ (uprkos opštepoznatom pripomaganju u transportovanju zatvorenika u logore u okupiranim oblastima, da ne pominjemo civilne žrtve); ko bi sada hteo da ukalja tako čiste ustanove zarad nekoliko možda istinitih reči (o ženama).

Razgraditi nasilje u telu nekog naroda dug je i težak proces. Nemačko „narodno telo“ bilo je ispunjeno nasiljem iniciranim Hitlerovom vladavinom. Nesuočavanje sa nasiljem u Zapadnoj Nemačkoj nakon 1945. kao i odluka Istočne Nemačke da od sada više nije fašistička, ostavilo je to nasilje u telima – netaknutim. Što će reći, ono je predato u ruke očevima i majkama (i tamo gde oni nisu bili institucionalizovani fašisti), koji nisu imali snage da se suoče sa ovom strašnom hipotekom. Uobičajen proces bio je potiskivanje vlastitog nasilja svim sredstvima, drugim rečima, latentno prisutno nasilje u telima je postalo slepo, predato telima dece u institucionalno tek neznatno ublaženoj formi. Određeni društveni karakter se „nasleđuje“ putem neposrednog kontakta i institucionalizovanom predajom; oni mogu da prenose nasilje, mogu da prenesu „slepe mrlje“, okoštavanja, ali i oživljavanja, to može da znači i poštovanje prema ljudskom telu.

U Nemačkoj, kako Istočnoj tako i Zapadnoj, tako su predate mnoge slepe mrlje; one se u svakodnevnom saobraćanju pojavljuju danas kao bezosećajnost. Hladnoća je prvi civilni stepen, stepen zamrzavanja nasilja. Hladnoće ovde (u trećoj generaciji nakon logora, koja ne želi da se oseća „odgovornom“) ima u izobilju.

Remaskulinizacija

Nivo latentnog nasilja nakon 20 godina ženskog pokreta i drugih civilizatorskih pokušaja u nemačkom društvu verovatno je niži nego pre 50 godina; faktično stanje se može samo nagađati. Ono međutim raste što se više neko društvo definiše kao „muškije“.

Amerikanka Suzan Džeford u knjizi „Remaskulinizacija Amerike“⁴ opisala je kako je javna Amerika u 80-im sprovodila antiženske kampanje u pozadini novog pisanja istorije Vijetnamskog rata, „to re-win Vietnam“. Naknadno dobiti rat protiv Vijetnama bila je parola koja se pobednički isticala u Zalivskom ratu, koji se američkoj javnost nudio kao psihički naknadno dobijeni rat protiv Vijetnama. Cena je bila: potiskivanje civilnijeg, „ženskijeg“ ponašanja u javnom životu, na televiziji, u bioskopu, u kancelarijama, na radnim mestima i čak (u manjoj meri) na univerzitetima. Svuda se izlagao borbeni muškarac, naoružan šik odelom, autom, avionom, pištoljima, toki-vokijem na jakni, njemu je podršku davala isto tako šik žena kao njegova asistentkinja, a sve to začinjeno remaskulinizacijom pitanja abortusa.

Nešto slično se dešavalo i u Nemačkoj. Propast DDR-a, a onda i Sovjetskog Saveza, doživljavana je kao naknadno dobijeni Drugi svetski rat, sa istom posledicom maskulinizacije nemačkog javnog prostora: potiskivanje žena sa radnih mesta, ukidanja dečijih obdaništa, javne demontaže stranačkih žena, ismevanje feminizma, da pomenemo samo mali deo, što je i ovde zaoštreno muškom radikalizacijom pitanja abortusa. Osim nekoliko žena, nikoga to nije uzbudilo.

Zbog toga, na primer, učešće nemačke vojske danas nije problem koji se javno rešava (a on se odlučujuće dotiče odnosa između muškaraca i žena, kao i odnosa prema njihovoj deci), već čisto muško-politička stvar pod motom neke navodne nemačke odgovornosti za interese drugih naroda.Sve nas to vraća decenijama unazad (ako ne želimo da se u potpunosti odreknemo teoretske mogućnosti istorijskog progresa određenih naroda na nekoliko kratkih idealnih trenutaka).

Ono što žene rode, bez odlaganja će se u društvu muške dominacije smatrati za sirov materijal za izgradnju muškog sveta. Ko pita žene za njihovo mišljenje o tome da li će materijal koji su „izrodile“ tamo biti „primereno“ i „razumno“ upotrebljavan i unapređivan? Niko, što će reći nijedan muškarac;⁵ zakonodavne vlasti nisu nimalo ganute ženskim zahtevima /prigovorima/ gledištima, ona se odlažu po strani kao neprijateljsko, uznemiravajuće, i relevantno brbljanje, dosadno kao mušice.

Demaskulinizacija

Institucije su svuda; vojska je samo jedna od njih, iako još uvek potajno relevantna. Ovde bi mogla da pomogne samo postepena i istinska feminizacija društva ili, ako ta reč nekima uliva strah, „smanjenje muške dominacije“. Koreni muškog nasilja neće nestati (neće moći da nestanu) bez neograničene, zakonski i psihički sprovođene, istinski prihvaćene jednakosti žena na svim društvenim nivoima, na poslu i u kući.

Telo malog deteta je, pre svega, telo koje ne ubija. Uvek se previđa da i dečaci najpre moraju da budu silovani od strane društvenog muškog nasilja, sve dok ne počnu da funkcionišu i sami kao muškarci koji siluju. Njima su potrebne snažne žene za zaštitu od napada muških instanci i institucija. Pojedinačne žene ne mogu same da stvore ženske institucije sa zakonodavnom moći. Niko se ne usuđuje čak ni da izgovori takve zahteve, u toj meri se oni čine kao „utopijski“: zahtevi da ženska pitanja, kao što je pitanje abortusa, u celosti spadaju u nadležnost žena, zahtevi za ženskim parlamentom koji biraju samo žene. Da li će se ovaj (u odborima, na primer) služiti i muškim radom, bilo bi ostavljeno ženama na volju. Nobelova nagrada za mir dodeljena Rigoberti Manču je dobra, ali nije dovoljna. Razumne žene koje uistinu imaju moć odlučivanja, ne povlače rodne granice tako rasistički kao što to čine muške instance, naročito sudovi.

Do ukidanja struktura muških saveza ne može doći u muškim klubovima niti savezima. Do njega se dolazi samo sa ženama i uz pomoć žena, kao i putem vezivanja muškaraca za decu. Muškarci se moraju, kao glave njihovih samo na papirima postojećih „porodica“, sami spustiti na nivo materijala u procesu, tamo gde su svi materija – materijal promene a ne rata. Proizvodnja nivoa jednakosti.

„U prethodnih 50 godina izuzetno je porasla svesto vrednosti i značaju roditeljske kuće. (Ne bi se ništa promenilo i da se ta svest najpre rodila iz razumevanja posledica koje ima loša roditeljska kuća.) Znamo ponešto o razlozima zbog kojih se ovaj dugotrajni i mučni zadatak isplati, roditeljski zadatak da se prate deca tokom teškoća odrastanja; i mi, zapravo,verujemo da ispunjenje ovog zadatka pruža jedinu realnu osnovu za društvo, jedinu radionicu za demokratske tendencije u društvenom sistemu neke zemlje“.⁶

Možda je ipak isuviše zahtevati od roditeljskog zalaganja da bude potpuno samoodgovorno za razumni društveni razvoj: „jedina radionica“ (only factory), kaže britanski psiholog Vinikot. Ali bez nje sasvim izvesno neće biti ništa od „demokratizacije“, što će reći muške deinstitucionalizacije; toliko je „sigurno“.

Žena rađa dete, a tako će biti i u daljoj budućnosti, bez obzira na različite laboratorijske eksperimente; muškarac može pri tom da pomogne, može da smeta, može da se takmiči kao do sada itd. Jedna razlika zauvek ostaje – čak i kada je emocionalno uključen, kada pomaže koliko je to moguće, trudnoća i porođajni bolovi mu ostaju zauvek strani, oni nisu deo njegovog telesnog iskustva. „U-život-utisnuti“ neko novo biće ostaje nepristupačno njegovom iskustvu, on ne doživljava psihičku i fizičku metamorfozu kroz koju prolazi žensko telo pri rađanju, to „čudo rađanja“ jeste, trezveno posmatrano, za njega uistinu jedinstveno. Ta metoda samoumnožavanja sa najvišom ulogom vlastite telesnosti jeste ženska stvar, koju muškarac sebi ne može niti da predstavi niti da „postigne“. Ali u telima dece koja se neprestano preobražavaju data je barem mogućnost da se udalje od principa nadmašivanja ženskog putem oslobađanja („rađanje“) užasnih (destruktivnih) energija: od omiljene igre boraca protiv „pogrešnih puteva“ rađanja, rađanja od strane žene.⁷

Danas se muško telo uglavnom više ne driluje povojnim standardima, ono je nakon Drugog svetskog rata demilitarizovano. Za muškim telom država više ne poseže na direktno muskularan način, već zaobilaznim putem: sport, rad, disciplinovanje, opšta kontrola napuštanja normi, odeća, frizura, dizajn, potom porodični poredak kao i poredak javnog života: telo takođe dobija formu i namestu gde sve, bez mnogo odstupanja od normi, funkcioniše po utabanim stazama. U robi se najbolje uočava forma koju treba očuvati: lepota, glatkoća, površna samozaljubljenost robe daje telesni uzor. Izgled robe/dizajn je stupio na mesto vojnog drila.

Omladina stilizuje svoja tela prema outfitu stereomašina, motora, prema Benetonu, Levisu, Najku, Riboku, i šta se već emitujena „ekranu“. Bejzbol kapica na svaku lobanju, now! Politika robe je politika tela. Istok se predao Zapadu jer su Istočnjaci želeli da imaju telo Zapadnjaka, telo koje su videli na televiziji, u zapadnoj robi. A za njega je potrebna vreća para. Do sada se balansiralo tako što je rintanje obezbeđivalo upravo onoliko koliko iznosi telo koje želimo: u prodavnici možemo da kupimo komad onoga što želimo da budemo. Čini se da to dobro funkioniše, sve dok plate ne padnu ispod određenog nivoa. Kad do toga dođe, izbiće neke druge vrste nasilja i tome se ne treba čuditi.

Odelo ne čini ljude, nije ih činilo ni 1994; u najboljem slučaju ono samo pravi (videlo se i u „staroj Jugoslaviji“) lepšu sliku.

Deo eseja: „Muška rađanja: muško telo kao institucionalno telo“ (1995), koji će se u celosti pojaviti u zbirci prevoda K. Tevelajtovih članaka „Logical, Radical, Criminal“ po zajedničkom izboru Klausa Tevelajta i Dejana Aničića (Karpos, 2009). www.karposbooks.com

Prevod s nemačkog: Dejan Aničić

Peščanik.net, 23.04.2009.

1. Mika Haritos-Fatouros, „DieAusbildung des Folterers. Trainingsprogramme der Obristendiktatur inGriechenland“, u: Folter. Zur Analyseeines Herrschafsmittels. Hrsg. von Jan Philipp Reemtsma, Hamburg 1991, str.81.
2. Dobitnica Nobelove nagrade za mir 1992,poreklom iz Gvatemale; prim. prev.
3. Misli se na Wehrmacht, prim. prev.
4. Susan Jeffords, The Remasculization of America. Gender and the Vietnam War,Bloomington 1989.
5. Igra reči: kein Mensch – niko, odnosno nijedan čovek.
6. D. W. Winnicott, Home Is Where We Start From. Essaysby a Phychoanalyst, 1986, str. 124.
7. Ovde se referira na prvi deo eseja u komiznosi tvrdnje „od Platona do Himlera“ da je pogrešan put rođenje od majke, odnosno na gledište da muškarci neduguju ništa ženi, pa ni rađanje, da su „samostvoreni“; prim. prev.