Bog je iza nekih od naših najvećih umetničkih dela
I tako se zvezdani kasting u seriji Doktor Hu nastavlja vešću da će se profesor Ričard Dokins, biolog i autor bestselera Zabluda o Bogu, pojaviti u tekućoj sezoni igrajući sebe. Na sajtu Outpost Gallifrey, zvaničnom sajtu serije Doktor Hu, pročitao sam da su Rasel T. Dejvis, izvršni producent serije, i cela ekipa oduševljeni što su videli Dokinsa. “Ljudi su padali ničice pred njim”, kaže Dejvis. “Kajli Minog je bila na setu, ali ljudi su Dokinsa gledali kao Boga”.
Veliko je priznanje našem dobu što jedan naučnik može da bude dočekan sa više ulagivanja nego pop-princeza. Ali, ne mogu da ne zapazim ironiju prizora koji je napravio prijem Dokinsa. Padali ničice? Gledali kao Boga? Sve to na neki čudan način podseća na trijumfalni Isusov ulazak u Jerusalim u danima pre stradanja; to čudno odzvanja u slučaju naučnika koji se izjasnio kao pobornik sekularizma u svetu u kojem je, kako tvrdi, stisak zabluda vere sve smrtonosniji.
Hrišćanstvo je mit. Ali, to je mit koji nam je pomogao – i pomaže nam i dalje – da postavljamo moralna i filozofska pitanja. Naše doba je doba u kojem se manjak verovanja, bar u sekularnoj Evropi, veoma ceni. Ranije je posedovanje jednog svenatkriljujućeg uverenja bilo središte života, rukovodilo je našim izborima. Ali, sada svi treba da putujemo s minimumom prtljaga, da budemo fleksibilni, tako da možemo da menjamo poslove, partnere ili političke stavove u trenutku. No, to neprekidno stanje agnosticizma, taj manjak obavezanosti, mora bez sumnje delovati korozivno. Oni koji su u stanju da lociraju i da na pametan način istraže sistem uverenja, bilo da je religijski ili politički, sigurno daju značajan doprinos našem dobu. Možda ne delimo njihova uverenja, ali bi trebalo da brinemo o njima.
Kao dete, nekoliko godina sam bio strastveno zainteresovan za crkvu. Nisam siguran da sam se ikad povezao sa duhovnim aspektom Boga. Išao sam u Metodističku crkvu, gde je bila jasnije izražena naša pragmatična nego metafizička strana, ali sam voleo biblijske priče više od bilo koje druge dečje literature. Velike, suštinske drame oca i sina, majke i deteta, brata i brata, odvijale su se na tim stranicama i zaokupljale moju maštu. Voleo sam ponekad tajnovitu lepotu Biblije kralja Džejmsa,[1] i voleo sam da pevam divne marševske, protosocijalističke himne Metodističke crkve.
U tinejdžerskim godinama zablude su nestale, i povukao sam se u svoju sobu sa gomilom ploča i u društvu Džona Pila.[2] Ali, siguran sam da su crkveni narativ, obred i muzika bili suštinski deo mog obrazovanja kao pisca. I nisam jedini. Pokojna Sara Kejn je obznanila da je njeno mladalačko hrišćanstvo najviše uticalo na to kako je pisala drame. Čudno je pomisliti da njeni Razneseni ili moj Shopping and Fucking ne bi bili napisani bez hrišćanske crkve. Ali, to je istina. Postoji nešto u njenoj jasnoj ikonografiji i intenzivnom jeziku što povezuje mladalačko hrišćansko iskustvo sa ulogom pisca. I ogorčen sam zbog mogućnosti da agresivni sekularizam uskrati budućim generacijama takvo nadahnuće.
Biblija bi – kao književno delo, ako ništa drugo – morala da bude suštinski deo iskustva svakog deteta. Deca bi morala i da izučavaju veliku hrišćansku umetnost iz prošlosti. Često imamo revizionističko gledište o ovom velikom nasleđu u vidu slika, muzike i književnosti. Naravno da ne možemo poreći lepotu i odjek Sikstinske kapele, Hendlovog Mesije, Miltonovog Izgubljenog raja ili Jorkovih misterija. Ali, volimo da govorimo sebi da su njihovi autori prikriveni humanisti, koji su želeli da se bave umetnošću i nisu imali drugog izbora nego da to rade u okrilju crkve koja je imala svu moć i novac.
Ta ideja da su svi umetnici u suštini humanisti jeste utešni mit agnostičkog doba. Nema mnogo dokaza u prilog tome. To je, ako hoćete, agnostikova zabluda – zato što je tačno upravo suprotno. Najveći umetnici, od Matijasa Grinevalda u XV veku do Bendžamina Britna u XX, nosili su u sebi istinsku hrišćansku veru: složenu, preispitujuću, ponekad teskobnu, kao što bi svaka inteligentna vera morala biti, ali veoma pravu veru u svakom slučaju.
Crkva i dalje igra veoma blagotvornu ulogu u umetničkoj ekologiji Britanije. Ona održava i obnavlja baštinu crkvene arhitekture – značajnu kolekciju prelepih zgrada, kakva god da su vam uverenja. A crkve širom zemlje nude, kao što će posvedočiti svaki aktivni muzičar, fantastičan program recitala i koncerata na kojima se izvode i sekularna i religijska dela, često besplatno ili sa veoma niskom cenom ulaznice. U oblastima u kojima nema mnogo živih izvođenja klasične muzike, takve događaje gotovo u potpunosti obezbeđuje crkva. Upućenije crkve i dalje naručuju umetnička dela, od slika do skulptura i muzike.
Naravno, moramo se čuvati agresivnog i restriktivnog fundamentalizma koji je zatrovao veliki deo Amerike. U SAD su evanđelisti i fundamentalisti prepunili školske nastavne planove i izmenili, ako nisu i propisali, agende umetničkih organizacija, i na taj način osiromašili naciju u kulturnom smislu. Ali, mi nismo Amerika. Naša hrišćanska tradicija je bitno drugačija. Trebalo bi da slavimo hrišćansko nasleđe u zapadnjačkoj umetnosti i u zapadnjačkom društvu – i da sprečimo Dokinsovu armiju da nam uskrati mogućnost da nalazimo nadahnuće u veri kako bismo stvarili umetnost budućnosti.
Mark Rejvenhil je pripadnik nove i veoma cenjene generacije britanskih dramskih pisaca. Dve njegove drame, Polaroidi i Shopping and fucking, izvođene su i kod nas.
Mark Ravenhill, The Guardian, 14.04.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 27.04.2008.