Serdareva Srbija I
Onaj serdar, onaj desničar i nacionalista, da mu ime više ne pominjem, koji još nije priveden na informativni razgovor (a ka’ će, ne znamo) oglasio se podugačkim intervjuom u Vučelinom levičarskom Pečatu.
Po hiljaditi put nas je obavestio da namerava da „izgradi snažnu državu“. Moram priznati: ganula me serdareva graditeljska upornost. Gotovo da sam se postideo. Dosta sam, pomislih, ubacivao klipove u točkove njegove kontrarevolucije. Red je da pomognem čoveku. Koliko mogu. Krhko je znanje.
Odavno pomišljam da bi država Srbija bila efikasnija i bliža našem mentalitetu kad bi se napravile neke modifikacije političkog sistema. Ovakva kakva je, ne zadovoljava visoke standarde neposredne demokratije. Ta, zaboga, Srba ima deset miliona duša, a samo nekoliko desetina hiljada sedi po ministarstvima i drugim institucijama. Tu se moć začas otuđi. Otuđenost, pak, centara moći vodi direktno u vladavinu tuđinaca. U gubitak nacionalnog identiteta i mnoštvo drugih zala. Jedino rešenje za takvo pogubno stanje – sad sledi moj predlog državnom dunđeru – jeste uvođenje neposredne demokratije u kojoj će o svim državnim poslovima i planovima odlučivati glas čitavog naroda. Sa postojećim ustanovama to nije izvodivo. Zato se hitno mora pristupiti reorganizaciji.
Ministarstvo unutrašnjih poslova valja odmah preseliti na stadion Crvene zvezde, gde će sve vrste huligana biti pod budnim okom popečitelja i u blizini lisica i pendreka interventnih brigada. U dane kada nema utakmica, na šalterima za prodaju karata, izdavaće se nove lične karte, pasoši i saobraćajne dozvole. Ne znam kako i Serdaru nije palo na pamet da je država najefikasnija kada su i policajci i kriminalci na istom mestu. Novac ušteđen na troškovima patroliranja, benzina, itd., preusmeravaće se na račune patriotskih NVO.
Budući da je Marakana velika, naći će se tu mesto i za Ministarstvo pravde. Nekako ta dva popečiteljstva – ministarstva sile, toliko draga državoneimaru – idu zajedno. Suđenja se – u novoizgrađenoj državi – imaju održavati javno; pred stotinak hiljada ljudi. Što će, uveren sam, rešiti problem sudijske podmitljivosti i te juridičke srebroljupce pretvoriti u sluge naroda. „Koliko da odrapimo ovom osumnjičenom?“ Čuje se preko stadionskog razglasa. „Tri godine?“ „Ua, sudija!“ „Sudija, vidi ti se p….“ Grmi pravdoljubivi puk. „Mnogo je to!“ „Pa koliko?“ „Tri meseca uslovno.“ I stvar gotova. Pravda trijumfovala. Predmeti se ne vuku godinama. Ideal pravne države konačno ostvaren.
Razumljivo, dunđeru najdraža institucija sistema, BIA, jedina je na koju se princip javnosti ne može primeniti. Štaviše, da bi efikasno zaštitila državu od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja, ta služba mora biti još tajnija. Toliko tajna da – osim Državotvorca i njegovih čibukčija – niko, pa ni zaposleni neće znati ni gde se nalazi, ni šta radi.
A šta će raditi – o tome u sutrašnjem nastavku.
Danas, 06.10.2009.
Serdareva Srbija II
Elem, da nastavimo radove na izgradnji Serdarove države. BIA će, rekosmo, biti pod direktnom kontrolom nadzornog organa sastavljenog od Serdara i nekolicine njegovih najodanijih čibukčija. Osim redovnih zadataka, bezbednosnoj agenciji treba da pripadne i resor informisanja i štampe kojom se, ruku na srce, i do sada nedremano bavila.
U novoizgrađenoj državi, umalo da kažem u novogradnji, ta stvar treba da bude legitimizovana i legalizovana. Pa neka se onda izdajnici usude da pišu i objavljuju antisrpske koještarije.
Ministarstvo inostranih poslova se – saglasno potrebama neposredne demokratije – izmešta na stadion FK Partizan. Kolegijum MIP-a, koji osim popečitelja inostranih dela, njegove ekselencije Đorđa Vukadinovića i specijalnog Serdarovog izaslanika Dragana Šormaza, sačinjava i nekih osmadeset hiljada prekaljenih navijača, tri puta sedmično održava plenarne sednice na kojoj se utvrđuje spoljnopolitička strategija. Evo kako to izgleda: Ministar Vukadinović, pozdravljen burnim aplauzom navijača, sa mikrofonom u ruci izlazi na centar, pozdravlja kolegijum i postavlja pitanje „Braćo Srbi, hoćemo li u NATO?“ „Nipošto! Uaaa NATO! Oni su nas bombardovali. Dole NATO!“ Zapisničar zapisuje: „Nikada nećemo ući u NATO.“ Popečitelj Vukadinović od sreće se udara šapicama po grudima i prelazi na sledeću tačku dnevnog reda – na bilateralnu saradnju. Pušta se himna Engleske; stadionom se prolamaju zvižduci. Zapisničar precrtava Englesku. Potom na red dolaze himne Francuske, Belgije, Holandije, Mađarske, Švedske, Norveške, Danske, Portugalije, sve od reda ispraćene gromoglasnim zvižducima. „Vox populi je presudio“, glagolji popečitelj u mikrofon, „da sa ovim mrskim i neprijateljskim zemljama naša otadžbina – osim čisto protokolarnih – nema nikakvih drugih veza. Podanici ovih država, koji eventualnim dolaskom na svetu srpsku zemlju provociraju patriotska osećanja, podležu nekažnjenom umlaćivanju u znak odmazde za zločinačko bombardovanje i otimanje Kosova.“
Onda na red dolaze himne Irana, Severne Koreje, Kube, Libije, Iraka i Ruske Federacije. Stadionom odjekuju ovacije. Sledi kulminacija. Ruski ambasador uzima reč. „Ovim veličanstvenim skupom potvrđeno je vekovno prijateljstvo između dva bratska, slovenska naroda (tu i ambasador i popečitelj briznu u plač), samo, tavarišči“, jeca ambasador, „još ima onih koji ubacuju klipove u točkove naše bilateralne revolucije; u Beogradu ima još nekoliko ulica koje se ne nose imena krasnaarmejskih maršala, palkovnika i praporščika.“
Van sebe od besa, do crvenila postiđen pred vekovnim prijateljem, popečitelj Vukadinović mobilnim telefonom poziva vođu uličara i sikće: „Pa šta ti, majmune, uopšte radiš. I gde si? U Šekspirovoj! Sram te bilo. I ti si mi neki patriota, skidaj tu tablu i – dok se po hitnom postupku ne napravi nova – piši flomasterom – ulica maršala Konjeva…“
Kako dalje teče proces izgradnje jake Serdarove države i šta se tokom tog procesa zbiva, zainteresovani se mogu obavestiti u sutrašnjem nastavku.
Danas, 07.10.2009.
Peščanik.net, 07.10.2009.