Sezona lova na Medvede…

 
Niko nije tako otvoreno i nemilosrdno ponižavao predsednika Ruske Federacije kao što je to činio i još uvek čini Vladimir Putin. Sezona lova na Medvedeva otvorena je pre otpilike godinu i po dana i pravo je čudo da predsednik još uvek nalazi snage da sačuva prisustvo duha.

Evo samo delimičnog spiska mera koje je Putin preduzimao s ciljem da razori i zgazi reputaciju Medvedeva:

1. Na svom prvom samitu „velike osmorice“ na ostrvu Hokaido, Medvedev je potpisao dekleraciju po kojoj „G8 ne priznaje vladu Republike Zimbabve, jer njena aktivnost ne odražava volju naroda“. Tom afričkom zemljom već desetinama godina neprikosnoveno vlada gnusni diktator Robert Mugabe. On jeste bivši sovjetski klijent, ali je to stvar već daleke prošlosti i danas više nema nikakvih posebnih razloga da čuvamo svoje interese u Zimbabveu. Medvedev se vratio u Moskvu i samo nakon tri dana od njegovog dolaska, naš predstavnik u Savetu bezbednosti UN stavlja veto na odluku u vezi s deklaracijom koju je naš predsednik potpisao u Japanu. Čitav svet je u nedoumici, a od strane predsednika Ruske Federacije nema nikakvih objašnjenja.

2. Rat u Gruziji. Mada je Medvedev vrhovni komandant oružanih snaga, Putin je taj koji napušta olimpijadu, hitno doleće iz Pekinga u Moskvu i odgurnuvši predsednika u stranu, sam rukovodi borbenim dejstvima. Tako je svima nedvosmisleno pokazao ko je ustvari komandant parade.

3. Nakon završenih ratnih dejstava u Gruziji, u radu na donošenju posleratnog sporazuma „Medvedev – Sarkozi“, aktivno učestvuje i Putin, ali je uloga glavnog pregovarača Medvedeva mnogo upadljivija i značajnija. Pošto su najvažnije pozicije iz sporazuma ostale neispunjene, jasno je na čiju se reputaciju to odražava.

4. Kada je izbio novogodišnji gasni rat s Ukrajinom (januar 2009), Medvedev je povodom toga predložio hitno sazivanje evropskog samita, a da bi se utvrdio dnevni red, u Moskvu je doputovao premijer Češke, u to vreme predsednik Evropskog parlamenta. Međutim Putin sabotira apel našeg predsednika, a samit je jednostavno zaboravljen.

5. Savet bezbednosti Ruske Federacije je po Ustavu najvažnija institucija u Rusiji. Dok je Putin bio predsednik, retko se događalo da Savet bezbednosti RF ne zaseda barem jednom nedeljno. Savetom bezbednosti rukovodi, a naravno i predsedava, uvek predsednik. Ali, ne želeći da sedi na stolici broj dva, Putin prosto prestaje da dolazi na sednice, a Savet se sve ređe sastaje. Tako je ovaj najvažniji organ upravljanja državom prinet na žrtvu realiteta novog režima.

6. Sve je očiglednija neefikasnost državnih korporacija koje je osnovao V. Putin. Razgovori o tome vode se sve češće, jer njihovo postojanje bukvalno svakim danom sve jače zateže omču oko vrata domaćoj ekonomiji. Predsednik je, tankim i nežnim glasom, zamolio vladu da mu dostavi izveštaj o dosadašnjem radu korporacija i predloge o tome šta s njima dalje činiti. I naravno, tek da se vidi „ko kosi, a ko vodu nosi“, ne samo da niko ništa nije dostavio, već se ubrzo zatim osniva još jedna, nova državna korporacija.

7. Pošto je izguran s televizije u blogosferu, Medvev je sa nesigurne teritorije interneta započeo svoj krstaški rat za treću modernizaciju. Sazdao je i Savet za modernizaciju, gde sazvani ministri redovno prisustvuju. Oni tupo i poslušno klimaju glavama, ali to ništa ne znači, jer njihovi su pogledi usmereni na drugu stranu. I šta vide? Vide da u svom četvoročasovnom televizijskom razgovoru s narodom, Putin nijednom nije izgovorio reč „modernizacija“. I sve postaje jasno.

Ni jedan od ovih postupaka Putina nema u sebi ni miligram državničke celishodnosti, pa nam sve to izgleda kao plod njegovog kaprica. Kada je Putin, ne tako daleke 1996, onako unersrećen i bez igde ičega iz Peterburga stigao u Moskvu da okuša sreću, nastupio je kao Molčalin^[1] visoke kategorije. Bio je vatreni obožavalac humora Pal Paliča Borodina^[2] , najmiliji sagovornik mu je bio onaj užasni Berezovski^[3] , a kravate su mu bile u tonu s maramama koje je oko vrata vezivala ćerka Jeljcina. Ali, deset godina provedenih na vlasti, kao da su mu promenile karakter. Danas, razdražen i ozlojeđen, spreman je da rastrgne na komade tog Medve…, tog docenta prava, koji je se drznuo da sebi dozvoli nedozvoljivo – da uobrazi da je postao sveopšti miljenik naroda.

Ovde je umesno primetiti da je Medvedev unapred znao na šta pristaje i koliko ga to može koštati, pa premo tome nema ni reči o nekakvom sažaljevanju predsednika. Ovde je reč o tome u šta nam se tokom ovih godina pretvorio Ustav, a i tome u šta će se tek pretvoriti.

Danas, kada je i poslednje zrno predizborne prašine palo s takozvanog plana Putina, mnogo toga je postalo sasvim jasno. Od trenutka kada je sebi postavio cilj neizostavnog povratka u Kremlj, i to u roku ne dužem od četiri godine, Putin je veoma brižljivo počeo da gradi zaobilazni put koji će ga dovesti do tog cilja. Ova obilaznica treba da prođe mimo Ustava i da mu posluži u intervalu između dva „putina“ od po (za sada) dva mandata, a kada se nakon četiri godine mirno i lagano ponovo ulije u pređašnju glavnu magistralu, pošto ona više nikom neće biti potrebna, sama od sebe će nestati kao da je nikada nije ni bilo.

Koliko god da je Putin, u skladu sa svojom profesijom, čovek po čijem se ponašanju teško mogu uočiti nedoumice ili nekakva neodlučnost, kada je došlo vreme izbora privremenog naslednika, kolebanje je bilo očigledno. Uspeh čitave operacije je u velikoj meri zavisio od toga čijoj će glavi poveriti da neko vreme ponese njegovu krunu. Teško da mu je u gomili njemu bliskih padao pogled na nekoga koji bi imao takve predsedničke vrline kao što su odlučnost, pronicljivost, snaga volje i talenat za organizaciju. Sasvim obrnuto. Putin je, kao dobar učenik KGB-a, u svojoj okolini potražio osobu koja bi trebala u sebi da sadži zbir svih onih nedostataka i mana koje će mu garantovati bespogovornu poslušnost i lako upravljanje pod svim vremenskim uslovima.

I konačan izbor je pao na Dmitrija Anatoljeviča Medvedeva. Izabran je inteligentan i školovan čovek, bez ozbiljnog životnog iskustva, bez tima koji bi ga podržavao i bez pokrovitelja iz bilo koje od mnogih službi bezbednosti. I pored činova koje je tokom svoje kratke i blistave karijere zaradio, on je po svom karakteru bio i ostao samo posilni. Svo njegovo službovanje u Kremlju svodilo se na obsluživanje lično Putina.^[4] Zadatak mu je bio da baršunastim tračicama svojih diploma čisti i glanca ideje svoga šefa sve dok ne dobiju odgovarajući legitimni sjaj i da se zatim sitnim koracima udalji, kako bi se uverio da li dovoljno blistaju.

Ali Putin ne bi bio Putin kada bi se prepuštao takvim, čisto ljudskim slabostima kao što je zahvalnost. Čuvena izjava na jednoj od sednica Dume da „parlament nije mesto za raspravu“, nije se slučajno omakla spikeru Grizlovu. Nije on nju izgovorio iz glupe brljivosti ili u nervoznom žaru diskusije. On je prosto izvršavao pred njega postavljen zadatak, a to je: pretvoriti parlament u eho Putina. Putin je učinio da partija Jedinsteva Rusija monopolizuje Dumu, a zatim se, menjajući statut partije, pobrinuo da učvrsti svoj položaj u ovom pomalo čudnom, sado-mazohističkom odnosu konja i jahača. Naravno, konj je dužan da sam sebi kupi i sedlo, i uzde, i korbač.

To ne znači da Putin nema dovoljno novca za opremu kojom bi opremio Jedinstvenu Rusiju. Kada ovo govorim, nemam u vidu njegov lični imetak o kome kruže legende. Ono što želim da kažem je da po zakonu, novcem Rusije u prvom redu raspolaže Državna duma, a tek potom Vlada, te je Putin, svodeći glas Dume na isključivo odobravajuće rzanje, praktično postao gazda nad celokupnim državnim budžetom. Ali ni to nije sve. I netransparentni Gasprom, i netransparenta državna VTB banka, i netransparente državne korporacije koje raspolažu ogromnim količinama novca, svi oni,  preko ovlašćenih poverenika, i to svaki pojedinačno, polažu račune Putinu. A on ne polaže račune nikome. Pod njegovom rukom je toliki novac da on može za jedan minut da uzdigne ili uništi bilo koju političku strukturu u Rusiji.

Novac i Duma su za Putina postali veoma pouzdana zaštita od iznenadnog uručenja ostavke. Ostao je još samo jedan problem, najteži: obezbediti svoju ličnu sigurnost. Tokom osam godina svoje vladavine na mestu predsednika, u više navrata se uspešno ogrešio o najviši zakon zemlje. Osnovao je sedam federalnih okruga i tamo sam postavio gubernatore. Ničeg ni sličnog tome u Ustavu nije bilo, no sve je prošlo. Ukinuo je razne izbore, zabranio referendum i zaustavio reforme gradskih uprava, što mu je sve, videlo se, pričinjavalo veliko zadovoljstvo. I sve je to urađeno bez prekrajanja osnovnih odredbi Ustava. Trebalo je još samo preokrenuti osnovu osnove ruskog zakonodavstva, i lišiti novog predsednika njegovih glavnih ovlašćenja, a to su spoljna politika i kontrola nad institucijama vlasti koje brinu o bezbednosti. Čak je i Federalnu službu ličnog obezbeđenja koja se inače potčinjava isključivo predsedniku zemlje, trebalo lagano prebaciti na sebe. Čitav posao je trebalo obaviti tako da se ne dira tekst Ustava, jer će mu, uskoro, baš takav biti potreban. Četiri godine će brzo proleteti, a onda će se taj isti Ustav s naličja ponovo izvrnuti na lice i tako mu omogućiti da, kada izroni iz premijerske nusprostorije, ponovo zasija u punom sjaju ničim ograničene vlasti.

Ali negde se nešto među njima nije složilo. Ili je Medvedev zaboravio šta je obećao, ili se Putin seća nečega što mu ovaj drugi nikada nije ni govorio, no ubrzo se primetilo da među njima nešto nije uredu. Naravno da su oni sve oko sebe uveravali kako između njih vlada savršen sklad, ali su se izjave te vrste čule sve ređe, bile sve nategnutije i zvučale sve manje istinito. Famozni tandem je prvi put ozbiljno zaškripao prilikom sastanka „velike osmorice“ na ostrvu Hokaido. Izgleda da je na ovom, njemu prvom samitu, mlađi partner u nečemu jako pogrešio. Možda je nekom rekao nešto što ne treba, ili se osmehnuo nekome od prisutnih kome nije trebalo, ili je prilikom fotografisanja za grupni portret stao na pogrešno mesto, no šta god da je, neumoljivo brzo ga je stigla surova kazna. Jer kome je danas nužan taj već ostareli afrički firer, pa da ga Rusija štiti stavljanjem veta na odluku Saveta bezbednosti UN? Naravno nikome. Nalog predstavniku Rusije u UN, zapravo je bio politički signal za buduću domaću upotrebu, kojim se pokazalo državnom aparatu u zemlji da predsednik Ruske Federacije u stvari nije niko i ništa.

Posle samita u Japanu, tandem se očigledno raspadao dalje, diarsi su nastavili da se voze svaki na svom točku. Putin na velikom i čvrstom, a Medvedev na malom i labavom. I kada bi kojim slušajem mogli da se raziđu, bilo bi to veliko olakšanje za obojicu. No njihovi će se putevi razići tek posle izbora 2012. I to zauvek. A onaj koji na ovim izborima izgubi, prosto će nestati i njegovo će ime biti izbrisano iz istorije, kao što je izbrisano ime tamo nekog Borisa Vladimiroviča Štjurmera, koji je, uzgred rečeno, takođe u svoje vreme bio premijer Rusije.

Daleka budućnost je jasna obojici, a bliska nijednom. Čitav svet otvoreno ismeva našeg predsednika i našu predsedničku republiku. Nedavno je časopis Forbs objavio listu najuticajnih ljudi na planeti. Putina su stavili na treće mesto, a Medvedeva na četrdeset treće. Ali nije to glavna pakost. Na četrdeset drugo mesto ove liste, dakle za samo jedno mesto više, ali ipak više, smešten je Putinov poverljivi činovnik za posebno delikatne zadatke – gospodin I. I. Sečin. To je stvarno veliko poniženje, ali ne i jedino koje je pretrpeo Prvi čovek Ruske Federacije.

Postalo je jasno da je namera o mirnom predizbornom sastanku dvojice saboraca „jedne krvi“ koji će biti propraćen bratskom zdravicom pod Spaskom kulom na Crvenom trgu, a koji je planiran za 2012, prosto samo Putinov blagougodni i besmisleni san. Žestoke borbe će nas uzdrmati tokom predstojećeg perioda uoči jubilarne 2012. godine. Ranije ili kasnije, borci će morati da izađu pred kulise, a tada će nam se plamen sa Ševardinskog šanca^[5] činiti kao vatrica u magli. No, bez obzira na strahovitu moć koju poseduje nacionalni lider, na ogroman novac kojim raspolaže i vilične mišiće koje stalno steže i otpušta, čime verovatno hoće da kaže da treba da ga se plašimo, D. A. Medvedev je jedini čovek na svetu koji može da uzme list čistog papira i da na njemu hemijskom olovkom napiše – „Ostavka Putinu“. Istog momenta to parče hartije dobija snagu zakona i njegova se odredba mora neodložno izvršiti.

U ovoj borbi velikana otadžbinskih razmera, nama je predodređena uloga posmatrača sa galerije, što priznaćete, možda i nije loše. No tužna je činjenica da mi tu nemamo za koga da navijamo, jer ko god da izađe kao pobednik iz ovog sukoba, mi smo ti kojima na kraju ostaju unakaženi Ustav, mutav parlament, evnusi na čelu ministarstava i dvanaest turobnih i mračnih godina.

 
Vladimir Nadein, Ежедневный Журнал, 21.01.2010.

Prevod sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 02.02.2010.