Star Wars: The Force Awakens

Star Wars: The Force Awakens

Prvo što se može reći posle gledanja Zvezdanih ratova br. 7 (Sila se budi), posle desetogodišnje pauze, jeste – podgrejano! Ali podgrejano kao sarma – sledeći put je uvek bolja: naročito je bila dobra u noći pre referenduma u Ljubljani, jer, kao i svaka dobra bajka, prvo poništava sve što smo sanjali dok nam je bajka bila potrebna, a zatim nam uz humor i malo ironije vraća deo, koliko da kontrolišemo bajkovite snove. Publika je bila pretežno mlada, sa šačicom starih ludaka, mirisom kokica, i savezničkim osećanjem da svi zajedno uživamo u istom delu kulturnog svemira, u galaksiji daleko, daleko…

Zvezdane ratove sam otkrila kao literaturu: prvo je roman izlazio u nastavcima u beogradskoj Politici, zatim je izašao 1978. u ediciji omladinskih romana Plava ptica, koja je započela još između dva rata. Roman je izašao zajedno sa filmom, koji se pojavio u Jugoslaviji sa uobičajenim kašnjenjem, oko godinu dana posle premijere 1977. Roman, koji je Džordž Lukas zapravo napravio od scenarija za film, bio je sastavljen po modelu za bajke: taj je model sastavio ruski naučnik Vladimir Prop, dvadesetih godina prošlog veka. Reč je o strogo poštovanoj strukturalnoj analizi, toliko savršenoj da većina bajki odgovara osnovnom modelu, još i danas, premda je model zasnovan na usmenoj i anonimnoj tradiciji. Pisci bajki uveliko odstupaju od modela, i po tome ih i prepoznajemo, kako se svaki od njih poigrava sa osnovom. Dobar primer dekonstrukcije osnovnog modela bajke možete pročitati u melanholičnim i ponekad nepodnošljivo nesrećnim bajkama hrvatske spisateljice Ivane Brlić-Mažuranić. Ali stariji, koji deci pričaju bajke, drže se, jer je to kulturno uslovljeno, osnovnog modela. On je tako dobro upisan u većinu današnjih kultura, da skoro niko nema problema da nekom detetu izmisli bajku na licu mesta. Problem, i to verovatno ozbiljan, morao bi imati onaj ko više nije u stanju da za dete na licu mesta izmisli bajku… Džordž Lukas se tako uspešno nosio sa strukturom bajke, uneo toliko duhovitosti i svežine, da me je tekst očarao, ubedio me da je žanrovsko pisanje pre svega izvor veselja, i naterao me da pišem. Pet godina docnije, moj žanrovski pustolovni roman Leon i Leonina, pisan za zabavu jednog čitaoca (i moju, dakako), pojavio se u istoj ediciji, Plava ptica: danas je dostupan svima na Peščaniku. Džordž Lukas je u bajku uneo i elemente grčkih mitova – odnose oca, sina i majke, ukletost porodičnih veza, borbu za vlast, i humornu verziju njuejdžizma (jeste, deco, postojao je i u sedamdesetim godinama prošlog veka) u obliku „sile“, koja je svoj pravi teren našla u vicevima. Nepotrebno istaći, obožavam filmove iz serije. U njima najviše volim neobična bića, kao što volim i Mapete – konačno, pravili su ih uglavnom isti umetnici – volim osnovnu priču, naročito kad sklizne u ironiju, i naročito volim akustički fon svih filmova u seriji: nije samo reč o tome da se u filmovima uporno izmišljaju novi jezici, od kojih je svaki isto toliko bogat bar koliko i klingonski iz Zvezdanih staza: reč je o tome da po zvuku odmah prepoznajemo lik, tačno ocenjujemo da li je pozitivan ili negativan, i pokušavamo da pogodimo koji je jezik, puštan naopačke i u raznim brzinama, poslužio za određeni „jezik“ sa ekrana. U seriji filmova je zvuk na sličan način jedan od ključeva za događanje: svemirske letilice, oružje, roboti i druga mašinerija loših momaka imaju zao ton, ne mogu prevariti nikoga, dok isto to u vlasništvu ili trenutnoj upotrebi dobrih momaka ima potpuno drugačiji ton: sve to prepoznajemo sa zatvorenim očima. Tako sam sa veseljem odgledala i tri dodatna filma, koji su zapravo napomene za prethodna tri. Istini za volju, mnogo se bavim napomenama u svakadonevici – ali ključ je upravo u zvukovima: ne zaboravljam oglašavanje, slično ćurećem, onog delimično pernatog džinovskog guštera u duginim bojama, koji voli da trči, iz Osvete Sita („mi-mi“ Ptice Trkačice?)… Pri svemu tome, Zvezdani ratovi prve trodelne serije, koji su nam stizali za vreme socijalizma, ilustrovali su doba u kojem smo živeli: Džaba Hat je tako dobio novo ime, Brežnjev. Zvezdani ratovi izvesno nisu sadržavali ideološku naivnost Zvezdanih staza, koje su u osnovi imale američki san o komunizmu, ni metafizičku težinu Solarisa Andreja Tarkovskog (po romanu Stanislava Lema) ili literarne fantastike braće Strugacki (ultimativni negativno-utopijski SF film, Stalker, Tarkovski je snimio po njihovom romanu Piknik pored puta), koja je izvesno gajila sumnju u komunizam. Najveći politički domet Zvezdanih ratova jeste što se stalno bore dve grupacije, sa jedne strane uniformisana i totalitarna, beskrajno surova i zla nacistička, i sa druge šarena, neuniformisana, vesela i nedisciplinovana grupa koja zbog zajedničke želje za pravdom može čak i privremeno da pobedi – partizanska.

Sve je to sadržano u uspešno podgrejanoj verziji najnovijeg nastavka, sa malim značajnim izmenama, i jednom ključnom novom narativnom linijom. Prvo, pojavljuju se starci, onakvi kakvi su, junaci koji su skoro pred konačnim porazom: volimo svaku boru, svaku neurednu sedu vlas, neobrijanu bradu i matronsku pozadinu vrata ono troje koje se pojavilo u prvome filmu – trvdoglava princeza, sposobna da vodi ustaničku vojsku, neodgovorni i zgodni mangup, i dečko osuđen da postane heroj. Tu su i pomoćni likovi, brbljivi roboti, hodajući čupavi tepih Čubaka, i svemirska krčma sa čudovištima, nemogućim i mnogim jezicima i zboranom brižnom (jevrejskom?) mamom za sve, neurotična ljudožderska džinovska sipa, naci armija, i dva nova ljubavna interesa nove princeze, premda će jednog od njih sresti tek u narednom filmu. Njih dvojica su već sada postala najbolji prijatelji: mediteranski lepotan/savršeni pilot, i vojnik kod koga se probudila savest. U sceni kada skine šlem i ostane u beloj plastici, novi junak neodoljivo podseća na crnog spermića u najluđoj komediji Vudija Alena, Sve što ste oduvek hteli da saznate o seksu…, koji u završnoj epizodi, pred izlaskom u nepoznati svet, okružen belim spermićima u belim overolovima, kaže „Šta ja radim ovde?“. Posle, naravno, zbog nje, postane junački, častan i spreman da se žrtvuje. U najavljena još dva podgrejana filma – da li će biti sarme, ostaje da se vidi – otkriće se da li je nova generacija povezana bratsko-sestrinskim, nećačkim ili samo ljubavnim i/ili prijateljskim vezama.

I tu smo kod ključne inovacije novoga filma, negativnog junaka, Kajla Rena, unuka Darta Vejdera, koji u inače pred smrt pokajanome dedi vidi samo neodoljivo (i seksi) zlo. Njegova sila je ogromna, i zato nije jasno zašto se uopšte druži sa ulickanim i hladnim naci generalima i nekim jako uveličanim hologramskim zombijem koji se odaziva na ime Snouk. No objašnjenje je uverljivo: on je iracionalno, uživalačko zlo. Kacigu koja glas čini zastrašujućim nosi, kako izgleda, isključivo zbog propagande, imidža i zastrašivanja, a ne zbog otežanog disanja: skida je lako i bez suspenza, govori sasvim normalno. Vizualno, podseća na mnoge verzije Ričarda Trećeg, a naročito onog sa Lorensom Olivijeom iz 1955. Svoju sestru ili nećakinju (videćemo još) ispituje i muči bez mnogo strasti. Docnije, u dvoboju sa njom, teško je ranjen i verovatno skraćen za neki ud: no otkupljenje, kao u slučaju Darta Vejdera, koji je i fizički toliko patio i živeo u totalnoj, perverzno zloupotrebljenoj invalidnosti, ne dolazi više u obzir. Kajl Ren, naime, pre toga ubija svog oca uz „Hvala“!, jer mu je svojom predanošću omogućio besmisleno, najgore i potpuno hladno ubistvo: dokazao se. Kajl Ren je zlo bez ikakve refleksije, tinejdžer koji je posle internetskog švrljanja otišao da se bori u kalifatu i seče glave, jer je to bolji trip od igrica. Možemo do mile volje špekulisati o ocu, koji je liberalni razbojnik koji ne ruši kapitalizam već naprosto krade – ništa ne pomaže, zlobnik je već na početku izgubljen – sem ako možbit’ tata oživi. Ali nismo u Zvezdanim vratima, gde Danijel Džekson malo-malo pa umre i ubrzo opet oživi… Zato protiv Kajla Rena zasada ostaje samo jedno sredstvo, nova junakinja, sveža, mlada, slatka, borbena, život u najlepšem obliku, u tri-četvrt pantalonama, bež tonovima i skoro bez šminke. Stari scenaristi, tvorac i prvi režiser su se zajedno iskazali, Dizni je dopustio, eto nam glavne ženske junakinje i crnca prijatelja. Zasada, samo pitanje: koju to neverovatnu kozmetiku upotrebljava devojka odrasla u pustinji, da njena koža ostane savršeno hidratantna engleska ruža?

Peščanik.net, 22.12.2015.

NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)