Reč urednika
Od početka građanske pobune u Siriji 2011. godine, sirijska pesnikinja Raša Omran je neustrašiva kritičarka režima Bašara al Asada i neuspeha arapskih intelektualaca da raskrinkaju njegove zločine. Ona živi u izgnanstvu u Egiptu, gde govori protiv rata i zalaže se za demokratske reforme u svojoj zemlji. U članku „Sekta kao domovina“, Raša Omran koja pripada manjini Alavita koja vlada Sirijom, opisuje kako se nenasilna pobuna preobrazila u oružani sukob:
“Režim se suprotstavio izazovima pobune tako što je u nekim delovima zemlje međusobno otuđio ljude jedne od drugih – tipičnom metodom „zavadi pa vladaj“. U vreme nenasilnog ustanka, državni mediji su govorili o naoružanim takifiri bandama koje ubijaju vojnike i agente službe bezbednosti (poštene patriote), i o njihovoj nameri da u Siriji izazovu rat između različitih sekti. Onda su započele manipulacije (optuživanje drugih za režimska nedela) i širenje glasina među Alavitima uz podsećanja na proganjanja ove manjine. Režim je žrtvovao neke od njih u oblastima trvenja između sekti da bi zaplašio ostale i naveo ih da poveruju da su revolucionari zapravo ubice i da se svete za Hamu (masakr nad Muslimanskim bratstvom 1982).
Režim je pustio sa lanca čudovište straha koje je dremalo u svesti Alavita i učvrstio vezu između sekte i domovine, kao i vezu između svog ličnog opstanka i opstanka sekte/domovine. Tako danas Alaviti veruju da se bore za lični i nacionalni opstanak, protiv istrebljenja svoje manjinje. Da li će prozreti obmanu u kojoj tako dugo žive? Da li će shvatiti da režim opstaje na grobovima njihove dece? U toj borbi režim ih je žrtvovao kao pione u šahovskoj partiji. Možda će na kraju shvatiti, kada zločinci koji su podele koristili kao pogon ratnih sukoba njihove živote svedu na neprekidni niz sahrana i saučešća, a Siriju na zemlju grobova i mrtvih.”
Omran rečito govori i o sudbini sirijskih izbeglica i prvobitnih pobunjenika, čiji su ciljevi zaboravljeni. „Nijedna druga revolucija u istoriji nije uspela da tako dugo ostane tako lepa uprkos suočavanju sa brutalnim zločinima“, napisala je 2015. „Sada je krv jedino sećanje na Siriju, jer su se svi urotili da pokopaju njenu lepotu.“
Pesnik Čarls Simić je nedavno razgovarao sa Rašom Omran o Siriji, njenom pesničkom iskustvu i o tome zašto zapad nije uspeo da prekine rat.
***
Čarls Simić: Da li se ćutanje međunarodne zajednice o krvoproliću u Siriji odnosi i na intelektualce u arapskom svetu?
Raša Omran: U početku sirijske revolucije intelektualci i arapski pisci su saosećali sa onim što se zbiva u Siriji, ali to je ubrzo prestalo. Kada se situacija zakomplikovala, počeli su da govore „Ne znamo šta se događa u Siriji“. Mnogi od njih nisu ni pomenuli zločine sirijskog režima i njegovih saveznika, ali su se razgalamili na zločine Daeša (Isisa) i sličnih organizacija. Intelektualci i arapski pisci posmatraju Siriju samo jednim okom, sada kada je potrebno otvoriti desetoro očiju, jer ni dva više nisu dovoljna.
Devedesetih godina prošlog veka, u vreme raspada Jugoslavije, kritikovao sam svoje zemljake u Srbiji i njihove vođe zbog ratova koje su vodili protiv drugih etničkih i verskih grupa i bio sam proglašen za izdajnika. Pretpostavljam da ste i vi doživeli nešto slično?
Da. Mnogi ljudi u mojoj zemlji i mom rodnom gradu nazivaju me izdajnicom, proklinju me i optužuju da sam petokolonaš, da radim za zapad ili da me finansiraju radikalne islamske organizacije i stranke. To me boli i rastužuje; napadaju me rođaci i prijatelji, čak i oni najstariji, iz detinjstva. Za njih sam samo izdajnica koja zaslužuje smrt ili bar oduzimanje sirijskog državljanstva.
Recite nam nešto o svom odrastanju u Tartusu i o tome kako ste postali pesnikinja.
Rodila sam se u Tartusu, gradu na mediteranskoj obali Sirije, ali već sa nepunih 5 godina sam se sa porodicom preselila u Damask, glavni grad Sirije, gde sam provela detinjstvo, tinejdžerske godine i mladost. U Tartus i moje rodno selo na brdu iznad mora išla sam za letnji raspust. Igrali smo se u šumi i na obali mora, bilo nam je divno. U kući u Damasku smo imali ogromnu biblioteku. Od malih nogu sam bila knjiški moljac, čitala sam sve što bi mi dopalo ruku. Niko mi nikada nije govorio šta da čitam ili ne. Moja lektira bila je široka i raznovrsna. Kasnije sam godinama čitala veoma selektivno. A kako sam postala pesnikinja – bila sam očarana pesnicima koje sam poznavala. Moj otac je bio pesnik, u našoj kući su se okupljali pesnici i umetnici, možda zbog toga? Nisam sasvim sigurna. Pre nego što je saznao da pišem poeziju, otac mi je govorio da bih mogla da budem dobra romansijerka: imam odlično dugoročno pamćenje i pamtim pojedinosti.
Koliko su politički podeljeni milioni izbeglica i prognanika koji su napustili Siriju?
Podele su najveća tragedija ovog rata. Ne samo među pristalicama i protivnicima režima, već i među samim protivnicima. Uz ogroman broj izbeglica, jasno je da Sirijci van zemlje ne mogu imati zajedničko viđenje Sirije. Izbeglice i izgnanici su očajni, bore se da prežive. Za mnoge od nas Sirija se svela na nekoliko postova na Fejsbuku posle svakog masakra. Na terenu, u izgnanstvu, ne činimo ništa značajno da zaustavimo rat i nasilje.
U septembru 2012. započeli ste štrajk glađu pred sedištem Arapske lige, na kairskom trgu Tahrir. Da li ste imali podršku ljudi oko vas?
To je bila ideja mojih sirijskih prijateljica koje su živele u Kairu pre nego što je Sisi došao na vlast. Tada je Sirijcima u Egiptu bilo lako da organizuju akciju podrške Siriji; sedeće demonstracije i štrajk trajali su petnaestak dana. Rezultata, naravno, nije bilo, ali Egipćani su tada imali mnogo razumevanja za sirijsku stvar. Sedeći protesti privukli su desetine egipatskih intelektualaca, kao i podršku prolaznika. To su bili dani čudesne harmonije; Egipat je bio uz Sirijce u njihovoj tragediji. Sada se to promenilo. Nema više mnogo Sirijaca u Egiptu. Moji prijatelji koji su učestvovali u štrajku otišli su iz Egipta u Evropu ili SAD. Samo sam ja ostala. Danas Sirijcima u Egiptu nije dozvoljeno da organizuju bilo šta što ima veze sa Sirijom. Egipatski mediji uglavnom podržavaju Asadov režim pod izgovorom da se bori protiv terorizma. To je uticalo i na predstave egipatskih građana o tome šta se događa u Siriji.
Činilo se da je to nemoguće, ali poslednjih nedelja videli smo nove užase kao što su bombardovanje konvoja međunarodne pomoći i dalje razaranje Alepa od ruskih aviona. Ko ili šta sprečava zaraćene strane da prestanu sa ubijanjem nedužnih ljudi u Siriji?
Oni koji finansiraju te snage, kao i zemlje koje ih podržavaju. Svakoga dana slušamo inostrane lidere kako osuđuju ono što se događa, gledamo sastanke i konferencije o Siriji, bilateralne i druge sporazume o prekidu vatre – bez ikakvih rezultata. Ubijanje se nastavlja, nasilno umiranje i raseljavanje se nastavljaju, kao i uništavanje Sirije. Svet se ne trudi da ozbiljno zaustavi sirijsko krvoproliće. Da je postojala čvrsta odluka da se nađe rešenje i zaustavi tragedija, to bi se već dogodilo. Ali nema kontinuiteta u naporima da se zaustavi rat i umiranje u Siriji.
SAD su bile posebno neefikasne u zaustavljanju nasilja. Šta mislite o Americi i njihovoj umešanosti u događaje na Bliskom istoku?
Mislim da je ona glavni igrač na Bliskom istoku, želela to ili ne. Sve druge sile usklađuju svoje interese sa interesima SAD. Amerika ne želi istinsku demokratiju na Bliskom istoku. Srušeni režimi u arapskim zemljama zamenjeni su daleko gorima, koje SAD podržavaju isto onako kao što su podržavale prethodne. Da su zaista htele da zaustave krvoproliće u Siriji, to bi se dogodilo u prvoj godini revolucije. Ko je podržavao Bašara al Asada kada je nasledio vlast u Siriji posle smrti svog oca? SAD. Mi Sirijci pamtimo posetu Madlen Olbrajt, tadašnje državne sekretarke, koja je posle smrti Hafiza al Asada došla da izjavi saučešće i da se sretne sa Bašarom al Asadom; bio je to dugačak sastanak čiji sadržaj nije poznat javnosti. SAD uvek vode istu politiku na Bliskom istoku, bilo da u Vašingtonu sede demokrati ili republikanci.
The New York Review of Books, 15.10.2016.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 19.10.2016.