Da li iz poštovanja prema najvećem investitoru u Srbiji u poslednjoj deceniji ili iz nekog drugog razloga, u našoj oficijelnoj i neoficijelnoj javnosti izostali su komentari povodom Vladine odluke da se druga licenca za operatora fiksne telefonije na ovdašnjem tržištu proda norveškom Telenoru za 1,05 miliona evra.
Ovoga puta ne samo da nismo čuli da je ponuđena cena licence za posao u kome stari monopolista Telekom ima tri miliona korisnika – „nepristojno niska“ ili „sramotna i ponižavajuća“ – nego ministarka telekomunikacija Jasna Matić nije ni krila zadovoljstvo što se Telenor uopšte prijavio za ovu dozvolu, a kada je ponuđena cena te dozvole obelodanjena (11. januara) rekla je da je to ponuda „u rangu veličine ponuda koje su postignute u regionu“.
Kao što je već dobro poznato, na tender za ustupanje ove druge licence za poslovanje na fiksnoj telefonskoj mreži, da bi Telekom Srbija „dobio“ konkurenciju pre 2011. godine (kada je najavljena „puna liberalizacija“ ovog tržišta), javio se sa konkretnom ponudom samo Telenor Srbija, dok su tri ostale navodno zainteresovane kompanije odustale, jer, kako kažu, nisu dobile jasne informacije po kojoj ceni će im Telekom Srbija iznajmiti pristup postojećoj infrastrukturi, dok ne izgrade svoju (a samim tenderom je bilo propisano da posao moraju pokrenuti u roku od godinu dana).
Ove nepouzdane informacije i druga govorkanja, dakle, upućuju na zaključak da je sa Telenorom još pre tendera zapravo postignut neki načelni dogovor da se prihvate „srdačne konkurencije“ Telekomu u domenu fiksne telefonije (u krajnjoj konsekvenci, lokalnu konkurenciju traže i pravila Evropske unije). Taj utisak samo je pojačala izjava generalnog direktora Telenora u Beogradu Ćel-Marten Jensena da planiraju „ulaganja od nekoliko miliona evra godišnje“ u izgradnju sopstvene mreže u narednom razdoblju, a da u međuvremenu očekuju da će im naša nadležna državna agencija RATEL omogućiti pristup Telekomovoj infrastrukturi po fer cenama.
Bez obzira na simpatije ili antipatije koje neko u Srbiji može imati prema solidnim norveškim vlasnicima Telenora Srbija (2,8 miliona korisnika mobilnih telefona već imaju na mreži), valja ovde ipak naglasiti da je prilično jeftino prodata licenca za jedan posao koji se ne može smatrati bagatelnim, bez obzira na to što „širokopojasni pristup internetu“ veoma brzo neće biti glavna prednost onih sa fiksnim kablovima, nego će takav pristup naširoko omogućiti i operateri mobilne telefonije. Bolje reći, taj posao nije bez perspektive, jer bi dozvola za razvlačenje optičkih kablova širom Srbije uskoro mogla i kod nas da zaradi daleko više, već kroz koju godinu (licenca je prodata na 10 godina uz preče pravo nastavljanja još 10 godina), od onoga što se može zaraditi na pukom brzom i sigurnom telefoniranju preko žice. Naime, optička kablovska mreža, bez koje se više ne može zamisliti fiksna telefonija, baza je čitave „informatičke industrije“ koja i u Srbiji ima neverovatno brz i profitabilan razvoj.
Evo samo nekoliko ilustracija o kakvom se „biznisu budućnosti“ u sferi elektronske informatike radi koje preuzimamo iz veoma zanimljive studije Singidunumovog Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA) posvećene „Efektima integracije Srbije u EU“ (a koja je u sažetku objavljena prošle godine). Autori ove studije, u posebnom odeljku posvećenom tržištu elektronskih komunikacija Srbije, navode da je na njemu već 2008. godine obrnuto 1,6 milijardi evra (4,87 odsto tadašnjeg BDP Srbije). Tome je, istina, relativno mali doprinos dala fiksna telefonija (naspram doprinosa one mobilne), ali dinamika ulaganja u fiksnu mrežu tih godina sugerira zaključak da fiksna telefonija nije umiruća tehnološka starudija. Naime, 2005. godine su u fiksnu mrežu Srbije uložena 84 miliona evra, 2006. g. 62,5 miliona evra, 2007. g. 166 miliona evra, a 2008. godine oko 65 miliona evra. Dakle, samo u tom razdoblju u fiksnu mrežu uloženo je blizu 380 miliona evra – a bilo bi uloženo i više da Telekom nije ostao bez investicionog kapaciteta nakon što je kupio „mobilne licence“ u BiH i Crnoj Gori. Iz ove okolnosti izlazi zaključak: da Telenor ne bi bio samo „fasadni konkurent“ Telekomu u Srbiji morao bi da računa na prilično visoka ulaganja u narednim godinama. A onaj ko je spreman na velike investicije, spreman je i da licencu plati pristojno.
Drugo što je zanimljivo iz članka u spomenutoj studiji jeste to da u Srbiji najbrži rast u elektronskim komunikacijama ima „segment interneta“ koji je do 2008. godine stekao 1.619.711 korisnika (preko 197 provajdera). No, to je stepen „penetracije“ na tržište Srbije od samo 6,3 odsto, dok je u Evropskoj uniji on oko 23 odsto. Prostora za razvoj dakle ima, što se vidi i po tome da je kod mobilne telefonije, sa ukupno preko devet miliona korisnika, Srbija do januara 2009. godine dostigla „penetraciju“ od 128,3 odsto. Pojednostavljeno, ispada da u Srbiji gotovo svaki odrastao čovek ima u proseku dva mobilna telefona. Alal vera.
Zanimljv je, takođe, i podatak o fantastičnom rastu kablovske televizije i u Srbiji. U analizirane četiri godine (2005-2008) prosečna ulaganja u ovu mrežu iznosila su oko 450 miliona evra – iz čega bi se mogao izvući zaključak da Srbija hvata evropski korak u elektronskim komunikacijama brže nego što smo toga i svesni. U tom smislu, činjenica da se jedna važna dozvola, za ugradnju i rentiranje jedne fiksne optičke mreže danas prodaje za jedan jedini milion evra upućuje bar na dva zaključka – da zainteresovani novi operator ima procenu da stiže kasno u taj posao, jer je domaći već zauzeo glavne ulice, ili da je kriza u svetu, a napose i u Srbiji, toliko duboka da se ni za poslove u (ranije) bankarima omiljenoj oblasti, sada ne mogu dobiti povoljni krediti. A možda se radi o nečem trećem ili četvrtom?
Danas, 27.01.2010.
Peščanik.net, 28.01.2010.